In the Fade / Aus dem Nichts

kritika originalno objavljena na Monitoru:

2017

režija: Fatih Akin

scenario: Fatih Akin, Hark Bohm

uloge: Diane Kruger, Denis Moschitto, Numan Acar, Johannes Krisch, Hana Hilsdorf, Urlich Brandhoff

Ako je neko dvojnost nacionalnog identiteta, onog koje određuje poreklo iz “stare domovine” i onog usvojenog, vezanog za “novu domovinu”, uspeo da prikaže na filmu, onda je to Fatih Akin, nemački filmaš turskog porekla koji je vrlo dobro shvatao razliku između Istoka i Zapada i međusobni upliv koji ta dva koncepta imaju jedan na drugi. Njegovi (raniji) filmovi su delovali iskreno, bili su pratljivi čak i kad nisu bili naročito pamtljivi (Akin se rado koristio opštim mestima kao elementima zapleta) i bili su pitki, a da nisu bili plitki.

To, naravno, važi za filmove iz prve decenije našeg milenijuma, zaključno sa zabavnim Soul Kitchen (2009) kojeg je lako voleti, ali koji je nagovestio da se Akin možda već “ispucao”. Sa novom dekadom kao da postaje teško prepoznati autora koji nam je nekada bio toliko interesantan. Prvo dokumentarac koji spaja socijalnu sa eko-pričom, zatim onaj preskupi kupus od filma The Cut (2013), pa onda zabavna, uvrnuta, ali nimalo lična zezalica Tschick (2016) sa kojom se Akin igrao tinejdžerskog žanra.

In the Fade kao da nastavlja niz filmova koji nisu nužno loši, ali su izuzetno problematični. Za ovaj film je to posebno šteta jer je njegova tema aktuelna (napadi nacisitičkih skupina na imigrante od kojih nisu pošteđena ni najstabilnija društva sveta), a u svom centru ima jedno od najboljih glumačkih ostvarenja prošle godine u izvedbi maestralne Diane Kruger koja po prvi put igra u nemačkom filmu i na nemačkom jeziku. (Zvuči kao nepotrebni statistički podatak, ali glumica je karijeru izgradila paralelno u Hollywoodu i Francuskoj i upada u tip germanske lepote, ali je u kadru nemački govorila jedino kod Tarantina u Inglorious Basterds.)

Početna montažna sekvenca je primer elegancije u filmskom stvaralaštvu. Akin bez nepotrebnih objašnjavanja slika elipsu dela životnog puta, ispostaviće se, sporednog lika Nurija (Acar) od zatvorskih dana, preko venčanja sa Katjom (Kruger) do njihovog skladnog porodičnog života sa sinom Nicom. Upravo će Nurijeva i Nicova pogibija od bombe postavljene ispred njegove kancelarije u turskom kvartu Hamburga biti pokretač radnje. Katja oseća grižu savesti da je u tom trenutku bila odsutna i da joj je promakao, ispostaviće se, krucijelan detalj: mlada žena koja je tu ostavila potpuno nov bicikl sa nadograđenim koferom.

Uporedo sa tugovanjem, Katja se sreće sa nerazumevanjem svoje neposredne okoline, a i društva u celini. Nurijevi roditelji insistiraju da telo sina i unuka sahrane u Turskoj, a njeni joj ipak nisu oprostili da se udala za stranca, pa bez razmišljanja prihvataju pogrešni pravac u kojem se kreće policijska istraga koja se fokusira na Nurijevu kriminalnu (sitno-dilersku) prošlost umesto na rasističke motive. Simptomatično je to da je on bio primer uspešne resocijalizacije i integracije u društvo, bez ikakvih veza sa religijskim i nacionalnim grupama, dobar otac i uspešni mali poduzetnik koji je zarađivao pružajući prevodilačke usluge.

Ispostaviće se da su počinioci ipak deo neonacističkog podzemlja, da su radili sami i da napad kao takav nije bio nikakav primer briljantnog planiranja. Katjina borba će dalje voditi preko suda, a kada se i pored jakih materijalnih i posrednih dokaza presuda izjalovi usled tehnikalije, ona uzima stvari u svoje ruke i sama se upušta u potragu za počiniocima i obračun s njima.

Najveći problem filma je njegova struktura u tri čina ili poglavlja odvojenih kućnim snimcima u formi nekakvog intermeca. Radnja filma se sasvim logički pretapa iz jednog čina u drugi, ali je utisak svejedno kao da gledamo tri povezana kratka filma u različitim žanrovima, što samo po sebi donosi određene dramaturške šablone. Prvi deo je nekako i najsolidniji, deluje najverodostojnije i najmanje je opterećen konvencijama. Takođe, glumica na tom mestu može da pokaže i najviše znanja, talenta, ali i mere koja je neophodna za dočaravanje tugovanja. Diane Kruger ulazi toliko duboko u psihologiju takvog lika da uspeva da iznijansira i uspone i padove koje jedan takav proces nosi sa sobom.

Ona nastavlja sa svojom izuzetnom glumom i dalje kroz film, ali je sudska drama u koju se In the Fade pretvara u središnjem delu ipak dosta rigidniji žanr. Akin se tu solidno snalazi i nalazi balans između u suštini dosadne i ne-filmične evropske sudske prakse i elemenata pokupljenih iz američkog filma. Verbalni obračuni njenog advokata (Moschitto) i napadno ružnog i zlobnog advokata odbrane (Krisch) možda ne bi bili mogući u nemačkoj sudnici, ali Akin tu koristi umetničku slobodu kako bi podigao tempo filma, a forenzičko izlaganje o “šteti” na dečakovom telu i reakcija Diane Kruger kao Katje je svakako emotivni vrhunac filma.

Poslednji, žanrovski, triler-deo smešten u Grčku gde Katja traga za nacističkim teroristima i kontemplira kontra-napad na njih je ujedno i najslabiji deo filma. Prvo, najkraći je. Drugo, dugo smo ga čekali imajući u vidu tekstove u promotivnim materijalima i zbog toga vodi u zonu “spoilera”. Treće, Akin ima najmanje mesta da bi uneo inovacije u klasične dramaturške momente potrage, istrage, prismotre i kontemplacije da bi pritom ubacio samo jednu pravu žanr-scenu, trku automobilima, i to ne baš impozantno urađenu. Diane Kruger je još uvek dobra, iako svedena na dilemu između humanog premišljanja i osvetničke determiniranosti (stoga je i katarza prilično tipska), ali kao da je zaslužila ujednačeniji film. Za utehu je, pak, da Akin zna da ga završi pre kartica koje govore o učestalim napadima pravih ekstremista u Nemačkoj tako što obrne sliku i upita nas je li moguće zamisliti drugačiji svet.