New Order / Nuevo orden

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Meksički režiser Mišel Franko može se smatrati jednim od miljenika Sarajevo film festivala na kojem je prošle godine nagrađen počasnim Srcem Sarajeva. Zbog toga i ne treba da čudi da je baš njegov prošlogodišnji film „New Order“ verovatno najzvučniji naslov prolećnog izdanja programa Mreže festivala Jadranske regije, koju čine četiri filmske smotre iz Sarajeva (SFF), Zagreba (ZFF), Beograda (FAF) i Herceg Novog (MFF).

Kada priču o Mišelu Franku raširimo i na druge festivale, možemo primetiti da je do poslednjeg filma važio za „kanskog igrača“, jer su upravo na Kroazeti prikazana sva četiri njegova prethodna dugometražna rada od kojih samo prvi, „Daniel & Ana“ (2009), nije pobrao i neku nagradu. „After Lucia“ (2012) pobedio je u programu Un certain regard, a u istoj konkurenciji nagradu žirija odneo je i naslov „April’s Daughters“ (2017). Na koncu, sa debijem na engleskom jeziku, filmom „Chronic“ (2015), Franko se takmičio u glavnom programu Kana i tamo osvojio nagradu za najbolji scenario.

U slučaju filma „New Order“ prilično je teško prognozirati da je li Franko „promenio dres“ i „zaigrao za Veneciju“ ili je to samo bila jednokratna odluka iznuđena činjenicom da se prošlogodišnje izdanje Kanskog festivala nije održalo, a da se kontroverzna festivalska „etiketa“ do sada pokazala kao nešto što pre odmaže nego što pomaže filmovima koji je nose u daljnjoj distribuciji.

Kao distopijski politički triler neke vrste, „New Order“ je svakako iskorak u Frankovoj karijeri koju su do sada sačinjavali u principu nedogađajni filmovi hladne i pomalo distancirane estetike. Međutim, i u tim ranijim ozbiljnim i teškim festivalskim filmovima, Franko se pokazao kao autor koji se skoro savršeno služi nečim što uz nedogađajnost retko ide – šokom. Možda najuspeliji primer jeste „After Lucia“, film koji počinje kao drama o odnosu oca i kćeri koji se različito nose sa smrću supruge, odnosno majke, da bi se kasnije pretvorio u mučnu dramu o vršnjačkom nasilju i trpljenju.

Šoka i te kako ima i u filmu „New Order“, čak se zapravo može reći da je celi sazdan od šokantnih otkrića i preokreta, ali ti šokovi nisu oni prigodni jednokratni prepadi kojima se „pegla“ nedostatna dramaturgija, već se jako dobro nose kada su podvrgnuti logičkoj analizi.

Šokom, odnosno gomilom leševa preko kojih preleće kamera, „New Order“ zapravo i počinje, da bi se radnja potom preselila u bolnicu. U toku su protesti, čak i neredi, dolazi do redukcija osnovnih sredstava, pa se manje „hitni“ ili manje bogati pacijenti iz bolnice evakuišu. To će u filmu doći na naplatu malo kasnije, a do tada se selimo na jedno bogataško venčanje iza visoke ograde skupocene vile.

Mladenci su Marian (Najan Gonzales Norvind) i Alan (Dario Jazbek Bernal), a pritom je jasno da je to venčanje u neku ruku i poslovna transakcija, te da je njena familija bogatija i uticajnija. Prvi signal nevolje je to da matičarka kasni, zbog čega nastaje nervoza među svatovima. Drugi je pojava bivšeg zaposlenika kuće Rolanda (Eligio Melendes) kojem je hitno potrebna pozamašna pozajmica za lečenje umiruće supruge.

Dok ga njeni majka i brat pokušavaju oterati sa malo novca, više ili manje uljudno, Marian ima altruističkije porive, pa mu pozajmljuje deo miraza. Angažuje vozača Kristijana (Fernando Kuautle), Rolandovog suseda i rođaka, da je odveze kako bi predala novac nesrećnom čoveku tik pre nego što kuću napadne razjarena masa uz asistenciju članova posluge.

Napad na kuću biće krvav, ali ni Marian i Kristijan ne prolaze mnogo bolje posle noći koju su morali da prespavaju u sirotinjskom predgrađu. Već sledećeg dana ceo grad (a verovatno i cela zemlja) pod opsadom je vojske, a na snazi je zabrana kretanja. Dvoje vojnika ih presreću i velikodušno nude da odvezu Marian kući, ali će je umesto toga opljačkati i odvesti u logor u kojem njene muke tek počinju. Kako se čini, zapravo je kidnapovana, a za nju i druge pritvorenike vojska traži otkup...

Iako se radnja odvija u alternativnoj sadašnjosti ili bliskoj budućnosti, „New Order“ nas zapravo uči jednu lekciju iz prošlosti koju jednostavno odbijamo naučiti. Sve veće klasne razlike pre ili kasnije rezultiraju neredima, a od nereda profitiraju najviše oni koji zavode red, bili to fašistički režimi u predratnoj Evropi ili vojni posleratnoj Latinskoj Americi.

Nezgodna stvar i kod fašista i kod vojske jeste, pak, to da su i jedni i drugi zapravo divljaci i oportunisti koji sa jednakom strašću mrze i sirotinju (iz čijih redova potiču, ali misle da su se iznad njih izdigli) i bogataše (kojima navodno služe i na koje su besni jer ih nisu prihvatili kao sebi ravne). U tom smislu je „New Order“ važan i potencijalno edukativan film, samo kada bi ga videli i čuli oni kojima je ta poruka namenjena.

Sa filmske strane, pak, reč je o napetom, šokantnom i prilično brutalnom trileru čije ambicije nisu samo festivalske, već može solidno funkcionisati i u bioskopima, pa čak i na kućnim formatima. Pojedina scenaristička rešenja posuđena su od Koste Gavrasa, posebno od filmova na latinoameričke teme „State of Siege“ (1972) i „Missing“ (1982), ali su montažom, koju potpisuju Franko i Oskar Figeroa, ipak stisnutija u napetiji i kompaktniji format koji traje ispod 90 minuta, a da nam u brzini ipak ništa ne promiče.

Fluidna kamera belgijskog direktora fotografija Iva Kapa, kojem je ovo već treća saradnja sa Frankom, savršeno hvata kontraste na kojima autor insistira, ponekad ih „naplaćujući“ na vizuelnom nivou, poput kontrasta između Marianine crvene haljine i zelene boje kojom demonstranti zalivaju bogataše i njihova vozila. Kada se crta podvuče, reč je o vrlo dobrom filmu koji bi još bolje delovao na pravom, a ne onlajn festivalu.