The Perfect Enemy

 kritika objavljena na XXZ

 

2020.

režija: Kike Maíllo

scenario: Kike Maíllo, Cristina Clemente, Fernando Navarro (prema romanu Amélie Nothomb)

uloge: Tomasz Kot, Athena Strates, Marta Nieto, Dominique Pinon

A Perfect Enemy, novi film katalonskog reditelja Kikea Maílloa, najpoznatijeg po svom prvencu Eva (2011), snimljen je u špansko-francusko-nemačkoj koprodukciji i na engleskom jeziku što oslikava neskrivene ambicije usmerene prema internacionalnoj distribuciji. Tome u prilog govori i premijera na najvećem evropskom žanrovskom festivalu, onom u Sitgesu, ali su pandemija i suženi distribucijski izbori odradili svoje. Film je ubrzo »zaigrao« direktno na internetu koji mu se čak čini i kao prirodniji teren, a u bioskopske dvorane došao je tamo gde se to baš i nije očekivalo – u Srbiju.

U pitanju je psihološki triler strukturiran tako da imamo priče u priči, fokusiran na samo dvoje likova i uglavnom sveden na jednu jedinu lokaciju – VIP salon aerodroma. Literarno poreklo mu se, srećom, ne providi odmah, što i nije loše ako je izvorni roman primerak »aerodromske književnosti«, što roman Kozmetika neprijatelja belgijske spisateljice Amélie Nothomb uglavnom jeste, ali se zato kroz celokupnu konstrukciju zapleta ocrtavaju žanrovski klišei, a sitne nelogičnosti kojima radnja obiluje ispostavljaju se kao namerne: služe kao nešto čime se upravlja zapletom.

Jeremiasz Angust (zvezda filma Cold War Pawela Pawlikowskog, Tomasz Kot) svetski je uspešan arhitekta koji upravo završava jedno svoje predavanje (i promociju nove knjige) u Parizu pred rasprodatom kongresnom salom u kojem govori o sistemskoj nepravdi arhitekture kao takve jer su dizajnirane zgrade po pravilu namenjene najbogatijem procentu ljudi. Predavanje završava citatom Antoinea de Saint-Exupéryja o tome da se savršenstvo ne postiže time da nema više šta da se doda, već da ne ostaje ništa što je moguće oduzeti. Nakon predavanja se slika s publikom, pozdravlja sa svojim prijateljem Jeanom (Pinon) i pravda kako ne može da se opusti u Parizu pre nego što uđe u prevoz za aerodrom.

Na nagužvanim ulicama auto zaustavi devojka koja takođe ide na aerodrom i pita Angusta može li podeliti prevoz s njim. On iz džentlmenskih pobuda nevoljno pristaje, a ona (Athena Strates, viđena u filmu The Good Liar) mu se predstavlja kao Texel Textor iz Holandije. Njih dvoje stižu do aerodroma, ali je Angust ipak zakasnio na svoj let za Varšavu, zbog čega odlučuje da sačeka sledeći u VIP salonu. Ne lezi vraže, u istom salonu se pojavljuje i ona i melje kao navijena iako njemu nije do razgovora. Ona mu priča tri priče, jednu gadnu o svom odrastanju, jednu strašnu o tome kako je snagom mržnje ubila popularnu devojčicu iz razreda i jednu o ljubavi koja se završava tragično, a uključuje, kako se ispostavlja, i njegovu davno nestalu ženu Isabelle (Nieto). Angustu postaje jasno da Texel nije sasvim obična mlada stoperka i gnjavatorka.

Zapravo, kada se premota film, neke stvari postaju očite, počevši od samog naslova koji postavlja legitimno pitanje kakav je to savršeni neprijatelj. Zatim, za Texel je vrlo rano jasno da je prikaza neke vrste (devojke pokupljene s ceste obično ne mogu da uđu u VIP salon na aerodromu), a obrate tipa kakav dobijamo u filmu imamo još od najkasnije Fincherovog Fight Cluba, s time da je definicija odnosa između njih dvoje zanimljiva, iako očekivana. Čak je i izbor tipa fotografije u stabilnoj, iako ne impozantnoj egzekuciji Rite Noriege, odnosno alternacija kamere iz ruke sa komponovanim statičnim kadrovima neka vrsta šifre.

Scenario je takođe funkcionalan, makar je premisa pomalo blesava, a nedovoljno razrađena i testirana, što priču čini poprilično blesavom. Makar se dijalozima »peglaju« nedostaci prilično nespretno napisanog romana. Internacionalni »casting« više je nego zanimljiv, Tomasz Kot ima te neke kvalitete običnog čoveka kojem dobro stoji maska pristojnosti i uglađenosti, ali i nešto ludaštva u sebi, što je neophodno za ovakav lik. Texel je možda prilično jasna šifra kao lik, zamislite mračniju i bezobrazniju »manic pixie dream girl«, a Athena Strates možda pomalo prejako »zagriza« u sve to. Verovatno najzanimljiviju ulogu ima Marta Nieto, njen lik je integralan za priču, ali bi vrlo lako mogao da postane kliše misteriozne žene u rukama neke druge glumice.

Kike Maíllo to sve drži pod kontrolom dovoljno da film bude gledljiv uprkos predvidljivosti svojih vratolomnih otkrića i pojedinim promašenim rešenjima, poput forsiranja inače pristojne muzike Alexa Baranowskog više nego što treba i na za to ne baš najprikladnijim mestima. Sasvim je moguće da je Maíllo u glavi imao novije, »evropske« filmove Briana de Palme kao uzor, ali on ipak nije autor tog kalibra i te vizualizacije, sposoban da nam tako uverljivo menja perspektive. A Perfect Enemy zato ostaje film-žvaka, nešto što se uglavnom gleda na malom ekranu, ali je igrom slučaja zalutalo na veliki.