The Only Way Out / Jedini izlaz

 kritika objavljena na XXZ

2021.

režija: Darko Nikolić

scenario: Marko Popović

uloge: Anđelka Prpić, Ljubomir Bandović, Milan Čučilović, Sonja Kolačarić, Danica Maksimović, Jovo Maksić, Toni Mihajlovski, Milena Predić, Nikola Ristanovski, Janko Popović Volarić, Marinko Prga

Ponekad je jedini izlaz pokupiti sve sastojke iz frižidera kojima je rok tu negde oko isteka, sitno iseckati i napraviti sataraš. Ali, oprez, ti sastojci se moraju elementarno slagati jedni s drugima, moraju se poštovati mere i proporcije i valja biti pažljiv sa začinima. U suprotnom, jelo je nejestivo i sastojke bolje da smo bacili. Kuhinja jeste stvar kreativnosti, improvizacije i inspiracije, ali za sve to ipak prvo treba savladati neke osnove.

Jedini izlaz, međutim, nije film o kuhinji, ali se analogija iz uvoda može itekako primeniti na njega. Publici, međutim, to kao da ne smeta: iako je od premijere u Srbiji prošlo dva meseca (da, znam, bio je prekid), bioskopska sala bila je prilično ispunjena, što može biti splet okolnosti, ali i signal trenda da za čisti žanrovski film na domaćem jeziku nema zime, naročito ako u rezervi stoji i postoji serija. Da se vratimo na kulinarske analogije, Jedini izlaz je pica nastala ređanjem previše različitih, ne baš spretno kombinovanih sastojaka na gotovo i smrznuto testo, kušanje nečeg takvog može biti zabavno, čak i bizarno, o nekom kvalitetu ne treba govoriti, ali makar se niko od nečeg takvog neće otrovati.

Šest godina nakon tragedije, požara u klubu u kojem je izgubila svog voljenog muža Sašu (Popović Volarić), Ana Kolar (Prpić) pokušava da se seti nekih stvari koje su toj tragediji prethodile kako bi mogla da nastavi dalje sa svojim životom. Vlasnik kluba je upravo prvostepeno osuđen za nemar, a Ana je u tome, zajedno sa Sašinom porodicom uglednih advokata (i sama je advokatica), imala nekakvu ulogu, ali joj video koji je videla u poruci s nepoznatog broja signalizira da nešto sa svime time nije u redu.

Simultano s time, jedan mladić prijavljuje policiji nešto važno da bi koliko iste večeri završio s omčom oko vrata u nečemu što jako liči na samoubistvo. Međutim, iskusni inspektor Dejan Štrbac (Bandović) u sve to nekako sumnja i želi da provede temeljniju istragu – pokojnik je, naime, bio polu-profesionalni haker. Dve će se priče po starom dobrom trilerskom običaju spojiti u jednu zajednčku i zamršenu, a put će nas voditi od Beograda do Splita i nazad, otkrivajući nam pritom brižljivo čuvane porodične tajne, sumnive poslove, nastrane hobije i potisnute traume.

Premisa Jedinog izlaza obećava, ali problem nastaje u njenoj dramaturškoj razradi, odnosno u scenariju koji pati od inflacije sporednih likova i pod-zapleta u koji su oni uključeni. U toj gužvi i gunguli se uveliko gubi motivacija čak i glavnih, nosećih likova, pa dobar broj njihovih postupaka deluje nelogično. Jedno od mogućih objašnjenja bi bilo to da je Jedini izlaz zapravo razvijan kao televizijska serija (Srbija trenutno prolazi kroz »zlatno doba« televizijske produkcije, kvantitativno, ali ne nužno i kvalitativno), pa je iz nje »izvučen« film od nekih 110 minuta, što znači da je verovatno dosta toga ostalo isečeno u montaži.

Drugo legitimno objašnjenje bi bilo da reditelj Darko Nikolić i scenarista Marko Popović zapravo nemaju dovoljno iskustva sa dugometražnim filmom jer obojica dolaze iz nekih drugih miljea i ovo im je svojevrsni debi. Popović je pisac i scenarista za televiziju, dok Nikolić ima nekoliko kratkometražnih filmova, što dokumentarnih, što igranih, iza sebe. Ako u obzir uzmemo da je žanrovski film tek u poslednjih par decenija u značajnijem obimu prisutan u Srbiji, te da mnogi filmski autori zapravo ne vladaju konvencijama dalje od onoga što su pokupili iz filmova strane produkcije i pokušali preraditi za domaću publiku (koju redovno i potcenjuju, pa joj »crtaju« ono što je već jasno), onda shvatamo da mnogo toga itekako može poći po zlu, a ovde je i pošlo.

To se dosta preslikava i na Nikolićeva režijska rešenja koja deluju kao »skinute« fore i fazoni koji se upotrebljavaju po osećaju i bez nekog promišljanja. Takvih poteza je previše da bismo ih i nabrajali. Problematična je i glumačka podela koju će neki nazvati hrabrom i nekonvencionalnom. Konvencionalna baš i ne može biti, znajući položaj žanrovskog filma u srpskoj kinematografiji, pa ovde deluje kao postupak učenja iz pokušaja i pogreške. Od svih se najbolje drži Ljubomir Bandović kao policijski inspektor, te glumci »iz uvoza«, Nikola Ristanovski koji igra pokojnikovog brata Viktora, Toni Mihajlovski u ulozi policijskog načelnika i Marinko Prga u maloj i karakternoj ulozi kakve mu i inače leže. Na drugom polu spektra je Danica Maksimović koja kao pokojnikova (priprosta) majka šmira preko svake mere pa stvara karikaturu od lika, Milan Čučilović kao ljigavi policajac koji jednostavno nije dovoljno preteći, pa i Anđelka Prpić u glavnoj ulozi koja se ne može otresti prtljaga glumice u prvoloptaškim komedijama za televiziju i odigrati u suštini dramsku ulogu.

Nikolićeve i Popovićeve namere su iskrene, časne, možda čak i plemenite jer se vidi da oni žanrovski film vole, ali Jedini izlaz zapravo deluje kao danak neiskustvu koji se na momente pretvara u nenamerni »trash«, što čak i ume da bude zabavno za gledanje. Biće da su oni u nekom trenutku ostali bez kontrole nad materijalom, odnosno da su se i sami zapetljali u zapletu. Neke će stvari verovatno biti jasnije i delovati čvršće nakon što serija bude prikazana na televiziji. Sad, pitanje je koliko je dobra praksa da se nešto snima paralelno za bioskop i televiziju, odnosno da se iz materijala za televiziju izvlači bioskopski film. Jedini izlaz je dokaz da u slučaju žanrovskog filma to baš i ne funkcioniše.