Saint Maud

 kritika objavljena na XXZ

2019.

scenario i režija: Rose Glass

uloge: Morfydd Clark, Jennifer Ehle, Lily Knight, Lily Frazer

Je li određivanje termina festivalske premijere i daljnje distribucije pojedinog filma nauka ili je to ipak više kocka? Iza zadržavanja filma Saint Maud samo na festivalskoj distribuciji nakon premijere u Torontu 2019. godine stoji prilično jasna logika: ovaj mali, nezavisni britanski art-horor ima za temu skliznuće u ludilo i kao takav bi naleteo na nelojalnu konkurenciju u vidu studijskog »blockbustera« koji je »našminkan« da izgleda kao art-film za publiku koja inače izbegava tu etiketu, Jokera. Sa druge strane, pandemiju i lančanu reakciju zatvaranja bioskopa niko nije mogao da predvidi, pa je Saint Maud kroz veći deo 2020. bila prikazivana samo po festivalima, puštena u bioskope u nekim zemljama u jesenjem terminu koji se pokazao vrlo nezahvalnim i konačno početkom ove godine izašla na video-platformama. U tim uslovima, neke ozbiljnije kampanje u sezoni nagrada nije ni moglo biti (a pitanje koliko bi ista bila izvodljiva i u neka normalnija vremena), pa se dve BAFTA nominacije moraju smatrati uspehom. U svakom slučaju, reč je o jednom izuzetnom filmu kojeg vredi gledati i o kojem će se još dugo govoriti.

Odabir naslova nije nimalo slučajan. Odnosi se na saksonsku kraljicu iz X veka, Matildu (Maud je inače englesko ime od milja za Matildu), kasnije proglašenu sveticom, zbog svoje pobožnosti i uspostavljanja pre svega ženskih samostana koji su u ta doba služili kao bolnice i socijalne službe. I Maud iz filma (igra je Morfydd Clark) je jako religiozna, toliko da razgovara sa bogom direktno, čak vrlo prisno, a i bavi se medicinskom negom, odnosno palijativom kao njenim najosetljivijim delom, sve misleći da joj je to božje poslanstvo. Iako se isprva čini da je naša Maud obavijena velom misterije i da o njoj možemo saznati samo ono što nam ona kaže, prilično je jasno da je boga pronašla relativno nedavno i da je nestrpljiva da počne činiti dobra dela u njegovo ime.

Prilika za to će se, izgleda, ukazati sa njenom novom pacijentkinjom Amandom (Jennifer Ehle, izvrsna), nekadašnjom plesačicom i koreografkinjom u kasnim 40-im godinama života koja će verovatno ubrzo umreti od limfoma. Amanda, navikla na slobodan i hedonistički život, sada je ogorčena i cinična, a Maud joj nudi spasenje koje ona naizgled prihvata, verovatno u očaju. Međutim, kada Maud otkrije da Amanda plaća Carol (Lily Frazer) za seksualne usluge, shvatiće da je njena misija spasavanja Amandine duše (za telo je, po svoj prilici, već kasno) ugrožena i umešaće se, što će je koštati živaca i posla.

Nevolje za Maud tek tu počinju. Nije tu reč samo o iskušenjima, božjim ili ljudskim, o komadiću njene prošlosti koju otkrivamo preko njene bivše koleginice Joy (Lily Knight), pa ni o tome da njeno pravo ime nije ni Maud ni Mathilda, već je dosta običnije od toga. Ne radi se tu ni o njenom nespretnom pokušaju da se vrati na »stazu greha« po kojoj je išla pre konverzije, a što opet rezultira eksploatacijom i čak silovanjem, pa čak ni o njenim porivima za samokažnjavanjem i samopovređivanjem. Ono što zaista zabrinjava je dilema je li ono što se njoj prikazuje, vizuelno i drugačije, vizija ili halucinacija, odnosno da li joj se obraća bog ili vrag, ili obojica, ili je samo poludela, ili je reč o svemu od navedenog.

U svojoj ambivalentnosti, slojevitosti i majstorskoj veštini sa kojom nas se drži u mraku i u stanju pripravnosti, Saint Maud je izuzetan i atipičan film, posebno ako uzmemo u obzir da se tu radi o autoričinom prvencu u dugom metru. Način na koji postavlja scenu, komanduje glumcima (pre svega glumicama, muškarci su ovde uglavnom epizodisti koji donose distrakciju i destrukciju) i kako koristi minimalistički »soundtrack« Adama Janote Bzowskog u svrhu doziranja tenzije zaista je impozantan, a u sećanje priziva majstora kalibra Polanskog i njegov možda najbolji horor Repulsion. Poseban primer majstorstva je često rizična upotreba unutrašnjeg monologa koja još od Taxi Drivera ili makar od First Reformed (scenario za oba je napisao Paul Schrader) nije bila toliko precizna i potentna.

Još jedna od stvari koje fasciniraju je i upotreba lokacija. Iako se mesto radnje nigde ne spominje i ne potpisuje, u pitanju je jorkširski primorski gradić Scarborough u kojem je život (postao) nemoguć kao zadaci koje jedan putnik namernik daje drugom da prenese njegovoj nekadašnjoj ljubavi u onoj staroj engleskoj baladi o tamošnjem vašaru, a koju su tako divno otpevali Simon & Garfunkel. Propast, raspad i užas je svuda oko nas i u nama, bog je odavno digao ruke, a vraga možemo samo zazvati, ali ne i isterati.