Enforcement / Shorta

 kritika objavljena na XXZ

2020.

scenario i režija: Andreas Olholm, Frederik Louis Hviid

uloge: Jacob Lohmann, Simon Sears, Tarek Zayat, Issa Khattab, Özlem Saglanmak, Arian Kashef, Josephine Park

Engleski prevod naslova filma danskog dvojca, predominantno scenariste Andreasa Olholma i reditelja u usponu Frederika Louisa Hviida, obojici je ovo debitantski dugometražni naslov u rediteljskoj fotelji, nejasan je i neodgovarajući jer »gađa« svašta, a ne pogađa gotovo ništa, dok je originalni naslov, inače arapski sleng termin za policiju, neprevodiv bez objašnjavanja. Stoga su se hrvatski distributeri pametno odlučili da filmu daju svoj opisni naslov Zakon geta koji možda nije savršen, ali je bolji i funkcionalniji od oba predložena.

Reč je o policijskom trileru koji se bavi individualnim razlikama u karakteru među policajcima i među »huliganima« iz blokova nastanjenih pretežno imigrantima, policijskom brutalnošću, rasnim tenzijama i žanrovskim standardom starim 70-ak godina o preživljavanju u »neprijateljskom okruženju«. Film se otvara rečenicom »Ne mogu disati« koju izgovara osumnjičenik dok ga policajci brutalno privode. Ta rečenica postala je ove godine deo opšte informisanosti zbog slučaja ubistva Georgea Floyda od strane policije, ali ideja za film je ipak bila starija od toga, što samo govori da su rasne tenzije i policijska brutalnost prisutne i u »naprednim« nordijskim zemljama (premda nedavna inicijativa takođe iz danske o kontroli populacije kvartova u smislu da u nekom pojedinačnom kvartu ne sme biti više od trećine kućanstava »ne-zapadnog« porekla tu naprednost stavlja na kušnju, a da ne govorimo o tome koliko je ista glupa, neprovediva i etički neprihvatljiva po svim osnovama, uključujući tu i argument slobodnog tržišta), a ne samo u nekadašnjim kolonijalnim ili sadašnjim neokolonijalnim silama poput SAD, Velike Britanije i Francuske.

Prestupnik sa čijim se hapšenjem otvara film završio je u komi nakon ispitivanja u policijskoj stanici, pa policijski pozornici moraju podrobnije patrolirati po stambenim četvrtima naseljenim imigrantima, dok u jednu, najzloglasniju, imaju preporuku da do daljnjeg ne ulaze u strahu od izbijanja nereda. U tu svrhu su upareni Jens Hoyer (Sears), tipičan predstavnik onog dela policajaca koji radi sve u skladu sa zakonom i pravilima službe, i Mike Andersen (Lohmann), neobuzdani divljak i neprikriveni rasista u uniformi. Na insistiranje potonjeg, njih će dvojica ipak ući u inkriminisani kvart i bez razloga pretresti dečaka Amosa (Zayat). Kada im nakon pretresa Amos napitkom zalije vetrobransko staklo patrolnog vozila, oni će dečaka i uhapsiti.

Trenutak kasnije stiže vest o tome da je osumnjičenik preminuo u bolnici i izbijaju neredi u epicentru kojih se nalazi naš policijski dvojac i koji se brzo šire po blokovskim predgrađima. Amos im tako od prestupnika kojeg su priveli da bi mu dali neki »vaspitni primer« postaje izlazna karta iz situacije. Glavna tenzija, međutim, nije između malog buntovnika koji se ponaša u skladu sa svojim godinama i iskustvima, nego između dvojice policajaca, a seme razdora je upravo slučaj prekomerne sile koji je podigao ceo grad na noge. Zbog toga će se oni u nekom trenutku sukobiti i razdvojiti, zbog čega će se naći u još većim problemima jer ne samo da moraju da pobegnu iz neprijateljski nastrojenog okruženja, već u istom moraju prethodno da pronađu jedan drugog.

Nema u Shorti ničeg revolucionarnog u filmskom smislu, a čini se da to nije ni bio cilj rediteljskog dvojca. Prolazak kroz neprijateljsko okruženje je ponajbolje oslikao Walter Hill u filmu The Warriors, a varijacija na temu sa policijskim predznakom bilo je od 16 Blocks Richarda Donnera do prošlogodišnjeg francuskog kandidata za Oscara, filma Les Miserables Ladja Lyja na koji Shorta još i najviše liči. Iz filmova nam je takođe poznato da ni policija više ne može održavati »red i mir«, a zapravo poredak, u neprijateljski nastrojenim kvartovima na suvu silu, to smo gledali još od filmova Colors Denisa Hoppera, preko Trainig Day Antoinea Fuque do End of Watch Davida Ayera. »Sistem« je možda na poziciji moći formalno, ali je u manjini praktično.

Autorski dvojac, međutim, igra na jednu sasvim drugu kartu, a to je originalnije nijansiranje likova koje nam pomaže da izvučemo određene zaključke i iz njih izvedemo ono što se može nazvati porukom filma, a da pritom jako pazi i na pravila dobrog ukusa kada je reč o žanrovskoj postavci filma. Shorta ni u jednom trenutku nije dosadan film, ali ni inflatoran po pitanju haotične, bezumne akcije jer ima dovoljno trenutaka predaha u kojima se učvršćuje drama između likova, podstiče se na razmišljanje o uzrocima zbog kojih su oni upravo na tim pozicijama, a i oni sami imaju prilike da steknu neke nove uvide.

Amos zato nije ni tipičan mali huligan, ali nije ni nevinašce, već momčić koji je naučio da ne veruje vlastima i koji se ponaša kao baraba jer od njega to celo društvo (sa izuzetkom možda majke) očekuje. Lekcija koju će on naučiti je ta da nisu svi policajci isti i da mu ne žele svi zlo, kao i ta da stariji momci nisu uvek u pravu. Mike je rasista zato što je sirovina i »pandur starog kova« koji ne zna drugačije jer je uvek uspostavljao distancu prema građanstvu i nikad nije uspeo da se izdigne iz situacije i da shvati da vlast i njega i njih tretira na isti način, zatrpavajući ga nezahvalnim, opasnim i nedovoljno plaćenim poslom. Lekcija koju će on shvatiti do kraja filma je da će možda upravo momci poput Amosa i Ize koji mu kasnije pomaže u budućnosti možda takođe postati policajci. Na kraju, i Jens mora shvatiti da pravila ne pokrivaju baš sve, naročito kada se moraju donositi odluke koje možda znače život ili smrt u deliću sekunde.

Enforcement je kod kritike bolje prošao u Evropi nego li u Americi, a takođe je zabeležio i solidne festivalske uspehe. Razlog tome može biti taj da je anglosaksonska kritika »preduboko zagrizla udicu« prve replike i na osnovu toga gradila očekivanja u smeru širokopoteznog, didaktički intoniranog filma, ponela se za datošću likova i propustila finese u njihovoj gradnji. U kontinentalnoj Evropi i ostatku sveta je taj pristup finese bio bolje prihvaćen kao nešto što film izdiže iznad standardnog žanrovskog modela. Shorta svakako ima svojih nedostataka, ali reč je o generalno dobrom filmu itekako vrednom pažnje.