The Father

 kritika objavljena na XXZ

2020.

režija: Florian Zeller

scenario: Christopher Hampton, Florian Zeller (prema Zellerovoj istoimenoj drami)

uloge: Anthony Hopkins, Olivia Colman, Imogen Poots, Rufus Sewell, Mark Gatiss, Olivia Williams, Ayesha Darkher

Kao što sam već napisao u zaključku kritike filma Relic na istom ovom mestu, demencija je jedan od najčešće pogrešno eksploatisanih pojmova u kinematografiji. Dva tipska prikaza iste su neosetljive komedije koje se sa ovim vrlo ozbiljnim i često terminalnim stanjem sprdaju i (melo)drame koje za cilj imaju izvlačenje suza od publike pomoću klišea. U najboljoj varijanti, filmovi o demenciji mogu biti »star vehicles«, odnosno filmovi skrojeni za i oko glumca ili glumice u lovu na impresivnu ulogu i na nagrade. Jedan od najboljih prošlogodišnjih art-hororaca Relic se možda po prvi put pozabavio demencijom kao užasom, ne samo za dementnu osobu, već i za osobe koje se o njoj brinu, a The Father Floriana Zellera nastavlja sličnim putem dodatno podižući ulog na dva načina.

Prvi od njih je jasan još od plakata: u pitanju je glumački film Anthonyja Hopkinsa koji je u potrazi za svojom verovatno poslednjom velikom ulogom pre odlaska u delimičnu ili potpunu penziju. Druga je autorska koncepcija da se demencijom bavi iz jasne vizure dementne osobe, ne iz drugog lica (recimo člana familije), niti iz trećeg (one famozne sveznajuće »božanske« ili makar ptičje perspektive). Zbog toga je The Father na kraju drama strašnija od mnogih horora, a da pritom nema u sebi niti jedan natprirodni element.

Naprotiv, uglavnom su u pitanju sasvim obične stvari koje dolaze kao predmet spora između oca Anthonyja (Hopkins) i kćeri Anne (Colman). Ono što je jasno iz scene u scenu je to da on, nekada vispreni inženjer finih manira, odbija bilo kakvu stručnu pomoć, kao i njeno insistiranje da istu potraži, iako baš i nije više u stanju da se brine sam o sebi. On, naime, nije svestan svoje bolesti i uveren je da je potpuno priseban, čak i svadljiv prema onima koji ga navodno prave ludim. Predmet spora mogu biti zatureni ručni sat, slika skinuta sa zida, piletina koja je za večeru, Annina moguća selidba u Pariz, koja od medicinskih sestara i u kom obimu treba da vodi brigu o njemu, vlasništvo stana u kojem se trenutno nalazi ili sudbina odsutne kćeri Lucy.

Scene se pretapaju jedna u drugu, uglavnom u istom prostoru londonskog građanskog stana, ali se varijable i podaci iz scene menjaju. Anne ide u Pariz, pa ne ide. Stan je Anthonyjev, pa Annin. Anne je u braku sa Paulom (Sewell) ili nije. Negovateljica Laura (Poots) je već došla ili tek treba da dođe. Dodatnu konfuziju stvaraju i dve prilike, jedna muška (Gatiss) i jedna ženska (Williams) koje menjaju uloge od scene do scene. Ženska figura je čas Anne, čas Laura, čas sestra iz staračkog doma, a muška je Paul u svom agresivnom izdanju ili medicinski tehničar Bill. Vrata spavaće sobe ili dnevnog salona ponekad vode direktno u bolničke hodnike, a i protok vremena je neodređen kao i mesto radnje, premda par poseta doktorki (Darkher) i završetak van stana govore u prilog tvrdnji da je vremenski raspon veći od jedne te iste scene koja se u Anthonyjevoj glavi vrti, ili od jednog, pa makar i beskrajnog, dana. U svakom slučaju, naša perspektiva poravnata je s Anthonyjevom, pa smo dezorijentisani kao i on.

Dugi kadrovi i duge scene uglavnom na istoj lokaciji, odnosno na istim lokacijama, otkrivaju nam donekle »poreklo« ovog filma. Reč je o adaptaciji drame francuskog pisca Floriana Zellera koja je originalno bila postavljena u teatar. Ova ekranizacija treća je po redu, nakon istoimenog TV-filma i bioskopskog filma Florida (2015) koji je poprilično odstupao od originala i zapravo ga prevodio na jezik filmskih klišea. Zelleru je ovo takođe prva filmska režija, ali se to po sigurnosti kojom pristupa materijalu ne bi reklo. Pomoć je po pitanju adaptacije dobio od Christophera Hamptona, takođe pisca po struci, ali sa više skupljenog iskustva filmske scenaristike, kao i od strane glumaca poznatih po dobrim instinktima i dobrom nošenju sa izazovima, dok o radu zanatske ekipe, pre svega montažera Yorgosa Lamprinosa, ne treba trošiti reči jer su njihovi zadaci toliko kompleksni čak i za objašnjavanje, a kamo li za realizaciju.

Rezultat svega toga su 6 nominacija za Oscare koje verovatno neće sve uroditi plodom. Američka Akademija nije prepoznala samo glumačko postignuće Anthonyja Hopkinsa, a može se govoriti da je ovo njegova najbolja uloga u karijeri, a imao ih je onoliko, već i Olivije Colman u kategoriji sporedne uloge. Ona je takođe imala zahtevan zadatak da glumi s Hopkinsom, čak da se konfrontira s njim, i ni u jednom trenutku mu nije inferiorna. Nominacija za najbolji film se po svoj prilici neće potvrditi, ona za adaptirani scenario bi mogla, i to s dobrim razlogom, tako jasno dezorijentisati gledaoca i prebaciti ga unutar misaonog toka dementne osobe je ogromno postignuće, a tu su još i nominacije za montažu (koja nastavlja ono što scenario započinje) i scenografiju. Sa nagradama ili bez njih, The Father je svakako jedan od najboljih filmova izašlih prošle godine.