Return to Montauk

2017.

režija: Volker Schlöndorff

scenario: Volker Schlöndorff, Colm Toibin (prema noveli Maxa Frischa)

uloge: Stellan Skarsgard, Nina Hoss, Susanne Wolff, Niels Arestrup, Isi Laborde-Edozien

Volker Schlöndorff je godinama oklevao da se vrati Maxu Frischu kao literarnom predlošku, iako su veliki reditelj i veliki pisac bili dobri prijatelji. Da se podsetimo, Schlöndorff je već uradio ekranizaciju Frischovog romana Homo Faber sa filmom Voyager (1990) u kojem je iskoristio glumačke potencijale Sama Sheparda i Barbare Sukowe i svetu otkrio talenat Julie Delpy. Kao što je Homo Faber roman kojem se valja vraćati, tako je i Voyager film vredan više gledanja koji u duhu romana spaja emotivnu, ljubavnu priču sa filozofijom egzistencijalizma.

Sa Return to Montauk, Schlöndorff se našao na potencijalno skliskom terenu, budući da je u pitanju možda i najosobniji Frischov uradak koji pritom nije naročito filmičan, za razliku od većine piščevog opusa. Ideja da se materijal iz novele proširi sa elementima piščeve biografije takođe je rizična, ali za verovati je bilo da filmaš neće na koncu biti neukusan i indiskretan kada je već reč o biografiji njegovog prijatelja. Drugi problem koji se javio je mogućnost igranja na sigurno i oslanjanje na tipične motive u ljubavnoj priči koja je osnova filma. Ipak, Schlöndorff je star autor i svojevrsni zamor je kod njega očekivan.

To se na početku i oseća, izbija iz naracije vezane za “daddy issues” i razmišljanja o dva tipa kardinalnih grešaka u odnosima sa ljubavnim partnerima pisca i protagoniste Maxa Zorna (Skarsgard) za koju se ispostavlja da je poglavlje iz romana koji promovira na američkoj turneji. Takva intervencija nije toliko “spoiler” koliko ponuđeni ključ za tumačenje Zornovog lika, njegovih razmišljanja, poštapalica u promociji (ima spreman govor o tome da čovek nije biljka koja ima fiksne korene koji ponavlja od intervjua do intervjua) i njegovih daljnjih postupaka. Zorn je, naravno, Frischov alter-ego, ali i kliše pisca, ocvalog intelektualca sebičnih težnji i izraženog ega.

Zaplet ljubavne priče je u tome da Zorn upravo u tom trenutku čini drugu kardinalnu grešku sa drugom osobom. Clara (Wolff) je njegova mlađa poslovna i životna partnerka koja ga apsolutno obožava, dok je on odguruje od sebe uporno žaleći za prvom greškom koju je napravio decenijama ranije. Uz intervenciju sablasnog starog bogataša i mecene Waltera (Arestrup), Zorn pokušava da uspostavi kontakt sa svojom bivšom ljubavi, Rebeccom (Hoss), u ono doba naivnom studenticom podložnom zaljubljivanju u stare umetničke i profesorske tipove, a sada odlučnom usamljenicom i korporativnom advokaticom. Kulminacija sledi u naslovnom selu na severnom špicu Long Islanda gde se Max i Rebecca vraćaju ne bi li razrešili stare konflikte i nedoumice.

Dok scenario koji potpisuju reditelj i Colm Toibin, inače prozni pisac i autor predloška za zapaženu romansu Brooklyn, pati od literarne dogme, a dijalozi bolje izgledaju na papiru nego što zvuče iz usta živih likova, film dosta profitira od ispoliranih glumačkih ostvarenja i međusobne hemije u zajedničkim scenama. Stellan Skarsgard svog pisca, profesora i intelektualca igra sa dozom fine, anti-cool ironije, Niels Arestrup ima krajnje preteće prisustvo, Susanne Wolf pokazuje doziranu nežnost i ranjivost kao Clara, a Isi Laborde-Edozien možda fingiranu živahnost i snalažljivost mlade, prekarne generacije. Ipak, od trenutka kada se pojavi, filmom će dominirati Nina Hoss, kao i uvek taktilna i sposobna da se spusti u nesuđene emotivne dubine.

Ono što Schlöndorffu uspeva je polagana promena tona i odbacivanje klišea koji stoje u postavci, što dovodi do efektnog obrata i suptilno plasirane poente. Ovakva iskrenost i nesentimentalnost dosta je retka, naročito u žanru romanse. Važnije od toga, u skladu je sa tonom Frischovog pisanja, i Schlöndorff time dokazuje da je autor koji ne pati od staračkog zamora i na kojeg se može još uvek računati.

Diplomacy / Diplomatie

2014.

režija: Volker Schlöndorff

scenario: Volker Schlöndorff, Cyril Gely (prema Gelijevoj drami)

uloge: Niels Arestrup, Andre Dussollier

Danas se uspon tako neozbiljnog i sumnjivog tipa kao što je bio Hitler smatra nemogućim. Verovatno da se u nekim nazovi ozbiljnim krugovima takav scenario smatrao nemogućim i u ono vreme. Pobogu, tip je jedino nudio fantazije i mitologiju, a put do njih vodio je kroz krvavi i iscrpljujući rat. Njegov najuži krug sačinjavali su slični ludaci, fantasti, očajnici i oportunisti. Pa ipak znamo šta se desilo, Hitler se uzdigao na apsolutnu vlast koristeći trikove i klimu nepoverenja i otvorenih sukoba u radničkom pokretu. Usledili su rat, pljačka, koncentracioni logori, razaranja i uništenja. Hitler je čak i u momentima potpunog očaja rešio da bude dobro zapamćen za sva vremena i u tome je uspeo.

Sa ove distance, nije teško razumeti njegovo funkcionisanje. U pitanju su uglavnom dečiji, primalni mehanizmi. Primer za to može biti i njegov odnos prema okupiranom Parizu koji je i pre rata predstavljao nivo koji bi Berlin morao da dostigne i prestigne. Za vreme okupacije, Pariz je smatran relativno mirnom i bezopasnom zonom, suviše elitistički i fin da bi prljao ruke sa pobunom, ali to mu nije mnogo pomoglo. Hitler mu je namenio sudbinu kakvu samo psihopata može: ako ga on ne može imati za sebe, neće ga imati niko drugi. Postojao je elaboriran plan da se pariski mostovi sruše, što bi poplavilo grad, a da se kao bonus miniraju svi spomenici, javne zgrade, muzeji, tako da se nekadašnja prestonica sveta pretvori u gomilu šuta. Ne bi to promenilo ishod rata, ne bi čak ni mnogo usporilo napredovanje savezničkih snaga, ali bio bi to zločin protiv čovečnosti, protiv kulture, jalova osveta i poruka svetu.

 

Taj plan je zaista postojao i malo je falilo da bude realizovan. Iz priloženog znamo da se to nije dogodilo, Pariz i dalje stoji kao turistička atrakcija i jedna od evropskih i globalnih metropola. O okupaciji i oslobođenju Pariza je snimljeno više filmova, od kojih je Is Paris Burning? (1966) sa svojom internacionalnom glumačkom i autorskom ekipom najmonumentalniji. Diplomacy je smešten u vreme borbi za oslobođenje i bavi jednim aspektom toga: pregovorima između nemačkog generala i švedskog diplomate o što bržoj i što mirnijoj predaji grada kako bi se izbeglo besmisleno uništavanje i sačuvali ljudski životi.

Najveći deo filma se fokusira samo na njih dvojicu. Dieter von Choltitz (Arestrup) je nemački general iz aristokratske, oficirske kuće i veteran oba svetska rata. U svojoj karijeri je nadgledao likvidacije jevrejske populacije i uništenja gradova koji su bili manje glamurozni nego Pariz. Star je i umoran od ratovanja i dovoljno inteligentan da zna kako će se sve to završiti, ali svejedno namerava da ispuni naređenje. Na to ga obavezuje njegov vojnički poziv, ali i prosta činjenica da je njegova porodica ugrožena i da će biti likvidirana ako odbije naređenje.

Sa druge strane stoji švedski konzul Raoul Nordling (Dussollier), predstavnik neutralne države, ali rođeni Parižanin, čovek od integriteta i simpatizer pokreta otpora. Njegov cilj je ubediti generala da odbije poslušnost zaradi čovečnosti. On se pojavljuje nenajavljen u hotelu u kome general stoluje, i odmah ga razoružava činjenicom da nije ušao kroz vrata nego kroz tajni prolaz. Generalova soba je, kakve li ironije, pripadala ljubavnici poslednjeg francuskog cara Napoleona III, a on je voleo da navraća neometano.

Pregovori između njih dvojice teku očekivano, bivaju prekidani vestima sa fronta i upadima ovih ili onih nemačkih vojnika. Film je vešto postavljen, iako se vidi da je originalni tekst zamišljen za teatar i spaja najbolje od dva sveta. Sa jedne strane, glumci mogu da zablistaju kao pred živom publikom, a sa druge se pokretima kamere vešto gradi filmska napetost koja oslikava i prostornu i vremensku stisku koju dvojica ljudi, gospode i profesionalaca osećaju. Floskulu “po istinitom događaju” ovde treba shvatiti sa nemalom ogradom: ovi pregovori su konstrukcija, nisu se zapravo dogodili, iako su se akteri poznavali i pregovarali, doduše o drugim stvarima.

Niels Arestrup, poznat po svojim pasivno-agresivnim ulogama, ovde igra čoveka koji je primoran da se ponaša kao monstrum, iako ni sam ne veruje u ono što govori, a Andre Dussollier ima zadatak da dopre do njegove ljudskosi i savesti, a za to na raspolaganju ima samo razgovor. Treći i centralni lik u njihovom razgovoru, ali i u filmu je sam grad Pariz zgodno snimljen sa hotelskog balkona u noći, u zoru i tokom jutra. Iako znamo ishod pregovora, i možemo sa sigurnošću da pretpostavimo argumentaciju obojice, nijednog trenutka nam nije dosadno da ih pratimo.

Volker Schlöndorff je jako interesantan autor sada već starije generacije. Obrazovao se u Parizu i izbrusio na asistencijama kod Malla, Melvila i Resnaisa. Priključio se Novom nemačkom filmu i potpisao legendarni The Tin Drum (1979). Snimao je u različitim produkcijama i kulturama, svuda po svetu. Radio je sa evropskim i hollywoodskim glumcima. Učestvovao u globalnim koprodukcijama. Bavio se velikim temama (između ostalog i nacističkom prošlošću, ali nije po tome pilao) i zanimljivim ljudima u kovitlacu istorijskih događaja. Obrađivao je klasike svetske literature. Njegov film Voyager (1990) je za mene formativni film i jedan od najboljih ljubavnih filmova ikada.

Sa Diplomacy pokazuje da još uvek nije izgubio osećaj, da ima šta da kaže i da je majstor izbora materijala i pričanja filmskih priča. U pitanju je jedan od onih tako malih, a tako velikih filmova čije implikacije idu mnogo dalje od onoga što vidimo na ekranu, pa čak i dalje od onoga što vidimo kad gledamo bilo arhivske ili sadašnje slike Pariza. Jasno nam je šta se nije dogodilo, ali to ne umanjuje monstruoznost činjenice šta je moglo da se dogodi. Kasnije odlikovani Dieter von Choltitz i Raoul Nording su odgovorni za to da ćemo uvek imati Pariz. Ovo je film njima u čast.