kritka objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Džordanke... Sveti gral patika (ako su u crno-crvenoj
kombinaciji boja) i statusni simbol koji su, u doba kada je potpisnik ovih
redova bio dečak, sebi mogli priuštiti samo prilično perspektivni budući
košarkaši i džiberi sa mnogo para koji su hteli da poziraju kao jako
perspektivni budući košarkaši.
Ukratko, „Nike Air Jordan“ su posebne patike, kreirane za
potrebe posebnog košarkaša na početku njegove karijere kada su samo retki
pretpostavljali da će on postati i ostati najveći. Takođe, one su kao proizvod
definisale put jedne korporacije ranije moćne samo u domenu atletike i
promenile pravila igre u franšiznom poslovnom sistemu NBA. Red je, dakle, bio
da dobiju i film.
„Air“, u režiji Bena Afleka, jeste film koji svako može i
treba da pogleda. Razlog za to je što jednoj veoma specifičnoj i suštinski
suvoparnoj temi kao što je to komadić korporativne istorije Amerike prilazi
detaljistički i s osećajem za filmski jezik. Pandan tome bi jedino mogao biti Finčerov
korporativni triler inspirisan stvarnim događajima „The Social Network“ (2010),
premda su Aflek i njegov scenarista-debitant Aleks Konveri „Air“ ustrojili
najpre kao doku-dramu i „biopik“ centriran oko jednog od formacijski sporednih,
a zapravo ključnih „igrača“ u celom ovom hrabrom i ultimativno uspešnom
poduhvatu.
Uvodna montažna sekvenca uz taktove pesme „Money for
Nothing“ sastava Dire Straits uspostavlja trenutak u vremenu, dakle 1984.
godinu, sa predsednikom Reganom, revolucijom u fitnesu, onim frizurama i svim
što već sledi i, naravno, sa rivalstvom „Lejkersa“ i „Seltiksa“, odnosno
Medžika Džonsona i Lerija Berda.
Junaka naše priče, košarkaškog lovca na talente Sonija
Vakara (Met Dejmon) upoznajemo na zadatku na srednjoškolskom turniru kako vabi
perspektivne igrače da isprobaju patike kompanije „Nike“ za koju radi.
Aflek i Konveri nas tekstualnim karticama podsećaju da su
„Nike“ bile popularne jedino kao trkačke patike s udelom od tek desetak posto u
košarci kojom je dominirala kompanija „Converse“ sa više od pola udela, a na
drugom mestu se nalazila nemačka kompanija „Adidas“ koja je u tom trenutku
pokušavala da dominaciju iz sveta fudbala proširi i na košarku.
Sonijev karakter se uspostavlja i u sledećoj montažnoj
sekvenci uz muziku benda Violent Femmes („Blister in the Sun“, očekivano): on
je po prirodi kockar koji je povredom zeznuo sopstvenu košarkašku karijeru, ali
igru i dalje prati i ume da prepozna vrhunskog igrača iz selekcije „samo“ vrlo
dobrih. Njegova ekspertiza je relativno cenjena u kompaniji koja želi da uđe na
košarkaško tržište, ali on u toj priči nije jedini faktor.
Upravni odbor je košarkaškom sektoru dodelio mizerni budžet,
direktor marketinga Rob Štraser (Džejson Bejtmen) ne bi baš voleo da drži „sva
jaja u jednoj košari“, odnosno rasporedio bi ta sredstva na više mladih igrača;
glavni dizajner Pit Mur (Metju Maher) prolazi kroz krizu srednjih godina; drugi
košarkaški ekspert Hauard Vajt (Kris Taker) kao jedini Afroamerikanac u timu
boji se da glasno kaže šta misli; a generalni direktor Fil Najt (Aflek) veći
deo vremena valja zen-fraze i pokušava da zadovolji sve zainteresovane strane
tako što nijednu od njih neće potpuno zadovoljiti nauštrb one druge.
Soni, međutim, ima revolucionarnu i rizičnu ideju: da ceo
budžet i malo preko toga, ako je moguće, potroši na jednog-jedinog igrača,
trećeg „pika“ na „draftu“ te godine, Majkla Džordana, momka koji je zablistao
kao brucoš da bi posle toga igrao korektno, čak i dobro, ali ne i izuzetno kao,
recimo, Hakim Olajdžuvon ili Sem Bouvi. U to doba, košarkom su dominirali viši
igrači, uglavnom centri, pa je bek Džordan u toj konstelaciji i inače bio
priličan „autsajder“ i rizičan izbor.
Dodatni problem za „Nike“ ekipu je bio i to da je Džordan u
to doba „navijao“ za „Adidas“, a nemačka kompanija je imala i više novca da ga
privuče i isplati mu bonus u vidu željenog „mercedes“ kabrioleta. Međutim, Soni
ima hrabru ideju da napravi revoluciju u poslu dizajna košarkaških patika i da
od Džordana načini superzvezdu i za košarku, i za NBA, i za „Nike“, i za gomilu
fanova i klinaca koji se na njega ugledaju. A put do budućeg najvećeg košarkaša
svih vremena vodi preko njegovog pristojnog, prostodušnog oca Džejmsa i snažne,
ponosne, zaštitnički nastrojene majke Deloris (jedna i jedina Vajola Dejvis), a
oko lajavog agenta Dejva Falka (Kris Mesina).
Ako je jedna referenca Finčerov „The Social Network“, onda
bi druga bila direktno iz Aflekovog režiserskog opusa: poduhvat koji je Soni
uzeo na sebe, ubedio korporativni tim i na kraju postigao uspeh jednako je
neverovatan, skoro nemoguć kao onaj koji je CIA odobrila u filmu „Argo“ (2012),
takođe snimljenom po istinitim događajima. Ulozi su možda niži, nije u pitanju
rat i spasavanje talaca od nemilosrdne diktature, ali je napetost svejedno na
visokom nivou.
Takođe, prostor za humornu relaksaciju koja je bila ključna
za „Argo“ i ovde je osvojen inteligentnim scenarističkim, režiserskim i
glumačkim intervencijama koje su pre svega ciljale na toplinu, ljudskost,
verbalnost i pohvalu projektu koji se činio neverovatnim, ali makar u nekom
malom procentu mogućim.
Glumački, Met Dejmon radi odličan posao kao fokalni lik
Soni, ali to nije nikakvo iznenađenje, i inače je vrlo dobar i pouzdan glumac,
ali kad radi sa drugom Aflekom, to su po pravilu uloge koje definišu karijeru.
Ostali mu pariraju, Vajola Dejvis ponajbolje u tek nekoliko scena koje dele,
dok su kod Takera, Mahera i Mesine izražene, možda čak i za nijansu previše,
humorne strane njihovih likova. Iznenađenje je Džejson Bejtmen kao glumac koji
se ispraksao na ulogama pomalo nadmenih pametnjakovića, ali ovde imamo i
nekakvo emotivno i opravdano prizemljenje zbog kojeg Štraser deluje izrazito
životno.
Konačno, tu je i sam Aflek, glumac notoran po tome što
njegove izvedbe kvalitativno variraju u zavisnosti od toga koliko je
raspoložen. Ovde je izuzetno raspoložen, prvo zbog košarke koju voli
(posvedočili smo tome u „The Way Back“, Gejvin O'Konor, 2020); drugo zbog
neverovatne priče, a i treće što konačno može opet igrati zajedno sa Dejmonom.
Možda se čini kontraintuitivnom odluka da sebi dodeli ulogu najvećeg „blesana“
u ekipi, ali ovde je to pun pogodak jer je u toj svojoj arogantnoj blesavosti
Fil Najt možda i „najmesnatiji“ lik u filmu.
Još jedna rizična odluka je i to da se Džordan kao lik
minimizira i svede na pasivnost dovedenu do apsurda da ga nikada ne vidimo i ne
čujemo istovremeno (kada je prisutan stasom, i to po pravilu s leđa, nije
glasom, i obratno – čujemo ga da govori jedino preko telefona). To ovde i te
kako ima smisla, jer „Air“ nije film o Džordanu, nego o „džordankama“, odnosno
o tome kako su one nastale iz revolucionarnog poslovnog poduhvata.
Drugi izvedbeni aspekti su takođe odlični: Aflek je režiser
izuzetno sigurne ruke, s izuzetnim osećajem za detalje, posebno one periodne,
koje direktor fotografije „stare škole“ Robert Ričardson hvata briljantno, a
opet dovoljno diskretno, a montažer Vilijam Goldenberg uspeva da u taj
snimljeni materijal uklopi i onaj arhivski dovoljno glatko. Jedini nedostatak
filma je preterano oslanjanje na muziku, odnosno na „needle drop“ pristup u
kojem se prečesto radnja komentariše prvoloptaški izabranom pesmom sa „best of“
kompilacije osamdesetih u raznim žanrovima. Ali, i to baca samo malu senku na
jedan prefinjen, pitak i nikako plitak film. Dragocen poput džordanki.
