kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Evo jednog vica, za promenu crnogorskog. Dođe
neka strana filmska ekipa da snima u Crnoj Gori i režiser pokupi
neke lokalce da mu budu statisti. Namesti ih on na jedno mesto u
kadar, snimi iz par „dublova“, pa ih upita mogu li se prebaciti
na drugo mesto da se snimi i neki sledeći kadar. Lokalci se malo
namrgode i krenu da se domunđavaju međusobno, a onda „glavni“
među njima samo kratko odogovori režiseru: „Možda jesmo glumci,
ali nijesmo kaskaderi!“
„Naravoučenije“ vica bi, uz očiglednu
poentu, bilo i to da je kaskaderski poziv makar fizički teži od
onog glumačkog, pa kao takav nije dovoljno cenjen. To se na jednom
mestu poentira i u novom filmu The Fall Guy Dejvida Liča, i to iz
usta uglavnom potrošnog ljigavog negativca napisanog da nestane iz
zapleta jednom kada ispuni svoju funkciju „skretanja“ istog.
Dotični će narko-diler našem naslovnom junaku Koltu Siversu (Rajan
Gosling) odati priznanje za zahtevan posao koji obavlja dok mu
njegovi pomoćnici sipaju drogu u piće, time „ispravljajući“
nepravdu koju kaskaderima čini Akademija time što im ne dodeljuje
Oskare.
Istini za volju, ne postoje Oskari za kaskadere
(a postoje za efekte, ccc!), ali to ne znači da su kaskaderi baš
potpuno „neopevani heroji“ u samim filmovima. Recimo, Klif But
(Bred Pit) kod Tarantina u Once Upon a Time... in Hollywood je
kaskader i sasvim je komplementaran glumcu Riku Daltonu (Leonardo Di
Kaprio), a emotivno je čak i potkovaniji. Ili recimo Ilaj Kros
(Piter O‘Tul) u filmu The Stunt Man (1980) kroz koji Ričard Raš
komentariše uspon i pad Novog Holivuda, kao i silne promene u
američkom društvu u periodu od deceniju-dve. Ili jedna od najboljih
komedija XXI veka, Ron Goosens, Low Budget Stuntman (2017) u kojem
autori Stefen Hars i Flip Van der Kuil kroz naslovnog junaka
(Stefenov brat Tim), inače pijanog ludaka koji ne zna za strah,
komentarišu brojne afere koje su još sveže u holandskoj
kolektivnoj memoriji na uvrnuti, izuzetno politički nekorektni
način.
Opet, kao direktna inspiracija za ovaj film
izuzetno starovremenskog i nostalgičnog ugođaja je ponajpre
poslužila jedna serija iz ranih 80-ih s kojom film deli naslov i ime
glavnog lika. Razlika je, doduše, u tome da Kolt Sivers iz serije
mora da „mesečari“ kao lovac na ucenjene glave u pauzama između
snimanja, što ga dovodi u razne nezgodne situacije iz kojih se vadi
upravo kaskaderskim veštinama. Kolt Sivers iz filma u nevolje, pak,
upada iz potpuno drugih razloga koji imaju veze i sa odnosima u
okviru filmske ekipe i sa načinom na koji se snimaju filmovi u
savremenom Holivudu i uopšte globalnoj kinematografiji. Uostalom,
budući da je i sam započeo karijeru kao kaskader (da bi „rastao u
činu“ od koordinatora, preko koreografa do reditelja), Dejvid Lič
itekako dobro zna o čemu priča.
Kolta upoznajemo delimično kroz njegovu
vlastitu naraciju, a delimično na delu. On je holivudski kaskader
kojem je glavni posao da izvodi vratolomije umesto cenjenog, ali
prepotentnog glumca Toma Rajdera (Aron Tejlor-Džonson). U pauzama se
zabavlja sa svojom devojkom, snimateljkom Džodi Moreno (Emili Blant)
i njih dvoje planiraju prvi zajednički odmor u svrhu početka novog
zajedničkog života. Sve izgleda divno i krasno dok Kolt na snimanju
ne doživi nesreću zbog koje prvo završi u bolnici s povredom
kičme, a onda skrivajući se od svog posla i od svoje devojke...
Godinu i po dana kasnije, on radi na parkingu
meksičkog restorana gde ga povremeno zezaju gosti koji se sećaju
njegove prethodne karijere pokušavajući da ispadnu face pred svojim
devojkama, a povremeno zeza i on njih tako što njihova kola vozi
„kaskaderski“. Iz tog uhodanog života njega će prenuti jedan
poziv. On dolazi od producentkinje Gejl (Hana Vedingem, otkrovenje
filma) koja ga poziva da se hitno „vrati u igru“. Situacija je,
naime, takva da je Tom prvo upao u loše društvo (s puno droge koja
ga „fura na paranoju“), pa onda nestao, zbog čega cela skupa
produkcija ovisi o koncu. Da stvar bude još zeznutija, u pitanju je
debitantsko režijsko ostvarenje nikog drugog nego njegove bivše
devojke Džodi kojoj se sigurno neće pružiti druga prilika ako
zabrlja na tako velikom projektu, a ona, navodno, želi baš njega.
U pitanju epsko-lirska naučnofantastična
melodrama o ljubavi svemirskog kauboja i vanzemaljke usred rata
između dve vrste koja deluje kao čudan miks Cowboys & Aliens i
Dune s primesama Mad Maxa (zbog silne jurnjave automobilima), dakle
kao potencijalno bolni „flop“. Džodi pritom kuburi i sa trećim
činom, i zapravo ne očekuje Kolta na setu, pa njegovi pokušaji da
se pred njom iskupi ne idu baš najbolje, ali makar na snimanju ima
prijatelja u vidu svog kolege Dena Takera (Vinston Djuk) koji je
avanzovao do pozicije koordinatora. Pored prevrtanja u kolima,
padanja u bitkama i kadrovima zapaljenja na setu, Kolt dobija zadatak
od Gejl da pronađe nestalog Toma, ali stvari nisu kakvim se na prvi
pogled čine, pa će on biti prinuđen da svoje kaskaderske veštine
koristi i po ulicama, hotelima i klubovima Sidneja.
Iako u filmu ima više nego dovoljno akcije, što
smo od Liča, znajući njegovu filmografiju (prvi John Wick, drugi
Deadpool Atomic Blonde, Bullet Train) i očekivali, ona je ovde ipak
sekundarna, ali svejedno služi da održi film u konstantno visokom
naponu u trajanju od dva sata, što i uspeva. Sama akcija je
snimljena na onaj tradicionalan, kaskaderski način, bez previše
oslanjanja na CGI, što i Lič i scenarista mu Dru Pirs (Iron Man
Three, Mission Impossible: Rogue Nation, a s rediteljem je sarađivao
na Fast & Furious Presents: Hobbs & Shaw) često ističu na
meta-nivou filma. Utisku da ovde imamo film kakvi se sada samo retko
i u izuzetnim prilikama snimaju dodatno doprinosi i neonski vizuelni
dizajn, kao i muzika koja se dosta često svodi na pesmu I Was Made
for Lovin‘ You sastava Kiss u varijantama od haus-remiksa do
„džo-kokerovske power-balade“.
Akcija je sekundarna jer je The Fall Guy ipak
prvenstveno komedija, i to najmanje trostruka. Za početak imamo
klasičnu komediju koja se svodi na gegove i dosetke, kako fizičke,
tako i verbalne, a ona svoj vrhunac dostiže u uvođenju značajnog
lika psa koji se zove Žan-Klod i komande prima isključivo na
(lošem) francuskom. Nadalje, tu je romantična komedija budući da
je suštinski zaplet filma centriran oko mogućeg pomirenja bivšeg
para što je centralna motivacija glavnog junaka, a ne treba
zaboraviti ni velike gestove koji su za dotični žanr
karakteristični. Opet, The Fall Guy najbolje funkcioniše kada se
prebaci na meta-nivo, i to ne samo do opštih mesta o nadmenim
glumcima i skromnim, vrednim kaskaderima, zbunjenim rediteljima i
pohlepnim producentima pod stresom. Lič se koristi tim
generalizacijama, ali uspeva da baci i malo dublji pogled u filmsku
industriju, da postavi neka prava pitanja o njenoj sadašnjosti i
budućnosti, od digitale i CGI-ja do izazova veštačke inteligencije
i „deep fake“ falsifikovanja. Tome treba dodati i sijaset
referenci, na Toma Kruza, seriju Miami Vice, ljubiće Nothing Hill i
Love Actually, uz one na akciono-kaskaderske klasike, kojima se
ubiraju izgrađeni humorni poeni.
Za sve to Lič ima na raspolaganju gotovo
idealnog glumca čiji sam izbor može služiti kao referenca za sebe
(u najmanju ruku zbog uloge u Refnovom filmu Drive, što se dodatno
podvlači kostimom, odnosno jaknama u sličnom stilu koje Kolt nosi).
Osim što je Rajan Gosling sada opet „vruć“ zbog nagrađivane
uloge Kena u Barbie, kao i zbog spremnosti da se zeza na tu temu ne
ilazeći iz lika, treba reći da je reč o izvanredno sposobnom
glumcu baš za ovakve blesave akcione romantične komedije koji je
sposoban da „valja“ najgore gluposti iz scenarija i da sve vreme
sačuva savršenu mirnoću u transformacijama između kaskadera,
budalaša, naivne drugarčine, akcijaša i ljubavnika.
Ostatak postave nema dovoljno prostora za
razigravanje, što je šteta za Emili Blant koja, svedena na slatkicu
koja se baš ne snalazi u novoj, odgovornoj ulozi, baš i ne može da
pokaže svu širinu svog talenta, od onog akcionog do direktno
komičnog. Loše prolazi Aron Tejlor-Džonson sveden na arogantnu
budalu (koja je inače dobar glumac), dok Tereza Palmer u ulozi
Rajderove devojke i Stefani Hsu u ulozi asistentkinje imaju premale
epizode. Bolje prolaze Vinston Djuk i Hana Vedingem čiji likovi
imaju dosta „mesnatije“ replike.
Jedini nedostatak koji bi filmu možda mogao da
se zameri je određena doza predvidljivosti prosedea. Ali i tu treba
imati u vidu i dvosmislenost samog naslova na matičnom engleskom
jeziku, gde on može biti i pomalo pogrdni termin za kaskadera
(„momak za padanje“), ali i metaforički izraz za žrtvenog
jarca. Opet, možemo se pouzdati da su i sa time i Dru Pirs i Dejvid
Lič itekako računali, pa su nam na kraju servirali jednu izuzetno
zabavnu i smešnu komediju koju je pravi užitak gledati.
