Rhinegold / Rheingold

 kritika objavljena na XXZ

2022.

scenario i režija: Fatih Akin (prema autobiografiji Giwara Hajabija – Xatara)

uloge: Emilio Sakraya, Mona Prizad, Kardo Razzazi, Ilyes Raoul, Soghol Faghani,

Šta se dogodilo Fatihu Akinu? Jedno vreme je važio za najperspektivnijeg nemačkog reditelja koji je okupirao pažnju gledalaca svojim unikatnim i do koske iskrenim portretima života imigranata i njihovih potomaka u ne uvek gostoljubivoj nemačkoj sredini. Prvi iskorak u, što se tematike tiče, neke druge vode, bio je The Cut (2014), na temu neuralgične tačke i najvećeg krimena moderne turske istorije, genocida nad Jermenima za vreme Prvog svetskog rata. Tu je bilo jasno da Akin nije baš na svom terenu. Za Goodbye Berlin (2016) možemo da „ponvimo dijagnozu“ – u pitanju je opet bilo odstupanje od uobičajenih tema i miljea, ali upakovano u omot spoja filma o odrastanju i filma ceste za mlađu publiku koji je lak za konzumaciju. Pomislili smo da se vraća na pravi trag s In the Fade (2017), a onda nam je opet servirao iznenađenje u vidu The Golden Glove (2019) verovatno u nameri da šokira, zgrane i zgadi svakog u publici pričajući priču o stvarnom hamburškom serijskom ubici Fritzu Honki koji je u suštini bio i ostao tek nasilni glupak.

Teoretski, s novim filmom Rheingold nastalom po autobiografiji bonnskog repera Xatara (pravim imenom Giwar Hajabi), Akin se vraća na svoj teren identitetskih pitanja u migrantskom miljeu Nemačke. U praksi, pak, sama knjiga nudi dosta teksta i još više konteksta koji treba objašnjavati, a Akin je uzima u integralnom obliku, pa je rezultat pomalo (ha, prilično) naduveni „stranger than fiction“ gangstersko-reperski „biopic“ koji zahvata preširoko da bi makar i teoretski mogao da ide u dubinu.

Akin otvara film pasažom iz Sirije malo pre izbijanja građanskog rata. Vojni transportni kamion pred ograđenom strukturom ostavlja trojicu uhvaćenih i lisicama vezanih muškaraca, a jednog od njih, Giwara (Sakraya) pratimo do ćelije i kasnije na ispitivanju. U ćeliji vlada segregacija, a on je, kao Kurd, poslan u ugao s drugim Kurdima. Na ispitivanju, pak, istražitelj koji ga ispituje hini prijateljstvo, da bi mu potom ponudio saradnju, samo ako otkrije gde je sakrio ukradeno zlato (eto prve poveznice s naslovom), pa ga, kada ovaj odbije, podvrgne mučenju.

Priča se onda vraća na početak, na Islamsku revoluciju u Iranu 1979. godine, naoružane muškarce koji upadaju na koncert, ubijaju svakog ko se usudi da progovori, a druge šalju kućama. Među preživelima (i uplašenima) su i dirigent (Razzazi) i klarinetistkinja (Prizad), inače Giwarovi roditelji, oboje Kurdi koji beže na sever zemlje i pridružuju se (komunističkom) pokretu otpora. Nakon napada na selo i njenog poroda u pećini punoj šišmiša (Giwar kao ime znači „rođen u bolu“), familija pokušava da pobegne u Irak, gde bivaju zarobljeni (jer, Kurdi), ali na njihovu sreću intervenišu međunarodne humanitarne organizacije, pa familija uspeva da emigrira u Pariz. Ni tamo ih ne čeka puno dobroga – život u kolektivnom centru, nedostatak posla, pa otac prihvata ponudu da se preseli u Bonn, tada glavni grad Zapadne Nemačke.

Sledi objašnjenje germanske legende o zlatu Rajne i Wagnerove opere (eto i druge reference u naslovu), Giwarovi prvi časovi klavira (uz očevo insistiranje i majčinu žrtvu), razvod roditelja, prvi „poslovni poduhvati“ iz domena piratske pornografije, sukobi s drugim etničkim skupinama (najviše Turcima) u imigrantskom kvartu, učenje borilačkih veština, odlazak u dilere, sticanje interesa za repovanje, sretanje i formiranje bande/benda s prijateljem iz detinjstva, kompanje s njegovim uticajnim stricem, studije na amsterdamskom konzervatorijumu, jedna „greška u koracima“ i vađenje iz problema s pljačkom „grobarskog zlata“, odnosno zubnog zlata pokojnika, i na kraju bežanija u Siriju. Složićemo se, dosta je tu toga, a to još nije sve jer mora da usledi zvezdana slava za kraj. Usput smo zaboravili da pomenemo i ljubavnu priču s nekadašnjom komšinicom, a sada studentkinjom medicine.

Jasno, Akin se ugleda na Scorsesea i njegove mafijaške epove ispričane kao kafanske priče, ali ispričane u maničnom, logorejičnom tempu ranog Guya Ritchieja kako bi na podnošljivu količinu prostora i vremena „stisnuo“ život svog protagoniste koji je stvarno bio bogat različitim iskustvima. Trik ne prolazi jer, realno, ne može: previše tu svega ima, pa Akin u svom scenariju, umesto „filtriranja“ i smanjenja broja „epizoda“ kojima će se posvetiti radije pribegava preskocima unutar istih koji deluju dramaturški trapavo. Akin pokušava da to unekoliko „ispravi“ atraktivnom, kinetičkom režijom, ali to uspeva tek delimično, a pritom ne dostiže konzistentnost potrebnu da bi film do kraja funkcionisao.

Zbog toga je generalni domet filma negde oko Get Rich or Die Trying, uz nešto egzotičnog socijalno-političkog konteksta i ipak bolju glumu pažljivo odabranog ansambla manje, odnosno tek lokalno poznatih glumaca. Naravno, to će sve možda imati smisla onima koji scenu i Xatarov „lik i delo“ već poznaju, pa zbog toga mogu da popune praznine izazvane preskocima, ali će teško privući nekoga „sa strane“, poput potpisnika ovih redova. Možda je to stvar predrasude, očekivanja ili nedostatka predznanja, ali nameće se utisak da je Fatih Akin uspeo da „zbrlja“ nešto što je, makar u teoriji, upravo njegov fah. Opet, i relativno slab plasman na festivalima (Fest je jedan od retkih koji ga je uopšte uvrstio u svoj program) govori ponešto o tome.

Patti Cake$

kritika originalno objavljena na DOP-u:

“Mogla bi se ponašati u skladu sa svojim godinama”, kaže dvadeset-i-nešto-godišnja kći Patricia Domrowski (senzacionalna Danielle Macdonald) svojoj majci Barb (Bridget Everett), utegnutoj u tesnu PVC haljinu koja figurira kao kostim za Noć Veštica, nalivenoj sa malo alkohola radi razbijanja treme pred nastup pred lokalnom i nezainteresiranom publikom u lokalnom baru. “A ti bi se mogla ponašati u skladu sa svojom rasom”, odgovara joj majka. Komentar je svakako rasistički, više od toga zajedljiv i zavidan jer se odnosi na kćerine snove o hip-hop slavi kad su već majčini snovi o glam-metal karijeri nepovratno uništeni, ali u tom trenutku u kojem naslovna junakinja filma Patti Cake$ pada na dno životnih okolnosti i karijere, reditelj Geremy Jasper je na tragu nečega: cela ta gangsta-ghetto poza je potpuno artificijelna i neiskrena ako dolazi od nekoga ko nije iz tog i takvog specifičnog miljea, bilo da je reč o predgradskim buržujima i buržujkama ili o radničkoj i “white trash” sirotinji. “Ja ubijam rime”, još jedna je Patttina replika iz filma koja ne znači ništa smisleno, ali zvuči.

Eminem je, dakle, bio smišljen MTV “stunt”, a ne iskreni eksces, što je jasno i iz romantizirane biografije 8 Mile. Jasper, i sam muzičar i reditelj video-spotova vrlo dobro zna o čemu govori iako se Patti Cake$ može podvesti pod kliše filmova o potrazi rođenog autsajdera za (muzičkom) slavom protiv svih šansi i u tome sledi šprancu ne samo 8 Mile nego i brojnih drugih naslova. Ali u njemu ima nečeg iskrenog i zato našoj patološki gojaznoj junakinji želimo svu sreću da se izdigne iznad sredine koja je vuče dole, da se izbori sa lažnim prorocima i nabeđenim autoritetima u tom svetu, ali najviše od svega da se pronađe i artikulira u verbalnom i muzičkom smislu. Takođe, neće nas baš razneti ni činjenica da će njen uspeh biti ograničen, a osećaj zadovoljstva internaliziran. Male ljudske pobede su važnije od onih velikih i deklarativnih.

Preguraćemo, dakle, i šprancu, i stereotipne budalaše koji su našu junakinju ponižavali od detinjstva tako što su je zbog prezimena i težine zvali Dumbo, i stereotipnu njenu ekipu koja uključuje dobroćudnog, ali previže uživljenog i smešnog indijskog apotekara Jherrija (Siddharth Dhananjay) i misterioznog, talentiranog, anarhistički nastrojenog muzičara / DJ-a / producenta nadimka Basterd (Mamoudou Athie) i njenu bolesnu baku (Cathy Moriarty) koja joj pruža bezrezervnu podršku, pa čak i dozirano sladunjav kraj, sa sve izanđalim stereotipom da se mama pojavljuje pred binom na demo-takmičenju u zadnji čas i da onda otpeva svoj refren bez greške. Razlog za to može biti istovremena prepoznatljivost i unikatnost okruženja provincijalnog, radničkog New Jerseya odakle je i autor filma, činjenica da je muzika koju ekipa stvara zaista nešto promišljeno, novo i kvalitetno (ovo kažem kao neko kome je glam-metal svakako bliži od hip-hopa), ali je suština svega da Patti, njene tekstove i njenu iskrenost kupujemo od početka do kraja.

U tome svakako pomaže i sjajan “casting”. Glumci su sposobni na pravi način oslikati dinamiku među likovima ma koliko članovi sastava bili u suštini tipski skicirani i ma koliko disfunkcionalni odnosi između članova familije koji se kao obrazac prenose iz generacije u generaciju bili svojevrsni standard ovakvih indie filmova. Cathy Moriarty i Bridget Everett su sjajne kao baka i majka, naročito potonja u ulozi koja vrlo lako može skliznuti u karikaturu.

Prava zvezda filma je, međutim, Danielle Macdonald, australska glumica vrlo specifičnog izgleda koja se zbog toga mora izboriti za karijeru koju zaslužuje. Ovo joj je možda prva, prava velika šansa za to, iako će možda biti i ostati “typecast”. Do sada je njena karijera bila vezana pre svega za televiziju i manje uloge u indie filmovima kao što su The East, Trust Me i užasno potcenjeni Every Secret Thing u kojem je zaista bila briljantna, ali je film imao nesreću da ga kritika dočeka “na nož”. Bez nje i njene savršeno dozirane ljutnje i anksioznosti teško da bismo mogli zamisliti Patti Cake$ i kao lik i kao film.

Straight Outta Compton

kritika  originalno objavljena  na: monitor.hr

2015.

režija: F. Gary Gray

scenario: Andrea Berloff, Jonathan Herman, S. Leigh Savadge, Alan Wenkus

uloge: O'Shea Jackson Jr, Corey Hawkins, Jason Mitchell, Neil Brown Jr, Aldis Hodge, Marlon Yates Jr, R. Marcus Taylor, Cara Patterson, Alexandra Shipp, Paul Giamatti

Straight Outta Compton iliti “direktno iz geta”... Ne znam, u ona vremena kada se zapravo dešavala, ta priča mi nije bila zanimljiva niti bliska. Bilo je to ratno vreme na ovim prostorima, a ja sam bio osnovac, rap scena se dešavala u Americi i iz moje perspektive to je bilo daleko kao da je na Marsu. Ili je moj sistem bio namešten drugačije: postojao je turbo-folk kao nešto zlo i gitarska muzika kao nešto dobro, između toga neki pop kao nešto nezanimljivo i beskrvno, a crnci koji deklamuju o bandama, drogi, kurvama i policijskoj brutalnosti su jednostavno bili suviše egzotični za moj uski svet. Nije da toga nije bilo u medijima kod nas, a bilo je i piraterije, kućnih kaseta i bugarskih diskova, ali Gunsi, Nirvana i Metallica su mi u ono vreme naprosto bili zanimljiviji. Rap muziku sam počeo da povremeno konzumiram kasnije, u zreloj dobi, ali niti sam u nju zalazio duboko da bih proučavao biografije, niti mi je cela ta N.W.A. i generalno gangsterska priča legla kako treba.

 Srećom pa Straight Outta Compton kao film to od mene niti zahteva niti pretpostavlja. U pitanju je film standardne muzičke “biopic” strukture, znači hronika uspona, slave i (ras)pada jedne od grupa koje su presudno obeležile scenu u jednom veoma posebnom trenutku. I u tom smislu, film je solidan, čak i dobar. Fanovima N.W.A. će sadržaj biti manje ili više poznat, ali će se moći podsetiti detalja koje su zaboravili, a iz moje “rekreativne” i “turističke” perspektive film nudi dovoljno informacija, i to lepo upakovanih u jednu finu filmsku priču.

Compton je kvart Los Angelesa poznat po kulturi bandi. Takvog smo ga videli u filmovima poput Colors i Menace II Society. U njemu u skromnim uslovima odrasta Andre Young (Hawkins), krpi se sa “part-time” poslom kao DJ u klubu i sanja slavu i veliki uspeh na rap sceni. On će kasnije postati Dr. Dre, jedan od najvećih rap producenata. On će prepoznati veliki talenat u liku srednjoškolca O'Shea Jacksona koji se predstavlja kao Ice Cube (igra ga njegov rođeni sin i fizička sličnost između njih dvojice je frapantna). Njih će na neki način otkriti diler i gangster Eric “Eazy-E” Wright (Mitchell) i u njihovu muziku uložiti nešto od svoje nelegalno stečene love i pridružiti im se. Dolaze još i DJ Yella (Brown) i MC Ren (Hodge) i sastav je kompletiran, a već sa prvim singlom Boyz n the Hood postaju hit jer nude iskrenu perspektivu, realan pogled na svet koji ih okružuje i surovu i sirovu energiju.

 Splet okolnosti je bio takav da tih pet momaka nisu ostali samo lokalna i regionalna senzacija. Iako je Eazy-E u početku bio upitnog znanja o muzici i još upitnije izvođačke veštine, bio je dovoljno harizmatična pojava da preuzme ulogu lidera skupine i pokazivao je talenat za organizaciju. Opet, ništa od toga ne bi bilo da u priču nije ušao profesionalni menadžer Jerry Heller (Giamatti) koji je prepoznao potencijal, sredio ugovor za prvi album (naslovni Straight Outta Compton) i poveo ih na vrlo uspešnu nacionalnu turneju na kojoj su momci kreativno i finansijski profitirali na svom osećaju za duh vremena koje baš i nije bilo idilično. Bande i policijska brutalnost su se povezale u neprestani ciklus nasilja i momci su to uvideli i iskoristili.

Kako to obično biva sa muzičkim talentom, kreativnošću, osećajem za trenutak i profesionalnim menadžmentom, oni su vrlo brzo iz geta prešli u vile sa bazenima, ali su počele i nesuglasice, čak i otvoreni sukobi. Jabuka razdora je bio upravo Jerry koji je na njima masno zarađivao, a prvi je otišao Ice Cube koji je, ozlojeđen lošim ugovorom i nejednakim tretmanom u grupi, krenuo u solo karijeru, što ostatak ekipe nije dobro primio. Počele su prozivke u pesmama i fizička obračunavanja. Kasnije je sastav napustio i Dre i sa bivšim telohraniteljem Suge Knightom osnovao Death Row i postao producent. Eazy-E se skoro do samog kraja držao Jerryja i sukobljavao se sa svojim bivšim drugarima.

Priča je dalje poznata: karijere u tri smera, sukobi i prepucavanja, čak i fizički obračuni, sve je to deo scene. Eazy-E je kasnije uvideo kako ga Jerry tretira, bilo je i pokušaja da se originalna postava N.W.A. ponovo okupi, ali je on u kratkom roku umro od AIDS-a. Tako je završena jedna priča i tako je jedna ikonička muzička grupa otišla u legendu.

Straight Outta Compton nam tu priču priča sa znanjem i lakoćom, školski, direktno i uglavnom kako treba. Film traje preko dva sata i pomalo pada u tempu prema kraju, ali ostaje svejedno gledljiv i zanimljiv čak i onima kojima takva muzika vrlo malo znači. Istini za volju, Yella i Ren su predstavljeni kao likovi od sekundarnog značaja, tek malo primetniji od statista i uglavnom popunjavaju prostor, ali ćemo zato sa druge strane dobiti “poklončiće” u vidu ključnih momenata i ličnosti sa scene: Snoop Dogg se pojavljuje i predstavlja Dreu, Tupac kod njega snima California Love itd.

Možemo pretpostaviti da nam Straight Outta Compton govori nekakvu istinu, barem u smislu da je detaljan i da činjenice ne izvrće i ne koristi za difamaciju drugih. To, naravno, ne znači da neke neprijatne stvari, poput upletenosti muzičara u nasilje i kriminal i njihove sklonosti ka ne samo verbalnoj mizoginiji, nego i nasilju nad ženama, nisu sakrivene od nas. O tome se jednostavno nije govorilo. To ima smisla kada se uzme u obzir da su Dr. Dre i Ice Cube potpisani kao producenti filma, pa zato Straight Outta Compton na kraju više deluje kao memorijal za preminulog člana družine i kao nekakva hagiografija, nego kao istinita i nepristrasna biografija.

Nevezano za to, film je jedan od većih hitova poznog leta i rane jeseni. Vremenska pozicija nije mogla biti bolja za tako nešto: posle letnjih “blockbustera”, a pre “Oscar-sezone”. Kada uzmemo u obzir intrigantnu temu (publika voli biografije svojih idola i slavnih generalno), filmski pismenu obradu i tipičnu priču sa dovoljno unikatnih detalja, ovakva formula ne može promašiti. Gluma je u redu, iako među glavnim glumcima nema velikih zvezda. Čini se da se išlo više na fizičku sličnost nego na glumački rejting, a uloge su raspisane dovoljno jednostavno čak i za prosečne glumce. Režija je “nevidljiva”, školska, bez intervencija i iskače jedino u scenama koncerata i sa muzikom generalno, što ne treba da čudi s obzirom na to da Gray ima solidnu kilometražu kao reditelj spotova. Scenario nas bez problema vodi od tačke A do tačke B. Vizuelni identitet je u skladu sa vremenom i dominantnom kulturom tada, a najjače oružje filma je svakako “soundtrack”, kao što to biva u ovakvim filmovima.

 Fanovi N.W.A. ili ne, Straight Outta Compton je film koji zaslužuje moju laganu preporuku, a vašu pažnju. Mene je kupio i to valjda govori o tome da je dobar. Čak mi dođa da navijem muziku.