kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Kada je 2016. godine Donald Tramp izabran za predsednika Sjedinjenih Američkih Država, što je bio događaj koji iznegirao ne samo predizborne ankete, već i kompletan američki narativ, jedno od objašnjenja za taj fenomen ponuđen je u jednoj knjizi objavljenoj gotovo 50 godina ranije. Knjiga se zove Hell‘s Angels: A Strange and Terrible Saga, a njen autor – Hanter S. Tomson, osnivač gonzo-novinarstva i čovek koji je shvatio da je uranjanje u određenu temu bez fokusa na faktualnost ponajbolji način da se ispita određeni fenomen i uhvati duh vremena.
Teza koju je Tomson postavio, a koja je fino sela tumačima američke politike i duha vremena 2016. godine bila je ta da su, ranije kalifornijski kriminogeni motoristi, a kasnije likovi iz MAGA-pokreta, zapravo nesnađeni i zastareli ljudi koji se nisu integrisali u društvo koje ih je iz sličnih razloga odbacilo, pa zato žele, ako već ne mogu da ga unište, makar da „nestanu s praskom“. Zajedničko im može lumpen-proletersko poreklo, ratne traume, nedostatak obrazovanja kao najšireg generatora socijalne mobilnosti, kao i sklonost ka provociranju i šokiranju onih „normalnih“ i snađenih svojom simbolikom i delima. Tomson je za finale sage izabrao odabrao odluku Hell‘s Angelsa da se dobrovoljno stave na raspolaganje predsedniku Lindonu Džonsonu za rat u Vijetnamu, ali nije mogao da predvidi budućnost u kojoj ne samo da banda na motorima nije nestala s praskom, nego nije otišla nigde, zapravo postala je još jedna od izvoznih franšiza.
Jedna, ali ne i jedina, budući da su Angelsima glavna konkurencija bili „odmetnici“, Outlaws, čija je priča započela u Čikagu. Njih je, pak, u svojoj foto-knjizi iz 1967. godine The Bikeriders portretirao Deni Lajon, jedan od pionira novog realizma u fotografiji, tada već poznat po svom dokumentovanju borbe za građanska prava.
Legenda kaže da su se Lajon i Tomson jednom sastali da razgovaraju o svojim projektima. Tomson mu je dao savet da se ne učlanjuje u klub, da se sa članovima asocira onoliko koliko je to neophodno za posao i da uvek ima kacigu na glavi. Lajon je, pak, uradio sve suprotno: bio je aktivni član kluba četiri godine i retko kada je nosio kacigu.
Njegova foto-knjiga je sada dobila tretman od strane Džefa Nikolsa, još jednog od autora bez lošeg filma u karijeri, čoveka koji nam je podario izuzetne naslove kao što su Shotgun Stories, Take Shelter, Mud, Midnight Special i nešto slabiji Loving. Film je, nakon komplikovane produkcije u kojoj je zamenjen čak i glavni studio, te festivalske turneje uglavnom po Americi, uz izlete u Veliku Britaniju i Australiju, sada u globalnoj bioskopskoj distribuciji.
Uvodna scena slika je i prilika svega onog što u filmu valja: maksimalističkog retro-stila u kojem se pazi kako na ugođaj i periodne detalje zanata, stila i rekvizite. Mladić Beni (Ostin Batler) u teksas-prsluku s prišivačima preko kožne jakne sedi za šankom i pije viski u slabo osvetljenom baru, sve dok mu s leđa ne priđu dvojica rmpalija koji od njega zahtevaju da skine jaknu ili da ode. Beni to odbija, lakonski im objašnjavajući da bi za tako nešto morali da ga ubiju, pa izbija tuča koja se seli na ulicu. Beni vadi nož iz čizme i uspeva da poreže jednog po licu, dok mu drugi prilazi s leđa s lopatom koja se u zamrznutom kadru zaustavlja iznad Benijevog potiljka.
Nikols onda uspostavlja narativni okvir dva vremenski odvojena intervjua u kojima uvodi likove Denija Lajona (Majk Fejst) kao novinara-istraživača s foto-aparatom i masivnim, ali ipak prenosivim diktafonom, i Kejti (Džodi Komer) kao njegove ispitanice i naše tačke gledišta. Prvi intervju iz 1965. godine započinje u perionici veša gde Kejti visi s ostalim ženama bajkera i priča svoju priču kako je upoznala Benija u baru kada je jedne noći otišla da svojoj prijateljici pozajmi neke pare. Obučena „normalno“ u bele farmerke i jednostavnu majicu na bretele, ona je, čim je ušla u klub, privukla pažnju raspojasanih motorista i nju je uhvatio strah. Onda je ugledala lepuškastog Benija za bilijarskim stolom, a predsednik kluba Džoni (Tom Hardi) joj je garantovao bezbednost, pa je sve odjednom bilo skoro u redu. U odlasku je sela na Benijev motor i osetila žmarce, Beni je probdeo noć pred njenom kućom u radničkom predgrađu, sutradan joj je oterao dečka i pokucao na vrata. Venčali su se nedugo zatim...
Ostatak tog intervjua koji se seli u kuću bavi se ranim danima kluba naziva promenjenog u The Vandals, legendama o njegovom nastanku, osebujnim članovima i njihovim aktivnostima. Klub je započeo kao trkački klub, a Džoni ga je, navodno inspirisan filmom The Wild One i ulogom Marlona Branda u njemu, pretvorio u bajkerski. Njegov zamenik Brusi (Dejmon Herimen) figurirao je kao dobri duh kluba, Kal (Bojd Holbruk) kao mehaničar, Bubašvaba (Emori Koen) kao komična maskota, a letonski imigrant Zipko (Majkl Šenon, prisutan u svim Nikolsovim filmovima) kao svojevrsni ideolog zavisti prema obrazovanoj buržoaziji. Beni je, pak, upao u kliše s jedne strane Džonijevog „posinka“ i planiranog naslednika, a s druge idola i primera za ugled sa svojim stavom da ga nije briga ni za šta.
Drugi deo intervjua smešten u 1973. godinu bavi se „padom“ kluba od okupljališta za autsajdere do kriminalnog sindikata unutar kojeg se dešavaju unutrašnja previranja i ratovi s drugim rivalskim bandama. Unutrašnja previranja su zapravo sukobi između starih članova koji piju pivo na piknicima i novih, došlih što iz rata, što sa opasnih ulica, koji preferiraju drogu. Neimenovani klinac (Tobi Volas) tu se može pokazati kao posebno opasan i nepredvidljiv fakotr...
The Bikeriders je najlakše opisati kao varijaciju na temu Skorsezeovih gangsterskih drama o usponu i padu, najviše na Goodfellas, ali ispričanu iz perspektive protagonistine supruge Karen. Sličnost pristupa mlađeg reditelja s onim starijeg, pa čak i nekakav omaž, ogleda se i u pristupu „saundtreku“ kojim dominiraju pop i rok iz 60-ih, te nešto tvrđi zvuk iz post-hipijevskih 70-ih. Iako naracije ima dosta, ona je funkcionalna u uspostavljanju likova i njihovih odnosa, a Nikols se najbolje pokazuje na nivou pojedinačnih scena i sekvenci u kojima kroz vizuelno pripovedanje dočarava klupske rituale. To ne sme da čudi, budući da je izvorni materijal foto-knjiga s mnoštvom impozantnih vizuala. U tom smislu, fotografija Adama Stouna, uvek perfektno osvetljena, prava je poslastica, a Nikolsovo kadriranje primer detaljno promišljene režije.
Nominalni adut filma je njegova glumačka postava. Lakši posao tu imaju epizodisti koji imaju po najviše nekoliko momenata da zabriljiraju, što i čine. Među njima se ističu Majkl Šenon, što smo i mogli nekako da očekujemo, znajući njegovu plodnu saradnju s Nikolsom, ali i Norman Ridus (najpoznatiji iz serije The Walking Dead) sa svojom impozantnom „bajkerskom“ pojavom. Međutim, kada dođe do većih uloga, tu se već možemo naći u problemu. Majk Fejst je uglavnom osuđen na pasivnost novinara koji mora da pušta svoje sagovornike da govore. Od Toma Hardija i Ostina Batlera Nikols uglavnom traži imitacije starijih, kultnih glumaca, u slučaju Hardija to je idealno odmereno loša imitacija Marlona Branda, dok je Batler zadužen da dobro imitira Džejmsa Dina na taj način pokušavajući da kanališe duh vremena i izgubljenosti u njemu. U retkim trenucima, pak, glumci dobijaju priliku da pokažu jake, ali utišane emocije svojih likova i to im polazi za rukom. I od Džodi Kormer se uglavnom traži imitacija, doduše javnosti nepoznate osobe, što ona, sudeći po svedočanstvima onih koji su imali priliku da preslušaju Lajonove trake, radi fantastično. Problem je, međutim, sama koncepcija njenog lika koji, nakon emocijama nabijenog uvoda, tone u praznjikavost jalovih pokušaja da „promeni“ i „spasi“ Benija.
To nas dovodi i do glavnih nedostataka i razloga zašto je The Bikeriders samo solidan film, ali ne više od toga. Ovako „destilovana“ priča deluje generički, a Nikols odbija da je produbi tako što bi joj učitao dublji socijalni i politički kontekst, što on, sudeći po ranijim radovima, ume i može. Ovde su se elementi toga već sami nametali, od rata u Vijetnamu do poplave droge i procvata kriminala, pa i određene „političke ekonomije“ svega toga, ali Nikols kao da je hteo nešto drugo. Razlog tome može biti nepoznavanje ili nedostatak iskrenog interesa za bajkersku kulturu, pa je konačni rezultat moralno ambivalentna polu-nostalgična „amerikanska“ priča o gubitku nevinosti i svetu kojeg više nema, a pitanje je da li je ikada i postojao.
