The Living Man / Živ čovek

 kritika objavaljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Ako postoji jedna poruka koja se može izvuči iz masterpisa „Boyhood“ (Ričard Linklejter, 2014), onda je to da su pripadnici takozvane „generacije X“ užasni roditelji zbog sebičnog individualizma. Sa pozitivne strane, ta ista generacija je verovatno poslednja koja je mogla stoički da podnese surovost sveta; da bez ljutnje primi šalu; da artikuliše pobunu protiv generalne nepravde, a da to ne svede na jednu temu, ili makar da se rezignirano povuče u zonu ugodnosti cinizma. To je takođe poslednja generacija koja je shvatala i stvarala živu muziku u duhu rokenrola, težeći individualnoj slobodi kao osnovi na koju se može nakačiti sve ostalo što čini identitet i društvo.

U našem regionalnom kontekstu na sve to treba dodati i kolektivne traume raspada Jugoslavije, ratova i mobilizacija. Rezultat toga je zapravo potrošenost i nameštaljka u kojoj ti „poslednji rokeri“ zapravo nisu imali šansu da se ostvare onako kako su oni hteli. Jugoslavija je umrla, rokenrol je mrtav, „gen-X“ trpi gubitke, a za (bivše) aktivne rokere situacija je još gora. Šta se dešava kada se plan zvani „živi brzo, umri mlad“ izjalovi u ovom drugom delu?

Na beogradskom Festu, koji će trajati do 16. maja, održana je svetska premijera filma „Živ čovek“ Olega Novkovića, režisera i predstavnika generacije X koji je prvencem „Kaži zašto me ostavi“ (1993) među prvima artikulisao izazove i traume sa kojima je njegova generacija morala da se nosi.

Između ova dva filma isporučio je eksperiment „Normalni ljudi“ (2001), angažovani dokumentarac „Rudarska opera“ (2006) i „Beli beli svet“ (2010) - igrani film koji egzistira u istom miljeu; te konfuzni kolaž slika sa periferije „Otadžbina“ (2015), kao i urbanu (melo)dramu o temeljnoj sjebanosti i nemogućnostima bežanja od duhova prošlosti, „Sutra ujutro“ (2006), ujedno i najbolji film u dosadašnjoj karijeri. „Živ čovek“, koji stiže u regionalne bioskope 20. maja, kao da se nastavlja na tu poetiku i taj milje.

Naš antijunak je Igor Đelić – Đela (Nikola Đuričko u jednoj od najboljih uloga karijere), bivši gitarista rok-benda koji je u „svoje vreme“ važio za velikog frajera, a koji sa tim gubitkom ne može da se pomiri. Za razliku od druga Cere koji je umro od predoziranja, Đeli se desio život.

Njegova žena Sunčica (Nada Šargin, „typecast“ za ulogu) kretala se u istom društvu kao on, a „izrasla“ je u ogorčenu i prema njemu i deci zlobnu ženu. Njihova kćerka Vida neplanirano je zatrudnela u nežnoj dobi od 19 godina, a sin Vukan im je u nasleđenu kuću doveo devojku Jovanu koja tu kampuje i, čini se, gleda Đelu vođena pričama svoje majke o njegovoj mladosti.

Đela se sa krizom srednjih godina, ćelom i svakodnevnim životnim problemima poluzaposlenog bivšeg zavodnika nosi kako jedino zna i ume: cuganjem i otvorenim, nepristojnim flertovanjem sa svakom mlađom ženskom osobom sa kojom mu se ukrsti put: od podstanarke koja iznajmljuje stan u njihovoj kući, preko koleginice s posla, pa do bivše devojke koja je izrasla u svetski poznatu umetnicu.

Jasno je da Đela želi da iskoči iz sopstvene kože i vrati se u onu tinejdžersku za koju misli da bi mu bila udobnija, a jedno otkriće u kući poslaće ga na fizički ili mentalni „put“ sa kojeg se možda neće vratiti živ. Ali, uostalom, šta je život bez slobode i bez mladosti?

Način na koji Đuričko igra Đelu signalizira duboku identifikaciju glumca sa likom. On možda nije Đela, možda nikad i nije bio, ali je svakako takve likove poznavao do te mere da ih može odigrati bez truda, što i čini u nekom opuštenom, „blejačkom“ maniru, pritom ispaljujući citatne replike iz pera Novkovićeve kreativne partnerke i supruge Milene Marković. Većina je upotrebljena za foršpan, ali ostalo je ponešto i da se otkrije prilikom gledanja filma.

Deo citata dobijaju i Nada Šargin kao Sunčica i Bojan Žirović kao njihov drugar Šumar koji se s „odrastanjem“, odnosno sa starenjem, čini se, bolje, ili makar pomirenije, nosi. Sam Beograd kao grad u permanentnoj tranziciji i nezavršenom „odrastanju“ funkcioniše kao nešto između kulise, nemog svedoka i ilustracije Đelinog stanja uma. Direktor fotografije Miladin Čolaković vešto hvata panorame iz vazduha tih nekih novih delova i pejzaže s ulice onih starih, a Novković ih vešto komponuje u filmsko tkivo.

„Živ čovek“ je možda najiskreniji i najličniji Novkovićev film, što se i oseća u simpatijama za protagonistu čak i kada radi apsolutno grozne stvari i u generalno melanholičnom tonu. U smislu filmskih kvaliteta ga, pak, možemo svrstati pri samom vrhu režiserovog opusa, ispod senzibilitetskog parnjaka „Sutra ujutro“.

Generaciji koja se suočava sa krizom srednjih godina, ovaj film poslaće poruku podrške da nisu sami, a da aktivnim rokerima taj proces biva još i teži nego njihovim nekadašnjim fanovima. Generaciji nekih novih klinaca koji bi, pak, ponovo izmislili točak otvoriće prozor u svet njihovih roditelja koji su radili to isto u njihovim godinama.

Nama kao gledaocima na kraju ostaje da Đeli poželimo sreću, da pokušamo da ga razumemo, ali i da učimo na njegovom primeru i ne ponovimo njegove greške. Bolja prošlost je uglavnom iluzija, a vreme teče samo unapred.

Otadžbina / Patria

2015.

režija: Oleg Novković

scenario: Milena Marković

uloge: Nebojša Glogovac, Vuk Kostić, Nada Šargin, Marko Janketić, Marta Bjelica, Anita Mančić, Strahinja Blažić, Milica Trifunović, Dubravka Kovjanić

Ako se nešto mora priznati Olegu Novkoviću, onda je to doslednost u filmskom izrazu. Čovek radi art-filmove i od toga ne odustaje, pa makar radio sa ne baš bajnim budžetima i sa pauzama od po više godina između dva naslova. Upitno je, međutim, valja li to što on radi, ali očito da svetski festivali to podržavaju, stavljaju te filmove u program i neretko nagrađuju, ne baš prvim nagradama, ali neki “buzz” postoji. U prevodu na domaći teren to znači da će Novkovićevi filmovi podeliti kritiku (koja češće naginje simpatijama nego antipatijama) i imati relativno ograničenu, ali fanovski nastrojenu publiku.

Ako mene pitate, Novković češće ne uspeva nego što uspeva da svoju ideju iskomunicira na razumljiv i prihvatljiv način. Njegov prvenac Kaži zašto me ostavi (1993) je nabacio važnu temu PTSP-a prisilno mobiliziranih vojnika i njihovu nemogućnost da se nose sa ratnom traumom i ciničnom osudom okruženja koje ih je u taj rat i poslalo, ali se utopio u eksploataciji i zlostavljanju protagoniste i ostalih likova često koketirajući sa patetikom. Usledili su Normalni ljudi (2001), film koji se izgubio u igri realističnog okruženja (novo)beogradske depresije i beznađa i surealnih unutarnjih svetova likova.

Imao sam velike nade kada je Novković promenio scenaristu, pa je umesto notornog Koljevića na to mesto došla Milena Marković direktno iz miljea teatra. Sutra ujutru (2006) se, uz sve sitne probleme, održao do kraja i spojio konvencije melodrame sa realizmom u izrazu, pa tako postao jedan od temeljnih novobeogradskih filmova o sjebanosti, emigrantskom bluzu i depresiji. Sa filmom Beli beli svet (2010) već imam probleme, naprosto mi nije legao spoj strukture grčke tragedije sa okruženjem savremene balkanske provincije, pa sam gledanje filma prekinuo. Verovatno je do mene barem koliko do filma, tada nisam imao obavezu da neki film pogledam od početka do kraja.

Iskreno, i Otadžbinu bih prekinuo, i to verovatno odmah nakon onog pretencioznog crno-belog prologa koji se sav u statičnim kadrovima i ničim izazvanim pretapanjima odvija na Kosovu za neki Uskrs 90-ih godina, verovatno '98. pred izbijanje sukoba. Srbi za trpezom, nekoliko Albanaca, komšija, na manje vidljivim pozicijama, statični kadrovi, vožnja preko stola, pa opet statični kadrovi... Sledi nekoliko vezanih tragedija, neko je nekom nekog pobio, pa se taj sveti prvom zgodnom, pa autistično dete igra tetris, pa depresivna majka u offu napravi nešto zbog čega joj dete nastrada, pa plač i kuknjava.

Rez, kolor-film, nekoliko godina kasnije, Beograd, odnosno njegova teška periferija. Sve gravitira kafani u kojoj se dešavaju sve proslave, punoletstvo, matura itd. Vidimo iste te Kosovare sa početka, svi su u Beogradu, neki su postali uspešni privatnici (Glogovac), neki zgubidani i luzeri, neki samo gledaju koga će i kako ošteti, neki su jednostavno depresivni i zli kao kafanska pevačica Maca (Šargin). Ubrzo se i monah (Kostić) vraća iz manastira... “Setting” je opet pred-uskršnji, od Lazareve Subote do samog Uskrsa, pale se sveće i čitaju molitvenici i traži se Božja milost i spasenje od zla. Ali to baš i nije tako lako...

Kako bi i bilo kad su likovi svi do jednog nakaze, kurve, prevaranti, perverznjaci, manijaci, frikovi na rubu incesta, retardirana deca koja se upišavaju i jednostavno grozni ljudi. Sa njima je nemoguće saživeti se ako se smatrate pristojnim ljudskim bićem, sve njihove težnje se čine neiskrenim i zlim. Tokom 110 minuta filma mi smo izloženi njihovoj ljudskoj grozoti, groznim karakterima, groznim nepočinstvima, pa čak i groznoj muzici koju oni slušaju i reprodukuju, a koja se prenosi i na kartice kojima se odvajaju dani.

Štos je u tome što se sva ta ljudska beda i grozota ne sklapaju u jedan smisao. Prvo, svi ti Kosovari više izgledaju kao jedan grupni lik, ili klan, nego kao skupina individua. Nisam siguran da sam, uz najbolju volju, pohvatao ko tu kome šta dođe, ko je s kim u rodu, ko je s kim u poslu, ko koga jebe u braku, ko koga van braka, a ko koga za pare, što bukvalno u smislu prostitucije, što metaforički. Likove je moguće prepoznati po glumcima i po nekim prenaglašeno groznim karakteristikama i postupcima, ali njihove relacije, pa ni zašto rade to što rade jedni drugima ne možemo sa sigurnošću utvrditi.

Naprosto, sve u filmu sa izuzetkom “settinga” deluje proizvoljno. Autori su verovatno išli na eluzivnost, ali tako je to ispalo. Ne samo njihovi odnosi, nego i postupci i dijalozi. Jasna je namera da se u tome ostvari nekakva elipsa, ali u praksi sve to izgleda kao niz neprijatnih wtf momenata. “Jesi klao nekad?”, pita mesar monaha. “Pa gledao sam”, odgovara ovaj. Iskreno, mom morbidnom umu je drugačiji odovor pao na pamet, ali u Otadžbini nema mesta za humor, pa čak ni najcrnji od crnjaka. To je film u kome monah leči retardiranu devojku od upišavanja u gaće, bez sve zajebancije.

Naravno, glumci su tu ti kojima je uvaljen vruć krompir i koji najviše najebavaju. Lako za Vuka Kostića i njegov već standardni “typecast” balvana i za Glogovca koji se izvlači svojim manirizmima, pa čak i Nadu Šargin koja se izvlači na integritet i na to da je njen lik nekako centralni i stoga najdetaljnije napisan. U problemu su svi ostali. Nije lako igrati kreature, a najmanje tek ovlaš skicirane i ničim jasno motivirane kreature.

Da je Otadžbina loše, čak užasno filmsko iskustvo u to nema sumnje. Da je takođe loš film, takođe. Naprosto, nisam u stanju da utvrdim autorsku nameru iza svega toga. To čak nije ni toliki problem, loših filmova ima, ništa strašno. Međutim, ako se dalje pozabavimo time šta nam autori poručuju, a to je moguće pročitati iz dva dijametralno suprotna ključa, Otadžbina je potencijalno zao film, i to kako god se uzme.

Prvi od tih ključeva bi se mogao nazvati standardnom srpskom patetikom, sa daškom beogradske superiornosti. On bi glasio ovako: “Oni su jad i beda, materijalna i moralna, ali treba ih razumeti, oni su proterani sa svojih vekovnih ognjišta, pa je to zbog toga. Nisu oni Beograđani, umetnici od rođenja, oni su jadni, vidi ih kakvi su i smiluj im se.” Drugi ključ je još gori i po njemu ispada da su Srbi sa Kosova materijalna beda (ako su uopšte) zbog toga što su sami po sebi moralne nakaze i ljudska beda. Kao uvereni liberal neću sebi dopustiti da branim organiziranu i od sistema prilično zaštićenu grupu od pojedinaca koji realno nemaju nikakvu društvenu moć, ali takve generalizacije su same po sebi problematične i vode u kultur-rasizam i fašizam.

Možda nije ni do toga, iz filma je moguće iščitati barem još desetak zaumnih poruka (zapravo, funkcionalan je kao lakmus-test raznih ludosti i nepodopština), ali što više razmišljam o njemu, to mi teže pada da sam ga uopšte gledao, pa makar po zadatku. Izbegavati, ako vas baš neko puškom ne tera. Otadžbina nije vredna te muke.