The Lodge

kritika objavljena na XXZ

2019.

režija: Veronika Franz, Severin Fiala

scenario: Veronika Franz, Severin Fiala, Sergio Casci

uloge: Riley Keough, Richard Armitage, Alicia Silverstone, Jaeden Lieberher, Lia McHugh

Pre četiri godine Veronika Franz i Severin Fiala su pošteno uzdrmali horor-scenu sa svojim dugometražnim prvencem Goodnight Mommy koji se kroz izraz sporovoznog, atmosferičnog, misterioznog horora zapravo bavio porodičnim odnosima, tugovanjem i različitim reakcijama na isto. Film nas je počastio sa nekoliko strašnih, dojmljivih scena koje se urezuju u pamćenje i izuzetnim osećajem za prostor. Dvojac je od tada stekao u neku ruku kultni status i osigurao sredstva za svoj prvenac na engleskom jeziku. The Lodge je imao premijeru na Sundance Festivalu uz uglavnom jako pozitivne kritike, a svoju internacionalnu i evropsku premijeru upravo u noćnom programu u Karlovym Varyma.

The Lodge u prvom planu opet ima porodicu i porodične odnose, ovog puta dodatno oneobičene činjenicom da nije u pitanju biološka, već stečena porodica, dok je dodatni adut za jezivu atmosferu opet izolacija, ovog puta zavejana kuća za odmor u kojoj se ionako neskladni odnosi dodatno ruše. Iz ovog opisa prve asocijacije su svakako njihov prethodni film, prošlogodišnja horor-senzacija Hereditary i, naravno, The Shining, ali je The Lodge sve pre nego derivativni filmski uradak.

Richard (Armitage) i Laura (Silverstone) prolaze kroz prilično buran razvod koji nju gura u duboku depresiju. Njegovo insistiranje da proces ubrza i finalizira da bi se oženio svojom novom devojkom Grace (Keough) Lauru, pak, gurne preko ivice, u jedno od najšokantnijih filmskih samoubistava koje smo imali prilike da vidimo. U centru razvoda, kako to obično biva, kao žrtve stoje njihova deca, Aidan (Lieberher) koji je na pragu puberteta i nešto mlađa Mia (McHugh). Bez potrebe za posebnim objašnjavanjem, oni nisu baš skloni Grace i krive je za samoubistvo njihove majke, a očevi pokušaji da ustroji novu porodicu s pripadajućom dinamikom daleko su od plodonosnih.

On zato dolazi na ideju da njih četvoro skupa provede zimu u relativnoj izolaciji, u iznajmljenoj kući za odmor ne bi li se saživeli međusobno, što je problem imajuči u vidu tvrdi stav dece, naročito Aidana, ali i Graceine nesigurnosti, anksioze, čudnu, gotovo sablasnu vibru koju odašilje, a naročito njenu misterioznu i prilično nekonvencionalnu prošlost koju pokušava da sakrije i potisne, a koja ima veze sa tim da je ona jedina preživela članica samoubilačkog kulta). Kada Richard ode na neodložni službeni put pred Božić, a kuću zatim pogodi mećava, njihova sposobnost da prežive zajedno će se naći na teškom iskušenju, naročito zbog toga što se u i oko kuće dešavaju vrlo čudne, čak neobjašnjive i verovatno natprirodne stvai: hrana i predmeti nestaju, kućni ljubimac se muva u i oko kuće što inače ne radi, a klinci i Grace prebacuju krivicu sa jednih na druge.

Prva stvar koju Franz i Fiala ruše je zabluda da su deca po definiciji nevina i nesposobna za mržnju ili hladni prezir jer već njihovi nehajni nestašluci mogu da budu surovi. Nije to novo u žanru, jezivo dete kao antipod magičnom je provereni horor-standard i mnogi horori kapitaliziraju na toj inverziji. Međutim, autorski dvojac ovde u kreativnom smislu odlazi nekoliko koraka dalje i izvan uvreženih klišea. Ono što strašno kod Aidana i Mie nije to što su monstruozne mašine za mučenje i ubijanje, nego upravo to koliko su normalni (kao sva ostala deca), ali jednako tako sposobni za složene psihološke igrice u kojima zapravo ne žele da joj permanentno naude, nego je zezaju bez mere, pritom neznajući da su njene anksioze i nesigurnosti tempirana bomba.

Jednom kada se uloge promene i kada Grace ode preko ruba pameti, njeno ponašanje postaje nepredvidljivo, efikasno opasno za sve oko nje, ali jezivo dosledno idealima koje propoveda. Ma koliko se ludačkim njeni postupci činili, oni su ipak itekako motivisani i ukorenjeni u njenom karakteru, odrastanju, naučenom iskustvu...

Ova u suštini komorna priča ograničena na troje do petoro likova dosta zavisi od glumaca. Franz i Fiala tu imaju i sreću da su uspeli da izaberu glumce koje su hteli, a koji spadaju u red najboljih i najinteresantnijih u svojoj generaciji (Jaeden Lieberher, Lia McHugh i Riley Keough se tu posebno iskazuju, a dinamika među njima je izuzetna), ali pokazuju i zavidan nivo znanja u smislu vođenja njih kroz uloge, naročito po pitanju finog podešavanja emotivnog registra koji se od njih zahteva od scene do scene. Film je, zahvaljujući tome, ali i savršeno preciznoj montaži ritmičan i glatko teče sve vreme sa šokovima na tačno određenim mestima koji nisu banalni kao što su to u pravilu takvi momenti u "mainstream" hororu.

Tehnički, film je takođe izvanredan, što zahvaljujući impresivnoj fotografiji Lanthimosovog direktora fotografije Thimiosa Bakatakisa, što neoklasičnom "soundtracku" Dannyja Bensija i Saundera Jurriaansa koji se savršeno uklapaju u viziju koju su Veronika Franz i Severin Fiala imali i proveli kada je The Lodge u pitanju. Reč je o filmu koji već sada značajno doprinosi modernom, lagano artsy hororu i kojem se smeši status klasika i to ne čak ni u nekoj dalekoj budućnosti.

Ich seh Ich seh / Goodnight Mommy

2014.
scenario i režija: Veronika Franz, Severin Fiala
uloge: Elias Schwarz, Lukas Schwarz, Sussanne Wuest

Pičenje po festivalima se čini kao zabavan hobi sa određenim benefitima, poput gledanja filmova pre ostatka publike i to je sasvim zadovoljavajuće iskustvo za nekoga ko se filmom i kritikom ne bavi intenzivno. Opet, za nekoga ko na festivale ide kako bi obavio neki posao, oni umeju biti stresna, tipična poslovna situacija u kojoj je organizacija vrlina. Treba proceniti relevantnost filmova, šta pogledati odmah, šta može ostati za kasnije, pametno iskoristiti sistem (neki furaju besplatne karte, neki novinarske projekcije, neki kombinaciju), i pre svega izbeći konflikte u rasporedu. Ponekad se opako zeznem, pa žrtvujem objektivno bolje filmove zaradi slabijih. Bilo iz organizacionih razloga, bilo zbog solidne, bilo zbog loše procene. I onda mi je najveća radost kada dobijem priliku za popravni ispit.
Tako sam propustio ovaj film na LIFFE-u u Ljubljani, gde je i pobedio, a ulovio sam ga na Festu, tek kada sam ukapirao šta sam propustio. Nije da ga nisam hteo pogledati, ali činilo mi se da art-horor iz produkcije Urlicha Seidla (koji je na oba festivala bio prisutan i sa svojim dokumentarcem In The Basement koji se bavi tajnama koje Austrijanci čuvaju u podrumu - preporuka naslepo!) koji potpisuju njegova supruga Veronika Franz i njen saradnik bez značajne biografije, Severin Fiala, film koji je imao premijeru u Veneciji može biti pretenciozno izdrkavanje. Generalno, postoji nekoliko tipova publike, a zarad konverzacije uzmimo samo art i žanr. Kada se žanrovski film pojavi na festivalu koju pokriva uglavnom art program, pojavljuju se rezerve da to može biti svojevrsni snoberaj i šlihtanje.

Kako sam samo pogrešio! Goodnight Mommy je jedan kvalitetan horor, više jeziv nego strašan, klinički precizan, relevantan, inteligentan, jedan od retkih filmova da mu stvarno stoje obe etikete, i art i horor, a da pritom nije ni pretenciozan, ni “style over substance”, niti je preterano i usiljeno šokantan. Ovo je film za horor sladokusce i filmske sladokusce generalno. To, naravno, nije značilo da publika na jednom revijalnom festivalu poput Festa nije došla potpuno neobaveštena šta joj se sprema, pa je i iskustvo projekcije nadopunjavalo utisak o filmu: neki su negodovali, coktali, bili na granici vriska, izlazili iz sale i uopšte imali emotivne reakcije. Ni termin u nedelju popodne nije baš najsrećnije odabran.
Ono što od početka imamo je sistem referenci, na uspavanke, dečije igre, razne tipove horora i srodnih pod-žanrova i ostale “creepy” stvari. Film počinje sa televizijskim ili filmsko-žurnalskim snimkom iz 50-ih na kojem lepa teta i gomila dečice u seoskim nošnjama pevaju uspavanku. Kontekst tipično austrijski, atmosferično od početka. Sledeća scena nam prikazuje dvojicu blizanaca (Schwarzovi) od nekih desetak godina kako se igraju u prirodi, trče kroz kukuruze, skaču po očvrslom blatu, jurcaju po šumi, kupaju u jezercetu.
Onda upoznajemo i njihovu mamu (Wuest), žensku zgodnog tela čije je lice zavijeno u zavoje nakon operacije, verovatno plastične, rekonstruktivne. I vidimo da se mama ponaša malo čudno, razgovara samo sa jednim bratom, samo njemu sprema hranu i samo s njim se igra. Vidimo i da je ona neverovatno hladna i osorna prema klincima, da je na ivici živaca i da ih čak i fizički kažnjava, zaključava u sobe i slično. To nije samo tipična germanska uštogljenost, već graniči sa opasnom patologijom. Istini za volju, ni klinci nisu baš naročito poslušni, čak ni normalni, a njihovi postupci prema majci nisu ni tipičan dečiji bunt niti nevine pakosti, već sve liči na otvoreni sukob koji samo eskalira.

Autori veoma pažljivo grade atmosferu. Moderna, luksuzna kuća čistih formi nalazi se u nedođiji na ivici šume. Prvo susedno selo je prazno usred bela dana. Kroz veći deo filma, gledamo samo njih troje i njihov “power play”. Ostali likovi postoje i pojavljuje se s vremena na vreme, obave nešto i nestanu. Pokreti kamere su klinički precizni, sve deluje preko svake mere hladno, bez emocija, patološki. To ne znači da će nam sve što vidimo biti automatski jasno, biće tu i raznih tripova, fantazija, deluzija, sjajno uklopljenih i prikladno snimljenih.
Drugi adut ovog filma je veoma pažljivo složena misterija. Ispočetka se čini da majka zlostavlja klince i da ih ne tretira jednako, tako da je sasvim moguće da je ona u ovoj priči psihopata. Klinci imaju teoriju da je ona zamenjena drugom osobom, i ma koliko to bila tipična dečija fantazija, autori nam diskretno daju “hintove” da je to možda u ovom slučaju tačno ili da je njena ličnost makar izmenjena do neprepoznatljivosti. Međutim, kad se situacija filma preokrene i kad klinci postanu mučitelji (sa sve maskama koje asociraju na Funny Games, još jedan neprijatni austrijski film majstora Michaela Hanekea), nismo baš sigurni kome je tu za verovati.
Istini za volju, film će neznatno pasti na kraju, misterija će se skoro kompletno otkriti, obrat je sasvim dobar, ali se rasplet čini suviše zgodnim i tipskim. I pored toga, Goodnight Mommy je sjajan film, hladan kao led, sjajno atmosferičan i beskrajno jeziv. Ovo je jedan od retkih filmova koji me je zaista iznenadio, provocirao da mislim, koji se ne oslanja na tipske trikove i koji poštuje inteligenciju svoga gledaoca. Usuđujem se reći da me je čak i solidno uplašio, iako sam matora konjina sa predugim stažom gledanja horora da bi me zaista plašili. Ovo je film o kojem želim da pričam sa ljudima, uživo, satima, da analiziram i analiziram. Ovo je vrhunski film koji pomera granice tripa, teskobe i užasa. Apsolutna preporuka za probranu publiku.