She's Lost Control

2014.

scenario i režija: Anja Marquardt

uloge: Brooke Bloom, Marc Menchaca, Dennis Boutsikaris, Laila Robins, Tobias Segal, Robert Longstreet, Roxanne Day, Ryan Homchick

Poznata je ljudska težnja da od svega i svačega napravi nauku. Nekada je bilo uvreženo mišljenje da položaj zvezda upravlja našim životima, pa se astrologija uzimala krajnje ozbiljno. Religija i teologija, pa čak i rane verzije filozofije i humanistike su isto vrvele od kojekakvih neprovrerenih informacija i sujeverja. Svako vreme ima svoje eskapade. Tako smo sada opsednuti sa seksom i samopomoći, a kada se te dve stvari spoje dobijamo seksologiju i seksualnu terapiju. Neću ići tako daleko i reći da su te dve stvari izmišljotina dekadentne buržoazije, ali mi je svejedno guranje naučnog i medicinskog pristupa u nešto što bi trebalo biti normalni razvojni put zdrave jedinke pomalo besmisleno.

Ovo je čisto privatna opaska, premda vam može pomoći da procenite je li ovaj film o seksualnoj terapeutkinji “spoileričnog” naslova vredan vašeg vremena. Ako mislite da je seksualna terapija glupost, a film biste pogledali zbog eto malo skidanja i/ili karanja, preskočite. Ako ste, pak, vernik tih stvari, ovo će vam pružiti uvid u život jedne osobe koja se time bavi i potvrditi vam da to nije sve pesma i igra sa malo pričanja i malo seksa. Pametni ste ljudi, to ste i sami mogli pretpostaviti. Ako niste o tome razmišljali, možda ne bi bilo loše pogledati The Sessions (2012) čiji će pomalo sentimentalni ton svakako biti probavljiviji od crnila koje She's Lost Control nudi.

Film nas vrlo brzo baca u radnju, svakodnevicu studentkinje bihevioralne psihologije i seksualne terapeutkinje po imenu Ronah (Bloom). Ona se viđa sa svojim klijentima koje joj šalje psihoterapeut (Boutsikaris) i koji imaju ogromne probleme sa intimnošću. Sa nekima od njih (Segal, Longstreet) ona ima uznapredovali odnos i terapiju koja se približava kraju. Problem nastaje kada u njen život uđe Johnny (Menchaca), medicinski tehničar i težak slučaj nemogućnosti da se opusti. Za svaki korak unapred, slede dva unazad i pitanje je hoće li Ronah uspeti da ga otvori i pripremi za samostalno seksualno putovanje, ma koliko bila profesionalna i profesionalno ugodna.

Ronah, međutim, nije živahna i pozitivna osoba kao junakinja The Sessions koju igra Helen Hunt. Naprotiv, ona je klinički precizna, reklo bi se hladna, i to se oslikava u njenom usamljeničkom životu. Kad ne radi, njena rutina se svodi na štrebanje, samotne večere i hormonalne injekcije (pokušava zamrznuti jajne ćelije ako nekad poželi imati dete). Rutinu povremeno prekidaju Skype-razgovori sa bratom (uglavnom se tiču njihove dementne ili kako već psihički načete majke prema kojoj se Ronah odnosi hladno), viđanje sa mentoricom i preganjanja sa gazdom i susedima u zapuštenom stanu u nimalo elitnom delu New Yorka gde živi.

Atmosfera je gusta i neprijatna i tome doprinosi i škrto osvetljenje i desaturirana fotografija u kojoj prevladavaju sivkasti tonovi. Naravno da će se ključna veza sa Johnnijem odvijati po drugačijem modusu od očekivanog, nije preveliko iznenađenje da će Ronah prema njemu razviti osećanja, kao ni to da se sve to opasno približava tragediji. Pametna rediteljska odluka da se traume odigravaju uglavnom van ekrana, pa smo suočeni samo sa posledicama dodaje na atmosferi i utisku tragičnosti. She's Lost Control nije lak film.

Takođe, odglumljen je perfektno. Brooke Bloom kao Ronah zahvata duboko i gradi veoma nijansiranu i inteligentnu ulogu bez oslanjanja na opšta mesta. Marc Menchaca je sjajno prati kao Johnny koji se isprva može podvesti pod filmski stereotip “tihi tip zlatnog srca”, ali je jasno da taj lik skriva i jednu vrlo mračnu notu. Pored njih u filmu ćete videti i gomilu klasičnih newyorških njuški iz indie filmova, većina od njih su vrlo prepoznatljivi glumci koji sjajno popunjavaju manje uloge.

Debitantkinja Anja Marquardt pokazuje potencijal da raste kao autorica i to je nesumnjivo. Neka od njenih rešenja su sjajno odabrana i izvedena. Problem je u priči tretmanu nje. Ona suviše meandrira i u velikoj meri ne ide nikamo, osim dalje u ponor zajedno sa svojom junakinjom. Nisam baš siguran je li ovako mračan tretman bio potreban. Nisam siguran ni koja je poruka iza svega toga, ako je ima. Ako je nema, onda čemu sve to? The Sessions me je kupio odmah, ali sa She's Lost Control nisam baš načisto.

Burying the Ex

2014.

režija: Joe Dante

scenario: Alan Trezza

uloge: Anton Yelchin, Ashley Greene, Alexandra Daddario, Oliver Cooper

Joe Dante je “učenik” Rogera Cormana, možda najbolji i najdosledniji, i to se vidi odmah na prvu loptu. Ma kakve uspehe postigao, a postigao je mnogo, on ostaje veran niskobudžetnoj estetici ispod koje se krije manje ili više relevantan pod-tekst. Autor Piranhe, Howlinga i Gremlina se svakako mora smatrati kultnim. I pored toga što se njegovo ime često nalazi na top-listama specijalizovanih časopisa (kako kritičkih, tako i horor), on u poslednje vreme snima relativno retko. Burying the Ex dolazi pet godina nakon The Hole, koji opet dolazi šest godina nakon Loony Tunes nastavka. Dante je u međuvremenu, još od sredine 90-ih, bio aktivan na televiziji i u zajedničkim projektima antologijskog tipa.

Burying the Ex je, očekivano, veoma retro film za publiku starog kova. Estetikom podseća na Danteove (i ne samo Danteove) filmove iz 80-ih, snimljen je na veoma tesnom budžetu i uglavnom udara na poznata mesta. U pitanju je trenutno moderna fuzija filma o zombijima, parodije i romantične komedije koja se, logično, bavi strahom od vezivanja prisutnim kod sadašnjih generacija. 

Naš junak je Max (Yelchin), geek, ljubitelj horora i radnik u dućanu sa maskama i memorabilijom. Njegova devojka Evelyn (Greene) deluje kao da je za dva koplja iznad njega. Štos je u tome što je cura malo poremećena, ne samo da je militantna veganka i eko-frik, nego je od one sorte koja voli da uređuje tuđe živote. Naš Max ne samo da je papučar, nego čak nije u stanju poslušati savet svog brata, čoveka-svinje Travisa (Cooper) koji na neku foru ima uspeh kod žena (a kao kres-gajbu koristi Maxovu kuću) i uvaliti ludači korpu. Slamka spasa dolazi kad ona pogine njemu pred očima pod točkovima autobusa.

To u prevodu znači da Max može započeti vezu sa curom koja mu se stvarno sviđa, geekušom Olivijom (Daddario) koja drži radnju sa domaćim sladoledom imena “I-Scream” sa, naravno, horor tematikom. Njih dvoje deluju kao savršen par i jako se privlače, ali stvari se menjaju onog trenutka kada se Evelyn vrati iz mrtvih. Ona je zombi, ali nije od onih “Must... Eat... Brains...” tipova, jednako je artikulirana, militantna i napaljena kao i dok je bila živa. Čak ni ne izgleda trulo, čak može da prođe kao prenašminkana gotičarka. Štos je u tome što je jaka kao crna zemlja i što je luđa nego inače i našeg junaka želi da pretvori u zombija i da ga ima stalno uz sebe. Pogađate, njemu ideja da istrune sa ženom sa kojom nije uživao ni dok je bila živa nije baš po volji...

Da se ne foliramo, ovo nije nekakva izrađena studija poput Warm Bodies, mnogo više igra na prvu loptu. Film je zabavan na jedno gledanje, ali nema potencijal za više od toga. Scenario je očajan i predvidiv, likovi tipski, tempo lagano problematičan. Čini se da je materijala bilo za kratki film ili epizodu TV serije, ali da je on nevešto razvučen i nategnut na 85 minuta filma. Čak su i razasute reference i nakloni (Romero kompanija za selidbe i transporte, maraton Romerovih zombi-filmova), ma koliko zabavni bili horor fanovima, u suštini veoma površni i kao da su namenjeni izvlačenju osmeha na licima potkovanijih gledalaca.

Što se glume tiče, Burying the Ex nije ni naročito zahtevno, ali ni naročito zahvalno delce. Što sasvim odgovara Antonu Yelchinu koji je glumac ne baš sjajnih mogućnosti ili makar nije dobio pravu priliku da se iskaže u pravom svetlu jer je često imao loše napisane uloge u loše napisanim filmovima, a u najboljem slučaju relativno neprimetne epizode (Only Lovers Left Alive). Ashlee Greene se drage volje poigrava sa klišeom militantne cure, kasnije i kao zombi, često uz pamtljive one-linere. Alexandra Daddario je slatka i simpatična, što od nje uloga zahteva, ali je lik toliko plošno napisan da više podseća na nečiju “geek chick” fantaziju nego na realnu osobu. Kad smo već kod toga, Oliver Cooper je tek zaglavljen sa likom koji treba da posluži kao poster za onu utešnu poslovicu “ne jebe lep nego uporan” i kao materijal za popunjavanje minutaže. Štos je u tome što to jednostavno ne kupujemo.

Zanimljivo je da je prošlogodišnji festival u Veneciji imao premijere dvojice Cormanovih polaznika. Peter Bogdanovich je druga priča i on se vrlo brzo otisnuo u neke druge vode, a Dante je ostao veran žanru i pristupu. Fora je u tome što su oba autora išla u svoju i općenitu filmsku prošlost sa svojim novim filmovima. Bogdanovichev film She's Funny That Way je pogled unazad na screwball komedije, ali to je jedna druga priča. Nažalost, dosta uspešnija od Danteove pod imenom Burying the Ex. Film nije katastrofalan, ali je od onih umereno simpatičnih i zabavnih, ali zato ultimativno mlakušnih filmova prema kojima je uobičajena reakcija: “Hajdemo dalje”.

La chambre bleue / The Blue Room

2014

režija: Mathieu Amalric

scenario: Mathieu Amalric, Stéphanie Cléau (po romanu Georgesa Simenona)

uloge: Mathieu Amalric, Léa Drucker, Stéphanie Cléau, Laurent Pointrenaux, Serge Bozon, Blutch

Odmah na početku vidimo naslovnu sobu u provincijalnom hotelčiću (ili bolje svratištu), sa umirujućim plavo-sivim zidovima. Atmosfera je sve samo ne umirujuća, u sobi je par koji vodi ljubav i vara svoje zakonske partnere. On, Julien (Amalric), oseća kombinaciju strastvene privlačnosti i krivice, jer i pored svega ipak voli svoju ženu i kćerkicu. Ona, Esther (Cléau), već od samog početka se čini kao ludo zaljubljena u njega, kao da joj je on bio tiha patnja već dugi niz godina, ali, eto, okolnosti nisu bile takve. U međuvremenu on se oženio i obogatio u poslu sa poljoprivrednom mehanizacijom, a ona se umorila od čekanja i udala se za bogatog, ali bolešljivog apotekara. Ona ga pita da li ju voli, on odogovara da misli da da. Ona ga pita da li bi mogao celi život provesti s njom, on odgovara da bi...

Onda vidimo njega u zatvoru kako odgovara na pitanje za pitanjem žandarmima, inspektorima, psihijatru, svom advokatu, istražnom sudiji... Neko je očito u plamenu strasti nastradao, ljubavnica, njen muž, Julienova žena (Drucker)... Jedan od boljih trikova koji La chambre bleue skriva u rukavu je to što ćemo odgovor na to pitanje dobiti tek negde na polovini filma. To je, kaže reditelj, ko-scenarista i glavni glumac Amalric, ono što ga je i prevashodno privuklo Simenonovom romanu, upravo ta misterija.

Misterija se nastavlja kroz izlomljenu naraciju koja se stalno menja od (zatvoreničke, pa optuženičke) sadašnjosti do “bolje” prošlosti u različitim trenucima. Mi vidimo trenutke ljubavničke sreće, trenutke osećaja krivice, trenutke sumnji u ispravnost odluke, čak i klasične ucene i manipulacije. Barem Julien to tako predstavlja. Druga veoma bitna stvar sa ovim filmom je što od nas traži aktivan stav. Mi više nismo posmatrači, mi postajemo u neku ruku navijači. Perspektiva je isključivo Julienova, mi imamo izbor da mu verujemo ili ne, da za njega navijamo ili ne. Priča se čini logično iz njegovog ugla (Esther je samo jednom suočena s njim i jasno nam je da nije baš najnormalnija), ali dokazi, negde van ekrana, očito ukazuju na suprotno. Amalric kroz sve tri funkcije sjajno gradi lik i ima potpunu kontrolu nad pričom i atmosferom.

Treća bitna činjenica je da je La chambre bleue izuzetno kratak film, jedva dugometražni, sa trajanjem od 72 minuta. Kada se to stavi na kantar, nije to nešto osetno manje od, recimo, epizode nekog detektivskog procedurala. Recimo da je potpuno moguće ovu priču videti u seriji Law and Order: Special Victims Unit (ili Criminal Intent, ili u kojem god spin-offu). Ali je tretman bitno drugačiji. La chambre bleue je izrazito filmsko iskustvo, pritom inteligentno, napravljeno da ostavi utisak a ne da zgodno i prigodno poveže sve krajeve misterije za gledaoce sa manjkom inteligencije, želje ili volje.

Amalric ne polazi za jednostavnim, konvencionalnim rešenjima, naprosto nije takav tip. Kao strastvena i svestrana ličnost, on filmu daje umetnički pečat. Srećom pa je imao ekipu koju dobro poznaje, ko-scenaristica i jedna od glavnih glumica Stéphanie Cléau je njegova supruga. Likove ne boji crno-belo, a događaje prikazuje iz jednog ugla za koji znamo da ne mora biti istinit, a još manje sveobuhvatan. Besprekorno stilizovan, maestralno kadriran i montiran, La chambre bleue je u svom kratkom formatu punokrvan triler, koncentrovan i očišćen od svih viškova. Apsolutna preporuka se podrazumeva, možda imamo novog Romana Polanskog. Ne samo da su fizički slični, nego čini se da dele strast prema opskurnim, i mračnim i skrivenim, stranama ljudske želje, znaju da naprave atmosferu i pogađaju u centar kad je triler u pitanju.

She's Funny That Way

kritika originalno objavljena na: monitor.hr

2014.

režija: Peter Bogdanovich

scenario: Peter Bogdanovich, Louise Stratten

uloge: Imogen Poots, Illeana Douglas, Owen Wilson, Rhys Ifans, Richard Lewis, Cybil Shepherd, Debi Mazar, Austin Pendleton, George Morfogen, Jennifer Anniston, Will Forte, Ahna O'Reilly, Kathryn Hahn, Lucy Punch, Quentin Tarantino, Joanna Lumley, Michael Shannon, Jennifer Esposito, Tatum O'Neal

Petera Bogdanovicha pamtimo kao jednog od novohollywoodskih prvoboraca, ali i po njegovom osebujnom privatnom životu u kojem je svoje mlade žene, neretko odgovorne za uspon u njegovoj karijeri, spremno menjao još mlađima. Nije to samo patologija starog jarca, bilo je nečeg čudnijeg i neprijatnijeg u tome (što ga stavlja u kontekst Woodija Allena i Romana Polanskog), ako samo malo pročačkamo po slučaju ubistva “Playboyeve zečice” Dorothy Stratten. Bogdanovich nije imao nikakvu frku da oženi njenu mlađu sestru, ali svejedno nije prošao bez posledica. Realno gledano, iako se trudio 80-ih i 90-ih, poslednji Bogdanovichev veliki film bio je Nickelodeon (1976), a recimo da je poslednji koji je privukao pažnju široke publike i kritike bio Mask (1986). Sa svojim poslednjim filmom ovaj veteran koji se često pojavljuje kao glumac u manjim ulogama u tuđim filmovima dokazao je da nije za staro gvožđe.

She's Funny That Way je lagani film, dušu dao za smejanje na sav glas. Ako volite retro, naravno, jer je ovo film iz današnjeg vremena po ideji iz 90-ih koja se referira na novi talas “screwball” komedije iz 70-ih (gde je Bogdanovich itekako imao šta da kaže sa What's Up Doc), što se opet odnosi na još starije filmove još starijih majstora (Lubitscha, Hawksa i Cukora pre svih) iz hollywoodskog zlatnog doba. Ako vam retro stil smeta, ili čak ne volite komediju rapidnih inetelektualnih i pseudo-intelektualnih dijaloga (klasičnog Woodija Allena, recimo), ovo nije film za vas. Preskočite ga da se ne biste o njega ogrešili i nazvali ga histeričnom pizdarijom starog kenjca, jer ni autor ni film to nisu zaslužili, premda je to vaše legitimno pravo.

Ako vam se opis okolnosti činio zapletenim, to je samo zato što još nisam prešao na radnju. Ne znam ni ima li smisla uopšte izlagati priču. Bonton to nalaže, ali ovo je “screwball” sa primesama kvalitetnog “sitcoma”, pa će vam to možda pokvariti doživljaj. Nema tu ničeg spektakularno novog i neočekivanog (igranje na očekivanje je jednako legitimno kao i igranje na iznenađenje), štosevi su stari i provereni (tipa sva svita likova se, kao slučajno, nađe u istoj radnji, istom restoranu, u istom hotelu na istom katu i tome slično). Barem je film u tom smislu pošten, eksplicitno se navodi da je neverovatno, ali istinito da su svi ti likovi iz različitih miljea povezani i da se poznaju kao u malom selu, iako su zapravo u New Yorku. Štos je u tome da je to ovde urađeno dobro, da je radnja pratljiva, da su naglasci pamtljivi (radi što efikasnije “naplate” kasnije) i da gledalac nije opterećen hvatanjem niti. She's Funny That Way je slatkiš koji se sam topi u ustima.

Hajdemo kratko na radnju, što kraće da ne bude “spoilera”. Dakle, nova starleta, pomalo priprosta i naivna Isabelle (Poots) daje intervju nadrkanoj voditeljki (Douglas) u kojem priča kako je sve počelo pre nekoliko meseci. Ona je tad radila kao “devojka na poziv”, iako je sebe više smatrala muzom nego prostitutkom. Njen život će promeniti jedan njen klijent koji joj se predstavio kao Derek, iako se zapravo zove Arnold (Wilson). Nakon romantičnog izlaska, on joj je “uvalio” lajnu kako svako mora naći svoje mesto gde će biti srećan i kako ne treba bežati od naizgled čudnih rešenja. “Ljudi hrane veverice orasima, ali ako će te to usrećiti, ti možeš hraniti orahe vevericama. Ko sam ja da ti sudim?” Ona je to shvatila na svoj način i rešila da batali prostituciju (i njegovih 30.000 dolara joj je u tome pomoglo) i postane glumica.

Štos je u tome što Arnold to serijski radi sa svakom kurvom u svakom gradu, čak je i priča ista, njegova opsesija je da ih spasi. Dodatni štos je u tome što je Arnold reditelj koji postavlja predstavu na Broadwayu i što njegova žena, glumica Delta (Hahn) dolazi sutradan, i što ih je glumac Seth (Ifans), serijski zavodnik koji “baca farove” na Deltu video u hotelu. Štos je i u tome što Isabelle, tada pod pseudonimom Glow, ima i “repove” iz prošlog života, sudiju (Pendleton) koji je opsednut njom toliko da šalje detektiva (čije su veštine prerušavanja na nivou Leclairovih iz Allo Allo) i što ima ludu, sebičnu i nimalo empatičnu psihoterapeutkinju (Aniston). Šta će tek biti kad Isabelle dođe na svoju prvu audiciju u teatru, i to baš za ulogu kurve, baš u predstavi koju režira Arnold za koju je tekst napisao psihijatričin dečko (Forte)? Pičvajz, eto šta!

Nije teško zaplesti i zamešati radnju, treba se iz nje nekako iskobeljati, bez započetih i nezavršenih priča i to Bogdanovich radi majstorski, toliko da u sećanje priziva pomenuti What's Up Doc. Tajna uspeha je u sjajnom tempiranju mini-klimaksa i obrata, pa sat i po filma zaista prolazi u jednom dahu. Što i nije naročito teško kada je scenario tako dobro napisan, naročito po pitanju dijaloga koji su brzi, ali nikad konfuzni. U svakom trenutku znamo gde smo.

Za pohvalu je i izbor i rad sa glumcima. Zapravo, She's Funny That Way se sve vreme opasno približava inflaciji glumačkih imena, ali svi oni imaju prostora za sebe. Naročito treba biti oprezan kada se na spisak dodaju i poznate face sa “cameo” ulogama od po svega nekoliko replika. To se, međutim, ne čini artificijelnim i operetskim, da svako od njih već u startu dobije svoj “sollo”. Oni se moraju izboriti za svoj prostor i sarađivati jedni sa drugima, pa je pravo zadovoljstvo gledati kako sve puca od glumačke hemije. 

Imogen Poots je prirodno divna i živahna, ne zaboravimo i nezanemarljivi talenat, i jedino što je promašila u filmu je specifičan brooklynski akcenat. Možda para uši, ali nije toliki problem. Jennifer Aniston nastavlja sa šaltanjem svoje komičarske persone prema mračnijim i neurotičnijim likovima i to joj odlično ide. Owen Wilson je više nego pouzdan komičar i to opet dokazuje. Austin Pendleton se poigrava sa klišeom woodyallenovskog lika i to se ovde savršeno uklapa. Will Forte igra na svoju kartu dobrog dečka, dok Rhys Ifans radi upravo suprotno. Njih dvojica nemaju tačku sukoba, ali kao krajnosti daju balans ostatku ekipe. Ipak, kraljica filma je definitivno Kathryn Hahn koja možda ima čak i “najmesnatiju” ulogu, teatralnu do iznemoglosti, što ona koristi na najpametniji mogući način.

Petera Bogdanovicha mnogi teoretičari nazivaju poslednjim romantičarem u Hollywoodu i to je epitet koji je stekao odavno. Zapravo, teško je prihvatiti ili odbiti takvu isključivu kvalifikaciju. Zavisi šta smatramo romantičnim, šta smešnim, šta patetičnim, a šta tupavim. Zavisi kakvi nam filmovi pašu. U svakom slučaju, Bogdanovich je romantičan i to ne krije. Njegovi najbolji filmovi su uvek imali pomalo starovremensku, nostalgičnu i romantičnu notu. She's Funny That Way je sjajan primer: romantičan, smešan, retro. Jednostavno sladak i zabavan.

Every Secret Thing

2014

režija: Amy Berg

scenario: Nicole Holofcener (po romanu Laure Lippman)

uloge: Diane Lane, Elizabeth Banks, Dakota Fanning, Danielle Macdonald, Nate Parker, Common

Mali grad u okolini New Yorka, neki nesrećni i sjebani ljudi, njihove teške, sjebane priče, neprijatna atmosfera i radnja koja se “flashbackovima” vraća u prošlost. Ali, pazite, ovo nije ni “slice of life” varijanta ni teška drama o teškom životu, nego pre svega “serial killer flick”. Postupak jeste artističan, fokus mekan, kako u priči, tako i po pitanju fotografije i dosta toga se može podvesti pod “mood piece” varijantu, ali svejedno ovo nije neko umetničko iživljavanje, već film koji zgrabi gledaočevu pažnju i ne pušta. Skoro do samog kraja.

Po nekoliko osnova ovo je film koji će biti prekretnica u karijeri za ljude koji su u njemu učestvovali. Nicole Holofcener je poznata autorica kvalitetnih romantičnih komedija i drama za ozbiljniju publiku, poput recentnog Enough Said (2013), a ovo joj je prvi izlet u, uslovno rečeno, triler. Amy Berg je poznata po svojim dokumentarnim filmovima, ima čak i nominaciju za Oscara za Deliver Us from Evil (2006). U njima se često bavi veoma neugodnim temama iz domena stvarnih zločina koji su potresli američku, neretko i svetsku javnost. Ovo joj je prvi igrani film. Glumica Danielle Macdonald je ovde ostvarila izuzetno kompleksnu ulogu za pamćenje koja će joj možda lansirati karijeru i pored, za hollywoodske standarde, atipičnog izgleda koji bi manje sposobnu glumicu gurnuo u nekakav “typecast”.

Film počinje sa dve devojčice koje bismo mogli nazvati čudnim, više u smislu cura sa kojima se druge cure ne igraju nego strašnim kakve znamo viđati po hororima. Posle jedne zabave gde su se posvađale sa drugim curama, njih dve posramljene hodaju gradom i uzimaju naizgled napuštenu bebu iz kolica na tremu. To je događaj koji ih je obe obeležio za ceo život: saznaćemo da je beba nastradala, a da su obe provele po nekoliko godina u popravnom domu odakle su izašle promenjene i istraumirane.

Sada kada su tinejdžerke, više nemaju kontakta jedna s drugom (a i onaj u detinjstvu je više bio usiljen nego li iskren drugarski). Ronnie (Fanning) je tipičan primerak “underclass” devojke koja radi u nekoj pekari, ne govori mnogo i životari. Sa Alice (Macdonald) je već drugačija priča. Ona živi sa majkom Helen (Lane) i sa njom nema baš normalan odnos, reklo bi se čak da je majka umnogome kriva za njen psihološki profil. Alice je gojazna na granici patologije, dane provodi uglavnom gledajući trash reality televiziju i sanjajući o karijeri sa svojim programom o nevino zatvorenim ljudima (što i nju tišti). Osim toga navodno traži posao, ali zapravo besciljno šeta po gradu, jede “junk food”, pije gazirane sokove i gleda u tuđe živote.

Frka, međutim, nastaje kada nestane još jedno dete, ovog puta trogodišnjakinja. Ona je oteta, čini se namerno, iz prodavnice nameštaja dok su njeni roditelji bili zaokupljeni izborom kauča. Oni možda jesu trash i možda sami traže nevolje sa svojim odnosom prema detektivima (Nate Parker i Elizabeth Banks), ali verovatno nisu krivi za sudbinu svog deteta. Naravno, sumnja će ubrzo pasti na dve povratnice iz zatvora, ali kako one nisu imale kontakta, samo jedna može biti odgovorna, pitanje je samo koja. Slučaj će takođe otvoriti stare rane detektivki koja je našla mrtvu bebu prošli put i na koju je to ostavilo trajne posledice.

Odavno se nije dogodilo da američka relevantna kritika skoro unisono popljuje film i nazove ga najčešće traćenjem talenta ljudi ispred i iza kamere. Što se talenta ispred kamere tiče, on nije potrošen, on je iskorišten do samog kraja čak i sa likovima koji nisu napisani sjajno. Common raste u pravog glumca, a ne samo muzičara kojem je gluma hobi. Elizabeth Banks je sasvim solidna kao detektivka sa privatnim opsesijama i strahovima. Dakota Fanning još jednom briljira i ostvaruje apsolutno uverljivu ulogu. Diane Lane uspeva da od lika koji deluje kao konstrukcija napravi ulogu za pamćenje, a Danielle Macdonald je otkrovenje filma. Često se zaboravlja da nije nimalo lako odigrati uverljivog psihopatu koji je naoko sasvim normalna osoba. Danielle to uspeva, igrajući se sa personama i predstavama svog lika i prelazeći od groteskno-tužnog do strašnog bez ikakvih zastoja i prenaglašavanja.

Što se ekipe iza kamere tiče, scenario ima problema sa čestim meandriranjem (naročito u poslednjoj trećini kada se radnja potpuno uspori) i navođenjem na jedne te iste tragove, što prave, što krive, kao i sa liikovima koji više deluju kao konstrukcije za potrebe zapleta nego što su zapravo životni. I jedno i drugo se može pripisati izvornom romanu koji je samo običan krimić za plažu. Štos se, međutim, krije u režiji koja je sve samo ne pešačka. Amy Berg samouvereno pristupa i igra na ono što već poznaje i atmosferu neprijatnog gradića sa neprijatnim ljudima iz dokumentarnog filma o stvarnom zločinu prenosi na fikcijski materijal. Every Secret Thing deluje kao dobar film po istinitom događaju, iako to nije. I pored svojih mana, ovo je film vredan pažnje.

Neposlušni / The Disobedient

2014.

scenario i režija: Mina Đukić

uloge: Hana Selimović, Mladen Sovilj, Danijel Sike, Minja Subota (narator)

Iskren da budem, da su Neposlušni primerak neke druge kinematografije, a ne srpske, odnosno regionalne, velika je verovatnoća da bih ga propustio ili možda pogledao slučajno, usput na nekom festivalu. Ali nisu, domaći su proizvod i to onaj koji je imao premijeru na jednom od najvećih svetskih festivala i koji je nastavio svoj festivalski ciklus i o kojem se mnogo pisalo u medijima koje pratim. U svakom slučaju, kakav god film bio, zbog svoje primećenosti u globalnim okvirima je svakako pomak za prilike srpskog filma. Pri tome, po svemu što sam čuo, u pitanju je jedna potpuno nova, indie estetska i stilska paradigma u domaćim okvirima.

Pitanje koje će svako pri sebi postaviti je kakav je film, valja li to čemu, ali na to pitanje neću uspeti da odgovorim jednostavno i jednoznačno. Ako krenemo po komponentama, fotografija je odlična, glumci raspoloženi i imaju međusobnu hemiju, kad treba pedantni, kad treba raspušteni, izbor muzike je svež iako se je sama muzika stara, tonska shema puna zvukova prirode dodaje na atmosferičnosti, mada su ti šumovi ponekad nepotrebno preglasni i idu protiv dijaloga. Kroz režiju provejava puno uticaja, oni su jasno pozicionirani, ali ne opterećuju film. Kao i kod svakog mladog autora (ovo je prvenac Mine Đukić), mogu se nazreti kreativni momenti, ali povremeno i šlamperaj i “teška ruka”. Problem je, međutim, u tome što se sve te komponente jedva uklapaju u celinu i što im, za moj ukus, fali strukture i fokusa, što se najbolje oslikava u scenariju. Neposlušni, dakle, imaju svoje momente, ali to je to. Osim njih i generalne neobičnosti za srpski i ex-yu standard, Neposlušni nude i gomilu praznog hoda i arbitrarnih rešenja. Hipsteraj, reći će mnogi i biće u pravu. Ne da je to nešto loše, samo kažem očigledno.

Naši junaci su dvoje nikad potpuno sazrelih mladih ljudi. Ona je Leni (Selimović), apotekareva kći i pripravnica u vojvođanskom gradiću, pretpostavljam Somboru, ali lako bi moglo biti i negde okolo. On je Lazar (Sovilj), naoko uspešan i perspektivan momak koji studira / radi u inostranstvu. Njih dvoje su najbolji prijatelji od detinjstva (što film pokazuje u prvim minutima) i nisu se videli neko vreme. Ponovu se sreću na sahrani njegovog oca.

Ona je histerična i sklona promenama raspoloženja, možda zbog toga što je lagano trudna. Opet, trudna je zbog toga što spava s momcima naokolo, a to čini iz frustracije i nemira. Zašto je, pak, frustrirana, ne znamo. Možda je imala veće ambicije od toga da se smara na poslu sa dvokratnim radnim vremenom, pa ih nije ispunila. Možda nije ni pokušala. Znate koliko i ja. Uostalom, za srpske standarde, ima više nego mnogi, ali to nije tema. On je neodređeno nadrkan i to sakriva iz haj-nehajnog zajebantskog stava i sklonosti ka pravljenju pizdarija sa njom. Zašto je to tako, takođe ne znamo, možda zapad, kapitalizam, šraf u mašineriji i te spike.

Njih dvoje će se još na sahrani ponašati kao deca kojoj je dosadno, što će i nastaviti dalje, pa će se na kraju uputiti u avanturu, putovanje biciklima i ad-hoc camping po magičnim letnjim vojvođanskim pejzažima, gde će se glupirati, svađati, tući, miriti, flertati i upadati u čudne situacije. I to putovanje će promeniti i preokrenuti sve, oni će možda iz toga izrasti, možda i ne. Pri kraju će im se priključiti i klinac (Sike) koga će pokupiti usput, a sve vreme će ih sa sigurne distance pratiti naš narator, pevač i nekadašnji voditelj dečijih emisija Minja Subota.

Kao što ste primetili, njih dvoje mi kao likovi nisu naročito simpatični, ali šta sad, takvi su kakvi su, tako ih je autorica zamislila. Problem je što ih možda nije zamislila detaljno, ili ako jeste, nije to spremna podeliti sa nama. Njeno pravo, a ima i to svojih prednosti, što se naročito vidi u one dve manične scene, onoj na pijaci i posebno onoj premoćnoj kadar-sekvenci na svadbi kad njihova naivna i sirova hemija (u najboljem smislu tih reči) dolazi do punog izražaja. Problem sa tim scenama je ono što bi anglofona braća rekla “suspension of disbelief”, jer bi naši junaci čak i u pitomoj i tolerantnoj Vojvodini (ili, ako se mene pita, čak i u zemlji iz bajke) dobili opasne batine za uništavanje tuđe imovine, udaranje prolaznika kobasicama ili upadanje na tuđu svadbu i zajebavanje njihovih gostiju. No dobro, magijski realizam i te fore, sve je moguće, očekujte neočekivano (poput Lenine neiscrpne kolekcije garderobe).

No dobro, sa scenom na svadbi ja imam i drugi, mnogo veći problem, a to je pojava ničim izazvanog naratora koji prekida taj fluidni tok da bi, bazično, objasnio ono što već i sami vidimo na ekranu. Zapravo, osim na početku, to je u principu sve što on radi: ide za njima i objašnjava očigledno. Kapiram, ima to neku sentimentalnu vrednost za generacije koje kroz maglu (ili pak vrlo živo) pamte “tri bambija” (“How's that for product placement”) i Muzički tobogan Minje Subote nedeljom ujutro. (Subota nedeljom, mislim da nema klinca kome to nije bila misterija makar jednog prepodneva u životu.) Ali sentimentalna vrednost prođe posle dva pojavljivanja. Slična je fora i sa muzikom, sastavljenom od dečijih pesmica (koje čak nemaju ni “creepy” notu koliko samo podvlače očiglednu nezrelost naših likova) do starih šlagera i prepeva ruskih i američkih pesama za jugoslovensko tržište iz sličnog perioda. Upali prvih par puta, svaki put sve slabije i slabije, toliko da je “knock-off” verzija narodnjaka došla kao osveženje.

Ni arbitrarnost postupaka usled slabe (ne pritom nužno loše) karakterizacije, ma koliko mi išla na živce, nije nužno tragična stvar. U kombinaciji sa vizualima, Neposlušni deluju kao snažan “mood piece” u nastajanju. Problematično je to što ni to nije do kraja, nego se i to napušta radi naprasnog dvostrukog poentiranja: jednog na ultra-konzervativnom klišeu iz teen-serija i drugog objašnjavanja onog što je pažljivom gledaocu i psihološki pismenoj osobi od starta jasno.

Ispada da sam nagrdio film, ali to mi nije bila nikakva namera. Ima on i svojih itekako dobrih strana: Hana je zgodna cura i veoma sposobna glumica puna energije, Mladen je šmeker i vrlo artikuliran glumac i njih dvoje zajedno su sjajni. Mina takođe pokazuje neverovatan sirov talenat u bljeskovima kojem fali malo dorade (doći će to s vremenom i kilometražom) i mnogo fokusa. Neposlušni to sjajno pokazuju, i pored svoje kriptičnosti ili baš kroz tu kriptičnost. Za pohvalu je i ambicioznost filma i jedan potpuno novi vizuelni i stilski identitet u našim krajevima, pa makar to bio i hipsteraj. U konačnici, Neposlušni su izuzetno važan film u lokalnom i regionalnom kontekstu, ali bih lagao ako bih rekao da mi je ne znam kako dobro seo.

Alex of Venice

2015.

režija: Chris Messina

scenario: Jessica Goldberg, Katie Nehra, Jason Shilton

uloge: Mary Elizabeth Winstead, Don Johnson, Katie Nehra, Skylar Gaertner, Derek Luke, Timm Sharp, Chris Messina, Jennifer Jason Leigh

Setite se samo neobičnosti situacije u legendarnom filmu Kramer vs. Kramer (1979) u kojem se majka-domaćica smori od svog pasivnog života, zbriše od kuće i dete ostavi na brigu prezaposlenom ocu. Tim postupkom rodne uloge se nisu samo izvrnule, nego i duplirale u slučaju nesrećnog čoveka koji je morao da se prilagodi novoj situaciji. Koliko je samo ta pretpostavka bila nova i originalna onda! Poznate su bile situacije u kojima trashy otac napušta svoju familiju (jer je vagabundo), ali ne i obrazovana, (više-)srednjeklasna majka (koja odlazi da lovi svoje tripove). Može li se tako nešto dalje izvrtati?

Alex of Venice je primer da može i najbolji pokazatelj protoka vremena. Ovde imamo prezaposlenu mater familias, naslovnu junakinju Alex (Winstead) kojoj njen muž (Messina) u funkciji domaćice ostavlja sina na brigu jer se smorio svojim večito istim i neinspirativnim životom i otišao da ganja neki svoj trip (sasvim zgodno, on je slikar po struci, pa se odlazak od kuće nekako i podrazumeva, lagan je i nema stupidnih ograničenja poput fiksnog radnog vremena). Začuđujuće je to koliko je ta nestandardna postavka zapravo sasvim prihvatljiva i nimalo čudna iz današnje perspektive relativne ravnopravnosti polova. Zamena rodnih uloga je sve češća pojava, muškarci kuvaju, žene ganjaju karijeru i sve u tom stilu. Nije to loše ili nenormalno, dapače.

Slučajno ili ne, Messina i kao glumac i kao reditelj oko toga ne pravi veliku frku. Oneobičenje je direktnije pokušano kroz portret okruženja disfunkcionalne familije, ali pitanje je koliko je to uspelo, pošto su likovi klasični indie tipovi. Klinac Dakota (Gaertner) nama deluje kao sasvim normalan dečak, možda malo povučeniji. Njegova situacija u školi implicira da možda ima određene specijalne potrebe, ali to nije posve razjašnjeno. Možda su u toliko blagom obliku da su neprimetne, a možda je i ta škola samo new age hir njegove majke, kao uostalom i njegovo nestandardno ime i njena karijera eko-advokata.

Ona je, pak, tipičan štreber i “overachiever”, osoba koja je dobra u svom poslu, ali se trudi i kada realno ne bi trebalo. Takva kakva je večito stoji na raspolaganju svojoj lagano fanatičnoj šefici (Jennifer Jason Leigh, još jednom uludo potrošena). Trenutno radi na sporu protiv investitora (Luke) koji gradi banju u prirodnom rezervatu i prema kojem oseća ne baš primerenu privlačnost. A, da, u kući je i njen senilni otac Roger (Johnson), bivši glumac u nekoj već zaboravljenoj sapunici, sebičan i izgubljen. On dobija svoj pod-zaplet sa produkcijom Čehovljevog komada u lokalnom teatru. A, da, odmah na početku se u kući pojavljuje i njena neodgovorna, ali zabavna sestra Lily (Nehra).

Usidren sa tipičnim indie likovima koji izazivaju ili upadaju u tipične indie situacije, Alex of Venice je jedan od onih tipičnih indie filmova koji se proizvode kao na pokretnoj traci. Sastavljen iz svih samih poznatih elemenata, deluje kanda industrijski, što je lagano ironično. Nema tu ničeg naročito novog i pamtljivog, uključujući tu i poentu koja je zapravo floskula o prihvatanju promene i prilagodbi. Chris Messina je za svoj prvenac odabrao utabanu stazu i nisam baš siguran hoće li od njega kao reditelja nešto biti.

Mada, priznajem, zanimljivo je gledati Dona Johnsona koji je za promenu skoro pa tužna kesa, a ne frajer, makar ostareli, na koga smo navikli. I Mary Elizabeth Winstead je odlična, živahna i životna, ali ništa manje od nje nismo očekivali. Da je Alex of Venice malo drugačije postavljen film i da su njih dvoje dobili malo više zajedničkih scena, možda bi istupao iz gomile. Ovako je samo korektan film na koji možete bez kajanja potrošiti svoje vreme, ali i ne morate. Ne propuštate mnogo.