The Man in Orange Jacket / M.O.Ž.

2014.

scenario i režija: Aik Karapetian

gl. uloga: Maxim Lazarev

Vremešni tajkun je upravo otpustio svih 200 i kusur zaposlenih iz svog brodogradilišta. Peče ga savest i žali se svojoj mladoj ženi. Želi da se dobro naspava pre puta na preko potrebni odmor u Italiji, gde će sunce zameniti kišu. Ono što on ne zna je da ga je jedan od radnika u narandžastom reflektirajućem prsluku pratio i da je sada na vratima njegove vile. U ruci mu je kutijica za alat i bogataški par će, logično, Bogu na istinu. I to na prilično brutalan način.

Marksistički, revolucionarni kontekst se nameće sam od sebe. Oni su truli kapitalisti, on je ubogi radnik. Oni su eksploatatori, on je potlačen. Oni govore “vlastelinskim” i službenim latvijskim jezikom, on “pučkim” ruskim. Međutim, nije sve tako dogmatski ustrojeno. On neće kuću i pronađeno blago podeliti sa svojim otpuštenim kolegama. On neće čak ni kao prvi među jednakima stati na čelo nove revolucije. On će se u kuću useliti i usvojiti životni stil svojih tlačitelja. On nije nikakva avangarda radničke klase, niti je običan čovek u neobičnoj situaciji. Nije njega gubitak posla poremetio, on ga je pokrenuo i poslužio mu kao izgovor da posegne za svojim ludilom i beskrupuloznošću.

Jednom kad se nađe u kući i u cipelama (bukvalno i metaforički) svojih gazda, on će prisvojiti njihov posed i pokušati usvojiti njihove navike. Ali to mu ne ide. Bogataška hrana mu ne prija, suviše mu je apstraktna i ne zna da je konzumira. Skupi alkohol pije kao što bi lučki radnik pio jeftini, pa mu je muka. Bogataška odeća mu ne stoji i u njoj izgleda kao klinac koji iz igre obuče dedin mantil. Čak mu se i seks sa skupim kurvama koje izgledaju kao bliznakinje izjalovi. Povrh toga, čini se kao da ga sama sablasna kuća odbija, u njoj mu je neprijatno, a proganja ga i tip u narandžastom reflektirajućem prsluku, tip nalik njemu.

The Man in Orange Jacket je film sa zanimljivom idejom i zanimljivim, brutalnim i krvavim početkom. Jednom kada se naslovni junak nađe u kući, film gubi na fokusu i ne ide nikuda. Kako odmiče prema kraju, postaju sve vidljiviji nedostaci, kako u smislu ideje (autor ne zna šta radi i šta bi radio, da li bi to bio punokrvni art-horor, da li studija karaktera ili politička alegorija), tako i u tehničkom smislu. Čak i minorni budžet od oko 40.000 eura postaje izuzetno vidljiv i nepremostiv problem. A trajanje filma od 70 miniuta je klasičan slučaj “ni tamo ni 'vamo”, za jezgroviti kratki film je previše razvučen, za punokrvni dugometražni ostaje nedorečen.

Ni autorske ideje nisu baš genijalne, a nisu ni nove. Videćemo tu površinske odjeke Kubricka (The Shining, naravno), Hanekea i von Triera. Površnost je tu ključni argument. Film se, kao i njegov protagonista, zadovoljava time da samo imitira “elitu”, ne razume je i ne pokušava. Zapravo u glavnom liku je i najveći problem. Stranac bez imena i prošlosti je atraktivan kao bauk, ali nije baš najzahvalniji materijal da se s njim saživimo.

The Man in Orange Jacket će se možda svideti nekom pomodnom horor fanu, možda određenim krugovima u arthouse publici i lagano hipsterski nastrojenoj kritici. Ali pošteno govoreći, ovo čak nije ni loš film. Nisam siguran ni da je film. Mislim, pušta se po bioskopima i filmskim festivalima, ali više mi liči na konfuziju ideja, momenata i raspoloženja složenih u dosadnjikavu celinu nego u konkretan film sa glavom i repom. Na ovakve stvari ne treba gubiti vreme. Shvatite to kao savet.

B-Movie: Lust & Sound in West Berlin 1979-1989.

2015.

režija: Jörg A. Hoppe, Heiko Lange, Klaus Maeck

scenario: Jörg A. Hoppe, Heiko Lange, Klaus Maeck, Mark Reeder

narator: Mark Reeder

Mark Reeder je svakako ličnost sa koloritnom i zanimljivom biografijom. Ovaj muzičar i muzički producent je svojim delom bio most između dve veoma značajne tačke u pop-kulturi 80-ih, između Manchestera i Zapadnog Berlina. Upravo će on biti naš narator, uostalom njegova je i ideja, a njegov pogled je svakako zanimljiv i značajan.

Manchesterska muzička scena je tako ili ovako već ovekovečena u dokumentarcima i igranim filmovima, a veoma raznorodna berlinska je i dalje enigma za savremenog gledaoca i slušaoca. Ispod priče o muzici krije se dosta toga, na nivou kulture (filmovi, instalacije), životnog stila, pa i politike. Ipak je dekada u pitanju spadala u ona poslovična zanimljiva vremena, čuveni Zid je još uvek stajao uspravno, Hladni rat je možda već bio rešena stvar, ali ishod još uvek nije bio poznat ljudima na terenu: civilima, vojskama, policijama...

Štos je u tome što je Zapadni Berlin u to doba bio ona fokalna tačka na kojoj se prelama istorija sa svojim velikim pitanjima. Ovaj zidom opasani grad je bio ostrvce slobode u neveselom i represivnom Istočnom Bloku, i to u njegovoj verovatno najmanje veseloj i najviše represivnoj članici. Pred-istorija kojom se film ne bavi svodi se na to da je iz grada pobegao svako ko je mogao i potražio bolji život u sigurnijoj i zapadnijoj Nemačkoj, a Zapadni Berlin je ostao manje ili više starcima, političarima, špijunima... Zakonom ponude i potražnje i, nazovimo to tako, proaktivnom politikom što lokalnih, što državnih vlasti, već 60-ih je ovaj grad postao svojevrsna meka za mlade, avanturistične ljude, nekakav eksperiment skoro pa apsolutne slobode. Novinar Miloš Vasić se često priseća svojih berlinskih dana u svojim tekstovima: sloboda je bila plaćana rizikom – ako bi počeo Treći svetski rat, Zapadni Berlin bi prvi bio sravnjen sa zemljom.

U Reederova doba stvari su dobile zanimljiv obrat, opcija Trećeg svetskog rata je nekako isključena, Rusima i satelitima nije išlo tako dobro na ekonomskom planu. Što je automatski ojačalo određene konzervativne struje i u Zapadnom Berlinu je polako uvođen red. Naravno, oaza slodobe je već nepovratno privukla mnogo ljudi različitih pozadina i uverenja, anarhista, skvotera, a među njima je bilo i umetnika. Film počinje sa periodom punka, prolazi kroz gothic i industrial, da bi završio sa jednom potpuno drugačijom “love parade” pričom kao muzikom novog, post-političkog doba. Sve vreme nas Reeder navigira kroz priču i daje nam preko potrebne pozadinske informacije, muzičke i ne-muzičke, dok pratimo karijere skupina poput Die toten Hosen ili Einstürzende Neubauten, a u priči ćemo usput naleteti i na Nicka Cavea, između The Birthday Party i The Bad Seeds faze.

Ono što je zanimljivo je kako je film izveden. Ovo nije setno-nostalgični “eh, kako je bilo kad smo bili mladi” dokumentarac sa “talking heads” sagovornicima koji se zajedno sa autorom prisećaju događaja i osećaja jednog davno prošlog vremena. B-Movie je iskren, informativan i interesantan materijal ispričan neposredno i iz prve ruke. Film je sastavljen uglavnom od starih snimaka, nekih arhivskih, a nekih vidljivo privatnih, iskrenih i nenameštenih. Takav će biti zanimljiv što savremenicima događanja, što nama nešto mlađima koje cela ta zapadnoberlinska priča zanima. Ipak je u pitanju jedan fenomen koji je trajao neko vreme, koji se sad “brandira” i prodaje, ali koji je isto tako nepovratno izgubljen. Preporuka svim radoznalim ljudima.

Run All Night

tekst originalno objavljen na monitor.hr

2015.

režija: Jaume Collet-Serra

scenario: Brad Ingelsby

uloge: Liam Neeson, Ed Harris, Joel Kinnaman, Boyd Holbrook, Bruce McGill, Vincent D'Onofrio, Common, Genesis Rodriguez, Radivoje Bukvić, Aubrey Joseph, Nick Nolte

Liam Neeson je svakako najbolji glumac među akcijašima i još uvek drži tempo od najmanje dve glavne uloge godišnje. Primetni su, doduše, tragovi tzv. “seagalizma”, poremećaja u shvatanju glume kao igranju jednog te istog lika pod različitim imenima, u Neesonovom slučaju su to pijani Irci, nekada strah i trepet, a sada samo senke bivših sebe koji su sjebali sve što su mogli i imaju snage koliko za još jednu finalnu borbu. To ipak ne znači da je Neeson spreman za penziju ili ulogu u The Expendables serijalu, ali primetan je zamor materijala u mikro-žanru akcijade sa Liamom Neesonom. Istina, nije Neeson izmislio žanr, setimo se Charlesa Bronsona, samo ga je revitalizirao do te mere da se sad i drugi ostareli akcioni i ne-akcioni glumci guraju da dobiju svoj komad kolača. Uglavnom bezuspešno, ideje su se potrošile.

Run All Night deluje kao kompilacija akcionih standarda. Reditelj Jaume Collet-Serra i Liam Neeson su sarađivali već dvaput, u euro-trileru Unknown i klaustrofobičnoj akciji Non-Stop. Oba filma su imala malo pomerene premise, Unknown sa buđenjem iz kome i krađom identiteta, Non-Stop sa ograničenim prostorom aviona u letu. Run All Night je u tom smislu klasičniji, ograničenje je vremenske prirode, a našeg heroja proganjaju stari policajci koji ga love zbog nedela iz prošlosti, mlađi policajci koji su pod šapom mafije i pomenuta mafija (brooklynska irska), a kao dodatni bonus imamo i porodične priče dva oca i dva sina. Međutim, jedino zaista vredno pažnje u ovom filmu je to da konačno imamo razrađenog negativca i sjajnog glumca u toj ulozi.

Dakle, Jimmy (Neeson) je tužna kesa, bivši profesionalni ubica kojeg muči savest, pa se leči alkoholom i sa tim preteruje. Nije u stanju da se suzdrži ni kao Deda Mraz na zabavi za gangstersku decu. Sin Michael (Kinnaman) ga izbegava i pokušava da ostane pošten. Sa druge strane, ozbiljni mafijaš sa mnogo love i uticaja i sada uglavnom legalnim biznisom, Shawn (Harris), ga štiti koliko može. Problem je Shawnov sin Danny (Holbrook), drogirani kreten koji stalno upada u nevolje. Poslednja od njih je petljanje sa albanskim dilerima i sve odlazi dovraga. Nema da ih isplati za zavlačenje nakon što je Shawn odbio posao, pa reši da ih pokoka, a Michael to vidi, pa je u opasnosti... Stvari se okreću kada se pojavi Jimmy i u deliću sekunde ubije Dannija. Sada Jimmy i Michael moraju bežati od Shawnove osvete jer ipak familija je važnija od starog prijateljstva, što podrazumeva i policiju i mafiju i plaćenog ubicu (Common).

Osnova je, dakle, jasna da jasnija ne može biti. Sam film je, međutim, izuzetno problematičan. Ne možemo se otresti utiska konfekcije i već viđenog, a najbolje scene i “catchy” linije dijaloga smo videli već u traileru. Osećaj neposredne opasnosti i napetosti je tu negde, ali ne baš sasvim pogođen, jer Collet-Serra kao da gleda da prečekira sve šablone akcionog filma, pa se tu malo toga čini iskrenim i organskim. I vizuelni aspekt je problematičan, hektični “shaky cam” potpuno preuzima, akcione scene su nepregledne i trapave.

Ponešto rupa u priči možemo podneti, ipak je to akcija sa namenom da nas zabavi i razonodi, pa nije uputno pamtiti svaki detalj. Štos je u tome da se u Run All Night s tim preteruje, kao da je film namenjen publici koja nema nimalo koncentracije. Zapravo, konstrukcija filma je pogrešna. Uvod je tipski, sredina umrtvljena, a kraj hektičan. Povrh svega, film je i razdužen, ima barem 20-ak minuta viška od kojih je većina potrošena na jednu iznurujuću jurnjavu i lupanje sa autima i još jednu akcionu sekvencu u zgradi koja valjda služi kao “showcase” za efekte koji izgledaju solidno iako su uglavnom logički neosnovani. Problem je što se išlo na kvantitet, a ne na kvalitet. Sa zabavom kao ciljem formula “još istoga” retko kad uspeva.

Film, međutim, jako spasavaju glumci. Iako im likovi nisu baš perfektno napisani, odlična glumačka postava im unosi kakav-takav kolorit. Ne čudi nas Neeson, on je retko sposoban glumac kojem su akcijade trenutna fora i možda nekakav “running joke” i koji može odigrati sve i svakoga, naročito istorijske ličnosti. Ne čudi nas toliko ni Ed Harris, dokazan više kao karakterni epizodista nego kao nosilac. Njihove zajedničke scene su glumački perfektne i možemo osetiti iskrenost iako su replike koje izgovaraju kliše do klišea. Joel Kinnaman sa svojom čudnom dikcijom i karakterističnim gardom od spoljnog sveta ovde uspeva da izgradi potpuno drugačiji lik od onog iz serije The Killing koji ga je i proslavio pred američkom publikom. Vincent D'Onofrio je pod strogom kontrolom i ne popušta mu koncentracija, ne klizi u glumatanje i ne ispada iz ritma. Muzičar Common je uverljiv kao plaćeni ubica. Naletaćemo na poznate njuške posvuda u filmu i to nam neće smetati jer su barem na nivou. Šteta je, međutim, da legenda kao što je Nick Nolte ima samo jednu scenu i to tako površno napisanu, a njegov lik je tanak poput papira. Takav glumac je zaslužio bolje.

Kao akcija za opciju “mozak na off”, Run All Night je solidan izbor. Razočaravajuće je što nije više od toga. Ta nedovršenost i posezanje za najočitijim rešenjima prisutni su na svim nivoima. Suhi prosek od filma.

Lost River

2014.

scenario i režija: Ryan Gosling

uloge: Christina Hendricks, Iain De Caestecker, Saoirse Ronan, Matt Smith, Ben Mendelsohn, Eva Mendes, Reba Kateb, Barbara Steele

U principu, uvek imam problem sa glumcem koji se po prvi put hvata autorskog rada. Nazovite to kritičarskom skepsom, možda čak i cinizmom, ali taj podatak nemojte otpisivati. Dobro, postoje izuzeci koji potvrđuju pravilo, (primarno) glumci postaju (primarno) reditelji, neki poput Woodija Allena celu svoju karijeru guraju manje ili više paralelno i to je u redu. U novije vreme imamo Xaviera Dolana koji ima i ideju i srca da je razvije.

Mnogo češće imamo glumačke izlete u režiju iz ovih ili onih razloga, uglavnom iz taštine . Po lošem poslu i mnogo poze pamtimo Angelinu Jolie. Joseph Gordon Levitt me takođe nije fascinirao svojim prvencem. Russell Crowe je igrao na sigurno i napravio komad konfekcije. Jason Bateman je svoj rediteljski prvenac radio oko svoje “screen” persone. Vincent Gallo je tu izuzetak koji potvrđuje pravilo, njegov greh je što voli da priča gluposti na teme o kojima ga niko nije ništa pitao. Da ne zaboravimo, i najveće filmsko nedelo svih vremena, The Room, je proizvod taštine, i to lošeg glumca.

 

Ryan Gosling je znao koliki rizik preuzima, pa je zbog toga malo i usporio svoju glumačku karijeru. Za premijeru je dobio Cannes, na koji je i ciljao, što zbog svojih veza sa art-film njuškama, što zbog toga što je i film intonirao tako. Kao i u glumačkoj karijeri (makar u poslednje vreme), tako se i režijski vezao za Refna kao uzor i za Refnove uzore. Lost River tako ima odjeke Lyncha kroz Refna i u tragovima Gaspera Noe, Egoyana i Malicka, a u detaljima Gosling pokušava da prizove i Kurosawu. Problem je u tome što Gosling nije reditelj i što osim želje da se pokaže na tom planu nema nekih kvaliteta. Naprosto, uzeo je nešto kompleksno i zahtevno, a sa tim ne može da izađe na kraj, pa je konačni utisak još jedan slučaj “kako mali Đokica vidi art-film”.

Naravno, Lost River je više “mood piece”, kolaž scena, kadrova, slika i boje nego li narativni film, jer narativni film uopšte nije art. To ne znači da nema radnje, ali ona meandrira i gubi se u rukavcima. U centru pažnje su majka Billie (Hendricks) i sin joj Bones (De Caestecker) u propalom, razrušenom i napuštenom Detroitu, poglavito u njegovom naslovnom predgrađu. Billie ima hipoteku za kuću, kasni tri meseca sa isplatom i sprema joj se deložacija. Zato prihvata ponudu svog bankara Davea (Mendelsohn) i kao drugi posao uzima tezgu u njegovom perverznom klubu koji bi se najpre mogao nazvati horor-burleskom.

Bones se za to vreme bavi upadanjem u napuštene kuće i skupljanjem bakra. Zbog toga dolazi u sukob sa Bullijem (Smith), vođom bande i “gazdom” operacije sa bakrom. Bones ga je pokrao, ili Bully to tako misli, pa ga juri da ga ubije. Bones ima jedinu prijateljicu u susedi Rat (Ronan) koja mu otkriva tajnu o izgubljenom gradiću na dnu jezera, napuštenom i potopljenom u ime progresa kada se gradila brana. Ti ljudi su preseljeni u Lost River, ali sa sobom nose kletvu. Bones na sebe uzima zadatak da iz jezera izroni nešto što bi tu kletvu skinulo.

Dalje imamo, rekoh već, elaborirane vizuelne podražaje praćene elektronskom muzičkom podlogom, scene šokova i začudne likove i detalje koji su tu samo zbog začudnosti. Zapaljene kuće, automobile i bicikle. Mutavu i jedva pokretnu babu. Dobrog taksistu. Mudru madamme. Ples koji prelazi u silovanje. Morbidne tačke u klubu. Na nivou senzacije nam nije dosadno, ali sve što vidimo ostaje najblaže rečeno nepovezano i slučajno. Gosling kao autor ne uspeva to sklopiti u celinu, ne uspeva ostvariti veću sliku, pa čak mu ne polazi za rukom da nas drži u napetosti. Jednostavno ne hvatamo poentu svega toga: je li to vizija apokaliptične budućnosti (sa epicentrom u Detroitu – na koji li me film to podseća), je li tu prisutan neki socijalno-politički kontekst o propadanju urbanih sredina ili je to samo pakovanje za Goslingovu nedorađenu nazovi-viziju.

Nije to loše kad mlad reditelj početnik ima velike uzore na koje se ugleda. Nije čak ni loše primenjivati njihova rešenja u pojedinim situacijama. Međutim, loše je kad taj autor nema apsolutno nikakvu viziju šta bi s tim osim što bi se igrao velikog umetnika. Lost River je “fake” i kao takav može biti jedino projekat za hranjenje ega. To se vidi i na glavnom glumcu koji na “goslingovski”, “daskasti” način glumi “goslingovski”, “daskasti” lik.

Manjina je nasela i tu stilsku vežbu proglasila za genijalnost, većina je prozrela trik. Film je popljuvan u Cannesu, distribucija je odlagana mesecima i status je bliži ekstremnom flopu nego bilo kakvom “arthouse” hitu ili budućem kultu. Nije čak ni štos u tome da je Lost River loš ili da nema potencijala (kao, na primer, filmovi koje režira James Franco, još jedan glumac koji je umislio da je veliki umetnik), jer ima tu nekih detalja koji bi pasali i u boljem filmu. Štos je u tome da je, osim za njegovog autora, ovaj film beznačajan i nepotreban. Goslingu bi bolje bilo da se uhvatio nečeg standardnijeg i jednostavnijeg za svoj prvenac.

Black Sea

2014.

režija: Kevin MacDonald

scenario: Dennis Kelly

uloge: Jude Law, Scoot McNairy, Michael Smiley, Ben Mendelsohn, Bobby Schofield, Grigoriy Dobrygin, David Threlfall, Jodie Whittaker

Avanturistički filmovi su zeznuti, posebno ako od starta zahtevaju određene tehničke uslove. Neko poput Rogera Cormana se može igrati sa minimumu sredstava i sa “dve stolice i ostatkom starog seta napraviti spektakl o Starom Rimu”, između ostalog, zbog toga je i majstor. Međutim, ako ti priča zahteva brodove ili u ovom slučaju podmornice, pa ako pritom još ima i “heist” momente, to znači da treba biti podržana odgovarajućim sredstvima i nemalom količinom zanatskog znanja. U principu, takve filmove smo dobijali od Hollywooda.

Da vidimo kako Britanci stoje po tom pitanju. Tamo postoji tradicija avanturističkih romana o mornarima, piratima i zakopanom blagu, ali to ne mora da znači ništa. Za pisanje romana je potrebna inspiracija, ideja, papir i olovka (ili kompjuter u modernim vremenima). Dobra vest je da je podmorničarski spektakl o lovu na potopljeno zlato pod imenom Black Sea sa tehničke strane besprekoran, vešto režiran i montiran, te da su efekti kvalitetni. Nije se štedelo ni na glumcima, imamo internacionalnu ekipu relativno poznatih imena, za šta možemo zahvaliti koprodukcionoj shemi koja uključuje Britance, Amerikance i Ruse. Loša vest je da je priča muljava, da se oslanja na neke od najstandardnijih i najotrcanijih klišea što se tiče tačaka zapleta i obrata i da u velikoj meri pila po jednoj te istoj tako modernoj anti-kapitalističkoj i anti-korporativnoj ideji.

Prvi kadrovi, arhivske fotografije vezane za Drugi svetski rat i solidna animacija nas navode na krivi trag da je u pitanju ratni film. Black Sea je, međutim, smešten u sadašnje doba i radnja zapravo počinje sa otkazom koji podmornički kapetan Robinson (Law) dobije u privatnoj firmi uz bednu otpremninu od nešto preko 8.000 funti za 11 godina službe. A prethodno je bio u mornarici i za svoj poziv je žrtvovao sve, izgubio familiju i kontakt sa sinom i sve na tu foru. Od jednog takođe otpuštenog kolege će saznati za nemačku podmornicu iz Drugog svetskog rata koja je prevozila rusko zlato netom pre početka Hitlerove invazije na SSSR i koja leži na određenom mestu u Crnom Moru. Sumnjivi privatni investitori će Robinsonu ponuditi da skupi ekipu, pola Britanaca i pola Rusa, i da pokuša da izvuče to zlato na površinu. Investitor će uzeti svoj deo, a ostalo je na volju posadi modernih plaćenika. Tipična priča za onaj proverbijalni “one last job”.

Tu već nastaju problemi. Jedan od ljudi na koje je Robinson računao se ubio, pa na njegovo mesto uzima klinca bez iskustva Tobina (Schofield) što u Rusima budi sujeverje. Podmornica je, blago rečeno, krntija. Kako posada ne radi za platu, nego za deo kolača, logično je pretpostaviti da će svaki dobiti više ako se deli na manje delova. Minimum za upravljanje podmornicom je 9 ljudi, sve preko toga je višak. Investitorov predstavnik Daniels (McNairy) će se naći mešu putnicima iako pati od klaustrofobije. Ronilac Fraser (Mendelsohn) je psihopata na kojeg se ne može računati. Robinsonu sijaju dolari u očima i lud je što od pohlepe, što od želje da se osveti korporativnim govnarima koji su mu dali nogu u dupe. Pritom, odnosi između Britanaca i Rusa u posadi nisu prijateljski, često nisu ni profesionalni i svako malo dolazi do varnica. Kada na kršu od podmornice dođe do nesreće, postavlja se ona večita dilema: “pare ili život”, a ni to da je nemačka podmornica potonula sama od sebe, tj. da nije potopljena u ratu, nije nikako dobar znak.

Rekoh već, sa tehničke strane, Black Sea je vrlo dobar film. Režija Kevina MacDonalda (The Last King of Scotland, How I Live Now) je sigurna i profesionalna. Atmosfera je klaustrofobična, prava podmorničarska, kamera i efekti vrhunski. Film je snimljen na pravoj, funkcionalnoj sovjetskoj podmornici iz privatne kolekcije, i zaista je bila postavljena na dno, doduše reke u Velikoj Britaniji. Pretpostavljam da su glumci i ekipa imali relativno nezahvalan i težak posao. Napetost je dozirana znalački, na podmornici i van nje na morskom dnu, iako je cela ta komponenta nepoverenja i neprijateljstva između Britanaca i Rusa pomalo otrcani, hladnoratovski štos. Tehnički žargon vezan za podmornicu je dovoljno pitak. Na te neke fore Black Sea uspeva da nas dobije da ga pomno pratimo.

Problemi nastaju u apsolutno kriminalnom scenariju. Karakterizacija likova ne ide dalje od uobičajene tipologije. Korporativni Daniels je ljiga i gad, a zbog svoje paranoje i klaustrofobije služi kao idejni pokretač sranja. Izvršilac tih sranja je, očekivano, psihopata Fraser. Klinac bez iskustva je teret i nije mu mesto na podmornici. Ispostavlja se da je, tipa, ronio u klubu što je scenaristi Dennisu Kelliju (serije Utopia i Pulling) sasvim dovoljno objašnjenje da ga pošalje na ronilačku dužnost. Ostatak Britanaca su “heroji radničke klase”. Rusi su, međutim, klasični polu-divlji, polu-pijani agresivni ili melanholični bradati tipovi i razlikujemo ih samo prema formacijskim pozicijama. Kapetan Robinson jedini ima kakvu-takvu pozadinsku priču, ali ona je standardna da standardnija ne može biti i data je kroz flashback momente “dinog dana na plaži sa ženom i sinom”. Ti momenti su ujedno i izgovor da se u filmu pojavi jedini ženski lik, njegova bivša žena koju bez ijedne replike igra Jodie Whittaker.

Čak je i sam Jude Law pogrešan izbor za ulogu. Njegov škotski akcenat je na momente prenaglašen, a njegov “badass” stav nekako neuverljiv. Ta grubost mu je nekako prošla kao Domu Hemmingwayu u istoimenom filmu, ali to je bio neozbiljan, maničan i u velikoj meri parodičan film. Black Sea ipak ima pretenzije da bude ozbiljan film i Jude Law, pored želje da svoju karijeru usmeri ka određenom tipu uloge, nema nekih argumenata da se u takvoj ulozi nađe. Lik Robinsona zahteva drugačijeg glumca, ne nužno boljeg ili versatilnijeg, samo grubljeg i više usmerenog na akcijske i vojničke uloge. Ostatak glumačke postave je onoliko dobar koliko im scenario i tanki likovi to dozvoljavaju.

Konačni utisak je polovičan. Black Sea se može pratiti i odgledati i zaboraviti. Nezgodno je to što su autori hteli ipak malo više, o čemu govori i pretenciozni socijalno-politički pod-tekst. Legitimno je boriti se protiv kapitalizma ili čega već, ali problem je kada se u toj borbi ne ide dalje od u narodu popularnog stava i zapravo ostaje na površini. Naročito ako je u pitanju film o podmornici.

Still Life

2013.

scenario i režija: Uberto Pasolini

uloge: Eddie Marsan, Joanne Froggatt, Karen Dury, Andrew Buchan, Tim Porter, Paul Anderson

“All the lonely people
Where do they all come from?
All the lonely people
Where do they all belong?”

The Beatles – Eleanor Rigby

Otuđenost u modernim urbanim sredinama nije mit, iako se o tome drvi na sve strane, slučajevi smrti starih i zaboravljenih ljudi koji nisu imali nikog svog i koje je otkrila policija kada su je susedi pozvali zato što je nešto u susednom stanu užasno smrdelo pune novinske stupce. Ništa zato, kao zgrozićemo se, na lokalnoj televiziji će neki “stručnjak” drviti o tome, onda se stvari vraćaju u normalu do sledećeg takvog slučaja. Niko se njima ne bavi. Živi nisu nikom značili, mrtvi su vest od jednog dana. Oni su svi Eleanor Rigby, na njihovu sahranu niko neće doći.

Opet, i to je mitološko razmišljanje, da ima života posle smrti i da količina ljudi na nečijoj sahrani govori o njegovim ljudskim kvalitetima. Jedan Bosanac je, nekoliko godina unazad, lažirao svoju smrt da bi video ko će doći na njegovu lažnu sahranu, dao čitulju, zakupio mesto i sve. Nije došao niko. Ni njegova majka. Prav mu i budi. Sami se rađamo, sami umiremo, posle smrti nema ničega, ma koliko se mi zavaravali. Ono što zaista unekoliko menja stvari je ono što se dešava između te dve krajnje tačke i ono na šta možemo da utičemo: život.

U civilizaciji, kad neko umre na opisani način, o njemu se pobrine lokalna zajednica. U jednoj sumornoj londonskoj opštini taj posao obavlja John May (Marsan) i to na vrlo specifičan, pedantan i dostojanstven način. Umesto uobičajene prakse pismenog obaveštavanja najbliže rodbine koja je zapisana u matičnoj službi, kremacije i kolektivne sahrane u nekoj već jami, May se baš trudi oko tih svojih Eleanor Rigby klijenata. On će im napraviti lepu sahranu u pripadajućoj crkvi, kupiti dobar kovčeg, izabrati muziku i složiti privatne uspomene.

Problem je u tome što je način na koji on obavlja svoj posao nepraktičan i neefikasan, što troši previše svog vremena i opštinskih para u krizna vremena, pa će dobiti otkaz kao tehnološki višak. Njegova poslednja želja je da na svoj način i od svojih sredstava otpremi svoju poslednju “mušteriju”, čoveka koji je, gle čuda, živeo tačno preko puta njega, bio problematični agresivni pijanac i nije imao nikog svog, osim par ploča i par fotografija. Svoju poslednju Eleanor Rigby. Da stvar bude čudnija, i May je sličan slučaj, bolesno uredan, beznadežno usamljen, bez ikog svog osim svojih mrtvih klijenata, radeći posao do kojem nikog nije stalo. I on je svojevrsni slučaj Eleanor Rigby.

Kao što pretpostavljate, njegov poslednji slučaj će ga opustiti, otvoriti mu oči, pobuditi želju za životom i sve što već sleduje. Upoznaće pokojnikovu kćerku (Froggatt), njegove prijatelje i poznanike, saznaće da je bio vojnik, robijaš, beskućnik i prosjak, grubijan, ali često plemenit čovek. Sve do komada magijskog realizma na kraju. 

Tužno, sivo i sentimentalno, nekako britanski, ali opet sa nekakvom iskrenošću i emocijom iza sebe. Ako ništa drugo, barem je Eddie Marsan apsolutno savršen u svojoj ulozi, iako je ona, kao i sve ostalo, očiti plod konstrukcije. On uspeva da nas uveri, da nas uvuče u svet svog lika, on mu veruje, reditelj mu veruje i mi mu verujemo. Ostali su samo epizodisti, manje ili više koloritni, uglavnom više, što je odlično.

Reditelj Uberto Pasolini je jedna nesvakidašnja filmska ličnost. Ima filmske korene, ali to nije povezano sa njegovim prezimenom, već je potomak Luchina Viscontija. Grofovske je krvi, po struci je investicioni bankar koji je u svet filma došao skoro kao padobranac, prvo radeći kao lokacijski menadžer, zatim kao finansijer i producent. Njegova karijera je oduvek bila vezana za Veliku Britaniju, ne za rodnu Italiju, njegov senzibilitet je više britanski, iako pokazuje malo mediteranske topline i sklonosti ka gorko-slatkom. Film koji ga je kao producenta proslavio bio je izuzetni Full Monty (1997). Rediteljski debi Marchan (2008) bila je istinita priča o lažnom rukometnom timu sa Šri Lanke preko kojeg se grupa dovitljivih siromaha pokušala domoći Zapada.

Still Life je ostavio bolji utisak na britansku i evropsku kritiku nego li na Američku. Nekako mi je to jasno i nekako to razumem. Iz moje perspektive, ovo je jedan sentimentalan, ali potreban film koji treba pogledati baš zbog toga. Možda se tako podsetimo da svako od naših suseda koje možda ne poznajemo takođe ima svoj život, da nismo toliko različiti i da svi delimo jedan svet. Možda su vremena krizna, ali to nije izgovor da ne budemo ljudi.

Goodbye to All That

2014.

scenario i režija: Angus MacLachlan

uloge: Paul Schneider, Melanie Lynskey, Audrey P. Scott, Anna Camp, Heather Graham, Heather Lawless, Ashley Hinshaw, Michael Chernus, Amy Sedaris, Celia Weston

Jedna stvar je kada je neki film “low key”, a potpuno druga kada čak i u treniranom gledaocu naviklom na svašta izaziva onaj pogled pun čuđenja u smislu: “šta ja, dovraga, upravo gledam”. Slično važi i po pitanju humora, jedno je humor niskog intenziteta koji gledaoca drži u blaženom osećaju polu-smeška, a sasvim drugo je humor u pokušaju gde će se gledalac nasmejati iz čiste neprijatnosti. Transfer blama. U svakom slučaju, Goodbye to All That je jedan od onih filmova za koje se čudim kako su se našli na mojoj listi za gledanje, kako sam i zašto pao na kritike (u pitanju je opskurni indie, nije bilo previše reči o njemu na širokom webu) i kako je neko našao nešto zanimljivo u njemu (izuzev jedne do dve ideje). Međutim, hrabro se držim gesla da nijedan film nije uludo pogledan. Jer svaki može poslužiti za lošu kritiku.

Goodbye to All That počinje sa blentavim sportskim tipom Ottom (Schneider) koji trči nekakav maraton i pobeđuje na njemu. Kod kuće vidimo da je posvećen i dobar otac svojoj kćerkici Edie (Scott), ali da sa ženom Annie (Lynskey) ima nezainteresovano-hladni odnos. Valjda je ona takav tip ili je digla ruke od toga da napravi čoveka od večitog dečaka. Sledeće što saznajemo o Ottu je da on stalno upada u nezgode i da se povređuje. Njegovi pehovi počinju sa zakucavanjem na buggy-ju, što će ga dovesti u gips, a kasnije će gubiti svoje implantirane zube posvuda po filmu. To implicira da je i svoje prirodne pogubio. Očekujemo da će mu doktori otkriti neku boleštinu i da če on imati ograničeno vreme pred sobom da promeni život.

Ali dramatičar i scenarista koji debituje kao reditelj Angus MacLachlan nam je spremio nešto drugačije. Naime, Ottu će se desiti razvod. Samo tako. Biće mu saopšteno na seansi kod pasivno-agresivne terapeutkinje (Weston) da je mutava Annie uzela advokata i da nema nazad. Kasnije će saznati da je Annie imala eskapade sa tipom po imenu Dick (ni više ni manje) i da mu ne preostaje ništa drugo nego da se iseli.

Obično smo na filmu imali razvode, bilo kao sudske drame, bilo kao re-evaluaciju novonastale situacije, gde je centralni lik bila žena, smušena ili ponosna, često prevarena, i ona je morala da nađe “novu sebe” jer je svoj identitet gradila kroz brak. Redak je slučaj da u toj poziciji vidimo muškarca i to je zanimljiva teza ovog filma. Otto će nastaviti po svom muškom, ili pre klinačkom principu da juri ženske dok ne naleti na onu pravu. Problem je u tome što on nije baš vičan komunikaciji i što je posle 11 godina braka “zarđao” u igri koja se zove “dating”, pa će spektar lepih, ali ne baš normalnih žena u njemu videti samo komad mesa za jednokratni ili višekratni povremeni seks. Što njemu, kao, nije cilj, ali ne odbija. Možda je jednostavno zavisni tip ličnosti, a možda ni autor nije baš siguran šta bi rekao.

Te silne žene su potencijalno zanimljivi likovi, kada bi film zapravo išao u nekom smeru. Imamo njegovu školsku ljubav (Graham) koja se odala čarima velikog biznisa i generalno ne primećuje stvaran svet oko sebe. Imamo žensku sa “dating” servisa (Hinshaw) koja se pali na razgovor pre seksa. Imamo šizofrenu religioznu ludaču (Camp) koja ima veoma divlju seksualnu praksu, ali i napade kajanja posle toga. Na kraju, imamo i staru simpatiju iz letnjeg kampa (Lawless) koja je čak u sličnoj životnoj poziciji kao naš Otto, koja ima čak istu govornu shemu kao on i koja govori iste nebuloze kao on, samo je u svojoj poziciji malo iskusnija. Njih dvoje bi možda bili dobar par, a svakako bi bili dobro društvo jedno drugom. Sve one bi u nekom drugom i smislenijem filmu bile makar izvor komičnih momenata i svojevrstan kolorit.

Prvi problem, barem moj, je to što je Otto izuzetno nesimpatičan, nebulozan, pa čak i ljigav lik do te mere da ne želim gledati film o njemu i da me je baš briga. Sukladno tome, svako ko svojevoljno ima posla s njim ide na moju listu za otpis. Šta da kažem kada mi je dete bilo najsimpatičnija pojava u filmu, a nisam ljubitelj filmske dece. Nisu tu krivi glumci, oni rade šta im se kaže, likovi su prosto takvi. Džabe zanimljiva teza, džabe nebulozni dijalozi koji zvuče realistično, džabe muška perspektiva razvoda i džabe dobre kritike, kada imam osećaj da Goodbye to All That sa svojom epizodičnom strukturom bez dramskog luka i bilo kakvih dinamičkih akcenata ne ide nikuda. “Goodbye” i njemu.