Most Likely to Die

2015.

režija: Anthony DiBlasi

scenario: Laura Brennan

uloge: Heather Morris, Ryan Doom, Perez Hilton, Chad Addison, Tess Christiansen, Marci Miller, Tatum Miranda, Johnny Ramey, Jason Tobias, Skyler Vallo, Jake Busey

Beše to u drugoj polovini 90-ih kada su “slasheri” doživeli svoj “revival”. Prvo smo imali Scream koji je u te ustajale vode uneo nešto ironije i meta-filmskih momenata. Usledili su njegovi sve slabiji, generičkiji i bleđi nastavci, ali i brojni drugi teen “slasheri” koji kao da su se takmičili koji će imati (pre-)elaboriraniji suludi koncept koji objašnjava maskiranog ubicu koji ganja američku omladinu. Ne kažem, bilo je tu zabavnih trenutaka, a i ja sam bio mlađi i neiskusniji, pa mi je svašta moglo biti podvaljeno, ali se taj trend očito i nepovratno potrošio u roku od nekoliko godina. Jebiga, dešava se. Uostalom, vitalnost horora kao žanra delom leži u tome da se trendovi lako napuštaju i postavljaju novi.

S tim u vezi, Most Likely to Die deluje kao “a blast from the past”, što je autorima možda i bio cilj, premda nisam sasvim siguran. Premisa je standardna: staro društvo se okuplja pred desetogodišnjicu mature (eto post-teen twista) i priseća se svojih blejanja, ali i nepodopština. Dešavalo se da u svojim šalama i šegama odu malo predaleko, pa da neko zapravo i nastrada. Sada, 10 godina kasnije, oni su drugačiji i uspešniji ljudi, ali prošlost ne miruje već dolazi po svoje, a oni jedan za drugim padaju kao muve i to kao posledica vrlo elaboriranih ubistava koje imaju veze sa njihovim pisanijem po godišnjacima.

Oni su, dakle, galerija uspešnih bezveznjakovića sa kojima normalan čovek u životu ne bi popio piće, a kamo li družio se ili planirao godišnjicu mature, a juri ih tip sakriven iza maske, obučen u maturantsku halju sa sve bedastom kapom na glavi. Je li to neko od njih sa bolesnim smislom za humor? Je li to neko od dežurnih krivaca? Je li u pitanju osveta? Eto nama misterije...

Bez potrebe da previše objašnjavam, sve je to gimmick i to poprilično jeftini. Možda je koncept nalik na 90-te, ali sve ostalo podseća na dekadu ranije kada su se takvi filmovi štancali na veliko, bez reda i smisla, čak i bez elementarnog osećaja za unutarnju logiku. Ovi iz 90-ih su nas makar farbali da imaju šta da nam poruče, ovde toga nema i u tome je problem. Nećete ovde videti ni meta-filmsko promišljanje žanra i njegovih postulata. Nema tu ni ironije ni dekonstrukcije. Nema čak ni posvete stvarnim ili razvikanim klasicima B filma. Most Likely to Die je čista špranca, šablon kojeg se njegovi neinventivni autori pridržavaju u odsustvu boljih ideja.

Uostalom, od njih i nismo očekivali bolje. Scenaristkinja je relativni anonimus sa iskustvom na televiziji, i to ne čak ni u igranom programu, već u talk show formatu. Reditelj je imao zanimljiv prvenac i dalje seriju loših do prosečnih žanrovskih filmova i na osnovu prikazanog čisto sumnjam da mu se smeši svetla budućnost. Slično važi i za glumce uglavnom pokupljene iz nižih ešalona televizijske produkcije, iz redova večitih epizodista sa minornim i beznačajnim ulogama i tek sa nekom iole poznatijom njuškom ili prezimenom koje pamtimo po nekom njihovom direktnom pretku. Sve u svemu slabo.

Je li moguće preporučiti ovakav film? Baš i ne. Ako ste serijski konzument i eto, baš ste raspoloženi za malo B-filmskog sranja koje se može pogledati dok usisavate, brišete prašinu ili čačkate nos, ovako nešto može da prođe kao i bukvalno bilo šta drugo, od prenosa skupštine do fleke na zidu. U suprotnom, učinite uslugu sebi i zaobiđite ovaj film. Zaista nema potrebe da ga gledate.

Traded

2016.

režija: Timothy Woodward Jr.

scenario: Mark Esslinger

uloge: Michael Pare, Brittany Elizabeth Williams, Constance Brenneman, Tom Sizemore, Trace Adkins, Kris Kristofferson

Pre uvoda, mala napomena. IMDB stranica ovog filma vas laže. Kad bacite pogled na nju, očekivaćete western sa Krisom Kristoffersonom u glavnoj ulozi. Što će reći, poslasticu. Jer Kris Kristofferson je sinonim za western mužjaštvo, integritet, mudrost i ljudsku dobrotu. Ali ništa od toga, on ovde ima malu, doduše simpatičnu ulogu mudrog šankera koji ne trpi sranja. Na sreću, barem protagonistu kojeg pratimo igra još jedan dobar, ali pomalo zaboravljeni glumac, Michael Pare.

Elem, šta je zajedničko klasičnom, pred-revizionističkom westernu, (melo)drami za Hallmark Channel i akcionom filmu snimljenom za video, recimo sa Chuckom Norrisom ili Stevenom Segalom u glavnoj ulozi? Kao prvo, sva tri žanra imaju svoje šablone od kojih se retko odstupa. I kao drugo, karakterizacija likova je širokopotezna, gruba, bez nijansi, pa su oni uglavnom jednodimenzionalni, funkciju imaju samo tu u priči, od “ulaska” do “izlaska” i nigde drugde. Naprosto, ne možemo ih zamisliti u životu.

Mladi štancer (pretpostavljam očajnih) akcionih filmova Timothy Woodward Jr. i prilično anonimni scenarista Mark Esslinger su rešili da sva tri žanra spoje u jedan film. Western je tu samo “setting”, što će reći scenografija, kostimografija i ikonografija svodena na pojedine “trope”: revolveraši, bordeli, partije pokera i kafanske tuče sa kojima više nije umesno ni zezati se, koliko su potrošeni. TV drama (i to recimo na nivou kasnih 70-ih ili ranih 80-ih) pokriva uvod priče, postavlja moralne standarde (izrazito konzervativne, kako drugačije) i prenosi se na celokupni stil filma, od neuverljive glume, iliti izgovaranja rečenica bez osećaja, preko drvenih dijaloga, pa do neinventivne režije, odnosno dosadnog kadriranja, uvek ružno i pešački postavljene kamere i plan-kontaplan sheme za dijaloške scene.

Ono što ostaje, akcija, je osnova i ostatak priče. Radi se tu, o čuda li, o ocu, bivšem revolverašu koji živi povučeno kao rančer i koji se vraća starim navikama kad mora da traži svoju kćerku koju su na prevaru oteli i strpali u bordel. Zamislite neki film sa Liamom Neesonom, odnosno njegovu kopiju iz treće ruke i samo ga prebacite na Divlji Zapad. To je to.

Ni mehanika u toj priči nije nešto naročito bolja i orginalnija od ideje. Naprotiv, ona je još više pešačka. Znači, naš baja ide i istražuje tako što likove namlati i izvuče informaciju, a onda im, u zavisnosti od toga kolika su đubrad, udari ili ne udari metak. Ponovi nekoliko puta kao u lošoj kompjuterskoj igrici dok se ne obračuna sa glavnim zlikovcem i izvuče malu. Istini za volju, naš dasa ima i nekakvu pozadinsku priču, prepoznaje ga kurva – bivša ljubav, kao i neki mamlazi na ulici, ali i ona je tanka i bedna, kao što se iz priloženog da videti.

Srećom pa se mlađani Woodward ne boji krvi i nasilja, pa se u tim trenucima utisak o Traded popravlja. Realno, i te scene su odrađene pravolinijaški i očekivano, ali su u odnosu na ostatak filma čisto osveženje.

Dodatna srećna okolnost je izbor glumaca. Tom Sizemore i pevač Trace Adkins su sasvim pristojni negativci i zasluga za to ide samo i isključivo njima, pošto ih Woodward ne usmerava. Naravno, sa tako tankim likovima, bez ikakve karakterizacije i sa kratkim vremenom koje imaju na raspolaganju, to nisu nekakva spomena vredna ostvarenja, ali su svakako bolji momenti u filmu. Krisa Kristoffersona ne trpam u isti koš, on je legenda i, što se ono kaže, može da čita telefonski imenik i da to ne bude dosadno. Takođe, Michael Pare je solidno uverljiv kao glavni junak, ali je i on ograničen šupljinom svoga lika. Glumice u filmu su, nažalost, suprotna priča, očajne su sve do jedne i šmiraju toliko da to boli. Woodward je morao izabrati bolje.

Sve u svemu, ovo je loše, i to na dosadan i predvidljiv način. Možda je štos gledati film kao anti-modernističku tiradu i poziv na povratak starim vrednostima (nema tu govora o posveti klasicima žanra, Woodward se njima samo poštapa). Čak ni tada nije dobar. Čak ni sa Krisom Kristoffersonom u fokusu ovaj film nije dobar. Nema mu spasa

A la recherche de l'Ultra-Sex / In Search of the Ultra-Sex

2015.

scenario i režija: Nicolas Charlet, Bruno Lavaine

Malo ko se takvim istraživanjem bavi ozbiljno, ali ću svejedno spremno ustvrditi samo na osnovu fenomenološkog opažanja da pornografija utiče na naše životne i seksualne stavove i praksu mnogo više nego što to shvatamo ili želimo da priznamo. Prosto i jednostavno, ona nam diktira standarde, modne trendove, ukus. Nisam dušebrižnik sa ove ili one strane pa da se bavim dubokim uzrocima zašto se današnji klinci jebu po nemogućim standardima moderne pornografije, niti da se zalažem za bilo kakve zabrane. Svi znamo čemu pornografija služi, pa ko voli neka izvoli u pravcu onoga što voli, u granicama zakona i pristojnog ponašanja, normalno.

Više me zanimaju efemerne stvari, poput genitalnih frizura, veličine grudi kod žena i produkcijskih standarda i trendova u samoj pornografiji. Recimo to ovako: ono što je nekada smatrano poželjnim sada više nije i pored sve raznovrsnosti i dostupnosti ponude. Pornografski materijal koji je nekada palio gledaoce širom sveta sada se smatra komičnim i parodičnim, nekakvom sprdnjom. U današnje vreme lažnog “reality” stila, pornići “sa radnjom” iz 70-ih i 80-ih naprosto deluju naivno, smešno i nimalo sexy, i u nešto izmenjenom obliku žive jedino kao parodija na druge sadržaje.

Tu dolazimo do ključnog pitanja: može li pornografija za koju tačno znamo čemu služi možda dobiti neku drugu, uzvišeniju nameru. Taj svet, ti neonom i reflektorima obasjani gubitnici, ispričali su svoju priču u Boogie Nights Paula Thomasa Andersona i pokazali kako taj svet zapravo izgleda kada ga se gleda iz “žablje perspektive”, sa dna hijerarhije. Boogie Nights je sasvim legitiman, čak odličan film apsolutno vredan pažnje, ali pornografija mu je poslužila samo kao okvir, kao kulisa za priču o usponu i padu.

Međutim, može li se od pravog pornografskog materijala složiti nešto drugo, uzvišenije i univerzalnije od seksualnog uzbuđenja i jeftine zabave? Dvojica francuskih filmaša, komičara i tv-prezentera Nicolas Charlet i Bruno Lavaine su se poslužili svim raspoloživim sredstvima, odnosno montažom i “nahovanjem” kako bi od postojećeg pornografskog stvorili jedan drugačiji film. Setimo se Woody Allena i What's up, Tiger Lilly? i njegove (pre)montaže postojećeg filma kako bi ga okrenuo na satiru i u glavi pomnožimo njegove napore. Nicolas i Bruno su pogledali na hiljade pornića iz 70-ih, 80-ih i 90-ih, izabrali scene iz njih i iz nekih “regularanih” filmova i sve to upakovali u izuzetno trashy i parodičnu “space operu”.

Svetom vlada virus koji ljude nevezano za rasu, pol, godine i seksualnu orijentaciju pretvara u seksualne ovisnike. Ispostavlja se da je neko ukrao Ultra-Sex, matricu koja ljudski libido drži pod kontrolom. Posada svemirskog broda predvođena Captain Cockom kreće na potragu za matricom sa ciljem da spasi ceo ljudski rod.

Priča je složena koherentno i izuzetno je pratljiva, uprkos obilju i raznovrsnosti veoma iščašenog porno-materijala koji Nicolas i Bruno uz puno humora i duhovite komentare kroz sinhronizaciju ubacuju u film. Međutim, štos sa rapidnim ispaljivanjem fora je što one mogu biti zanimljive samo jedno određeno vreme dok ne postanu naporne, a i kod takve “rafalne paljbe” puno njih promašuje metu ili biva izgubljeno u prevodu.

Pa ipak, In Search of the Ultra-Sex nikad nije klasično naporan i nije nimalo dosadan film za svojih sat vremena koliko traje, ako ni zbog čega drugog, onda zbog bizarnosti onoga što vidimo na ekranu. Zaista ne bih otkrivao detalje, ovo je nešto u šta se sami morate uveriti ako imate stomak za takve stvari.

Projekcija u noćnom programu ovogodišnjeg Crossing Europe festivala u Linzu je bila puna do poslednjeg mesta u dvorani. Domaćin i selektor programa je u šali rekao da bi svakom filmu trebalo dodati sintagmu “Ultra-Sex” u naslov i da bi to bio idealan marketinški trik. Ljudi su sa projekcije izlazili veseli, nasmejani, možda malo uzbuđeni. Da, ovo je sjajna zabava.

*Napomena: Film je uvršten u program ovogodišnjeg Grossmann Festivala u Ljutomeru. Navalite!

Midnight Special

kritika originalno objavljena na Monitoru

2016.

scenario i režija: Jeff Nichols

uloge: Michael Shannon, Joel Edgerton, Jaeden Lieberher, Adam Driver, Kirsten Dunst, Bill Camp, Scott Haze, Sam Shepard

Neke filmove možemo oceniti prema onome što vidimo i čujemo, odnosno što nam autor pokazuje i govori, a za neke je potrebno i malo vere kao nekog čarobnog sastojka. Iako Midnight Special vrvi od elaboriranih i vrlo precizno postavljenih detalja koji film čvrsto vezuju za svet modernog američkog Juga i mitske Americane, te elemenata žanra i neskrivenih citata drugih, legendarnih žanrovskih filmova, ipak nam je potrebno nešto s one strane razuma da bismo ga doživeli na pravi način. Potrebna nam je vera, ne nužno u višu silu ili kosmologiju sveta (iako Midnight Special nosi žanrovsku odrednicu “science fiction”), koliko u to da Nichols tačno zna šta radi i šta želi da postigne svakim svojim kadrom i svakom replikom dijaloga.

Fakat je da je Nichols pažljiv i metodičan autor koji bira svoje autorske projekte, zato u celoj karijeri pre Midnight Special ima samo tri dugometražna filma snimljena u nezavisnoj produkciji iza sebe. Fakat je i da ćemo ove godine imati prilike da vidimo dva njegova filma, oba snimljena u studijskom sistemu i oba sa premijerama na velikim evropskim festivalima. U tom smislu je prvi od njih, Midnight Special koji nam dolazi sa berlinskog festivala, manji iskorak iz zone ugodnosti, projekat u principu veran Nicholsovom indie opusu, samo pomeren u smeru žanrovskog filma. Loving koji je imao premijeru u Cannesu i koji očekujemo krajem godine je već druga priča: studijska drama o rasizmu koja bi se mogla umešati u borbu za kipiće.

Još je tu fakata. Michael Shannon koji se profilira kao jedan od glumaca srednje generacije sa najsnažnijim prisustvom na ekranu igra u svakom Nicholsovom filmu. Epizodna uloga Sama Sheparda takođe nije novost za Nicholsa, veliki glumac je iskorišten perfektno u Mudu. Nichols takođe ima nos za decu-glumce i to ovde demonstrira sa izborom Jaedena Lieberhera (to je onaj simpatični klinac koji uspeva da deli ekran sa Billom Murrayem u St. Vincentu) za centralnu i u neku ruku naslovnu ulogu.

Dalje, za Nicholsa su detalji i lokacije užasno važni. Njegov svet je ruralna Amerika (najčešće Jug) nastanjena jednostavnim ljudima, sa svojim starim automobilima, putevima, motelima, benzinskim pumpama, širokim pejzažima, muzikom, “folksy” likovima, pričama i stanjem uma. Nichols se takođe oslanjao na žanrove i pod-žanrove, u Shotgun Stories to je bio “backwoods noir”, u Take Shelter je okruženje bilo pred-apokaliptično, dok je Mud bio pre svega film o (prisilnom) odrastanju, ali je pre svega ostajao u okvirima arthouse kinematografije. Midnight Special je njegov najžanrovskiji film do sada, spoj filma ceste, potere, avanture i SF-a, i to nas dovodi do još jednog fakta. Nichols je vrlo otvoren prema tome šta mu je poslužilo kao uzor i inspiracija: za Mud je to bila proza Marka Twaina, a ovde su to klasici Stevena Spielberga i Johna Carpentera čiji je Starman (1984) poslužio kao model za osnovni zaplet.

Nichols ima i svoj set tema kojima se bavi kroz filmove. To su prijateljstvo, lojalnost, čast, familija, a posebno roditeljstvo i to iz unikatne muške perspektive, dato pre svega kao odnos očeva i sinova, što bioloških, što u socijalnom smislu. Svega toga ima i u Midnight Special uz dodatak jedne sasvim nove teme: filozofske meditacije o izuzetnosti.

Okolišam sa iznošenjem radnje, a za to imam valjan razlog. Midnight Special je jedan od onih filmova koji počinju “in medias res” i postavljaju stvari koje se na prvi pogled čine nepovezanim i kao da imaju funkciju da nas navedu na krivi trag, da bi kasnije postale esencijalne za dalji tok. Tako Roy (Shannon) i Lucas (Edgerton) usred noći odvode dečaka iz zatvorene komune, odnosno religijskog kulta kojim upravlja Calvin (Shepard). Stavljaju naočare za noćno gledanje, gase svetla na autu i nestaju u mraku. Pitamo se jesu li njihove namere časne.

Međutim, dečak Alton (Lieberher) se ne buni, čak deluje kao saučesnik, ako ne i inspirator te noćne akcije. I on ima par naočara, onih za plivanje, ali tu nije reč o imitaciji odraslih nego o nečemu ozbiljnijem. On nije običan dečak, on spava danju, a budan je noću, sluša radio-talase i satelite, govori jezike koje ne razume, spaljuje pogledom i imperativ mu je da bude u određeno vreme na određenom mestu, na hiljade kilometara daleko. Roy je njegov otac, a Lucas, bivši cestni policajac, Royev je prijatelj od detinjstva.

Njihov je zadatak provući se neopaženo do Altonove majke (Dunst), pa onda do tog mesta, a putem ih jure i dvojica Calvinovih ljudi, bivše braće po veri, ali i vladine snage koje predvodi analitičar NSA Sevier (Driver). Sektaši Altona smatraju prorokom ili čak božanstvom, a njegove poruke biblijskim, pa im je on neka vrsta totema, dok državne agencije u njemu vide potencijalno oružje, ali i potencijalnu opasnost.

Sada dolazimo do glavnog i najtežeg pitanja: je li, odnosno koliko je Midnight Special dobar film? Loš svakako nije, ne može biti uz apsolutno doziranu i perfektnu glumu Michaela Shannona, Joela Edgertona, Kirsten Dunst i Jaedena Lieberhera, pa i relativno male epizode Sama Sheparda, Billa Campa i Scotta Hazea. Čini se da je jedino Adam Driver, na putu da posle reboota Star Wars franšize postane velika zvezda, tu izvukao deblji kraj jer njegov lik ostaje nepovezan i nedorečen, bez jasne motivacije za svoje kasnije postupke. Ne može biti loš ni sa tako postavljenim kadrovima i pažljivo smišljenim dijalozima koji u datom trenutku vrlo malo pokazuju ili govore, ali su svejedno veoma znakoviti samo ako verujemo autoru.

Istina je da Midnight Special nije naročito originalan film, Nichols to i ne krije svim tim pozivanjem na Starmana, Close Encounters of the Third Kind i još nekoliko filmskih naslova. Može se tu iščitati i uticaj serije The X Files, po dinamici su verujući Roy i razumni Lucas solidan pandan agentima Mulderu i Scully, a i mehanika filma je takva da bi se savršeno uklopio kao specijal kakve su kreatori serije radili za kraj sezone. Ali ako to sagledamo u odnosu na ono što nam Hollywood servira u poslednje vreme (franšize, nastavke, remake, restart i reboot varijante starih filmova, iskrižane svetove i filmove stvorene isključivo za postojeću fan-bazu), Midnight Special postaje školski primer filmske zabave starog kova.

I opet dolazimo do presudnog pitanja vere. Odnosno, koliko verujemo da Nichols zna šta radi, pa da možemo pokazati razumevanje i toleranciju za ne baš sitne nedostatke? Recimo rupe u scenariju i motivaciji pojedinih likova koje mogu biti produkt stihijskog skraćivanja, ali i autorovog preteranog oslanjanja na elipse od kojih neke nije zaokružio. Ili tempo filma, namerno spor tako da deluje metodično i podiže nam očekivanja. To radi svoj posao dokle god verujemo autoru da najbolje čuva za kraj. To ovde naprosto nije slučaj, a kraj je možda vizuelno poetičan, ali je apsolutno generičan, na ivici toga da uništi ono što je Nichols sa glumcima i saradnicima brižljivo gradio kroz prethodnih 100 minuta filma.

Prethodni Nicholsovi filmovi, pre svega Mud, su bili vrlo dobri, čak blizu remek-dela. Midnight Special to nije. Možda je to stvar tranzicije iz sveta nezavisnog filma u Hollywood, premda se Nichols izborio za autorsku kontrolu. Možda je stvar pritiska vremena i tempa stvaranja filmova. Nichols je znao da pravi dugačke pauze između projekata, a ove godine ima dva visokoprofilna filma, pa Midnight Special deluje kao da je završen na silu. To opet nije razlog da ga ne pogledate ako ste u prilici. Daleko je od savršenog, ali je svakako vredan pažnje.

The Look of Silence

2014.
autor: Joshua Oppenheimer

Ima tome nekoliko godina, The Act of Killing je za sva vremena promenio svet dokumentarnih filmova i u njega pored faktografije (precizne ili podložne manipulaciji) ubacio nadrealizam i umetničku inspiraciju, pa tako ostvario iznimno snažan psihološki utisak. Oppenheimer je krenuo putem kojim se ređe ide i uradio je nezamislivo: snimio je dokumentarac o zaista groznim masovnim politički inspiriranim ubistvima u Indoneziji polovinom 60-ih godina iz perspektive dželata koji su, gle čuda, još uvek ponosni na svoju istorijsku ulogu. Time Oppenheimer nije samo otvorio raspravu o Indoneziji i njenom političkom nasleđu, nego je, svesno ili ne, dotakao pitanje civilizacije i ljudskosti uopšte.
The Look of Silence je nastavak The Act of Killing, ali to nemojte shvatiti doslovno. Ne radi se tu o preteklom ili dosnimljenom materijalu na istu temu, mada delom ima i toga i to u lepo uklopljnoj varijanti: kao dodatni materijal koji se u filmu gleda “in character”. Stil je različit, konzervativniji, a i perspektiva je potpuno drugačija: ovog puta pratimo žrtvu koja traži priznanje od počinilaca, a posledično i pokajanje i pomirenje. Tema je ista, ona iz prošlosti koja se proteže u sadašnjost, kao što je podudarna i činjenica da i u The Look of Silence imamo protagonistu kojeg nećemo tek tako zaboraviti.

U The Act of Killing, to je bio Anwar Congo - bivši gangster, pripadnik paravojske i učesnik u smaknućima komunista, a sada uvažavani čikica. Ovde je to optičar i prodavac naočara Adi, dobroćudni i humani čovek koji traži istinu o ubistvu svog brata kojeg nije upoznao (čini se da je Adi svojim starim roditeljima, ako ne zamena, a onda makar “proxy” za pokojnog brata koji je pogubljen 60-ih) i koji u tu svrhu propituje svoje susede, sugrađane, čak i rođake koji su u tome učestvovali. Cilj je prvo otkriti detalje i motive za ubistvo (brat je možda bio komunista, a možda i ne), a onda i promeniti paradigmu u kojoj se ubistva oko milion ljudi opravdavaju idiotskim patriotskim sloganima i naivnim manipulacijama koje počinju još u školi.
To će ići malo teže jer su nekadašnje ubice sada uvaženi članovi društva: vojska, policija, državni činovnici, političari, zapravo ključni ljudi sistema. Čak i ako racionaliziramo zašto bi oni svoja zlodela (a tu ima svega i svačega) pospremili pod tepih, fascinantno je to da su oni i nakon 50 godina čak ponosni na to što su uradili, čak su spremni da to urade ponovo ili makar time prete. Adi se smirenošću i upornošću bori protiv anti-civilizacijske paradigme (čak i bivši nacisti makar fingiraju kajanje za svoja nedela, što u Indoneziji nije slučaj), i u toj svojoj borbi najverovatnije neće uspeti.
To što je on po struci optičar koji to koristi da dolazi starijim ljudima u kuće i pita ih o prošlosti je možda nenamerna, ali izuzetno uspela metafora. Otkazivanje vida sa godinama je rešiv problem. Slepilo za ljudskost i moral je mnogo teže rešiva stvar. Kao i protagonisti The Act of Killing, (verbalni) antagonisti The Look of Silence su spremni da kažu i čak pokažu kako su ubijali, da o tome govore pred svojim najmilijima i od njih uživaju podršku i zaštitu (samo je kćerka jednog ubice uputila izvinjenje, ali i to više refleksno, pre pod utiskom Adijeve smirenosti i prijaznosti nego usled razumevanja šta se tu zapravo dešavalo) i o tome pišu memoarske knjige i slikovnice.

Joshua Oppenheimer je došao u Indoneziju početkom ovog milenijuma kako bi napravio dokumentarac o posledicama globalizacije i globalnog kapitalizma i tek je tu upoznao lokalnu kulturu i istoriju i pronašao temu. Ideja mu je bila zapravo da napravi klasičan dokumentarac o ubistvima i žrtvama, ali je naišao na prepreku. Malobrojne preživele žrtve i njihovi rođaci nisu bili spremni da o svom iskustvu govore javno jer je njihova stigma još prisutna i žive u strahu od osvete. Sa druge strane, vinovnici zločina s tim nisu imali nikakvog problema, čak ni srama ili običnog ljudskog žaljenja. Tako nije bilo teško naći sagovornike za The Act of Killing, dok je Adi pre iznimka nego pravilo u tom društvu.
Sama postavka The Look of Silence je drugačija i klasičnija i to nije nužno loše. U pitanju je vešto izveden, psihološki produbljen, snažan i dirljiv dokumentarac sa porukom. Međutim, ipak dolazi posle The Act of Killing koji je zaista bio izniman, nesvakidašnji film koji je gađao i pogađao direktno u glavu i stomak. Ma koliko bio dobar, The Look of Silence teško može dostići taj nivo angažmana od gledaoca, ali je zato sjajan dodatak. Apsolutna preporuka i dalje stoji

El abrazo de la serpiente / Embrace of the Serpent

2015.

režija: Ciro Guerra

scenario: Ciro Guerra, Jacques Toulemonde Vidal (prema dnevnicima Theodora Koch-Grunberga i Richarda Evansa Schutlesa)

uloge: Jan Bijvoet, Brionne Davis, Nilbio Torres, Antonio Bolivar, Yauenku Migue

Kao i često u životu, dualnost je nešto što obeležava ovaj film, festivalski mega-hit i ovogodišnjeg kandidata za Oscara. Dualiteti su brojni: civilizacija protiv prirode u okruženju kolonizacije i eksploatacije amazonske prašume u potrazi za kaučukom, katolicizam i šamanizam, napredna i jednostavna tehnologija, materijalno i duhovno, putovanje / istraživanje i ostanak van tokova, napredak i harmonija, san i java, kreacija i destrukcija, sloboda i ropstvo, dobro i zlo, jaguar i anakonda kao glavni elementi simbolike i verovanja amazonskih plemena...

Dualnost je na svakom koraku, pomirenja među suprotnostima uglavnom nema, a i kad ima, ono je neiskreno, iskrivljeno i često groteskno. Zato film prati dva putovanja, odnosno dve naučne ekspedicije pa Amazonu sa sličnom rutom, ali vremeskim odmakom od 30-ak godina. Zato je film zasnovan na stvarnim likovima i njihovim dnevničkim beleškama i fikcijski ih spaja u jednu priču. Zato film nema samo dva stvarna junaka spojena trećim, fikcijskim, ispred kamere, nego i dva junaka iza, reditelja i direktora fotografije. Zato je El abrazo de la serpiente vrlo inovativan, kompletan i zaokružen film iako su njegove osnovne teze dobro poznate.

Dve radnje se izlažu paralelno. Počinju na istom mestu, susretom belog istraživača koji si utvara da je bolji, civilizaciraniji i napredniji od nekog običnog eksploatatora, vojnika ili industrijalca, sa vodičem kroz magični svet reke i džungle. Obojica istraživača, svaki iz svog razloga, traže retku i magičnu biljku imena yakruna. Obojicu ih, isprva nevoljno i podozrivo, na tim putovanjima vodi isti šaman Karamakate koji nije plemeniti divljak već očajni usamljenik koji je svedočio fizičkom i kasnije kulturnom istrebljenju svoga plemena.

Theo (Bijvoet) je antropolog i prvi put ga ugledamo već bolesnog, gotovo na izmaku snaga. Theo putuje sa svojim slugom Manducom (Migue), oslobođenim robom sa plantaže koji mu je i bezrezervno zahvalan i istinski uveren da se u nova vremena (reč je tu o početku XX stoleća) može ići jedino zajedno sa belcima, usvajanjem njihovih znanja i upoznavanjem njih sa specifičnostima plemenske kulture. U tom smislu je Theo za njega spasitelj jer makar pokazuje volju da uči i deli znanja, iako ni on nije imun na belačku taštinu, sebičluk i ignoranciju. Karamakate (Torres) koji ih tada vodi je još mlad i u punoj snazi.

Druga misija je smeštena za vreme Drugog svetskog rata. Evan (Davis) je biolog uglađenih manira koji se za put očito dobro pripremio: govori jezik i kao vodič mu služi Theova knjiga. Karamakate (Bolivar) je tada već star, sumnjičav prema svojim moćima i svoje prethodne istraživačke misije se jedva maglovito seća. Svet prašume se promenio više nego što se to na prvi pogled čini, pravi rat, ne onaj belački tamo daleko, je već odavno gotov i “dobri momci” su izgubili, barem nam to tako autor predstavlja.

Taj rat je sa nama otkako je sveta i veka i sa njima kapitalizma i materijalizma. Nije tu stvar samo taštine ili nekakve neopipljive premoći poput nametanja religije i kulture. Za kolonizatore i osvajače stvar je jasna, radi se o resursima. Za plemena je prvenstveno pitanje preživljavanja, prvo fizičkog, pa onda i u smislu očuvanja tradicionalnog načina života u skladu sa prirodom. Bitka je unapred izgubljena jer su došljaci opremljeniji i uvereni u svoju superiornost. Guerra ne krije simpatije za tu pravednu, očajničku borbu bez šansi jer je perspektiva koju on nudi striktno vezana za Karamakatea i njegovo razumljivo nepoverenje.

Pomirenje je nemoguće jer oni dolaze iz različitih svetova. Svaki pokušaj toga je neiskren i groteskan. Centralno mesto u filmu zauzima jedna kapucinska misija usred šume. Dok smo još sa Theom, tamo živi jedan sveštenik koji je na sebe uzeo zadatak da spasava decu koja su ostala siročad u ratnim sukobima. To spasavanje podrazumeva odricanje od stare vere, jezika i običaja, konverziju na hrišćanstvo, prihvatanje odeće, molitve i ostatka civilizacije, a svaki neposluh se surovo kažnjava. Ono što u toj sekvenci vidimo je surova realnost.

Kada Evan dođe tamo umesto te realnosti imamo nešto paradoksalno i nadrealno. Zamislite svet u kojem je Alejandro Jodorowsky režirao kraj Apocalypse Now: umesto kapucinskog sveštenika i religijske dogme, tamo sada živi pleme urođenika koje se klanja belom mesiji koji je svesno preuzeo / plagirao ulogu Spasitelja Isusa Hrista. Fuzija dva sveta je retko kad izgledala surovije i agresivnije nego u toj sceni.

Na filmskom planu nije teško prepoznati smernice kojima se Guerra vodio. Naravno, uz Coppolu i putovanje vijugavom rekom kao alegorijom za putovanje u srce tame (uma, srca i duše), dosta je prisutan i odjek Herzoga, odnosno njegovih klasika o ludo hrabrim istraživačima protiv žilave i okrutne prirode. Ali za razliku od Fitzcarralda i Aguirre, The Wrath of God, ovde razvoj situacije pratimo iz suprotnog ugla, iz ugla starosedelaca. Guerra svoje uticaje poštuje i koristi ih pametno u vizuelnom i psihološkom smislu, ali sve vreme priča svoju priču.

I to, pre svega vizuelno, ali i auditivno izgleda sjajno. Analogna crno-bela fotografija Davida Gallega sa tek jednom scenom sna / halucinacije u boji još više pojačava utisak o impozantnom, predivnom i surovom mestu. Uz zvukove prirode i pažljivo komponovanu muziku, El abrazo de la serpiente deluje zaista impozantno i veličanstveno.

Jedini problem je što takav artistički zamah nije u naročitom skladu sa dobro poznatom pričom koju film priča. Zapravo, čini se da tu jednostavnu priču o različitom tempu (od)umiranja jednog starog sveta u sudaru sa novim i agresivnijim Guerra priča prenaglašeno (ponekad i nepotrebno) kitnjastim jezikom i opterećuje je simbolikom. Ako mu je cilj da ostavi utisak, to uspeva možda i bez toga: glumci su izvrsni od najveće zvezde filma Jana Bijvoeta (Borgman), pa do odlično izabranih naturščika koji govore tim egzotičnim jezicima, lokacije su prave i impozantne i tempo je vrhunski odmeren. Ono što u celoj priči deluje kao nepotrebno petljanje je upravo simbolika koja je teškorukaška i često služi da nabije poentu koju je pažljivi gledalac već shvatio. No i pored toga, El abrazo de la serpiente je film apsolutno vredan gledanja, možda i po više puta.

Whiskey Tango Foxtrot

2016.

režija: Glenn Ficarra, John Requa

scenario: Robert Carlock (prema knjizi Kim Barker)

uloge: Tina Fey, Margot Robbie, Martin Freeman, Christopher Abbott, Alfred Molina, Billy Bob Thornton, Nicholas Braun, Josh Charles

Život na putu i festivalski život ima svojih čari. Možda je u pitanju mehur, paralelni svet, ali u njemu se sasvim ugodno osećam. Postajem aktivniji, pametniji, sposobniji, hrabriji, menjam navike, više stižem i postižem. Umesto operativnih pitanja svakodnevice, na scenu stupaju žurke, zabava i inspirativni razgovori o filmu, umetnosti, aktuelnim socijalnim ili večitim filozofskim temama. Možda je moja komparativna prednost u odnosu na neke kolege što se u takve avanture upuštam u proseku po nekoliko dana u mesecu, dok neki od njih skaču s festivala na festival kroz veći deo godine. Možda njihov privatni život zbog tog tramakanja pati. Možda im tako naprosto odgovara. Uostalom, filmski festivali su jedan prijatan mehur.

Ima i mnogo sjebanijih i opasnijih načina da se provede život, isto tako u mehuru. Biti ovisnik o filmovima je mnogo ugodnije nego recimo biti ovisnik o ratu i tragediji. Tu čak ne govorim ni o profesionalnim vojnicima, pa čak ni o vojnim, političkim i humanitarnim administrativcima, njima to po defaultu spada u opis posla. Više mislim na lekare, novinare, reportere i fotografe koji su verovatno imali potpuno drugačije ideje o svom poslu, ali su se navukli jednom kada su osetili adrenalin. Možda se oni privatno zavaravaju tako što misle da spasavaju svet ili makar grade karijere, ali barem su delimično tu zato što “uživaju u vožnji”.

Whiskey Tango Foxtrot je film rediteljskog dvojca Glenn Ficarra – John Requa (I Love You, Phillip Morris; Crazy, Stupid, Love; Focus) po scenariju Roberta Carlocka (Saturday Night Live, 30 Rock) i sa njegovom standardnom saradnicom, komičarkom Tinom Fey u glavnoj ulozi i u ulozi producenta. U pitanju je ekranizacija memoarske knjige Kim Barker o njenim reporterskim danima u Afganistanu i Pakistanu sačinjene uglavnom od anegdota na tragu Altmanovog M.A.S.H.-a. Priča se da je Tina Fey dobila ideju za film posle prikaza knjige u New York Timesu u kojoj je kritičar nazvao lik naratorke, novinarke bez iskustva na opasnim zadacima, likom koji bi na televiziji igrala Tina Fey. Što će reći, glumica/producentkinja je imala dobar razlog za ekranizaciju i za svoju ulogu u filmu.

Ako ste zbog toga pomislili da ćete imati prilike da gledate vernu adaptaciju romana, prevarili ste se. Ne samo da je protagonistkinja preimenovana u Kim Baker i da je njen medij od novina postao televizija (legitimno, žena pred kamerom u ratnoj zoni je interesantniji prizor od žene u hotelskoj sobi za kompjuterom), nego je i ceo pakistanski deo priče (integralan ne samo za knjigu, nego i za taj rad uopšte) ispušten. Tako je i naslov The Taliban Shuffle (termin koji označava šaltanje po različitim frontovima u potrazi za pričom) promenjen u akronim WTF izgovoren u vojničkom slengu. Uz to, likovi su uglavnom kompozitni, a narativ je izmenjen brojnim filmskim pomagalima. Ali na kraju je filmska adaptacija u duhu knjige, a anegdotarna struktura, humor i opservacije su u velikoj meri očuvani.

Naša protagonistkinja je na početku zadužena za pisanje televizijskih vesti “koje čitaju lepi ljudi pred kamerama” i njen život je dosadan i besmislen. Klasika, neudata je i bez dece, ali ima nekog verenika koji će verovatno izleteti iz priče. Zato i prihvata premeštaj u ratnu zonu i poziciju reportera pred kamerama iako o ratnom novinarstvu ne zna ništa. To će je dovesti u brojne opasne, ali i smešne situacije sa vojskom (oličenom u “folksy” generalu kojeg igra Billy Bob Thornton), lokalnim političarima i dužnosnicima (Alfred Molina kao slatkorečivi, ljigavi tužilac) i kolegama novinarima i reporterima (između ostalih Margot Robbie kao iskusnija, prekaljena koleginica i Martin Freeman kao arogantni fotograf koji će joj postati simpatija), kao i sa lokalnim stanovništvom čiju kulturu u početku ne razume, ali vrlo brzo počinje da shvata osnovne modele ponašanja. Za to je od posebne važnosti njen vodič i prevodilac (Abbott). Štos je samo u tome što je sa intervencijom u Iraku i posledičnim raspadom zemlje Afganistan ispao iz fokusa javnosti, pa Kim mora da ide dalje i dalje u potrazi za pričom koja će zapravo biti objavljena i koja će joj osigurati povratak u Ameriku na bolju poziciju od one sa koje je otišla.

Osvežavajuće je to što se Whiskey Tango Foxtrot zapravo vrlo malo bavi ratom, bilo konkretnim u Afganistanu, bilo ratom kao takvim, a akcenat stavlja na lični i karijerni razvoj, poziciju ratnog reportera i paralelni svet – mehur u kojem medijsko osoblje živi u tom ratu. Tu su žurke, alkohol, priče o seksu i poslu, prijateljstva, mentorstva i lične izdaje. U spoljnom svetu se odvija mešavina tragedije i apsurda, naša protagonistkinja to vidi i oseća, možda manje od nekih svojih kolega, a opet više od drugih, ali po tom pitanju ne može mnogo toga da uradi. Pa ipak, to će nedvojbeno uticati na nju.

Štos sa anegdotarnom strukturom je to da je ona sasvim pogodna, čak i poželjna za knjigu takve tematike, više ili manje povezane vinjete i minijature je gušt čitati, ali za transfer toga na film treba biti veliki majstor ili makar imati inspiraciju ili osetiti vreme kao Altman sa majkom svih ratnih vojničkih komedija. Carlock, Ficarra i Requa nisu tog nivoa i u najboljem slučaju mogu napraviti nelošu kopiju Altmanovog modela i prizvati ga u sećanje. Oni svejedno nisu paceri nego filmski profesionalci kaljeni na komedijama i više nego sposobni da nam prodaju po nekoliko brzih i otrovnih fazona koji izazivaju glasan smeh i popravljau utisak, pa čak ni okvir ličnog i profesionalnog napretka nije loša ideja, ima tu nekoliko finih dramskih momenata. Problem je, međutim, sa štakama poput karikaturalno korumpiranog političara, verolomnih kolega i urednika i dosta mlitavo izvedene ljubavne priče koja služi kao uvod za prigodni rasplet filma.

Ne treba se čuditi brzim štosevima i humoru lakih poena. Scenarista dolazi iz miljea televizijske komedije gde je to osnova svega. Loša strana toga su tek skicirani likovi koji glumce dovode u nezgodnu situaciju da se sami snalaze i improvizuju njihovu ličnost. Na televiziji to nije toliki problem, u serijama se likovi detaljnije profiliraju gotovo sami od sebe , za to ima vremena. Na filmu – kako se ko snađe. Ovde su se uglavnom snašli: Billy Bob Thornton je pouzdan glumac i lik vojnika na apsurdnoj misiji mu leži, Alfred Molina je sposoban da dozira komiku, rediteljski dvojac je već sa Focusom dokazao da zna da izvuče ono najbolje iz Margot Robbie, Martin Freeman se snalazi u ulozi šarmantne barabe, a Christopher Abbott je glumac neverovatnog dramskog potencijala.

Tina Fey je više nego logičan izbor za glavnu ulogu ne samo zbog poređenja u književnoj kritici i zbog toga što se poznaje sa scenaristom. Prvo, njenu TV personu (lagano nesigurnu, lagano ćaknutu sredovečnu ženu koja često nema sreće u životu) možemo zamisliti u takvoj situaciji. Drugo, ne treba joj puno prostora da se upusti u improvizaciju i svojim angažmanom produbi lik. Neki će joj zameriti manirizam u glumi koji joj je ostao od televizije, ali to je površno. Mišljenja sam da je u filmskoj glumi zasnovanoj na kameleonskim transformacijama prisustvo glumaca i glumica koje možemo prepoznati po stilu glume čak i lekovito.

Postavlja se pitanje je li etično snimati komediju o ratu koji je za sobom ostavio propale države i koji se kao trakavica nastavlja. Za mene je to pitanje deplasirano i opet ću se pozvati na Altmana: on je svoj film smestio u Koreju, ali se jasno referira na Vijetnam koji je u to doba buktao. Meni je mnogo zanimljivije drugo pitanje: ima li smisla raditi komediju o stranim profesionalcima ne-vojničke struke u ratu koji žive u svom mehuru i paralelnom svetu? Prvo, bilo ih je onoliko. Drugo, domaće stanovništvo oko kojeg se i preko čijih leđa se taj rat vodi je po pravilu prikazano jedino kao deo scenografije i pozadinski šum. Whiskey Tango Foxtrot nije loš film, daleko od toga, iako je neujednačen, generalno je pristojnog kvaliteta sa skokovima prema dobrom, ali na tom planu ne donosi ništa naročito novo, pa je teško naći neke više moralne razloge za njegovo postojanje.