The Seven Five

2014.

autor: Tiller Russell

Lopovi i žandari su fascinacija od malih nogu. Radi se o najjednostavnijoj personifikaciji dobra i zla, te njihove međusobne borbe. Kada smo mali, navijamo za “dobre žandare”, u nešto starijoj, klinačkoj dobi postajemo fascinirani kriminalcima, valjda zato što naš mozak pojmi jedino ono materijalno, a zločin se često isplati. Već od tinejdžerske dobi važno je samo šta je zanimljivo, dobijamo osećaj za nijanse umesto crno-bele slike, pa “dobro” i “zlo” gube svoje uporište u našoj percepciji realnosti.

 Tada na filmskom planu otkrivamo Coppolu (ko nije pogledao maraton Kuma odjednom, taj kao da nije živeo), Scorsesea, De Palmu, Lumeta, Tarantina, Abela Ferraru... Svađamo se je li prvi Kum bolji ili je to ipak drugi (trećeg poštujemo manje ili više samo zbog imena), obožavamo Casino i Goodfellas, Serpica, Dog Day Afternoon, Scarface, Carlito’s Way, King of New York, Bad Lieutenant, Prince of the City, Pulp Fiction, Reservoir Dogs. Nije tu stvar ni kosmičke pravde ni krvi, prava napetost nastaje iz uverljivosti postavke. U nekim okolnostima, svi ti policajci ili kriminalci smo mogli biti mi.

Šta će se desiti ako vam kažem da je novi ultimativni “badass” u svetu filma Mike Dowd, ujedno i policajac i kriminalac, čovek koji je žario i palio Brooklynom dve decenije pre nego što je džentrifikacija tamo stigla, kada su kokain i crack bili izuzetno tražena roba? On se može meriti jedino sa Ferrarinim zlim poručnikom po količini konzumirane droge, zloupotrebi moći i beskrupuloznosti, jer ga s jedne strane drži apsolutno odsustvo morala, a sa druge “plavo bratstvo” u kojem se ne cinkari. Taj čovek je godinama imao “deal” sa dilerima, od lokalnih dominikanskih momaka do krupnih Latinosa preko mora, sitnu boraniju je, kao i svaki dobar loš pandur, mlatio i potkradao, krupnim ribama je bio na platnom spisku. Hobotnica koju je on uspostavio je obuhvatala skoro celu stanicu, naslovnu 75. u brooklynskom kraju East New York, uključujući i kapetana, a sa partnerom Kennyjem je imao posebne sheme. Međutim, taj tip nije bio neki agent DEA, čak ni detektiv iz odeljenja za narkotike. Bio je običan plavac, “officer”, patroldžija...

I postojao je zapravo, suđeno mu je ranih 90-ih i priznao je sve sa perverznim zadovoljstvom kao kakav Scorseseov narator na suđenju ranih 90-ih koje se bavilo korupcijom u redovima policije. A The Seven Five je dokumentarac i to od one klasične vrste kojem su arhivski snimci suđenja samo okvir, a ostatak filma čine fotografije, situacioni kadrovi i “talking heads”, gomila ljudi koji sede i govore, od samog Mikea u znakovitoj narandžastoj uniformi, preko njegovog partnera Kennyja sa kojim nije imao samo poslovni odnos, nego su se i porodično družili, pa do silnih newyorških policajaca uključujući i unutrašnju kontrolu koja ga je predano lovila, ali ga nije ulovila. Mike i njegova klika su zapravo pali na debilnom dilerskom poslu dalje na Long Islandu, nije ga odao ni raskošni život, ni poroci, koliko izrazito glupi saradnik, diler najnižeg nivoa.

Znamo da dokumentarce po pravilu zanimljivim čini više sadržaj nego realizacija, posebno kad se autor oslanja na statične sagovornike koji sa vremenske distance pričaju svoju (verovatno distorziranu) verziju priče. Ali ovde je došlo do sinergije večite teme policijske korupcije i zloupotrebe službenog položaja i realizacije koja deluje klasično samo na prvi pogled, ali se govorancije sagovornika smenjuju rapidno, u nabijenom tempu sa ostatkom materijala. Za to treba posebno pohvaliti montažere koji materijal slažu sa jednistvenim osećajem za ritam, što samo akcentira iznimno sigurnu Russellovu režiju. Kada uzmemo u obzir i muzičku podlogu klasičnog rocka, jasno nam je ko je bio uzor što se tiče realizacije. The Seven Five se prati napeto kao bilo koja od Scorseseovih epskih kafanskih priča.

Ma koliko to delovalo izlizano, ima nečeg u frazi “stranger than fiction”. Neke stvari ne možemo tek tako izmisliti. Tu ne govorim čak ni o pizdarijama. Mike Dowd je filmski lik sam po sebi, jedan od onih koje bi bilo teško izmisliti. On je pritom i perfektan sagovornik, iskren do kraja, čak i ponosan na svoje eskapade, ma koliko zapravo bio loš i ne-etičan čovek. Međutim, on je pre svega produkt sistema, njegove rigidnosti i nužnog izvrdavanja koje takođe postaje rigidno s vremenom. Biti policajac u Americi, posebno u New Yorku, je zaista nešto posebno. To bratstvo je opevano u filmovima i pop-kulturi. Ovde vidimo njegove loše strane u stvarnom životu i u dokumentarnoj formi.

The Seven Five će vas možda začuditi i naterati da njegove učesnike gledate s nevericom, ali nikad nećete pomisliti da to nije istina. Velika preporuka za krimi-priču kakvu ste možda već gledali, ali joj to dođe kao najjača strana.

Criminal

2016.

režija: Ariel Vromen

scenario: Douglas Cook, David Weisberg

uloge: Kevin Costner, Gary Oldman, Tommy Lee Jones, Ryan Reynolds, Gal Gadot, Jordi Molla, Michael Pitt, Alice Eve, Antje Traue, Lara Decaro, Piers Morgan

Postoji dobar, smišljen i elaboriran trash i postoji loš trash, onaj nenameran. Za Criminal ne znam gde bih ga svrstao. Okej, scenario je potpuno retardiran, priča je potpuno retardirana, koncept je potpuno retardiran i to bi trebalo biti svima očito već na prvi pogled. Ovakve pizdarije su se 90-ih snimale direktno za video, a danas se snimaju za VOD tržište, sa minimumom uloženih sredstava, jer niko ozbiljan u Hollywoodu ne bi pomislio da će to biti nekakav bioskopski hit. Ali, zez je u tome što Criminal deluje kao da su njegovi autori i producenti shvatili ozbiljno, skupili poprilično impresivna glumačka imena u nadi da će ovo biti akcioni triler “kako bog zapoveda”.

Počev od krivog traga odmah na početku: mi pratimo Ryana Reynoldsa kao Billyja, nekakvog tajnog agenta koji je upravo na misiji spasavanja sveta. On iz jedne londonske radnje uzima torbu punu love namenjenu Holanđaninu (Pitt) čiji program jedini može zaustaviti anarho-teroristu (Molina). Ne lezi vraže, teroristina škvadra ga čeka za ćoškom i kreće jurnjava u kojoj Billy biva uhvaćen i pogubljen. A taman smo se navikli, čak je imao simpa njušku...

Njegov šef, Quaker Wells (Oldman) ne želi odustati od misije, pa je prisiljen na očajničku meru: pitati doktora Franksa (Jones) da njegov eksperiment sa usađivanjem tuđih sećanja u nove mozgove sa nivoa pacova digne odmah do ljudi. Potrebama transplantacije odgovara jedino naslovni kriminalac Jericho Stewart (Costner), neinteligentni psihopata koji ne razlikuje dobro od zla, ljubav od mržnje i koji je potpuno nesposoban za bilo kakve emocije. Naime, on je kao mali doživeo nesreću u kojoj mu je oštećen frontalni režanj, pa je zato moguće u njegovo telo usaditi ličnost pokojnika. Eksperiment ne bude dovršen, šef naredi terminaciju, Jericho preživi (jer ako je lud i glup, to ne znači da nema nagona za samoodržanjem) i u njemu počinje borba između njegove vlastite psihopatske ličnosti i Billyjeve ubačene.

“Bogus science” od početka do kraja, ni prvi ni poslednji put na filmu. Čak ne smeta ni toliko blesava premisa, Luc Besson je upravo na takvim izgradio karijeru, ali Luc Besson makar ima stila i osećaja kad koju glumačku legendu dignuti iz mrtvih i dofurati u Evropu da se malo igra akcionog heroja. Međutim, za razliku od Bessona, čini se da Ariel Vromen nema stila dalje od toga da pokuša beslovesnu kopiju njegovi euro-trilera. Sve je tu: blesavi špijunski zaplet, evropske lokacije (ovde London), islužene zvezde, eksplozije, besmisleni pod-zapleti i malo zašećerene patetike, ali to sve nekako ne ide zajedno. Šteta, pošto je Vromen obećavao sa svojim sasvim solidnim prethodnim filmom The Iceman (2012), sasvim solidnom krimi-dramom o tipu koji je istovremeno i plaćeni ubica i posvećeni porodični čovek.

Mislim, ko bi ovo probavio? Naš psihopata sa transferiranim sećanjima ta sećanja prvo koristi kako bi upao u kuću onog čija sećanja ima i napao njegovu udovicu (Gadot) i dete (Decaro), da bi se onda odjednom preumio, opametio i prihvatio plemenitu misiju spasavanja sveta. Čak je i par negativaca slab, anarho-terorista bez dalje razrade i pored “backgrounda” vesti koje u cameo-ulozi jedva zadržavajući smeh čita Piers Morgan deluje slabo, a loš utisak dodatno pojačava tek osrednji glumac. Ni njegova nemačka pomoćnica koju igra Antje Traue nije dorađena dalje od opasne ženske koja rešava stvari za psihopatu sa rukom na nuklearnim tasterima.

  Casting je promašen, uloga kao da je bila pisana za Nicolasa Cagea, pa ju je on nekim čudom odbio, pa je Kevin Costner, hiperaktivan nakon duga pauze i nemilosti u Hollywoodu, uskočio kao zamena. Dok je još i zanimljiv kao psihopata, kao akcioni heroj – pozitivac je potpuno neuverljiv. Gary Oldman i Tommy Lee Jones bi bolje izgledali u obrnutim ulogama, premda i ove mogu da odigraju na auto-pilotu i pokupe honorar. Čini se da su njih dvojica uloge birali na “eci-peci-pec”, pa izvukli one kojima se nisu nadali. Michael Pitt koji je svakako u glumačkom usponu ovde nema baš puno posla kao haker, ali to ne znači da ga ne izmišlja s preglumljivanjem.

Jasno je da je Criminal komad filmskog otpada za koji je upitno zašto je uopšte snimljen. Međutim, paralele oko njega su elementarno interesantne. Prva je da u poslednje vreme imamo više filmova o transferu svesti u drugo telo, a da već u dva vezana igra Ryan Reynolds. U prošlogodišnjoj nebulozi Self/Less, on je bio to telo u koje se ubacivao život Bena Kingsleya, dok ovde imamo njegovu svest u tuđem telu. Kad još dodamo Deadpool u miks, (da, znam, “origins story” nije baš isti, ali suština nije preterano različita) čini se da će Reynoldsova njuška krasiti još koji film na toj premisi o oživljavanju u novom telu.

Druga paralela je to da su Kevin Costner, Gary Oldman i Tommy Lee Jones već igrali zajedno i to u jednoj od impozantnijih političkih doku-drama, JFK. Moguće je da je i to neka namerna referenca, bilo njihov geg da igraju polu-pasivno u najglupljem mogućem filmu i dobro se zajebavaju, bilo rediteljev štos čiji “punchline” ne razumem. Kad već to nisam razumeo, moguće je da sam promašio i ostatak trasha u filmu, mada sumnjam. Jednostavno, tu nisam ništa video da odudara od generičkog B filma, pa mi je misterija zašto je tako nešto uopšte snimano, a tek zašto je na to sprcano preko 30 miliona.

Office / Opiseu

2015.

režija: Woo-Chan Hong

uloge: Seong-woo Bae, Eui-sung Kim, Ah-sung Ko, Sung-woong Park, Hyuon-kuong Ryoo, Soo-hyun Son

Evo zezalice: pokušam da ulovim uvrnuti mjuzikl Johnnieja Toa, a završim sa korejskim trilerom istog naziva. Doduše, jedan u engleskom prevodu ima član, a drugi ne, ali šta ima veze. Uostalom, Woo-Chan Hong je napisao scenarije za filmove Hong-jin Na, The Chaser (2008) i The Yellow Sea (2011). Zašto onda ne okušati sreću, pa makar naslepo?

I Hong nas dobija na foru, odnosno na udicu, i to dobru. Poslovni čovek Byeong-gook Kim (Bae) se vraća kući i sve deluje idilično ili makar prijatno: posvećena žena, majka i zahvalni sin. Ali nastavak scene je sve samo ne idiličan: vidimo gospodina sa čekićem u rukama, nakon toga slušamo krike i vidimo krv kako se rasprskava. Zašto bi jedan ugledan gospodin i poslovni čovek potamanio svoju familiju na tako krvav način?

Sledi policijska istraga koju vodi detektiv Jong-hoon (Park) i koja vodi prema firmi u kojoj je gospodin Kim radio. Ne samo da je logično da se istraži radno mesto čoveka koji je tamo provodio mnogo vremena pre nego što je počinio zločin, nego je i sam gospodin Kim ušao u firmu (viđen je na sigurnosnim kamerama), ali iz nje izašao.

I tu sad priča odlazi u dva pravca i postaje zanimljiva. Sa jedne strane je policijska istraga i lanac ćutanja u firmi naređen ne samo od strane glavnog šefa (Kim), nego i od njegovih nadređenih. Sa druge strane, korporativna kultura deluje rigidno, a odnosi među zaposlenima su otrovni. Ključna ličnost u filmu postaje stažistica s dna lanca ishrane, radišna, ali patološki povučena i jedva komunikativna Mi-rye Lee (Ko). Datektivi su zapravo jedini koji je tretiraju kao ljudsko biće, dok su u kompaniji spremni da je preskoče za unapređenje. Lee se javno divila Kimovoj radnoj etici i to ne krije ni pred policijom, ali to nije čak ni najzanimljivija stvar oko nje...

Dakle, ubica Kim se krije u zgradi firme, ubistva se iz privatne sele u kompanijsku sferu (kolege počinju da ginu na elaborirane, ali zato krvave načine), a istraga se vrti u krug. Pravi triler se, međutim, odvija u odnosima zaposlenih, sa samovoljnim šefom, šefovima odseka i zaposlenicima, a svi osim nesnađene gospođice Lee kao da žive za spletke, podmetačine i iživljavanja. Kapitalizam, šta ćete, naročito korejski...

I eto nas u problemu sa filmom... On ima tu navlakušu na početku i kako se nastavlja, ne deluje kao tek još jedno žanrovsko delce za brzu konzumaciju, već kao da tu neko zaista ima nešto za reći. Na primer, o surovom orijentalnom “tigrovskom” kapitalizmu i njegovim posledicama na pojedince i na zajednicu. Ili o korporativnoj kulturi gde se svaka etika osim radne smatra štetnom i ograničavajućom. Ili makar o poziciji ljudi koji jednostavno nisu rođeni da plivaju sa ajkulama, pa postaju njihov plen ili odgovore još žešće i potpuno patološki.

Naravno, sve je to vešto režirano sa osećajem, atraktivno snimljeno, znalački inscenirano i montirano da su pojedine scene čista poezija (što je jača strana korejske kinematografije), a čak ni gluma nije loša. U filmu vidimo glumce iz prvog ešalona korejskog filma, doduše sa dosta tipskim likovima koje igraju, ali uspevaju da pogode prave emocije, čak i da nam izazovu određenu mučninu dok ih gledamo.

Problem nastaje na kraju i preti da sruši celi utisak o filmu. Krajevi su za film i inače neobično važni, a filmove koji svoj kraj zaseru percipiramo kao razočarnja veća nego u slučaju od početka loših filmova. Naime, Hong je mogao da krene u nebrojeno pravaca ili da se drži detektivskog, neo-noir štiha obojenog nasiljem, verbalnim i fizičkim, ili je mogao da se više fokusira na kontekst kompanije, ali se umesto toga odlučio za skretanje ka vodama klasičnog “slashera”. To, da se ne lažemo, na par momenata sjajno izgleda, ali je u suštini šuplje i odaje utisak “štake” i lenjosti u pisanju. A oni ubačeni natprirodni elementi su čist višak i čak vređaju gledaočevu inteligenciju. Srećom, to je samo poslednjih 20-ak minuta filma, dok je ostalih 100-ak vredno pažnje. Znate za ono sa kravom koja da mnogo mleka, a onda prevrne kantu? Office ostavlja takav utisak.

ABCs of Superheroes

2015.

scenario i režija: Jens Holzheuer, Oliver Tietgen

cameo uloge: Bai Ling, Uwe Boll, Lloyd Kaufman, Jorg Buttgereit

Volite da pijete i pušite travu u društvu jer vam tada na um padaju ideje? Učinite sebi uslugu i zapišite ih ili snimite jer su sve blentave ideje jednako legitimne. Naročito tako smišljene na gomili, na seansama sa društvom. One se filtriraju s vremenom, neke postaju epski citati, a neke, ma koliko nedorađene bile, kada se vizualiziraju postaju kratki (trash) filmovi. Jens i Oliver, dva drugara i filmska profesionalca, jedan montažer, drugi baja za efekte, uspeli su da sačuvaju svoje ideje i od njih slože parodiju...

Ovogodišnji Grossmann je zaista bio u znaku horor-komedije, trasha i parodije, od pobednika Scherzo Diabolico, preko vrlo uspelog i specijalnim priznanjem nagrađenog Attack of the Lederhosenzombies, pa do ekscesno preteranog i dozlaboga “talky” Frankenstein Created Bikers, pa zato nije ni čudno da poslednji film na festivalu bude baš parodijska kompilacija, ili ako baš hoćete antologija. Na tapetu su super-heroji, autori baš i ne skrivaju parodijsku oštricu, na projektu su predano radili i uspeli su da ubede određene ikone trasha i horora da se u njemu pojave i daju mu svoj blagoslov, što bi svakako privuklo posvećenu publiku. Tako da pripremite se na politički i drugačije nekorektnu sprdnju, zajebanciju, golotinju, “over the top” borbe... Trash!

Film počinje sa okvirnom pričom kojoj će se vraćati. U radnji su majka i kćerka i majci to užasno ide na živce. Želeći svoj mir, dozvoljava kćerki da kupi jedan strip i udubi se u njega kako je ne bi ometala. Kćerka izabere abecednu antologiju super-heroja, očigledno jeftino izdanje i sad čita ono što mi gledamo, od A do Z, sa nekoliko spojenih slova, ukupno nekih 20-ak kratkih superherojskih priča od kojih su neke povezane, neki likovi zalutaju ili se samo tako pojave u drugoj priči, a neki ne... Ne tražite neku veliku logiku i motivaciju, to je trash i kraj priče. Jedino će se curica i njena netrpeljiva majka pojavljivati tu i tamo kao svojevrsni komentar na sadržaj koji gledamo.

A tu imamo i svemoćnog majmuna (Almighty Ape) koji je žrtva kancelarijskih spački i ponesrećenih eksperimenata i reference na He-Mana i Skeletora, Power Rangers (Uwe Boll kao njihov poslodavac američki predsednik – urnebesno), i Vampirellu i ubačene reklame i crnog Isusa iz svemira i pomahnitale hrišćanske očeve koji mašu Biblijama i orgazmičnu hobotnicu i Hitlerov mozak i staračkog super-heroja i seksualiziranu parodiju na Alfa, i škakljivu šalu o silovanju pod maskom Terminatora i posvetu VHS-u i konačno Zee-Men ekipu kao aluziju na X-Men stripove. Sad, ideja iza toga je prosta: jednostavne ideje, kratke priče, kratki filmovi, rapidni humor, nasilje i golotinja i sve u veoma zezatorskom tonu uz poštovanje prema legendarnoj Tromi, Uwe Bollu ili Buttgereitu kao ozbiljnom horordžiji, pa šta od toga uspe, a šta ne, nije strašno, zabavićemo se i proći će nam vreme.

Forma antologije je pravilno odabrana jer dopušta neujednačeno trajanje, stilske razlike i promene ritma. I to da imamo samo jedan autorski par, a ne gomilu autora je u teoriji dobra da se smanje neujednačenosti u izrazu i senzibilitetu. To, međutim, ne deluje na neujednačenost kvaliteta ideja, od kojih su neke genijalne, neke prolazne, neke jednostavno bezvezne i/ili loše izvedene. Čak i ta forma abecede postaje ograničavajuća, pa se negde od njene polovine film vuče kao na silu, uz tek poneki bljesak jer su ili najbolji štosevi potrošeni, ili smo mi kao publika već navikli na cimove i humor, pa autori gube na faktoru iznenađenja. Ono što će nam ostati u glavi do kraja je “slušni crv” od one grozomorne pesme pred i za vreme odjavne špice i možda poneki štos i to je to.

Opet dolazimo do pitanja trajanja. Odnosno, je li zabavno (relativno priseban) gledati 90 minuta nečijih pijanih ili napušenih zajebancija, a da se u njima aktivno ne učestvuje? Rekao bih da to može biti zabavno samo neko vreme, a onda postaje naporno. Odnosno, možda celovečernji film nije najbolji format za distribuciju tih fora i fazona, naročito za mladu generaciju čija je pažnja ionako izdeljena. Ali, odgovorno tvrdim, ABCs of Superheroes bi bila sjajna web-serija. I gledao bih ama baš svaku epizodu i svaku sezonu.

Sensoria

2015.

režija: Christian Hallman

scenario: Christian Hallman, Mans F.G. Thunberg

uloge: Lanna Olsson, Norah Andersen, Alida Morberg, Boel Larsson, Rafael Pettersson, Karin Bertling, Harald Leander

Hm... Urbani horor sa ženskim likom u središtu zbivanja koji nam pritom dolazi iz Skandinavije, tačnije iz Švedske. Pa to bi moralo biti zanimljivo. U svakom slučaju, očekuju se hladnoća i depresija, što samo po sebi pokreće dobar horor. Kako to zajebati? Jednostavno: sa kurčevitim stavom. Jer koji je moj taj Polanski da su njegovi urbani horori o otuđenosti u velikim gradovima klasici žanra? Ko je Hitchcock da ga se smatra majstorom napetosti? Bergman i psihologija? Uostalom, kad Eskil Vogt može da izvodi tripove u svom prvencu Blind, što ne bi mogao i Christian Hallman?

I šta je Hallman zapravo na sve to smislio? Ženu depresivnu iz nekoliko šturo navedenih razloga i duhove. Ne zajebavam se, imamo stan u blokovskom predgrađu naseljen duhovima, uz komšije čudake kao bonus. I ne spoilam jer je to nemoguće posle uvodne scene (stiglo proleće, visi baba na tavanu) i izmaglice koja se pojavljuje na ogledalu bez razloga i vrata od nameštaja koja se otvaraju takođe bez razloga u reda veličine trećoj-četvrtoj sceni. Sve je telefonirano i trasirano odmah, objašnjeno prigodno, a Hallman još krajnje bezobrazno žica nastavak sa onom scenom posle odjavne špice.

Pritom se ne ide ni u kakvu dubinu, likovi kakve sretnemo takvi su. Barem od onih živih. Tako slepac s psom (Leander) osim što deluje malo čudno u svojoj prijatnosti služi da našoj junakinji otkrije tajnu koju mi kao gledaoci znamo od početka, perverznjaku (Pettersson) na čelu piše “lažni trag”, a luda baba (Larsson) je “off” od samog početka. Ni duhovi nisu mnogo dublji, druga luda baba, ona što visi, (Bertling) vreba iz senki tako da je vidimo mi, a ne naša protagonistkinja, a jedino devojčica (Andersen) nosi u sebi malo misterije, doduše lenjo napisane i stoga lako dokučive.

Isto važi i za našu protagonistkinju (Olsson) i njenu depresiju. Ona ima jednu prijateljicu (Morberg) koja, gle čuda, ima i svoj život pa ne može da je dadilja baš stalno. Zato naša protagonistkinja tone u ludilo i crne misli. Tu se, recimo, ukazuje prilika za povezivanje skandinavski “hitova”: socijalne države i depresije (pošto ženska ne radi ništa osim što visi u stanu i šetka se po ulicama), ali Hallman tu ne poentira. Bila je to prilika za subvetziju, ma kako zaumnu, ali ipak nešto zanimljivo i originalno u filmu.

Hallman je, međutim, imao druge planove. Pokušao je da se izvuče na sporost i atmosferičnost, neuspešno. Prvo, zato što se stalno “offira”. Drugo, zato što je to toliko puta viđeno u modernim horor-dramicama sa duhovima: kao, ništa se ne događa, a ono... Čak je i hladnoća pejzaža očekivana i do daske banalna i zapravo jedino što pomera film iz kategorije negledljivo u kategoriju gledljivo lošeg je perfektna gluma Lanne Olsson koja i sa tako plitkim i bezveznim likom uspeva da izvuče emociju i pobudi nam empatiju.

Vraćam se na Polanskog i njegovu stanarsku trilogiju. Svi ti filmovi su govorili i ulazili u suštinu pojava koje su se nalazile iza viđenog. Radio ih je kreativan i iskusan filmaš koji je znao šta i kako hoće reći. Pre dugometražnog debija Sensorie, Hallmanu je “highlight” bio televizijski dokumentarni specijal o nekadašnjoj porno-zvezdi, čak ne ni posebnoj po nečemu. Pametnom dosta.

Johnny Frank Garret's Last Word

2016.

režija: Simon Rumley

scenario: Ben Ketai, Marc Heimes, Tony Giglio

uloge: Sean Patrick Flanery, Mike Doyle, Erin Cummings, Dodge Prince, Devin Bonnee, Allyn Carrell, Heather Tyler, Cassie Shea Watson, Dick Kendall

Godine 1982. u Amarillu, Teksas silovana je i ubijena 72-godišnja časna sestra Tadea Benz. Za njeno ubistvo osuđen je Johnny Frank Garret, slaboumni 17-godišnjak. Deset godina kasnije, pogubljen je u zatvoru smrtonosnom injekcijom. Kao svoju zaostavštinu, ostavio je dugo pismo u koje optužuje društvo i proklinje sve one koji su ga nevino osudili. O njegovom manjkavom suđenju (pronašli su ga pomoću vidovnjakinje, što i nije najsmrdljivija stvar tu) već je snimljen dokumentarac The Last Word (2008) koji je naginjao k tome da Johnny bio nevina, ali sasvim zgodna žrtva tužiočevih ambicija i straha “bogobojaznih i dobrih”, a zapravo indiferentnih ljudi koji su zahtevali da neko, makar ko, visi. Zanimljiva koincidencija (ili ne baš koincidencija) je to da su oni koji su bili umešani u suđenje počeli da ginu u kratkim razmacima i čudnim okolnostima. Rekli bi neki da ih je stigla kletva.

Na toj premisi je zasnovan i fikcijski horor / triler Johnny Frank Garret's Last Word britanskog horor-autora Simona Rumleya. Počinje sa tužiocem (Flanery) koji izgovara briljantnu završnu reč i samouvereno rekapitulira svedočenja i dokaze. Porota, očito pod utiskom, posle kratkotrajnog većanja i molitve donosi presudu. Jedini koji se buni da nije dovoljno dokaza za to je Adam Redman (Doyle), ali on brzo biva ućutkan. Dobri ljudi žele miran san, a đubre je, prema iznetim dokazima po svoj prilici krivo.

Deset godina kasnije, Garret biva pogubljen, prethodno bacivši kletvu na sve upletene i njihove najmilije, a Redman (upadljiv po tome što fura skepticizam prema religiji u okruženju lizača oltara) je sada oženjen divnom ženom (Cummings) i ima bistrog sina (Prince). Ubrzo ljudi počinju da ginu, prvo jedna porotnica, zatim učiteljica – svedokinja. Redmanu se to čini čudnim i kreće u ispitivanje. Ali kad pogine i vidovnjakinjin muž i kada se razboli Redmanov sin, i kad on sam počne da halucinira, shvata da jedino što može napraviti je ispitati slučaj i sve upletene u njega u nadi da će izvući priznanja, sprati ljagu sa Johnnyjevog imena i poništiti kletvu.

Nema, dakle, doku-dramskog izlaganja i racionalnog objašnjenja, ispitivanje situacije je prilično linearno i objašnjenje koje nudi se uklapa u horor žanr. Već u pisanju nema ni trunke suptilnosti, odmah nam je jasno ko na kojoj poziciji stoji, a režija se svodi na prilično standardnu simulaciju “gore” momenata (vidljivo je povraćanje, malo krvi, jedna gadna rana, ali je kopanje očiju ostalo u off-u) uz brzu montažu koja nas zasipa slikama generičkog užasa i zvučnu shemu tonskih prepada u istom fazonu. Muzika Simona Boswella je solidno napisana, ali obrabljena preko svake mere, pa kroz nju manje-više vidimo šta će nam Rumley sledeće servirati.

U odbranu filma treba reći da je gluma solidna i da se glumci prilično dovijaju da naprave nešto od svojih često potpuno kartonskih likova. Tako Sean Patrick Flanery igra ambicioznog i manipulativnog tužioca sa uživanjem i od njega pravi sasvim upotrebljivog negativca, a Mike Doyle uspeva da prođe kao običan čovek u neobičnim okolnostima. Nešto životnosti pokazuje i Dick Kendall kao sveštenik, dok ostali uglavnom nemaju vremena da svoje likove izdignu iznad nivoa skica, a očigledan manjak ličnosti kod likova često uzrokuje situacije na rubu sa parodičnim. Rumley se, međutim, potrudio oko ritma, pa Johnny Frank Garret's Last Word nije dosadan niti nepratljiv, iako je sačinjen od samih poznatih i često recikliranih sastojaka.

Kako je u pitanju klasičan primer “osvete iz groba” u kojem je istinita priča samo okidač za fikciju, tako imamo i tipične logičke začkoljice vezane za pod-žanr. Apsurd brutalne osvete nevine žrtve nije novi i zapravo niko ne nudi rešenje za taj logički problem. Drugi problem je ono što nam film poručuje na moralnom planu i kako nam to poručuje. Racionalni ateista je jedini koji je dvoličnim bogomoljcima ukazao na propust, ali u trenutku slabosti on prihvata njihova uverenja i u suštini im daje za pravo. Možda su oni pogrešili u tom slučaju, ali nisu mislili ništa loše. Štos je u tome da jesu, da Garret nije nikakva iznimka u njihovom sistemu, ali Rumley i scenaristi nemaju petlje da to kažu.

The Wailing / Goksung

kritika originalno objavljena na Monitoru

2016.

scenario i režija: Hong-jin Na

uloge: Do Won Kwak, Jun Kunimura, Jeong-min Hwang, Woo-hee Chun, Hwan-hee Kim

Ne događa se često da u Cannes, pa makar i van konkurencije, dođe film koji je već prikazan publici drugde. Ali za svako pravilo postoji i izuzetak, pa se nekim autorima tolerira i tjedan dana prikazivanja na respektabilnom korejskom tržištu. Sad, Cannes ili ne, Hong-jin Na ne mora da brine za distribuciju, već sa prvim filmom, serial-killer trilerom The Chaser (2008) je postao ime na koje se računa kada je korejski i uopšte azijski žanrovski film u pitanju i to oduševljenje nije uspeo da umanji ni hrabro zamišljen, ali u konačnici meandrirajući The Yellow Sea (2011), kao ni petogodišnja pauza koja je usledila. Ne, Na je u Cannes došao sa svojim prvim izletom u vode natprirodnog horora The Wailing po dobre kritike i pokupio ih je kao od šale.

I za neke stvari ih je zaslužio: The Wailing je svakako ambiciozan film koji ruši i prekraja konvencije više žanrova, pritom briljantno uslikan, ozvučen i režiran, koji traje više dva i po sata (što u principu pali lampice), a ni u jednom trenutku nije dosadan ni repetitivan. Najvažnije od svega, ovo je film sa mozgom koji kroz i preko žanrovskog okvira govori o važnim stvarima i pritom poentira pametno i planski nas ostavlja u stanju da želimo još i još. Opet, to nije film bez mane, njih je dosta i autor se čak ne trudi da ih sakrije. Za razliku od mnogih drugih, što u poslednje vreme naročito važi za žanrovski film, on je makar nešto pokušao, pa i kad mu ne uspe uopšte ili ne uspe do kraja, treba mu dati nešto kredita za hrabrost.

U ovoj vožnji kroz žanrove, počev od mešavine farsične komedije sa mračnim pod-tonovima i “backwoods noira”, pa do istinske drame, napetog trilera i horora problem je što previše toga tu ima za početak. Dobro, makar su izbegnute melo-drame i ljubavne priče koje se redovno guraju kao začin, ali već je farsična komedija preradikalan iskorak u prazno i opterećuje film vremenski i razbija mu ritam u početku.

Ista ta komponenta je i kamen oko vrata glavnom liku, provincijalnom policajcu Jong-Goou (Kwak), nesposobnom do granice komedije. Nije to problem samo po sebi, komično nesposobni pandur i pripada svetu komedije, ali u The Wailing to deluje dramaturški promašeno jer se dobija malo (nešto uočljiviji luk razvoja jednom kad se film prešalta u horor), a gubi na uverljivosti njegovih postupaka. Čak ni konvencije proceduralnog trilera nisu ispoštovane: našem dobroćudnom tupanu uglavnom niko od šefova ne diše za vratom, ne tera ga da radi po propisima i na osnovu dokaza, niti ispravlja njegove brljotine. Recimo, naš policajac neće uhapsiti očito osumnjičenog u čijoj kući nalazi monstruozne stvari vezane za slučajeve, nego će se prema njemu ponašati kao “vigilante” tip lika koji postupa isključivo iz ličnih motiva. Uz ovakvu priču bolje bi pasao ne-komično nesposobni provincijalni pandur, ili možda čak hitchcockovski “običan čovek u neobičnoj situaciji”.

A priča je smeštena u pitoresknu južnokorejsku zabit okruženu šumom i planinama u kojoj počinju da se dešavaju monstruozna ubistva u kojima poludeli / posednuti / zombificirani član domaćinstva ubija nekog od svojih najmilijih, da bi taj isti ubica posle pravio pičvajz policajcima koji su došli da ga privedu. Iako slučajevi nisu striktno povezani, teorije idu u tri pravca. Zdravorazumska i medicinska ukazuje na “gljive ludare” kojih su se nesrećnici najeli, ali u opticaju su i neka forma besnila koja obične seljake pretvara u ubice sa lošom kožom ili staro dobro demonsko (duhovsko) zaposedanje...

U početku svi dokazi ukazuju na starog Japanca (Kunimura) koji živi u kolibi šumi, skuplja životinjske kosti i navodno spopada žene. Ali kada našem policajcu slatka kćerkica (Kim) poludi, pa se on na pomoć obrati i šamanu (Hwang) i katoličkom svešteniku, shvatamo da stvari nisu baš jednostavne. Tu se sve vreme mota i misteriozna žena u belom (Chun) koja može i ne mora biti upletena u celu priču. Sveštenik će se promptno povući (toliko o egzorcizmu), a naivni pandur ostaje na vetrometini između troje potencijalno natprirodnih koji se bore za njegovu dušu, a svoje namere skrivaju vrlo vešto.

Naravno, priča je samo okvir za ogled o zlu koje može uzimati mnoge forme. Može to biti očekivano i natprirodno, demonsko (ili u istočnjačkoj matrici od duhova), i sasvim ljudsko. Možda je zlo religijski fanatizam, možda nečinjenje. Možda zavodljiva slatkorečivost. Možda se zaista krije u strancu, pa još usamljenom, pa još onom koji dolazi iz plemena okupatora kao što to u svom pravedničkom zanosu volimo da mislimo, a možda u nama koji na tog stranca upiremo prstom. Na će nas u toj svojoj raspravi držati u neizvesnosti, nudeći različite uglove i ubacujući česte i vrhunski izvedene obrate.

Još značajnije je to što će nas držati u napetosti. Konačno imamo film u kojem je scena (šamanskog) egzorcizma, pritom toliko manična i slojevita, otvorena za tumačenja i naše svetonazorske preference tek početak, a ne vrhunac. Konačno imamo film u kojem možemo da zaboravimo na kišu i blato i da nam oni deluju čak smirujuće u poređenju sa prljavštinom i užasom koji likovi nose na sebi i u sebi. Konačno imamo film u kojem tuča lopatama, motkama i poljoprivrednim alatom ne deluje groteskno i komično, iako film u dobroj meri počinje upravo u tom registru.

  Autor Na svim komponentama vrhunski žonglira. Njegova režija je izvrsna, iako pisanje nije, i haos koji stvara deluje namerno i dozirano. Tehničke komponente i estetski izbori od maske i kostima do fotografije, muzike i naročito tona su apsolutno na mestu. Gluma je tek perfektna. Jun Kunimura se oslanja uglavnom na mimiku i izvanredno je ekspresivan toliko da mu ni dijalog najčešće nije neophodan. Jeong-min Hwang često igra samim svojim stavom i portretira šamana kao samoljubivog tipa, što apsolutno odgovara filmu. Pa ipak Do Won Kwak ostvaruje najbolju ulogu sa svojim teškim zadatkom transformacije, ponekad čak u istom kadru od simpatične nesposobne naivčine do zabrinutog oca do rešenog osvetnika. Te transformacije nikada nisu lake, ali im Kwak prilazi odlučno i samouvereno i na tom polju apsolutno dominira.

Kada se sve sabere i oduzme, The Wailing je film koji se itekako isplati pogledati. Svakako će se naći na listama najboljih horora, a možda i najboljih filmova godine. I tu neće stajati usamljeno. Ispada da 2016. godina čiju smo tek jednu polovinu prešli uopšte nije katastrofalna kada su horori u pitanju. U društvu sa The Invitation i The Witch, The Wailing zaokružuje top 3 za sada. Pitanje može li se ovom trojcu pridružiti još koji naslov.