The Survivalist

kritika originalno objavljena u časopisu Identitet

2015.

scenario i režija: Stephen Fingleton

uloge: Martin McCann, Mia Goth, Olwen Fouere

Iskreno, cenim i volim civilizaciju i sva njena dostignuća. Ovaj ireverzibilni proces je savršen u svojoj jednostavnosti: pronalasci i ideje zažive ako se učine korisnima, traju dokle su korisne, unapređuju se ili napuštaju. Stoga mi nisu ni najmanje jasni oni koji prizivaju slom civilizacije ili nekog njenog dela (svejedno je radi li se tu o ekonomskom ili tehnološkom kolapsu, ili pak o ratničkim prošlostima i “gustim maglama”) i na to se pripremaju ne bi li iživeli svoje divljačke, atavističke fantazije o borbi i nasilju. Nema ničeg naročito lepog, plemenitog i humanog u divljaštvu. A upravo je civilizacija, rad na tome da je stvorimo i održimo, ono što nas razlikuje od životinjskih nam predaka.

Filmska realnost, međutim, počiva na nekim drugim postulatima od naše svakodnevne. Osnovno pravilo glasi: ako ga se može zamisliti, može ga se i snimiti. Tako su leteći ljudi, šaržeri beskonačnih kapaciteta i lude vožnje koje prkose zakonima fizike filmski sasvim legitimne stvari, kao što je to i (post)apokalipsa. O njoj je snimljeno pregršt filmova, od nasilnih adrenalinskih fantazija bez reda i smisla, preko nasilnih adrenalinskih fantazija sa upozoravajućom porukom (recimo svi Mad Max filmovi), velikih epopeja koje kada puknu za sobom povlače karijere svojih glumaca, reditelja i producenata (setite se samo Kevina Costnera i njegova dva vezana postapokaliptična promašaja) pa do skromnih, nespektakularnih, nezavisnih filmova koji su pre svega komorne drame o ljudima i ljudskosti u datim uslovima.

The Survivalist je upravo takva komorna drama smeštena u sumrak civilizacije. Naslovnog junaka (McCann) upoznajemo prvo iz daljine u dnevnim rutinama. Svugde ide sa puškom, ali štedi municiju. Njegov svet je surovo mesto. Živi od lova i skromnog vrta oko svoje kolibe u srcu šume. On je na neki način moderni Robinson Crusoe, tako je uredio život i to mu skoro u potpunosti odgovara.

Njegov život će se promeniti kad u njega uđu dve žene. One su sredovečna Kathryn (Fouere) i mlada Milja (Goth) i po svojoj dinamici deluju kao majka i kćerka. Na svom putu su zabasale do junakove kolibe i spremne su ponuditi nešto za hranu i prenoćište: majka neka semena biljaka, a kćerka svoje telo. Postoje potrebe koje čovek ipak ne može zadovoljiti potpuno sam. Nakon inicijalnog nepoverenja, njih troje se zbližiti i formirati simbiotičku zajednicu.

Prednosti takvog aranžmana su brojna, uostalom svet je možda izgrađen na osnovu individualnih otkrića i inicijativa, ali su napori uvek bili kolektivni. Međutim, nedostatak toga je da je zajednica po pravilu vidljivija od pojedinca, pa se zato lakše nađe na meti nekih drugih, manje miroljubivih zajednica, da ne kažem pljačkaških bandi. Kao što se pojedinac lakše može sakriti, tako se zajednica lakše odbrani od napada. Međutim, pitanje je hoće li troje naših junaka uspeti preživeti jednom kada budu izloženi stalnim napadima.

Uostalom, radnja je ovde samo kostur, konstrukcija pomoću koje se autor Stephen Fingleton, inače debitant u celovečernjem formatu nakon nekoliko zapaženih kratkih filmova, bavi temama koje ga preokupiraju. Jedna od prvih tema je muška seksualna potreba i tenzija i tu ne treba da čudi izbor glumice. Mia Goth je jedno od glumačkih otkrića von Trierovog filma Nymphomaniac i seksualna energija koju ona odašilje je istovremeno nevina, naivna, prirodna i voljna. Njena golotinja i u određenom smislu prostitucija pri početku filma nije nešto sramotno, koliko iznuđeno divljinom sveta u kojem živi, pa ni Fingleton na tome ne insistira i to ne ponavlja.

Suština je tu u surovosti sveta u kojem je sve roba za trampu i na taj način Fingleton počinje sa oslikavanjem svog sveta i njegove suprotnosti sa civilizacijom. Kako film odmiče, taj polaritet će se samo još radikalizirati. Taj svet nije više samo podivljao, nego je čak dehumaniziran, pa svako može biti ili plen ili predator. Nasuprot tome, naši junaci koji žive u zajednici održavaju i ponovo pronalaze ljudskost u sebi, što je i suština. Jasno, taj svet je bespoštedan, naši junaci tako svesno postaju manjina, ali možda nije beznadan, jer oni ostaju humana bića, sa svojim agendama, strahovima i nedostacima, ali ipak čiste duše.

Jedna od boljih autorskih odluka koju je Fingleton doneo je da ne ide u objašnjavanje. Nećemo saznati kako je, zašto i kada svet postao takav kakvog ga vidimo u filmu. Osim razasutih tragova o naslovnom junaku i njegovoj prošlosti (na tom mestu živi sedam godina, imao je i brata), nećemo se upoznavati ni sa biografijama. Ne znamo jesu li Kathryn i Milja zaista majka i kćerka ili se samo tako predstavljaju. Dovoljno je to što je dinamika njihovog odnosa takva. Uopšte, u filmu ima vrlo malo dijaloga, likovi su škrti na rečima i razgovaraju funkcionalno do te mere da nas to tera na zaključak da je u takvom svetu i ljudski razgovor luksuz, kao što je to ljudskost kao takva. U takvoj postavci, glumcima je pružena šansa za interakciju i igru jednog sa drugim i oni to koriste. Martin McCann nas je kupio već svojim držanjem na početku, njegov odnos sa Miom Goth se rasplamsava, a Olwen Fouere u pozadini kreira briljantnu sporednu ulogu oprezne i mudre žene.

The Survivalist nije ugodno filmsko iskustvo, i to je jasno. Ali ga svejedno možemo smatrati lekovitim. Najvažnija je spoznaja da smo svi ljudi, da smo zajedno uredili svet za sebe i da ne zaboravimo da ga čuvamo i popravljamo. Možda je zov rata, otimačine, divljaštva i nasilja nekima primamljiv, ali je test naše ljudskosti da se tome odupremo. Veće su nam šanse da preživimo svi skupa.

Cosmos

kritika  originalno objavljena na Monitoru

2015.

scenario i režija: Andrzej Zulawski (po romanu Witolda Gombrowicza)

uloge: Jonathan Genet, Johan Libereau, Sabine Azema, Jean-Francois Balmer, Clementine Pons, Victoria Guerra, Andy Gillet

Jedan od velikana koji su nas napustili ove godine je i Andrzej Zulawski, poljsko-francuski reditelj, radikalni umetnik i večiti inovator filmskog jezika. Prošle godine je, nakon 15 godina od poslednjeg filma (i to kolaboracije sa ondašnjom partnerkom Sophie Marceau), konačno izbacio novi, za premijeru odabrao najartističkiji od velikih evropskih festivala, Locarno, i tamo osvojio Srebrnog Leoparda za režiju.

Sudbina je htela da njegov poslednji i testamentarni film bude najeluzivniji, možda najkompleksniji i svakako najapsurdniji u njegovoj karijeri. Zulawski je tu demonstrirao ludu hrabrost pokušavajući (skoro) nemoguće. U pitanju je adaptacija poslednjeg romana Witolda Gombrowicza, još jednog Poljaka koji je sreću i mir našao u Francuskoj, piščevog najkompleksnijeg i najapsurdnijeg, teško prevodivog i još teže adaptibilnog na film.

To što su se sudbine i životne priče kultnog pisca i kultnog reditelja poklopile sa odmakom od nekih 45 godina, samo je jedna od referenci koje se daju izvući iz filma, i to ona najočitija, biografska. Ovde je Gombrowiczev roman poslužio samo kao osnova (anti)priče i “pitch” nekoliko tema za razmišljanje, bez odgovora na pitanja i jasnih zaključaka. Zulawski tekst tumači prilično slobodno, podigravajući kulturne, najčešće filmske reference kojima nas uvlači u apsurdni svet. Tako ćemo videti i Tintina, aluzije na Rivettea i Resnaisa, čuti rasprave o Bessonu i Bressonu, Bergmanu i Spielbergu, dok će nam nad glavama visiti Pasolinijeva Teorema, možda kao ključ, možda samo kao usputna stvar.

Situacija je, u osnovnim crtama, sledeća: dvojica mladića, student prava i pisac trilera u pokušaju Witold (Genet) i metroseksualni, možda homoseksualni, ultra-površni modni mačak Fuchs (Libereau) dolaze na nekoliko dana u pansion na selu. Witold pokušava tu pokrenuti bilo koju od dve karijere, a Fuchs igra neku inatnu igru sa svojim šefovima. Pansion vodi histerična mater familias (Azema), a tu su i njen sumanuti drugi muž (Balmer) koji ispaljuje nebuloze, te kćerka, učiteljica jezika Lena (Guerra), koja se trese u socijalnim situacijama sa svojim mužem, blaziranim arhitektom (Gillet) i konačno, rođaka i kućna pomoćnica sa disfiguriranom gornjom usnom (Pons). Dinamika među svima njima je histerična, ali i opojna.

Ako vas zanima šta se dešava, odgovor je svašta i ništa. Naš narator, nadri-intelektualac Witold je i pored svojih ispada anksioze i frustracije (delimično podgrejanim zaljubljivanjem u Lenu), ipak naša najsigurnija tačka gledišta iako ponekad oponaša Paju Patka. Fuchs izlazi noću i vraća se s modricama. Stariji muž i žena se žale jedno na drugo, nekad konkretno, nekad uvijeno, a muž pritom govori kombinacijom lažnog latinskog i “baby-talka”. U dvorištu se pojavljuju, pa nestaju mrtve (obešene) ptice, što je osnova za misteriju.

Imaju li indikativno poređani zlokobni objekti (grabulja, sekira) nekakve veze sa tim ili su simboli nečeg drugog, ako su uopšte simboli? Otkud puž na kroasanu? Ima li razloga za toliko ludaštvo na jednom mestu? I onaj izlet u planine i na more... Jedino u šta se možemo pouzdati je naslov, kosmos neraskidivo povezan sa entropijom, sve ostalo je trip, možda varka, možda san, možda prirodno stanje koje prikrivamo maskom zdravog razuma.

Taj haos u odnosima i u (ne-)radnji u prvo vreme raditelj pokušava da ukroti svojim metodičnim postupkom, dugim i preciznim kadrovima, atipičnim uglovima kamere i mekim fokusom koji pojačava “dream reality” učinak. Ali kako film odmiče, tako popušta i rediteljska kontrola, što nikako nije slučajno. Od samog početka improvizirana gluma polako postaje hektična. Zulawski se prepušta haosu i poziva nas da učinimo isto.

Cosmos je magičan film barem koliko je maničan. Tripozan je, dezorijentirajući, ali zaokuplja našu pažnju. Zvuči otrcano, ali to je put u suštinu kosmosa zvanog čovek i taj put nije uvek prijatan i nije zasnovan na informacijama. Vožnja možda neće biti uvek ugodna, ali ćemo je upamtiti i možda se njoj vraćati. Veliki majstor Zulawski je još jednom uspeo. Nažalost, poslednji put.

Listen to Me Marlon

2015.

režija: Stevan Riley

scenario: Stevan Riley, Peter Ettedgui

Marlon Brando, odnosno njegov život i rad nisu nikakva nepoznanica. Talenat vidimo već na filmu, a to ko je taj talenat uzgojio (Stella Adler) i kako (po sistemu Stanislavskog) je tu manje bitno, zapravo je jedan od proverljivih biografskih podataka. Isto tako nije tajna da je slavni glumac bio težak sa saradnju (nesrećnom Coppoli je pomerio pamet na Apocalypse Now, ali Coppola nije tu jedini), da je bio sklon uvrnutim improvizacijama (Last Tango in Paris kao prva asocijacija) koje su možda bile idealne za film, ali su druge ljude dovodile u, blago rečeno, nezgodan položaj.

Nije tajna da je još pre toga stekao takvu reputaciju, a kasnije, sticajem okolnosti, bio razapinjan kao neko ko u glumi ne vidi radost, nego njome samo naplaćuje honorar. Poznat je i njegov aktivizam za građanska prava Afroamerikanaca ili za pošten tretman Indijanaca na filmu i u društvu. Nije tajna ni njegova ličnost i privatni život, propali brakovi, porodične tragedije, Tahiti kao zamišljeni lični raj i ostalo.

Ono što možda nismo znali, a što je poslužilo kao sadržajna, a često i formalna osnova Rileyevog dokumentarca su dve nesvakidašnje stvari. Prvo, Brando je jedan od prvih glumaca koji je predvideo nove tehnologije i bio kompletno digitaliziran. To će Rileyu često služiti kao estetsko pomagalo, taj retro-futurizam 90-ih koji digitalizaciju nečijeg lica, pokreta i glasa slika jednobojno i kao u nekom starom SF filmu. Drugo, Brando je vodio audio-dnevnike, materijala ima za na stotine sati i Riley je to iskoristio pre svega kako bi ispričao Brandovu priču o Brandu.

Ovo, dakle, nije klasičan dokumentarac biografskog karaktera koji nam priča priču o nekoj ličnosti iz usta njegovih prijatelja, saradnika, familije. Ovde već 12 godina mrtvog Branda imamo u veoma živom obliku. On je naš subjekt i narator, vodič kroz mračne, fragmentirane koridore briljantnog glumačkog uma. Beskrajno poštujući svoj subjekt, Riley je složio film od 100 i sitno minuta koji ima zahvat, dubinu i snagu hiljada i hiljada stranica pisanog materijala.

Neću vas gnjaviti sa njegovom biografijom, to imate prilike čuti iz njegovih usta, često fragmentirano, leteće, skačuće sa teme na temu ponekad i u istoj rečenici. Čućete i njegove stavove o glumi i životu. Na tom putu nisu samo kasete, Brandova digitalizirana glava i Rileyeve uglavnom sjajno pogođene vizuelizacije sa novosnimljenim materijalom, ali i starim intervjuima i insertima iz filmova. Ima tu mnogo čega, čak za nekoliko gledanja i slušanja, kad već imamo živog mrtvog govornika.

Riley je imao težak zadatak da zapise filtrira i odabere najbolje i najznačajnije za jednu veliku karijeru i u tome je uglavnom uspeo. Poštujući, a možda se i diveći svom subjektu, briljantnom glumcu, možda najvećem svih vremena, Riley uspeva da složi mozaik koj će nam slikati glumčevu karijeru, ličnost, um i, ako hoćete, dušu. Možda to nije strogo informativno, ali šta će nam to, nije Brando bilo ko, ali svakako ostavlja jak emocionalni dojam. Naravno, Riley će tu i tamo promašiti i preterati sa suviše očiglednim naznakama, ali to je sve daleko od toga da bi uništilo jedan ovakav film.

I, za kraj, ako niste znali, Brando je imao literarog talenta, što se odlično vidi, odnosno čuje, na kasetama. Dok ne dobijem mogućnost da preslušam te snimke, film Listen to Me Marlon je najbolja moguća opcija. Preporuka za gledanje i po više puta. Zaista, izvrstan dokumentarac.

Love

2015.

scenario i režija: Gaspar Noe

uloge: Karl Glusman, Aomi Muyock, Klara Kristin, Juan Saavedra, Isabelle Nicou, Gaspar Noe

U poslednjih nekoliko godina imali smo nekoliko upečatljivih evropskih naslova na temu ljubavi, erotike i seksa koji su otišli dosta dalje od romantičnih paradigmi u pravcu nečeg psihološki dubokog i mračnog. Najbolji od tih filmova, La vie d'Adele, seksualnu eksplicitnost i nestandardnost centralnog para (dve cure) koristio je pomalo kao “udicu” za gay i arthouse publiku, pomalo kao veštu distrakciju sa glavne teme – fenomena mlade ljubavi koju portretira nesentimentalno i do u tančine precizno. Usledila je von Trierova Nymphomaniac u dva toma, poslednji u nizu autorovih poligona za izlučivanje žuči i cinizma prema publici, kao i neskriveno podjebavanje iste te publike u svrhu nekakve, kakve god, terapije. Ono što je obeležilo film bile su eksplicitne scene seksa sa protetičkim genitalijama, ali taj seks nije bio romantičan, čak ni erotičan, snimljen iz neposredne blizine ostavljao je mučan dojam.

Na taj trend se nadovezuje novi, četvrti po redu film proverenog provokatora i “enfant teriblea” francuskog ekstremnog filma Gaspara Noe. Love je najavljivan kao pornografski film sa eksplicitnim scenama nesimuliranog seksa snimljen u 3D koji nas vodi u mračne koridore ljudske svesti po pitanju ljubavi i veza. Najave uglavnom stoje, kako se uzme, 3D je proverljiva stvar (premda sam film odgledao u 2D DVD varijanti, sistematski mi je bežao po bioskopima) i scene seksa su zaista eksplicitne (čak nepotrebno osim u smislu provokacije i možda u manjoj meri privremenog psihološkog efekta), ali implikacije toga nisu ni izbliza duboke kako ih autor želi predstaviti, čak se mogu nazvati banalnim.

Love nam ne priča priču o ljubavi ili čemu god, odnosno sa njom završava u prvih 20-ak minuta filma kratko izlažući epilog situacije. Amerikanac u Parizu, student režije Murphy (Glusman) je ujedno i naš distancirani i depresivni narator zarobljen u nesrećnom braku sa Omi (Kristin), ženom koju ne voli. Kako i zašto, Noe će nam objasniti u kratkim crtama sa jednostavnim i prigodnim objašnjenjima. Međutim, Omi nije žena sa kojom na početku zatičemo Murphyja u krevetu u sceni međusobne masturbacije. To je Electra (Muyock), njegova velika i neprežaljena ljubav, sa kojom se u “present day” liniji radnje nije čuo ni video nekoliko godina. Ona je nestala, kako saznaje od njene majke Nore (Nicou), i Murphy želi da je pronađe makar da čuje da je živa i zdrava. Od tog trenutka, Love postaje serija flashbacka u različitim trenucima vremena koja tematizira uspon i pad njihove veze i koja kroz seksualne i narkomanske eskapade pokušava da nam predstavi mehanizme fascinantne, tužne i destruktivne ljubavi koja se uglavnom svodi na međuzavisnost između dvoje nesrećno spojenih ljudi.

Ima Love svojih momenata genijalnosti i promišljanja egzistencije u kojima provocira građansko društvo i blazirane umetničke krugove. U jednoj sceni policajci rade promociju svingerskog kluba u koji zalaze pravdajući to različitim vizijama ljubavi, a i društva između Amerike (posed) i Francuske (deljenje). Međutim, takvih scena je malo u filmu koji traje preko 2 sata da bi napravile razliku, a uz to češće imamo Murphyjevo mudrovanje u “voice overu” koje deluje drveno i lažno. Čak ni ultra-emotivni završetak ne uspeva da popravi utisak.

Uz eklektični soundtrack koji ide od Bacha preko Pink Floyda do elektronike i dronea, koji bi, istina, mogao biti i inovativnije posložen, jača strana filma je fotografija koju potpisuje Noeov stalni saradnik i jedan od najboljih direktora fotografije na svetu trenutno Benoit Debie. Svoj deo posla on radi savršeno, kompozicijski to izgleda perfektno, a smene statičnih kadrova i dugih, polaganih vožnji uspostavljaju ritam filma. Scene seksa o kojima je bilo najviše reči su ponekad elegantno snimljene, a ponekad se otvoreno ide na estetiku odbojnog i mučni psihološki efekat, što je Noeova autorska odluka pre nego Debiejeva tehnička.

Puno je reči bilo i o glumcima, od kojih je jedino Karl Glusman profesionalac, doduše svež sa akademije i ovo mu je prva značajnija uloga. Iskreno, njegovim ostvarenjem nisam fasciniran i zapravo ne mogu da utvrdim je li njegova ne-ekspresivnost i ukočenost prirodna ili je to stvar rediteljevih uputa za jedan lik koji je tako nesadržajan, antipatičan i “ružan iznutra”. Klara Kristin manje ili više statira u tih svojih nekoliko scena i ova neprofesionalna glumica svakako ne može da “dopiše” svoj bezukusan lik. Aomi Muyock je potencijalno otkrovenje filma jer svakako ima prisustvo na ekranu i može da prođe kao lepa, egzotična i misteriozna ženska za kojom bi neko poludeo. To sve važi dok ne otvori usta kada otkrivamo da je njen “line delivery”, makar na engleskom jeziku, na tragu osobe oštećenog sluha. Noe je već u svom prethodnom filmu jednu od glavnih uloga dao Paz de la Huerti, glumici limitiranih (govornih) sposobnosti, ali ipak glumici, a ovde je, čini se, tu pohvalu diletantizmu doveo do kraja.

Upitni su i efekti provokacije od kojih su neke toliko “on the nose” kao penis u punoj erekciji iz kojeg štrca sperma (CGI ili organska, potpuno nebitno), druge toliko očite u filmu i nepovezane da se samo pitamo čemu sve to, dok se o trećima moramo poslužiti internet pretragom. Lako za filmske plakate kojima autor odaje počast svojim uzorima i filmovima koji su uticali na njega, ili makar na stvaranje ovog filma (između ostalih, Salo, The Story of O, Taxi Driver...) to još i možemo razumeti. Lako i za hotel Love iz Enter the Void čija maketa stoji u protagonistinoj sobi, kao i za kasetu I Stand Alone koju vidimo, pa čak i za ubacivanje svog imena i prezimena u imena epizodnih likova, mada takva egomanija po pravilu nije dobar znak.

  Čak je i simbolika imena likova površna: Electra, očekivano, ima buržoasku varijantu “daddy issues” i pre svega želi sigurnost, nisam siguran za Omi, služi li se Noe nemačkim jezikom da bi istakao sredovečnost / bapskost života s njom, dok je Murphy, logično, čovek kojem sve polazi po zlu (pocrtano karticom pri početku filma), za šta je uglavnom sam kriv. Izjava ili površnost, procenite sami. Ono što zbunjuje je ubacivanje imena i prezimena autorove majke (Nora Murphy) u dva različita i jedva povezana lika, kao i imena sadašnje kreativne i životne partnerke Lucile u jedan sasvim epizodni, beznačajni lik.

Očiti su, dakle, autobiografski elementi u filmu, pre svega u Murphyjevom liku koji je, kao i autor, došao u Pariz da bi studirao režiju i u fazi upoznavanja sa novim gradom se verovatno upuštao u eksperimente sa seksom i drogom, blejao, dangubio, vrteo filmove i tripove dok nije odlučio šta bi sa sobom. U tom smislu sećanja na staru, destruktivnu, ali opojnu ljubav i gotovo narkomansku ovisnost o osobi su solidan alibi čak i za svađu sa unutarnjom logikom kroz veći deo filma jer sećanja su naprosto takva – nepouzdana.

Problem je što Love deluje fingirano iskreno i fingirano šokantno i u konačnici banalno. Tako nešto smo sve već nebrojeno puta čitali, gledali, neretki među nama i doživeli. Jedini razuman razlog za ovakav film bilo bi da je Noe “pod stare dane” postao sentimentalan i da se priseća neobuzdane mladosti. Uostalom, neka stilska rešenja govore tome u prilog, atmosfera neponovljivo vuče na 90-te. A onda – spoznaja: Noe je ovaj projekat hteo da snimi još pre Irreversible (2002), i to sa Vincentom Casselom i Monicom Bellucci u glavnim ulogama. E, sad mi tek nije jasna otkud motivacija za snimanje sada po u dlaku istom scenariju.

Love & Friendship

2016.

scenario i režija: Whit Stillman (po kratkom romanu Lady Susan Jane Austen)

uloge: Kate Beckinsale, Mofrydd Clark, Tom Bennett, Jenn Murray, Lochlan O’Mearain, Sophie Radermacher, Chloe Sevigny, Stephen Fry, Xavier Samuel, Emma Greenwell, Justin Edwards

Reći ćete da sam smekšao i počeo da gledam filmove za babe. Da ste možda mogli da podnesete hipstersko-pičkaste indie-Sundance dramice, ali da sam ga sad baš preterao. Kostimirana drama, pa još po pisaniju Jane Austen... Pitaćete se nisam li ranije govorio da su sve te gordosti i predrasude, razumi i osećajnost bolji ako se u njih ubace vampiri, vukodlaci, zombiji ili makar psihopate sa noževima i sekirama. Stvarno strašno.

U svoju odbranu, dok nisam pogledao film nisam ni imao predstavu da se tu radi o adaptaciji Jane Austen. Znam da je neznanje nevešta odbrana, ali kratki epistolarni roman objavljen skoro 100 godina po autoričinoj smrti je dovoljno opskuran za mene kao ne-poznavaoca njenog dela. Ispostavlja se, međutim, da Lady Susan nije njen tipičan roman iako i tu imamo plemstvo, letnje rezidencije, klasno napredovanje, ženidbe i udadbe i ekstenzivnu komunikaciju pismima. Ne, poštovana Jane Austen je tu demonstrirala nešto drugo: smisao za humor i satiru.

Za razliku od onodobnih romana (reč je o poznom XVIII stoleću), ovde nema moralne poruke i “trijumfa dobra”. Happy end je tu, ali su konotacije potpuno drugačije, kao i set likova. Naša protagonistkinja je prepredena i bezobrazna, čak je i primer loše majke koja u svojoj kćeri vidi samo teret. Teško joj možemo naći makar jednu osobinu zbog koje bismo je voleli, ali je svakako možemo poštovati i čak biti fascinirani njome, njenom besramnošću i elaboriranim prevarantskim shemama. U poređenju s njom, ostali likovi su ili beznadežno dosadni i uštogljeni ili toliko naivni da nije ni čudo da upadaju u njenu mrežu.

Lady Susan Vernon (Beckinsale) je udovica koja je već uspela potrošiti nasledstvo od svog pokojnog muža i zato pod hitno mora naći novog, a pitoreskna provincija je za to pogodnija nego smogoviti, buržoaski London u kome ima samo jednu iskrenu prijateljicu namera sličnih njenim, Amerikanku Aliciu Johnson (Sevigny) “srećno” udatu za muža kojeg ne podnosi (Fry) i čiju smrt čeka i priželjkuje ne bi li se domogla nasledstva. Zato Lady Susan odlazi u goste kod rodbine svog pokojnog muža, odnosno njegovog brata (Edwards) i bratovljeve žene Catherine (Greenwell) koja jedina čita njene namere. Njena idealna žrtva je Catherinin brat Reginald (Samuel), čovek koji je inteligentan, ali svejedno fasciniran udovičinim bezobrazlukom i spletkarenjem. Da ne bi bilo dosadno, Lady Susan o istom trošku pokušava da uda i svoju kćer Federicu (Clark), i to za Sir Jamesa Martina (Bennett) čija se dobrodušna glupost može meriti jedino sa njegovim bogatstvom i ugledom.

Kako smo u romantičnim vremenima pre interneta, facebooka, pa čak i tračerskih novina, intrige oslonjene na dvosmislene razgovore i pisma su jako dalekosežne. Našu inteligentnu i prepredenu udovicu nije tako lako uhvatiti u laži, a čak i kad najopreznijima u redovima engleskog seoskog plemstva slučajno uspe u tome, ona je više nego sposobna da priču okrene u svoju korist. Nju perfektno i sa guštom igra Kate Beckinsale, inače sjajna glumica koja je imala tu nesreću da se zaglavi u trash franšizi sa pomenutim vampirima i vukodlacima Underworld. Ona ovde uživa sa svojim izuzetno mesnatim likom i kreira ulogu koja joj može poslužiti kao portfolio u daljoj karijeri. Njoj jedino može parirati Chloe Sevigny kao gospođa Johnson, glumica jednako kao i lik. Njih dve su već igrale prijateljice kod Stillmana u The Last Days of Disco (1998) i, iako sa potpuno drugačijim likovima, njihova hemija je prisutna i neiskvarena.

Naravno, Stephen Fry će briljirati u svakoj ulozi, ma koliko mala ona bila, a ovde je mala, ali njegove glumačke manirizme je uvek zabavno gledati. Vrhunsku ulogu u filmu ostaruje i Tom Bennett kao Sir James koji bi u manje veštim rukama bio iritantno glup lik. U Bennettovom tumačenju, on je izuzetno simpatičan idiot na tragu princa-regenta kojeg je Hugh Laurie igrao u trećoj sezoni The Black Adder smeštenoj u slično doba. To je, dame i gospodo, komično ostvarenje na vrhunskom nivou.

Uostalom, ovako solidan film, baš na tu temu, je i bio za očekivati od Whita Stillmana. Ovaj probirljivi i precizni reditelj koji je u 26 godina dugoj karijeri snimio samo 5 filmova praveći ponekad i izuzetno duge pauze je apsolutni majstor za prefinjenu komediju naravi koji svoje likove razume i poštuje čak i kad oni rade neviđene gluposti sebi samima. S tim u vezi, ovde su manje bitni detalji perioda poput scenografije i kostima (premda su i oni pogođeni odlično), a više odnosi likova i njihova često uvijena komunikacija.

Iz perspektive današnjeg vremena, pitanje je koliko se toga promenilo otkako je Jane Austen pisala svoje romane. Suštinski, vrlo malo toga: ženska emancipacija je uznapredovala, socijalna mobilnost je veća i mladi ljudi sami odlučuju o izboru partnera, makar u civilizovanom svetu kojem Engleska još uvek formalno pripada. Ali, ne vode li nas kroz život vrlo slični ili čak isti obrasci? Ne jurimo li uglavnom za materijalnim dobrima i finansijskom sigurnošću? Nije li još uvek lakše oženiti se ili udati za novac nego isti zaraditi? Ne nameće li nam društvo slične uzore pod različitim imenima i titulama? Lako za tehnologiju i pravo, ljudska psiha ostaje uvek ista.

Urge

2016.

režija: Aaron Kaufman

scenario: Jerry Stahl, Aaron Kaufman, Guy Busick, Jason Zumwalt

uloge: Pierce Brosnan, Danny Masterson, Justin Chatwin, Ashley Greene, Nick Thune, Alexis Knapp, Chris Geere, Bar Paly, Alison Lohman

Šta sve možeš kad si veliki glumac? Možeš se, recimo, pojaviti u ukupno tri scene u filmu, a da tvoja faca zauzme centralni deo postera i da tvoje ime bude prvo na spisku. A ti ćeš, glumčino moja, dobro znati i nama manje naivnima dati do znanja zašto si se uopšte pojavio u nekom takvom sranju nedostojnom tvog imena i talenta. Tu su uvek mesnati, zapravo više šunkasti (od engleskog izraza “ham” - propali glumac) monolozi, dakle prilika za kvalitetnu zajebanciju, i na kraju svotica na bankovnom računu. Nadam se da ti ta svota ne spasava život, jer bi to značilo da te bivše žene i menadžeri potkradaju, nego da je zajebancija presudna.

Zezam se ja malo, ali to nije ništa u poređenju sa tim kako je mene zeznuo celokupni glumački, kreativni i producentski tim na čelu sa rediteljem debitantom Aaronom Kaufmanom. Hajde i to sa prvopotpisivanjem Piercea Brosnana kojeg ima u tri scene, premda film tek tada živne, pa su one nekako i “highlight”. Hajde i špica sa fetišističkim latex kostimom koja zajedno sa naslovom upućuje na film sa seksualnom tematikom. Nego, otkud mu ideja da nas drži u neizvesnosti ko je protagonista filma, nevezano za potpisivanje...

Prvo upoznajemo Neila (Danny Masterson, najzanimljiviji član That 70's Show postave, vidljivo omatorio) koji je tehnološki novobogataš i logično šupak. Upoznajemo ga u sceni gde on sklapa važan posao sve zajebavajući potencijalne partnere i arogantno se igrajući sa modelom helikoptera. Misli su mu drugde, on planira vikend sa ortacima u svojoj novoj vili na ekskluzivnom turističko-bogataškom otoku pa nema vremena da se bakće sa biznis-trivijalijama. To za njega uglavnom radi njegova hladna i zategnuta asistentkinja / povremena devojka Theresa (Ashley Greene, zamislite Annu Kendrick, samo bez talenta), takođe pozvana na vikend.

Ostatak bande su jednako buđavi likovi. Tu su Englez Vick (Chris Geere, ta njuška mi je poznata iz nekog televizijskog sitcoma) i njegova devojka – nimfomanka (Paly), zatim Ben (Nick Thune, isto semi-poznata komičarska njuška) kojeg zezaju da je siromašan zato što ima fiksnu platu koja čak nije ni šestocifrena i još jedna cura, Joey (Knapp) koja ima, ne kapiram zašto, etiketu ružnjikave cure u ekipi, ono kao riba-ortak. A u vili ih čeka Jason (Chatwin) kojeg čak i oni smatraju šupkom, pa vi vidite...

Elem, njihov prvi izlazak je u šatro ekskluzivni seksualizirano-fetišizirani klub u koji se ulazi tako što se na tebe i ekipu zaustave ogromne, lažne neonske oči. A unutra bahanalije i ljudi u maskama, kao u jeftinoj kopiji Eyes Wide Shut i svi se ponašaju kao da su na drogama, nekim novim i kvalitetnim. Pajseri bogataški logično požele malo toga i baš zgodno, Jason biva izabran i pozvan od strane čoveka-vraga-kurca-kurtona u latex odelu na razgovor sa Gazdom. Bez zezanja, Brosnanov lik je potpisan samo kao The Man, citira filozofe i mudruje, što baš i nisu zaželjene osobine za jednog dilera i vlasnika otmenijeg kupleraja.

Radi se tu o sasvim novoj drogi kod koje nema fizičke ovisnosti i nezgodnog spuštanja, koja ne daje samo “high”, nego briše inhibicije i čini da se čovek oseća kao kralj sveta i ponaša se onako kako želi, odnosno u skladu sa svojim nagonima. (Eto naslova!) Međutim, postoji jedno pravilo: dozvoljeno je uzeti jednu ampulu. Ne u toku večeri, nego u životu.

Sad, ostatak bogatih pajsera se majmunski uradi, jebe pred publikom i šta sve ne, a Jason ništa. Ni prvi, ni drugi, ni treći put. Međutim, kako se oni rade, osećaj je sve manje kraljevski, a ne brišu se samo inhibicije, nego i osećaj za moral i ispravno. To u prevodu znači da ih preuzimaju atavističke želje za čime god: seksom, hranom, kontrolom, strahopoštovanjem, dominacijom. I to nije ograničeno na jednu ekipu, nego se proširilo po celom otoku. Sumrak civilizacije, anarhija, uništenje... A jedino Jason ostaje pribran, izrasta u protagonistu filma i pokušava da spasi šta se spasiti da, od ekipe, a i od celog sveta kakvog poznajemo.

Urge pokušava da bude “lean and mean” triler sa dubokim konotacijama. Sad, “lean” nije, previše je tu sranja i gluposti, masovki plesanja na glupu elektronsku muziku i jedenja kolača u slow-motionu, ljudi-kurtona i ostalih nepotrebnih detalja, a premalo nekakvog opipljivog seksa ili provoda. Nije ni “mean”, ako se pod “mean” ne podrazumeva bezmudaška i ne naročito potrebna polu-eksplicitnost u prikazivanju nasilja. A o dubini tek ne treba trošiti reči.

Ovo je klasična moralistička popujuća plašilica sa dna (produkcijske) kace čija je jedina poenta ispravna koliko je banalna: neograničena sloboda jednog ograničava slobodu drugog i te neograničene slobode (od inhibicija, seksualnih, moralnih i inih) svih dovode do sukoba, nasilja i sumraka civilizacije. Ili ako hoćete jednostavnije: čoveku je nasilje prirođeno i jedino ga društvene norme drže pod kontrolom. Međutim, tako trapavo izvedena, sa gomilom nesuptilnih, površnih filmskih i ne-filmskih referenci (pred kraj filma imamo i kamenovanje žene, što nam otprilike govori da se vrlo lako možemo spustiti na nivo talibana), ta poenta ispada smešna, nebulozna, ridikulozna, parodična prema samoj sebi. Dodajmo na to i činjenicu da su likovi koje kroz film pratimo svi do jednog toliko odvratni da im želimo dugu i bolnu smrt i zbog toga se ne osećamo kao loše osobe.

I onda tu je Pierce Brosnan. The Man. Najjača tačka filma. Tri scene u monolozima. Jasno, lik je satanski, na tragu Al Pacinovog u The Devil's Advocate. Kao što Al Pacino tu u svojoj bravuri jede Keanu Reevesa za doručak, tako i Pierce Brosnan ovde proždire Justina Chatwina, uživa u tome i glođe mu kosti. Brosnan u tom društvu toliko odskače da čak u jednom trenutku tera i reditelja Aarona Kaufmana da se malo uozbilji i složi makar jednu “stylish” scenu (onu njegovu srednju, u zalogajnici) koja ne deluje jeftino i glupo. Šteta što će to Kaufman usrati u onoj završnoj rekapitulaciji koja ne samo da pada guzicom u zemlju, nego i pokušava da nam proda “Fire Walk With Me” referencu u kombinaciji slike i monologa. Naravoučenije i jedanaesta zapovest: Ne hvataj se Lyncha, nesrećniče, ako ne znaš šta bi s tim.

Evo nabih već hiljadu reči na film koji je nedvosmisleno loš, užasan čak. Zašto? Pa zato što ga preporučujem za gledanje. Jednima kao primer kako izgleda film kada smislena i intrigantna premisa o svetu bez inhibicija ode u pizdu lepu materinu kada se s njom ne postupa pažljivo i pametno. Drugima kao čistu zabavu: Urge je toliko loš da je vrlo blizu da “obrne pun krug” i pretvori se u pravi dragulj trasha. Ne uspeva, ali je blizu.

Nego, verovali ili ne, Kaufman i armija scenarista su zaista poverovali da će Urge ostaviti trag, pa su zato ostavili dvostruki otvoreni kraj, onaj pre odjavne špice i onaj posle sa Alison Lohman, verovatno se nadajući nastavku. Pusti snovi, ali oni su toliko nesvesni svojih nekvaliteta da im na tome treba čestitati sporim tapšanjem. Ako će im to biti za utehu, svečano obećavam da ću pogledati nastavak, ako ga bude. Kapiram da ga ne bih propustio ni za šta na svetu.

Before I Wake

2016.

režija: Mike Flanagan

scenario: Mike Flanagan, Jeff Howard

uloge: Jacob Tremblay, Kate Bosworth, Thomas Jane, Annabeth Gish, Scottie Thompson, Dash Mihok

Mike Flanagan je “on the move” što se tiče sveta horora. Postoji nekoliko razloga za to, od kojih prednjači to da je sposoban zapakovati film u relativno kratkom roku, versatilan i žanrovski pismen autor koji zna kako da relativno elegantno proizvede efekat. Međutim, on nije nikakav genije, čak ni metodični, nastudirani autor koji izbacuje redom dobre do sjajne filmove. On zapravo ređa solidne, blago natprosečne uratke i to je u ova kvalitativno sušna vremena za horor više nego dovoljno. Ovo mu je već drugi naslov ove godine, a očekuje se i prequel za prilično lošu Oujiu, pa neka mu je bog u pomoći, premda mi smrdi da Flanagan pokušava da napravi pitu od govana, a to baš i ne ide tako lako.

Before I Wake, kao i svi Flanaganovi filmovi, svoju inspiraciju crpi iz nekoliko horor i hororu bliskih tropa. Ovde tako imamo ucveljeni bračni par, Marka (Jane) i Jessie (Bosworth), koji još uvek tuguje za svojim nastradalim sinom. Oni pokušavaju da svoju pažnju skrenu sa usvajanjem dragog, ali nesrećnog dečaka Codija (Tremblay) za kojeg im socijalna radnica (Gish) kaže da je fini i pametan, ali da nema sreće sa udomiteljima.

E, sad, on je zaista fini i drag klinac koji pokazuje manire i uviđavnost već kod sitnih detalja poput izuvanja u predsoblju i koji iskreno želi da ima dobar odnos sa svojim udomiteljima, ali nešto u njemu je sablasno. Ne na taj način da maskira čisto zlo pojavom finog deteta, nego zbog toga što jednostavno deluje izmučeno. Štos sa Codijem je, ubrzo otkrivamo, taj da njegovi snovi postaju realnost za njegove ukućane i neposredno okruženje. Divno i krasno dok su ti snovi lepi i konstruktivni (Cody, recimo, voli leptire), ali šta ćemo kada se pojavi noćna mora, sa sve pripadajućim monstrumom-ubicom koji je, navodno, ubio i njegovu majku?

Pomislite na Freddija Kruegera, dodajte u miks nevino-sablasnu decu iz Shyamalanovih filmova, začinite sa nežnim odnosom prema toj deci i raskošnim vizualima viđenih kod del Tora i eto vam okvira odakle Before I Wake gradi svoju dopadljivost. Dodajmo na to i često ostajanje u realističkom, pomalo melanholičnom ključu i izvrsnu psihologiju likova, pre svega kada se radi o motivaciji (Mark i Jessie su istovremeno i humani i sebični u svom pomaganju Codiju), te vrlo dobru glumu i snažnu glumačku hemiju koja je zasita slična porodičnoj i taj prostor fantazijske (psihološke) drame postaje najjači deo filma.

Problem, međutim, nastaje na polju horora. Flanagan i saradnik mu Howard često pate od apsolutnog nedostatka osećaja za kontekst, pa tako, recimo, o našem (odsanjanom) negativcu ne znamo ništa: ni je li stvaran ili je plod Codijeve mašte, zašto se pojavio, zašto baš kod Codija, šta želi i tako dalje. Ne samo to, nego i CGI monstrum deluje kao nastao bez inspiracije, možda dignut iz nekog napuštenog drafta za kompjutersku igricu, jednom rečju, besmislen. Dodatno, Flanaganu se još može zameriti to što se u svojoj horor-mehanici previše oslanja na “jump scare” momente, čemu je i inače sklon. Međutim, ovde mu, za razliku od Occulusa, ne uspeva da napravi nešto iole strašno i iznenađujuće.

Ali sve to je manje bitno. Vaš jedini motiv da pogledate film, pored odgovora na pitanje jeste li serijski konzument horora ili niste, biće glumci koji su, po prvi put kod Flanagana, iz nešto viših indie ešalona. U centru pažnje je, naravno, nova mlada senzacija Jacob Tremblay i on je ovde dobar, apsolutno na nivou svog prvenca u Room, ako ne i bolji od toga, i pokazuje kod dece-glumaca retku sposobnost za doziranje svog izraza. Uparenog sa vrlo raspoloženima i doziranima Thomasom Janeaom i Kate Bosworth u ulozi njegovih “novih” roditelja, Tremblaya je pravo zadovoljstvo gledati. Šteta je samo što Flanagan ne uspeva da na tome izgradi bolji film.