Lista - Jul 2020

Ukupno pogledano: 60 (46 dugometražnih, 14 kratkometražnih)
Prvi put pogledano: 44 (30 dugometražnih, 14 kratkometražnih)
Najbolji utisak (prvi put pogledano): The Self Portrait
Najlošiji utisak:  The Night Clerk

*ponovno gledanje
**kratkometražni

objavljene kritike su aktivni linkovi

datum izvor Naslov na Engleskom / Originalni naslov (Reditelj, godina) - ocena

01.07. video It Must Be Heaven (Elia Suleiman, 2019) - 8/10
01.07. video Blood Quantum (Jeff Barnaby, 2019) - 6/10
02.07. video Da 5 Bloods (Spike Lee, 2020) - 5/10
02.07. video The Informer (Andrea Di Stefano, 2019) - 7/10
03.07. festival We Have Boots (Evans Chan, 2020) - 7/10
04.07. video You Should Have Left (David Koepp, 2020) - 4/10
07.07. video Calm With Horses / The Shadow of Violence (Nick Rowland, 2019) - 7/10
**09.07. festival BBQ (Jeanne Mayer, 2020) - 7/10
**09.07. festival Benevolent Ba (Diffan Sina Norman, 2020) - 8/10
09.07. festival Corporate Accountability / Responsabilidad empresarial  (Jonathan Perel, 2020) - 7/10
10.07. video Eurovision Song Contest: The Story of Fire Saga (David Dobkin, 2020) - 5/10
*10.07. festival Infection / Infección (Flavio Pedota, 2019) - 5/10
*10.07. festival The Corporation / Korporacija (Matej Nahtigal, 2019) - 7/10
10.07. festival Riot Girls (Jovanka Vučković, 2019) - 6/10
11.07. festival Diablo Rojo PTY (Sol Moreno, J. Oskura Nájera, 2019) - 5/10
*11.07. festival Color Out of Space (Richard Stanley, 2019) - 8/10
11.07. festival Coma / Koma (Nikita Argunov, 2019) - 6/10
*11.07. festival Crazy World (Nabwana I.G.G, 2014/2019) - 7/10
**12.07. festival Heat / Hitte (Thessa Meijer, 2019) - 9/10
*12.07. festival I Am Toxic / Soy Toxico (Daniel de la Vega, Pablo Parés, 2018) - 5/10
*12.07. festival Tusta (Andrej Korovljev, 2019) - 6/10
*12.07. festival The Marathon Family / Maratonci trče počasni krug (Slobodan Šijan, 1982) - 10/10
**13.07. festival Limbo (Nalle Sjöblad, 2019) - 6/10
14.07. video Palm Springs (Max Barbakow, 2020) - 8/10
*14.07. festival Deathcember (grupa autora, 2019) - 5/10
14.07. video Spirits in the Forest (Anton Corbijn, 2019) - 8/10
**14.07. festival Breaking Point: A Star Wars Story (Stevan Filipović, 2019) - 7/10
**14.07. festival D-52 (Hrvoje Wächter, 2020) - 5/10
**14.07. festival Brothers Among the Dead / Bratje med mrtvimi (Bernard Rebernik, 2020) - 4/10
14.07. festival Aquaslash (Renaud Gauthier, 2019) - 4/10
*15.07. festival Amigo (Óscar Martín, 2019) - 4/10
*15.07. festival Happy Times (Michael Mayer, 2019) - 7/10
*15.07. festival First Love (Takashi Miike, 2019) - 9/10
16.07. festival Noise (Jeremy Laval, 2019) - 6/10
16.07. festival Sacrifice (Andy Collier, Toor Mian, 2020) - 6/10
*16.07. festival The Lodge (Veronica Franz, Severin Fiala, 2019) - 9/10
**17.07. festival So What if the Goats Die / Qu’importe si les bêtes meurent (Sofia Alaoui, 2020) - 8/10
17.07. festival Random Acts of Violence (Jay Baruchel, 2019) - 4/10

*17.07. festival The Painted Bird (Vaclav Marhoul, 2019) - 5/10

*18.07. festival Zombi Child (Bertrand Bonello, 2019) - 7/10
*18.07. festival Bliss (Joe Begos, 2019) - 6/10
*18.07. festival 1BR (David Marmor, 2019) - 6/10
19.07. video The Beach House (Jeffrey A. Brown, 2019) - 7/10
20.07. festival Comrade Drakulich / Drakulics elvtárs (Márk Bodszár, 2019) - 8/10
21.07. video American Woman (Semi Chellas, 2019) - 6/10
**21.07. video Slice of Life (Luka Hrgović, Dino Julius, 2019) - 8/10
23.07. festival Lessons of Love / Lekcja miłosci (Małgorzata Goliszewska, Kasia Mateja, 2019) - 8/10
23.07. video Straight Up (James Sweeney, 2019) - 8/10
**24.07. festival Regret (Santiago Menghini, 2020) - 8/10
25.07. video The Night Clerk (Michael Christopher, 2020) - 3/10
25.07. festival The Self Portrait / Selveportrett (Margareth Olin, Katja Hogset, Espen Wallin, 2020) - 9/10
26.07. video You Don't Nomi (Jeffrey McHale, 2019) - 8/10
27.07. video End of Sentence (Elfar Adalsteins, 2019) - 8/10
**27.07. festival Shanzai Screens (Paul Heintz, 2020) - 7/10
**27.07. festival Furtivo (Pedro García Campos, Pol González Novell, 2020) - 6/10
*28.07. video Showgirls (Paul Verhoeven, 1995) - 5/10

**29.07. festival Flesh / Carne (Camila Kater, 2019) - 9/10

**29.07. festival Misericórdia (Xavier Marrades, 2019) - 7/10

30.07. video The Rental (Dave Franco, 2020) - 6/10

30.07. festival Bure Bareta (Robert Bubalo, 2019) - 6/10

Straight Up

kritika objavljena na XXZ

2019.

scenario i režija: James Sweeney

uloge: James Sweeney, Kate Findlay, Tracie Thoms, Randall Park, Betsy Brandt, James Scully, Dana Drori, Joshua Diaz

Do sada smo već valjda shvatili da seksualne preferencije pojedinca ne možemo gledati u binarnom ključu. Nekako smo prihvatili i tu Kinseyevu skalu sa sedam podeljaka, ali istina je da, ako ćemo to već pokušati da predstavimo grafički, onda bi spektralni model više odgovarao nego linearni. Seks po pravilu nije samo seks, niti je fizička privlačnost jedini faktor. Romantične preferencije se ne moraju nužno poklapati sa seksualnim. Po ovom skliskom terenu, u funkciji scenariste, reditelja i glavnog glumca, hoda James Sweeney u svom dugometražnom prvencu Straight Up.

Sweeney igra Todda, mladića od 20 i nešto godina kojem su još u osnovnoj školi “ucepili” da je gay i da bi se toga trebalo stideti. Todd je osetljiva dušica koja vuče pun džak fobija i psihičkih disfunkcija kojima dominira opsesivno-kompulsivni poremećaj koji se ogleda u patološkoj pedanteriji i gađenju prema telesnim tečnostima svih vrsta. Ma koliko se uklapao u stereotipnu verziju gay osobe (“analni tip” po Freudu), Todd je zapravo aseksualan, ali svejedno ne želi da ostatak života provede sam.

Tu na scenu stupa Rory (Findlay), devojka njegovih godina koja pokušava da u džungli Los Angelesa napravi karijeru glumice, iako je očito da joj to neće uspeti. Ona se od sveta brani ironijom i cinizmom, svesna da ne ispunjava društveno nametnute standarde, a zapravo traži nekoga ko će je razumeti i ko će joj biti prijatelj u dobru i u zlu. Njih dvoje se upoznaju u biblioteci na odeljku za samopomoć jednom predivnom zabunom: Todd preslaguje knjige na polici, zbog čega Rory pomisli da je on zaposlen tamo i da može da mu preda molbu za posao. Narednih nekoliko sati provode u razgovoru, a narednih nekoliko dana na njegovom poslu čuvanja tuđih vila dok su vlasnici odsutni. U tom trenutku će i otpočeti svoju vezu koja nije bazirana na fizičkoj privlačnosti, nego na intelektualnoj, gde su i neprijatni trenuci rasprava jednako bitni kao i oni prijatni.

Da su sami na svetu, verovatno da bi im veza uspela, mada se ni to ne može tvrditi sa sigurnošću, ali oboje zapravo moraju egzistirati u društvu koje propisuje šta je veza, a šta nije. Prvo, tu su njegovi uglavnom praznoglavi i seksom opterećeni prijatelji među kojima se ističe Ryder (Scully) koji na Toddovu novootkrivenu “heteroseksualnost” gleda kao na izdaju i internaliziranu homofobiju. Svi njegovi postupci su zapravo usmereni na sabotažu. Drugo, tu su i njegovi roditelji (Brandt, Park) koji imaju svoje viđenje zajedničkog života centrirano oko potomstva i okruženja familije. Konačno, Rory po svojoj prirodi nije aseksualna i pitanje je koliko može izdržati u takvom tipu romantične veze ma koliko joj se njene prednosti činile primamljivim na početku.

Straight Up je inteligentna i emotivna komedija koja na nepretenciozan način ispituje moderni svet u čijem centru stoje individualna sreća i individualne nesigurnosti, i to čini na vrlo duhovit način bez posezanja za jeftinim smehom. Sweeneyev scenario je, što se tiče dijaloga i tempiranja replika, izuzetan, a reference koje su u opticaju su pametne i promišljeno izabrane, tako da tu imamo i Gilmore Girls (tu seriju su oboje naših protagonista fanatično pratili), i Will and Grace (nju nisu gledali, iako žive u aranžmanu i ponašaju se kao naslovni junaci), ali i Cat on a Hot Tin Roof, posebno značajnu zbog odstupanja između izvorne drame i filmske adaptacije u tretmanu seksualnosti glavnog junaka.

Ono što scenariju nedostaje je malo dublji razvoj likova, ne samo epizodnih, već i same Rory koja bi u izvedbi neke druge, manje sposobne glumice bila isprazna kao Toddovo društvo ili ohola i arogantna. Jasno je da je Sweeney tu platio određeni danak neiskustvu i fokusirao se na lik koji je pisao za samog sebe, čime je dosta olakšao posao sebi kao glumcu, ali stvar zapravo vadi Kate Findley. Njeno “čitanje” lika je emotivno, njeni instinkti su ispravni, njen komičarski “tajming” je perfektan. Zbog toga se stiče utisak da između njih dvoje sve puca od hemije, unekoliko potkrepljen time da glumci, kao i likovi, komplementiraju jedno drugo. Epizodisti, sa druge strane, imaju dovoljno prostora i vremena da uberu poneki poen, što najbolje koriste Randall Park kao Toddov otac i Tracie Thoms kao njegova psihioterapeutkinja.

I u svojstvu reditelja Sweeney radi dobar posao, premda zanatski deo u velikoj meri podređuje distinktivnom stilu i dizajnu. Fotografija Grega Cottena u veselim, kalifornijskim pastelnim tonovima asocira na hedonizam, dok starinski format slike 4:3 asocira na skučenost društvenih normi koje vode naše junake, a opsesivna simetrija kadrova odgovara Toddovoj ličnosti. Kada se crta podvuče, Straight Up je dosta dobra i uspela “dramedija” iz kuhinje američke nezavisne produkcije, a kada se tome doda činjenica da reč o debitantskom ostvarenju, penje se do nivoa vrlo dobrog filma.

Comrade Drakulich / Drakulics eltvárs

kritika objavljena na XXZ

2019.

scenario i režija: Márk Bodszár

uloge: Lili Walters, Ervin Nagy, Zsolt Nagy, Szabolcs Thuróczy, István Znamenák, Nelli Schücs, Alexandra Borbély, Mónika Balsai, Roland Rába

Ma koliko desne struje apriorno štetile kulturi koju po pravilu uništavaju uskraćivanjem sredstava i imperativom preživljavanja na tržištu, odnosno komercijalizacije, mađarska kinematografija može poslužiti kao izuzetak od pravila. Razlog za to je njihova nacionalna kinematografska institucija koja funkcioniše nezavisno od državne politike, a u kojoj jedan čovek, njen upravnik, ima apsolutnu vlast. Andrew G. Vajna je nekadašnji hollywoodski producent i svakako ime od prevelikog značaja da bi bio ičiji politički poslušnik. Dok prigovori da najveću nacionalnu kinematografsku instituciju vodi kao svoju prćiju delimično stoje, rezultati govore u prilog tome da se nacionalna kinematografija kreće u dobrom pravcu: Son of Saul (2015) Lászla Nemesa je 2016. godine kao prvi mađarski film okrunjen Oscarom za najbolji strani film, uz još nekoliko značajnih nagrada (žirija u Cannesu, Zlatnog globusa i drugih), dok je On Body and Soul (2017) Ildikó Enyedi pokupio Zlatnog medveda u Berlinu.

Stvari stoje još bolje ako se pogleda žanrovski spektar kinematografije, odakle Vajna vodi svoje profesionalno poreklo. Iako vrlo glasan kritičar kako političke, tako i stručno-kinematografske strukture, Györgyi Pálfi ni u kojem slučaju nije zabranjen autor, a uz pomoć nacionalnog finansiranja je uspeo da realizuje svoju ambicioznu SF dramu His Master’s Voice (2018), Károly Ujj Meszáros je nakon uspeha sa fantazijskim filmom Liza the Fox Fairy (2015) uspeo realizovati produkcijski zahtevni politički akcioni triler X. (2018). Kills on Wheels (2016) Attile Tilla predstavlja kategoriju za sebe svojim stripovskim dizajnom, vrtoglavom akcijom i crnim humorom.

Jedno od bitnijih imena mađarske žanrovske filmske produkcije je i Márk Bodszár čiji je film Heavenly Shift (2013) jako dobro rezonirao sa publikom iz našeg regiona koja imala prilike da ga vidi. Reč je o crnohumornoj drami smeštenoj u noćni milje Budimpešte u kojem kao zaposlenik hitne pomoći pokušava da preživi Sarajlija Milan. Hevaenly Shift je naredne 2014. godine pobedio na Grossmannu, festivalu fantastičnog filma i vina u Ljutomeru, u Sloveniji, koji predstavlja zlatni standard u regiji kada je reč o žanrovskim i fantastičnim filmskim festivalima. Bodszár sada ima novi film, Comrade Drakulich koji je nakon bioskopske distribucije kod kuće prošle jeseni imao tu nesreću da mu festivalska turneja “padne” u pandemijsko/post-pandemijsko vreme. Film je ipak uspeo da se domogne online izdanja NIFFF-a u švajcarskom gradu Neuchatelu, ali i fizičke, proređene, ali svejedno rasprodate projekcije na Grossmannu.

Comrade Drakulich ambiciozna je i nesvakidašnje uspela politička satira sa elementima farse, špijunskog trilera i fantastične vampirske ljubavne priče smeštena u ne tako davnu komunističku prošlost Mađarske. Dok je naslov klasična aluzija i na vampirizam (postoje indicije da su glasine o rumunskom grofu kao o vampiru i masovnom ubici potekle baš iz Mađarske gde je dotični proveo poslednje godine svog zemaljskog života) i na komunizam, elegancija sa kojom Bodszár spaja navedene elemente je nešto u čemu se može uživati.

Nakon godina provedenih u inostranstvu, pre svega na Kubi i u Americi, drug Fábián (Zsolt Nagy) se makar na kratko vraća u svoju domovinu koju je zadužio hrabrom borbom rame uz rame sa Jánosom Kádrom i ostalim mađarskim partizanima kako bi organizovao prikupljanje krvi za decu i ranjenike u sestrinskoj komunističkoj vijetnamskoj naciji koju još uvek pustoši rat sa mrskim imperijalističkim američkim neprijateljem. Ono što je posebno zanimljivo u Fábiánovom slučaju je da on ne stari, kreće se samo noću i zapravo živi krajnje neskromno, reklo bi se zapadnjački razmetljivo i dekadentno.

Delikatan zadatak praćenja njega pri prikupljanju krvi i diskretnog otkrivanja njegove tajne večnog života dobija mlada agentica Mária Magyar (Walters). Ona, pak, ima partnera u službi i u privatnom životu, Lacija Kuna (Ervin Nagy) koji bi se najbolje mogao opisati sintagmom “jak i glup”, a čiji je jedini kvalitet za službu slepa vernost proklamovanim komunističkim idealima. Dok zadatak dovodi na scenu ljubavni trougao (jer, hej, moderni vampiri osim što piju krv pružaju i fantastičan seks i bude želju za avanturom) o kojem se sprdaju i nadležni u službi i komšije, oni na vrhu znaju šta je u igri: večni život koji bi osigurao i večnost komunizma.

Radeći sa nevelikim budžetom od oko 2 miliona eura, Bodszár prilično verno uspeva da rekreira detalje neveselog perioda ranih 70-ih u Mađarskoj. Istini za volju, “trabanti” za sirotinju, “volge” za zaslužne drugove i ostale “lade” i “moskviči” možda deluju suviše muzejski nekorišćeni, ali valjda su takva generalna pravila igre za portretiranje socijalističkog “glmaura”. Kada je reč o uređenjima enterijera, Bodszár i ekipa mu odlaze korak dalje u smislu realističnosti i pogađaju suštinu i pojedinosti hladnoratovskog perioda na manje veseloj, a kasnije i poraženoj strani “gvozdene zavese”.

Spominjanje 1956. godine, neuspele revolucije, nacionalne traume i opšteg mesta antikomunističke retorike u današnjoj Mađarskoj u ovakvom filmu možda može delovati kao malo nesuptilan i otvoreno kalkulantski čin usmeren na skupljanje simpatija na desnom spektru, ali to naprosto ne stoji, iz više razloga. Prvo, sam Fábián je čvrsto pozicioniran kao oportunista, ali i dosledni partizan i komunista, tako da njegova pozicija o 1956-oj koju na nekoliko mesta ponavlja nikako ne ide u prilog nacionalističkoj mitomaniji. Drugo, sam taj događaj, ponovljen po sličnom scenariju sa još krvavijim posledicama 1968. u Čehoslovačkoj, svakako predstavlja mrlju, ako ne i preferirani “modus operandi” pro-sovjetskog istočnog bloka u kojem staljinizam sve do kolapsa ranih 90-ih nikada nije bio pošteno prokazan.

Konačno, cela fantazija ovog izvrsno odigranog, vešto uslikanog i režiranog filma je i više nego uverljiva, gledano konvencionalnim aršinima. Sve i kada bi vampiri postojali, sistemi usmereni ka monolitnosti i večnosti bi imali manji problem sa moralnom deprivacijom konzumacije tuđe krvi u smislu vlastitog preživljavanja, dok bi svakako već bio kako se u to elitno društvo krvopija uvući i kako na poziciji krvopije ostati večito. Ovako iz lagodne pozicije gledalaca možemo samo da se zavalimo i da uživamo, zahvalni na tome da su vampiri stvar fikcije i da su u stvarnom svetu zatrovanom komunističkim totalitarizmom bili tek strašila za malu decu iz nekih bapskih priča i starih legendi na rubu zaborava.

Palm Springs

kritika objavljena na XXZ

2020.

režija: Max Barbakow

scenario: Andy Siara

uloge: Andy Samberg, Christin Milioti, J.K. Simmons, Meredith Hagner, Peter Gallagher, Camila Mendes, Tyler Hoechin, Chris Pang, Jacqueline Obradors, June Squibb, Dale Dickey

Romantična komedija se u poslednje vreme smatra mrtvim ili makar odumirućim žanrom koji po pravilu igra u vrlo ograničenim kalendarskim periodima, oko praznika (Valentinovo pre svega, Božić još i nekako, ostali baš i ne) ili vrlo iznimno leti, kada poželimo kakvu osvežavajuću limunadu, stvarno ili figurativno. Dugometražni prvenac Maxa Barbakowa, po scenariju još jednog debitanta u ovom formatu Andyja Siare, Palm Springs je u svakom slučaju izuzetak koji potvrđuje pravilo, još od svoje premijere na Sundanceu ovog januara, gde je postao rekordna akvizicija VOD servisa Hulu, komanije u Disneyevom vlasništvu koja pokušava da se ubaci na teren koji kontrolišu Netflix i Amazon. Reč je o filmu koji u žanr unosi preko potrebnu svežu krv iako zapravo operiše s prepoznatljivim elementima. Vic je u tome da su ih Siara i Barbakow složili na jedan svež način.

U početku deluje da ćemo gledati standardnu, lagano neprijatnu komediju o groznim ljudima na groznom venčanju, dok festivalsko poreklo filma makar može poslužiti kao garancija da će ekscesi i eskapade ostati u domenu verbalnog i da neće preći granice dobrog ukusa. Nyles (Samberg, izvrstan) deluje kao tipični nedozreli muškarac koji se ponaša kao derište privlačeći pažnju na sebe glupostima koje izvodi, tipa neprikladno oblačenje, glasno srkanje piva iz limenke, otimanje tuđeg govora. Jasno je da je njegova slično isprazna, ali situaciji bolje prilagođena devojka Misty (Hagner), jedna od deveruša na venčanju, na kraju živaca s njim i da nije jasno zašto ga je povela kada ima nameru da ga prevari, ostavi ili oboje.

Samo venčanje je parada kiča (za pijanstvo se uglavnom brine Nyles), sa sve havajskom temom usred kalifornijske pustinje, a ni mladenci ne ulivaju poverenje. Abe (Hoechlin) je jedan od onih kojima na čelu piše da je ljigavac, a Tala (Mendes) je, iako navodno iskreno humana i nesebična, zaslepljena svojom željom da dobije venčanje iz bajke. Sa druge strane, njena starija sestra Sarah (Milioti) važi za sebičnu, problematičnu i sklonu kiksevima, pa će se naći na Nylesovoj meti. Iako u početku izbegava nevolje, ona će pasti na njegov šarm i upornost, ali će njihova romantična noć biti prekinuta krajnje natprirodnom intervencijom koja uključuje krvožednog ludaka (Simmons u svom elementu) i jednu pećinu.

Vremenski krugovi nisu naročito nova pojava na filmu, ali su se od izvorne komedije Groundhog Day (1993) u poslednje vreme pomerale više prema drugim žanrovima, i to akcionom SF-u poput Edge of Tomorrow (2014) ili Source Code (2011) ili hororu kao što su Happy Death Day (2017) i njegov nastavak Happy Death Day 2U (2019). Sve ove filmove, međutim, spaja to da je njihov junak ili junakinja napravio/la grešku koja je otvorila vremensku rupu iz koje će on ili ona izaći kada nešto pogodi kako treba. Sada, dotična osoba to može sama ili u paru, pa čak i u timu, pitanje je samo afiniteta autora filma.

Dve se stvari, međutim, Palm Springsu moraju priznati. Prva je to da u principu ide oko tog "tropa", štrpkajući od njega samo ono što je potrebno, tako da umesto konvergentnog rešenja imamo divergentno, sa više mogućnosti nošenja. Druga stvar je (uglavnom) nedostatak pogleda unazad, prema uzroku, već orijentacija na sadašnje i buduće vreme, odnosno stav i posledice. Primera radi, ne saznajemo kada je i zašto Nyles upao u "dan mrmota" (osvežavajuće je i to da se Barbakow i Siara suzdržavaju od eksplicitnog pominjanja očite reference), zašto je u njega uvukao psihopatu Roya kojeg igra Simmons, u slučaju Sarah je bar jasno: ona je u pećinu ušla za Nylesom u nameri da ga spasi, a do samog kraja se čini da autorski dvojac nije ni najmanje zainteresovan za razrešenje tog vremenskog čvora, koliko za posledice toga da razna ponašanja ostaju nekažnjena ili nenagrađena iz prostog razloga što se sve na kraju "resetuje" na isti dan, bilo da se nesrećnik ubije, pogine, ušeta nazad u pećinu ili makar zadrema.

To otvara prostor za brojne moralne dileme i širok spektar ponašanja, od nihilizma do hedonizma i nazad, promišljanje o ljudskoj egzistenciji dok suština uzmiče pred ispraznom formom, pa i o mogućnosti ljubavi u onoj ekstremnoj varijanti "deljenja večnosti". Dok se vreme oko njih vraća unazad, a posledice njihovog dela ostaju kratkog daha, Nyles i Sarah makar mogu da se upoznaju, da jedno drugome prave društvo i da večitu zakucanost u jednom mestu i vremenu učine makar podnošljivom.

Veteran humorističke emisije Saturday Night Live i zvezda filma Popstar: Never Stop Never Stopping (2016) Andy Samberg pozicionira svog lika kao zanimljivog, vrlo artikulisanog i blagoglagoljivog seronju koji biva izbačen iz rutine u kojoj ništa nema veze, dok je Christa Milioti, publici najpoznatija po ulozi u seriji Fargo, sa svojim krupnim očima i perfektnim pogađanjem balansa između naivnosti (odnosno "zelenosti") njenog lika i prirođenog cinizma, njegova protivteža. Hemija između njih dvoje savršena je od početka do kraja, a kulminira u jednoj ničim izazvanoj, ali dobrodošloj plesnoj sceni.

Svojih nekoliko minuta dobijaju i ostali glumci. Ne samo J.K. Simmons na čije smo uglavnom preteće, ali ponekad i čovečno prisustvo navikli kroz niz nezavisnih i hollywoodskih filmova u poslednjih 15-ak godina, i koji je ovde svakako na visini zadatka, već i poneko od sjajno izabrane glumačke postave. Postoji li bolji izbor za nevestinog oca-snoba od Petera Gallaghera? June Squibb kao nevestina baba takođe ima priliku da ukrade par scena, a Dale Dickey kao gošća lokalnog bajkerskog bircuza pokazuje zašto je izuzetno cenjena kao karakterna glumica.

Uz fotografiju u toplim tonovima, pomalo otkačeni, nestalni ritam i sadržaj u kojem nema pritiska i popovanja, a podigravaju se vrlo zanimljiva pitanja, Palm Springs bi bio jedan od većih letnjih hitova da je samo došao u godini koja nije ispunjena "danima mrmota", dok ovako svoj uspeh mora potražiti na kućnim platformama. Svojih nedostataka ima, pre svega zbog tročinske konstrukcije i sheme kulminacija-peripetija-rasplet koja se na kraju forsira i iznuđuje. Peripetija (do koje mora doći i dolazi) dosta menja dotadašnji ton filma prema klasičnije romantičnom, a kraj se svejedno čini preterano prigodnim. Ali i pored toga, Palm Springs je jedan od filmskih naslova koji će svakako obeležiti ovo leto.

Eurovision Song Contest: The Story of Fire Saga

kritika objavljena na XXZ

2020.

režija: David Dobkin

scenario: Will Ferrell, Andrew Steele

uloge: Will Ferrell, Rachel McAdams, Dan Stevens, Pierce Brosnan, Melissanthi Mahut, Mikael Presbrandt, Demi Lovato

U godini koja je sasekla celokupnu svetsku "event" industriju, od masovki poput Oktoberfesta ili prvenstva Evrope u fudbalu, do relativno malo posećenih filmskih festivala, jedna od žrtava je bila i Pesma Evrovizije. Mnogima ta parada kiča neće ni najmanje nedostajati, ali makar bi bilo pošteno reći da se u određenim pre svega evropskim srednjeklasnim krugovima to takmičenje gotovo religiozno prati i da je u pitanju tema koja dominira javnim diskursom po nekoliko dana ili nedelja, bez obzira što pobednici retko kad kapitaliziraju tih svojih pet minuta slave. Sa druge strane, neki širi socijalni uticaj ovog takmičenja ne može se tek tako zanemariti, bilo da je reč o njegovoj ulozi u normalizaciji pogleda na gay kulturu ili uticaju na televizijske forme van (kontinentalne) Evrope i poplavu muzičkih i talent-emisija iz "reality show" spektra.

Druga bitna žrtva 2020. godine, o kojoj će itekako biti reči i narednih godina jer neke stvari tek dolaze na naplatu, je i kino-kultura. Čini se da su zbog toga kratkoročno profitirale "streaming" platforme, čemu kao primer može poslužiti i komedija Eurovision Song Contest: The Story of Fire Saga, ali ključna reč tu je "kratkoročno". Naprosto, dok se jači filmski naslovi čuvaju u bunkeru (pitanje je dokle će i to moći), na video-platformama se održava privid protočnosti (premda se zastoj u produkciji počinje osećati) i stvara iluzija hitičnosti čak i nečega što bi, po svoj prilici, prošlo nezapaženo ili tek prosečno u bioskopima. The Story of Fire Saga je primer i za potonje.

Koncept filma u režiji Davida Dobkina (Wedding Crashers) zapravo je krajnje jednostavan i predvidljiv: priča naših smešnih i nespretnih autsajdera preko trnja do zvezda ispunjena melodramom, začinjena romantičnom komedijom u pokušaju da napravi satiru svog okruženja i ubere lake parodijske poene. Problem je, međutim, mehanika svega toga koja se svodi na pokušaje, pogreške i slučajne uspehe, pa su ikakva koherentnost i potencijalno dubinski uvidi žrtvovani zaradi malo jeftinog smeha.

Otkako je u detinjstvu video ABBA-in nastup na Evroviziji sa pesmom Waterloo, Lars želi samo jedno: da pobedi na dotičnom takmičenju. Isti san ima i kao odrastao, iako se nije maknuo od svog ribarskog sela na Islandu, čak ni od kuće svoga oca Ericka (Brosnan) koji od njega ima još i manje vere od ostatka suseljana koji makar slušaju njegove nastupe u lokalnoj krčmi. Tog i takvog odraslog Larsa igra Will Ferrell u svom standardnom maniru šmokljavog, neodraslog beta-muškarca.

Srećom, jedna osoba veruje u njega, a to je njegova kreativna partnerka Sigrit (McAdams) koja prema njemu gaji i romantična osećanja. Oni će se nizom srećnih okolnosti uvrstiti na nacionalno takmičenje unapred namešteno za pop-zvezdu Katianu (Lovato), pa će, iako kao očiti gubitnici usled peripetija proći i na glavnu evropsku smotru. Na površinu isplivavaju kreativne razlike, ljubomora, vrtlog slave i ne baš čiste namere ruske zvezde Aleksandra (Stevens) i grčke dive Mite (Mahut), uz poslovične nesreće sa koreografijama i rekvizitama. Hoće li se Lars i Sigrit održati iznad vode, i kao par i kao izvođači ili će se ceo svet smejati njima i Islandu?

Odgovor na ovo pitanje nije ni toliko bitan, a i znamo ga iz iskustva sa komedijama ovog tipa. Problem je drugde: tretman likova, tretman okruženja, u konačnici i tretman humora. Dok nas Dobkin po scenariju koji je Ferrell napisao skupa sa Andrewom Steelom (veteran komičarske emisije Saturday Night Live) još nekako i vodi iza scene Evrovizije, pa tu vidimo gužvu producenata, tehničkog osoblja, žurke na kojima se u cameo-ulogama pojavljuju i face poput Conchite Wurst, Loreen, Aleksandra Ribaka i Nette, oni ipak ne uspevaju da dokuče zašto je Pesma Evrovizije toliko popularna i značajna u Evropi i van nje. Kao i takmičenje, tako i Island postaje predmet sprdnje kao sredina nastanjena čudacima koji su možda svi verovatno u rodu. Po takvim šalama, kao i onim seksualnog karaktera, o veličini penisa, seksualnoj orijentaciji i slično, se udara iz sve snage, ali to retko pali.

Sa sigurnošću možemo tvrditi da se sa svojom rutinom nesigurnog šmokljana poprilično ispucao, pa nema mnogo toga novog za ponuditi, tako da Lars u njegovoj interpretaciji postaje i opterećenje za film jer guši druge likove i glumce. Pierce Brosnan sa time još i nekako izlazi na kraj u ulozi njegovog oca, ali irski glumac i bivši Bond je veličina za sebe i u godinama je kada se može zezati na račun svoje starosti i ogorčenosti. Paradoksalno, najveća žrtva ovog koncepta je drugopotpisana, glavna glumica Rachel McAdams kojoj komedija, bez prefiksa "romantična", stoji još i bolje od one sa prefiksom, što je potvrdila pre dve godine sa filmom Game Night. Njeno ležerno i generalno prijatno prisustvo je uglavnom zasenčeno Ferrellovim eskapadama.

Naravno, melodrama i romansa nisu dovoljno izgrađene, likovi su tek ugrubo skicirani i teško je zamisliti da postoje van konteksta filma. Dodatno, utisak je da ima previše "garnirunga" koji pokušava da zamaskira šupljikavost osnovne priče, ali postaje balast za film koji se vuče nekih pola sata duže nego što bi to bilo optimalno. Procenat uspelih štoseva i šala je ispod polovine i opada prema kraju. Nešto iskupljenja možemo naći u interno-muzičkim štosevima (beloruski metal bend kao dubler za finski Lordi), pa i u spotovima Fire Sage, kako se zove Larsov i Sigritin sastav. U svakom slučaju, na ovakvu sušu u ponudi filmova, Eurovision Song Contest: The Story of Fire Saga može proći za jedno gledanje iz radoznalosti.

Calm With Horses / The Shadow of Violence

kritika objavljena na XXZ

2019.

režija: Nick Rowland

scenario: Joseph Murtagh

uloge: Cosmo Jarvis, Barry Keoghan, Ned Dennehy, David Wilmot, Niamh Algar, Liam Carney, Anthony Welsh, Kiljan Moroney

Nasilje možda nikad nije (pravo) rešenje, ali u ponekim situacijama, naravno filmskim, nasilje je često nešto što jedino unosi nekakav smisao. Oni koji ga čine znaju zašto ga čine, iz koristi, iz osvete ili makar zato što im je onaj iznad njih to rekao, oni koji su žrtve znaju zašto dobijaju batine ili metak. Moralno kodiranje tu može biti u vrlo sivoj zoni, uostalom i bolje je i realističnije tako: makar nema bojazni da se to nasilje moralno opravdava.

Nasilje takođe ostavlja posledice i na one koji ga čine, pa time postaju sekundarne žrtve svojih akcija. Na tu temu su isto snimljeni brojni filmovi, ali prvenac Nicka Rowlanda, Calm With Horses (alternativni naslov pod kojim se prikazuje na određenim VOD tržištima je zapravo nepotrebna eksplikacija nečeg u suštini poetskog i dubokog) ipak uspeva da kaže nešto novo koristeći zapravo tipsku postavku: tipske likove, tipske situacije i moralne dileme, pa se čak čini prilično životnim, određenim zamerkama uprkos. Rowland je imao sreće da se film pojavio u sušnom periodu, pa će neko skrenuti pažnju na njega.

Serijski nasilnik u ovoj priči je Douglas "Arm" Armstrong (Cosmo Jarvis u izvrsnoj ulozi koja bi mu mogla opredeliti karijeru), jedan od onih tipova koji nemaju ni sreće ni pameti da se ne bi upetljali s pogrešnom ekipom. On je bivši, unekoliko osramoćeni bokser koji radi kao "snagator" za lokalnu "mafiju", zapravo seosku bandu u neimenovanom od boga zaboravljenom gradiću na zapadu Irske. Ako gazde kažu da nekog zbog duga ili čega god treba polomiti, on je tu i posao će odraditi ekspeditivno i profesionalno, bez previše udubljivanja i uživanja. Sa druge strane, za njega bi se iz bar dva razloga moglo reći da je u suštini mekan (svakako mekši od konkurencije): prvo, ubijanje mu je nepojmljivo i drugo, jako je vezan za svog autističnog sina Jacka (Moroney, dečak-glumac koji verovatno nije sve svoje rekao ovom ulogom).

Armom, pak, direktno upravlja Dympna, seoski mafijaški "princ" kojeg igra strašno talentovani mladić Barry Keoghan u odgovarajuće jezivom izdanju. To je prosto stvar formacije: Dympnin otac Paudi (Dennehy) je šef kriminalnog klana, sin će njegov posao nastaviti i tu nema veze što je Arm i veći i fizički jači. Naš ne baš najbistriji snagator će, međutim, u probleme upasti baš zbog svoje moralnosti i nesposobnosti da ubije, makar njegova pretpostavljena žrtva bila lokalni problematični tip kojeg je on rutinski tukao, a sada je dotični baš prekardašio. Arm mu u jednoj od ključnih scena oprašta život pod uslovom da ovaj pobegne i nestane, ali zbog toga zapada u probleme s gangsterima (sa svojom nezavidnom inteligencijom nije baš sposoban ni da uverljivo slaže, a oni jako drže do svoje reči), a kao tačka pritiska figuriraju njegova bivša žena (Niamh Algar je igra kao živu vatru od osobe) i sin...

Priča je, dakle, standardna, a ni scenaristička obrada Josepha Murtagha nije baš briljantna. Scenarista nekoliko kratkih filmova, ali i recentne "mockumentary" gangsterske drame American Animals, doduše, ima par dobrih ideja, pre svega prema kraju kada postavlja pitanje granice između lojalnosti i sluganstva, ali u samom scenariju ima i elemenata koji ne štimaju. Pre svega tu su brojni dijalozi čija je funkcija da isprate neke dobro poznate žanrovske klišee, ali i upitna efikasnost Arma u funkciji filozofski nastrojenog naratora, čime se ruši uverljivost njega kao lika.

Opšta mesta i nedostatke Rowland popunjava sa nemalom dozom inspiracije i talenta, bilo da je reč o zanatskim, bilo da je reč o kreativnim aspektima režije. Da, naturalistički intonirane, prljave, scene nasilja nisu novost same po sebi, ali Rowlandov "twist" na to su širi planovi, duži kadrovi i obilato korištenje "jump cut" tehnike. Reditelj, pak, ima osećaj za okruženje, što podvlači insistiranjem na ružnoći i beznadežnosti gradića uhvaćenoj kamerom Piersa McGraila u neveselim zemljanim i sivim tonovima. Rowlandu tu možda fali malo doslednosti, što se posebno odnosi na jednu vrlo bitnu scenu u dikoteci, ali to su sve minimalne, početničke greške koje se ispravljaju u hodu.

Ono u čemu je od početka do kraja briljantan je rad s glumcima. Za početak sa Cosmom Jarvisom kao glavnom zvezdom filma. Ne samo da mu je ne-maternji i inače vrlo težak irski akcenat izvrstan, već uspeva i da unese životnost u lik i to baš u najtišim momentima filma. Film možda nije formata da bi mu opredelio karijeru, ali ova uloga ga može propelirati u više produkcijske kategorije. Barry Keoghan je pamtljiv i preteći sam po sebi (vibracije koje ovde odašilje drugačije su nego u The Killing of a Sacred Deer, ali to može biti samo plus), dok Ned Dennehy i David Wilmot imaju zanimljive epizode. Pomalo je protraćena Niamh Algar na lik koji postoji samo u odnosu sa protagonistom kao neka vrsta pomagala ili makar impulsa, ali to svakako nije problem njene glume (sjajna je iz scene u scenu), nego slabo napisanog lika.

Ovako opisan, Calm With Horses deluje kao polovično, pomešano filmsko iskustvo i to donekle stoji. Međutim, ovde se pre svega radi o potencijalu: ovo je jedan od onih "prvih filmova" i "ranih radova" i neke fantastične rezultate i doteranu poetiku nema smisla očekivati. Nick Rowland je jedan od nadolazećih reditelja na koje treba obratiti pažnju.

The Informer

kritika objavljena na XXZ

2019.

režija: Andrea Di Stefano

scenario: Andrea Di Stefano, Matt Cook, Rowan Joffe (prema romanu Börgea Hellströma i Andersa Roslunda)

uloge: Joel Kinnaman, Rosamund Pike, Clive Owen, Common, Anna de Armas, Karma Meyer, Eugene Lipinski, Sam Spruell, Matthew Marsh, Arturo Castro

U neko redovno vreme, sa regularnom bioskopskom distribucijom i filmskim festivalima, The Informer bi prošao debelo ispod radara, možda malo nezasluženo. Naprosto, reč je o pulp trileru nastalom po pulp romanu sa standardnom premisom o policijskom doušniku koji se, skupa sa svojom familijom, nađe između sila policije i mafije koje su potpuno izvan njegove kontrole. Opet, fino uslikan i odlično odglumljen, The Informer bi odlično funkcionisao u bioskopu, još bolje nego na videu, gde njegov relativno natrpani zaplet ostavlja utisak mini-serije stisnute na format dvosatnog filma.

Narečeni doušnik je Peter Koslow (švedski glumac Joel Kinnaman), čovek misteriozne prošlosti, poljski imigrant i ratni veteran koji se našao s one strane zakona i zaglavio na robiji, gde je sklopio dogovor sa FBI-jem da bude njihov čovek u redovima poljske narko-mafije. Kako je na poziciji vozača ambasade, on može diplomatskim kanalima prošvercovati veću količinu nove sintetičke droge, što mu podiže rejting u redovima mafije. Ideja je zašiti šefa Klimeka (Lipinski) koji se predstavlja kao General i celu njegovu garnituru, ali plan koji je osmislila agentica Wilcox (Rosamund Pike, osvežavajuće ležerna) odlazi do vraga kada u prisustvu Koslowa Poljaci ubiju ubačenog policajca (Castro).

Kako bi se iskupio za brljotinu koja zapravo nije njegova, Koslowu je naređeno od strane generala da se vrati u zatvor zbog kršenja uslovne slobode i tamo izgradi dilersku mrežu. Iako to nikako ne seda njegovoj ženi (de Armas) i kćeri (Meyer), Wilcoxova to vidi kao šansu za novu "sting" operaciju. Međutim, kako su za slučaj svog poginulog kolege zainteresovani policajci predvođeni detektivom Grensom (Common) koji se raspituje okolo i kako zatvor ima svoju koruptivnu mrežu predvođenu čuvarom Slewittom (Spurell), te kako šef lokalne kancelarije FBI-ja Montgomery (Owen) želi da pospremi sve pod tepih, Koslow se nađe sam protiv svih, a njegova familija u opasnosti od strane Generalovih ljudi.

Da, zaplet je zatrpan, a rasplet možda previše uredan, pa deluje kao anti-klimaks, a scenario koji potpisuju bivši glumac koji gradi karijeru kao reditelj Andrea Di Stefano (Escobar: Paradise Lost), Matt Cook (Patriots Day, Angel Has Fallen) i Rowan Joffe (Before I Go to Sleep) prema romanu švedskog dvojca Hellström/Roslund pokušava da gomilanjem motiva prekrije nelogičnosti i bazičnu razradu. Čak i rekontekstualizacija radnje iz Švedske u New York deluje arbitrarno.

Režija je, s druge strane, solidna i školski neprimetna, sa naglaskom na akcijske scene snimljene realistički, prljavo, kamerom iz ruke. Utisak je da Di Stefano uspeva da inkorporira razne žanrovske klišee, od trilerske napetosti, do promišljene akcije policijskih procedura i gangsterskih rituala, te socijalnog pejzaža u osnovi zatvorske drame. Detalji miljea su takođe na mestu, a gledaocima sa naših prostora će se pesma koju skoro pa nemotivisano peva Generalova žena Beata učiniti jako poznatom, makar u svojoj plagiranoj verziji. U konačnici, iako The Informer reciklira oba The Kiss of Death filma, naročito "remake" iz 1995. godine koji je Nicolas Cage obeležio svojim ludilom, zapravo deluje organski.

Razlog tome je gluma, kako Kinnamana u svojstvu protagoniste, tako i ostatka postave. Common se dokazuje kao talentovan i versatilan glumac, premda je detektiv Grens u suštini vrlo grubo skiciran tip. Clive Owen lagano telefonira ljigavost skrivenu iza policijskeog stava, Anna de Armas uverljivo igra ranjivost, ali odlučnost žene karijernog kriminalca koja baš i ne zna u šta se ovaj upleo. Rosamund Pike je osvežavajuće pod kontrolom, bez trunke afektiranja, a Lipinski je delotvoran kao tihi gangster koji preti samim svojim prisustvom.

Na kraju, ovo je ipak Kinnamanov i prilika da pokaže raskoš svog glumačkog talenta, ne samo kao akciona zvezda u čemu se već potvrdio u kontekstu kinematografije svoje domovine u trilogiji Easy Money ili u ne baš najsrećnijem "rebootu" Robocopa, već i kao dramski glumac čiji je lik pod opterećenjem. Takve likove je češće imao prilike da igra na televiziji (recimo američka verzija serije The Killing), ali problem sa televizijskom produkcijom je brzina iste koja onemogućava reditelja da se posveti usmeravanju glumca. Ovde su njegovi ispravni instinkti dovoljno obrađeni i usmereni, pa se može reći da je ostvario ulogu svoje dosadašnje karijere koju, nažalost, gledaoci neće moći da vide u zadovoljavajućim uslovima.

The Infiltrators

krtika objavljena na XXZ

2019.

režija: Christina Ibarra, Alex Rivera

scenario: Alex Rivera, Aldo Velasco

uloge: Maynor Alvarado, Chelsea Rendon, Manuel Uriza, Orlando Pineda, Oscar Perez, Juan Gabriel Pareja, Dennis Mencia

Dve su povezane društvene nepravilnosti kojima se Christina Ibarra i Alex Rivera bave u svom filmu The Infiltrators koji je američku kritiku osvojio na juriš još na svojoj premijeri na Sundance festivalu prošle godine. Prva od njih je tretman imigranata bez dokumenata u zemlji koju su osnovali kolonisti, a svojim rukama izgradili imigranti. Druga je samo postojanje privatnih, profitnih zatvora. Spoj njih dve je privatni centar za zadržavanje Broward u kome se do deportacije drže ilegalni imigranti bez pravno validne optužbe, pa samim tim i bez prava na advokata i pravnu pomoć.

The Infiltrators je film koji priča priču o tom užasnom mestu iz ugla nekolicine aktivista NIYA-e (National Immigrant Youth Association), odnosno njenog radikalnijeg krila DREAM. Prvi koji se u ovaj privatni zatvor o kojem su kružile razne glasine infiltrirao bio je Marco Saavedra (Alvarado) sa ciljem da skuplja podatke na terenu, vrbuje ljude za protest i alarmira vođstvo koje je ostalo napolju u cilju odlaganja ilegalnih deportacija i puštanja nepravedno utamničenih ljudi (među kojima ima i političkih disidenata, žrtvi nasilja i seksualnih manjina koji se u svojim domovinama ne bi dobro proveli). Za njim je u žensko krilo zatvora upala Viridiana Martinez sa ciljem da komplementarno deluje i u tom krilu.

Vreme radnje je pritom pred-trumpovsko, Obama se borio za drugi predsednički mandat i obećavao je da niko neće biti zatvoren bez suđenja ili optužbe i za tu reč ga aktivisti drže. U tom svetlu je izuzetno interesantan podatak da je agencija koja pokriva carinu i zaštitu granica autonomna u odnosu na izvršnu vlast i da operiše sa budžetom dvostruko većim nego što ga ima FBI. Za pretpostaviti je da je sada, sa otvorenom anti-migrantskom retorikom novog predsednika, nasilje nad nedokumentovanim građanstvom još otvorenije.

Jasno je, dakle, da je The Infiltrators važan film, ali to ne odgovara na pitanje kakav je. Ibarra i Rivera su se u svom filmu odlučili za "docu-fiction" pristup, odnosno za spoj dokumentarnog i igranog, što i nije neka naročita novost i što bi teoretski filmu odgovaralo u smislu naglašene autentičnosti. Međutim, u njihovoj izvedbi to nije baš najsrećnije rešenje. Sa jedne strane imamo DREAM-grupu i njihove aktiviste, portretirane i potpisane imenom i prezimenom, njihove sastanke, njihove akcije, njihove razgovore sa klijentima kojima pomažu. Sa druge, nemamo baš ustanovu Broward, već njenu ovlašnu rekonstrukciju i glumce koji igraju aktiviste, zatvorenike i zatvorske čuvare.

Dokumentarni deo filma, naročito kada ljudi svedoče o sebi, dosta je snažniji i ubedljiviji od igranog koji stvarne događaje pokušava ukalupiti u okvire zatvorske drame i različitih oblika trilera, od procesnog i proceduralnog do špijunskog, uz "heist" i "prison break" elemente. Stilizacija kojoj rediteljski dvojac probegava je suviše minimalna za tako nešto, pa ti pasaži ostaju razapeti između dve esencijalno televizijske forme: dramatizacija u dokumentarnom programu i generičke TV-drame iz perioda od pre dvadeset i više godina. Dodatna otežavajuća okolnost je i prisustvo stvarnih likova i glumaca koji ih igraju (uz obavezno potpisivanje), što govori u prilog tome da se prilikom "castinga" najviše insistiralo na fizičkoj sličnosti, a da su karakterna bliskost i glumački kvaliteti ostali u drugom planu.

Doku-fikcijski pristup može da upali, ali za to je potrebna ipak određena inovacija, stilizacija, pa i originalna kodifikacija šta je tu dokumentarno, a šta plod autorske slobode. Primera za to ima onoliko: u recentnom sećanju su, recimo, American Animals (2018), ali i Dnevnik Diane Budisavljević (2019) gde su dokumentarno i igrano pleteni na određeni način. Utisak je, međutim, da bi The Infiltrators bio bolji film kada bi se odlučio je li dokumentarac i koristio izražajna sredstva tog filmskog roda ili je igrani film, napeta doku-drama čvrsto oslonjena na faktografiju. Jer ovaj spoj jednostavno zbunjuje i deluje neuredno, zamuljano, gotovo amaterski.

I'm No Longer Here / Ya no estoy aqui

kritika objavljena na XXZ:

2019.

scenario i režija: Fernando Frias

uloge: Juan Daniel Garcia Trevino, Angelina Chen, Coral Puente, Yesica Silva, Adriana Arbelaes, Fanny Tovar, Leo Zapata, Tania Alvarado, Jonathan Espinoza

Muzički stil "cumbia" svoje poreklo vodi od afro-kolumbijske zajednice na severu zemlje i zapravo je spoj melanholičnih ljubavnih balada i plesa koji imitira ptičije rituale parenja. U skladu s time, šarena odeća i frizure na "krestu" kao inovacije u novim inkarnacijama ovog stila logičan su korak. Cumbia se iz svoje domovine proširila latinoameričkim svetom, od susedne Paname do Meksika, a na jugu preko Anda do Argentine i Čilea. Nove teritorije su donele nove inovacije, a u svom filmu I'm No Longer Here, dostupnom na Netflixu, Fernando Frias meksičku, usporenu inkarnaciju muzičkog žanra uzima kao polazište i ključnu odrednicu individualnog identiteta svog junaka, ali i grupnog identiteta njegovog kruga prijatelja i ulične kulture Montereya.

Ulises (Garcia Trevino) ima skoro pa status rok-zvezde na ulicama Montereya, kao jedan od najboljih plesača i kao vođa grupe / bande Trekos. Klinac je, obučen u vrećastu odeću po danu, a ogrnut tradicionalnim plaštom po noći, i ima vrlo pamtljivu frizuru sa vrhovima zulufa, šiški i kreste ofarbanim u plavo. On i njegovi drugari (redom naturščici kao i Juan Daniel Garcia Trevino) dane provode na ulici, uvežabavajući ples, klateći se po uskim kamenim kalama i prolazima slamova išaranim grafitima, plešući i ogovarajući druge trupe i bande, a novac koji zarade ili užicaju troše na kasete i diskove kolumbijske muzike koju oni po svom guštu usporavaju.

Stvari se iz korena menjaju za Ulisesa kada postane svedok uličnog nasilja, pa zbog toga mora da beži preko granice u Ameriku. Jednom kada se sam i bez znanja jezika nađe u Queensu, osetiće se kako tamo ne pripada ni kulturno (iako je kraj izuzetno multikulturan), ni po načinu života, pa će poželeti da se vrati kući. Jedina osoba koja u stranom svetu pokazuje interes za njega je Lin (Chen), unuka vlasnika bakalnice za kojeg Ulises povremeno obavlja sitne posliće, ali pitanje je koliko iko od njih može da odloži ono neizbežno: propast u svetu u kojem svako gleda samo sebe, klošarenje, hapšenje i deportaciju.

Frias pokušava da strukturira zaplet kroz dve vremenske linije, montereysku i newyoršku, koje se prepliću i time opravda trajanje filma od blizu dva sata, ali to je trik koji mu kupuje tek nešto vremena dok iole naviknuti gledalac shvati da tu nema mnogo toga, a još manje nečeg novog. Nov je zapravo samo taj specifičan sub-kulturni kontekst cumbije, što bi zapravo mogla biti i tema nekog dokumentarca.

Reditelj koji se oprobao u raznim filmskim rodovima i formatima zapravo i insistira na tom dokumentarnom ugođaju koristeći se uslugama naturščika umesto glumaca koji se prirodno stapaju sa scenografijom urbanih, gužvovitih sredina. Distance između glumaca i likova su smanjene, a Garcia Trevino i ostatak ekipe, posebno mlađe, izuzetno su ležerni u svojim ulogama, u situacijama od bleje i plesa do pokazivanja nekih iskrenih emocija. Autentičnost je podvučena i autentičnim, ambijentalno prisutnim "soundtrackom" (svi skoro stalno slušaju muziku, uživo ili s radija) i impresivnom fotografijom Damiana Garcie, poznatog po radu na recentnim meksičkim filmovima kao što su Güeros, Desierto i Museo.

U konačnici, anestezirani tempo, radnja svedena na minimum i opaske po pravilu banalne i opštepoznate čine film I'm No Longer Here suviše zahtevnim za prosečnog gledaoca, ali se Frias iskupljuje strpljivim i posvećenim studiranjem jedne sasvim autentične kulture. Film bi svakako profitirao od bioskopske distribucije koja bi istakla njegova dostignuća na polju tehnike i poetike, dok na manjem ekranu bolje funkcioniše kao pozadina nego kao nešto što će zaokupiti sva čula.