The Big Ask

2013.

režija: Thomas Beatty, Rebecca Fishman

scenario: Thomas Beatty

uloge: David Krumholtz, Melanie Lynskey, Zachary Knighton, Ahna O'Reily, Jason Ritter, Gillian Jacobs, Ned Beatty

Radni i prvi festivalski naslov glasio je Teddy Bears, ali je promenjen u The Big Ask ne bi li zaličio na kultni The Big Chill (1983). Upravo to nam se i sprema, moderni klon The Big Chill. Čini mi se da to postaje žanr za sebe u američkoj “indie” kinematografiji. Imamo masu takvih filmova gde se staro društvo skupi na godišnjici mature, sahrani ili venčanju pa tu izbije nekakva kriza uslovljena nerazjašnjenim odnosima, frustracijama, željama i htenjima koju valja rešavati kroz ceo film. Ne treba posebno naglašavati, taj trend već lagano smara.

Ovde se staro društvo okuplja na odmoru usred pustinje. Zašto bi neko tamo išao na odmor, nije jasno, kao ni mnogo toga u ovoj brljotini od filma. Sve u svemu, imamo tri para, tu su Andrew (Krumholtz) i Hannah (Lynskey), Dave (Knighton) i Zoe (O'Reily), te Owen (Ritter) i Emily (Jacobs). Andrew figurira kao pokretač radnje, on je upravo sahranio majku i nikako da se pomiri s tim. Zbog toga je dobio ideju kako je jedino što će mu pomoći “velika injekcija ljubavi”, odnosno orgija sa sve tri prisutne žene. Hannah se nadala da će se Andrew makar suzdržati da pomene nešto tako glupo, a on to čak zahteva kao što derište zahteva novu igračku. Dave i Zoe će imati okapanje oko toga, jer je Dave spreman da pomogne svom prijatelju i urazumi ga, dok Zoe navija za opciju “pokupimo prnje i palimo odavde”. Njihovoj situaciji ne pomaže ni to što ju je Dave zaprosio pred odlazak na put, ali je ostao bez odgovora. Owen je još i nekako spreman da proguta plan jer se sprema da naskoči na Hannu.

Tu se još pojavljuje i komšija (autorov otac Ned Beatty) koji traži psa kojeg Andrew sakriva. Šta taj pas predstavlja? Ne znam i nisam čak ni siguran da želim da znam. Otprilike, samo sam čekao da se film završi, iako su se uglavnom televizijski glumci snašli koliko su mogli u svojim ulogama, a režija je ionako bila nenametljiva.

Ako se ovakav film može opisati u jednoj reči, onda je ta reč tupilo. Premisa je idiotska, ali ne toliko idiotska da iziritira. Likovi su nezanimljivi i nesimpatični, obični dosadni ljudi sa kojima ne bih nikad popio pivo u baru. Ali ono što apsolutno ubija volju za gledanjem ovog filma je kriminalno loš scenario koji ima materijala otprilike za jednu epizodu sitcoma (a i premisa je slično uverljiva). Ta praznina i neuverljivost nisu ispeglani ni komičnim tonom, ni ozbiljnijom razradom likova, njihovih pozadina i njihovog psihološkog stanja, pa čak ni lukom radnje.

Možda je olakšavajuća okolnost u ovoj situaciji da su i Thomas Beatty i Rebecca Fishman debitanti sa skoro nikakvim referencama u filmskoj industriji. Thomas Beatty je bio asistent nekim producentima na uglavnom bezveznim filmovima, njegova koleginica niti to. Biće da je tata Ned Beatty, cenjen i poznat glumac, potegao neke veze ne bi li njegov junior snimio svoj prvi i moguće jedini film.

Sve u svemu, The Big Ask dobija jedno veliko “ne” od mene.

Miss Violence

2013.

režija: Alexandros Avranas

scenario: Alexandros Avranas, Kostas Peroulis

uloge: Themis Panou, Reni Pittaki, Eleni Roussinou, Sissy Toumasi, Kalliopi Zontanou, Constantinos Athanasiades, Chloe Bolota

Iskreno, nemam puno iskustva sa grčkom kinematografijom. Pogledao sam poneki grčki festivalski film iz 90-ih i uglavnom su mi se takvi filmovi činili kao larpurlartistički daveži. U poslednje vreme se, međutim, pojavio nekakav niz grčkih festivalskih filmova koji deluju potpuno drugačije. U pitanju su uglavnom čudni i neprijatni filmovi smešteni u okruženje disfunkcionalnih familija. Dogtooth (2009) i Attenberg (2010), pa i Alps (2011) su primeri za to. Novinari i kritičari su već skovali naziv za filmove tog tipa i on glasi “Wierd Wave”, i ako grčki filmovi održe kontinuitet i pridobiju još veću pažnju filmskih festivala i relevantne kritike, moguć je rumunski scenario: čvrsta, nezaustavljiva art produkcija.

O Miss Violence se dosta pričalo i publici je poznato dosta pojedinosti o filmu. Znamo da je snimljen u digitalnoj tehnici, na malo lokacija (većina radnje se odvija u jednom stanu) i da je budžet iznosio oko 80.000 €, što nije ozbiljan novac čak ni u uslovima balkanske kinematografije. Znamo da je film izazivao šokove i skupljao nagrade i dobre kritike. Znamo i da nam naslov obećava nasilje, samo nismo sigurni kakvo.

 

Već od početka vidimo da je nešto pomereno. Imena glumaca i ekipe su ispisana u fontu nalik na pisaću mašinu i to je jasna asocijacija na stare novinske ili policijske izveštaje. Film počinje u navedenom stanu, trosobnom ili četvorosobnom, u novogradnji, ni po čemu posebnom. Njegovi stanari su predstavnici šire familije u tri generacije. Tu su čovek i žena od po 50+ godina, jedna žena od tridesetak godina i četvoro školske dece – dvoje u starijim razredima, dvoje u mlađim. Jedno od te dece, Angeliki (Bolota), slavi jedanaesti rođendan. Atmosfera je gusta i neprijatna, vidimo da je familija disfunkcionalna i neopuštena čak i za vreme slikanja i rezanje torte. Plešu uz nedvojbeno mračnu Cohenovu pesmu Dance Me to The End of Love i to je prvi pravi znak za uzbunu – ko još nešto slavi uz pesmu sa temom iz Holokausta? Scena se završava u gotovo crnohumornom obratu kada slavljenica Angeliki skoči kroz prozor, dok se ostali pitaju gde je uopšte ona.

Film prati događaje koji uslede nakon njene smrti, zaplet je kompleksan i polako nam se otkriva, dozirano i sa jakim osećajem za dramu. Isprva nemamo pojma koji su tačno rodbinski odnosi u kući. Eleni (Roussinou) je Angelikina majka, doduše malo premlada, otupela od bola ili samo tupava. Kućom upravlja njen otac (Panou), u svemu mu sekundira njegova žena (Pittaki). Disciplina je čelična, sastavljena od preciznih rituala i kazni za njihovo nepoštovanje. Najstarije dete (za koje se tek kasnije otkrije da je tetka, a ne sestra ostaloj deci) Myrto (Toumasi) pokazuje prve znake tinejdžerskog bunta na koje stariji reaguju sa fizičkim i drugim kaznama. Dvoje male dece, Alkmini (Zontanou) i Philippos (Athanasiades) uglavnom poštuju pravila, iako ih ne razumeju, a kada ih prekrše – čeka ih kazna.

 

Svima u stanu kao pretnja nad glavom visi socijalna služba koja mora da proveri je li samoubistvo devojčice imalo veze sa uslovima života u zajedničkom stanu, kao i da li je mala trpela nasilje od svojih bližnjih. S tim u vezi, maska mora da se održi. Problem predstavlja i to što je Eleni opet trudna, a otac njene ostale dece se vodi kao nepoznat.

Državne službe, socijala, škola i policija, uvode nas u socijalni aspekt filma. Jasno, Grčka je u dugoročnoj ekonomskoj krizi i pitanje hoće li ta kriza ikada proći, kao i koliko je duboko dno koje država i njeno stanovništvo moraju dotaći. Taj kontekst je neizbežan u grčkim filmovima. S tim u vezi, jasan nam je socijalni status aktera filma. Oni uglavnom žive od socijalne pomoći, a glava kuće ponekad ima posao, a ponekad ne. Ipak, to je samo “background” koji film povezuje sa Grčkom danas, dok je tema Miss Violence daleko univerzalnija, više nego moguća i u kriznim i u ne-kriznim situacijama. U pitanju je ogled o psihopatologiji, perpetuiranom nasilju i pre svega o ljudskoj gadosti, nepodložnoj mestu i vremenu.

 

Zbog toga je Miss Violence, jednom kada se misterija otkrije, još šokantniji i neprijatniji film. Usuđujem se reći da je crn kao dno bunara, ako ne i crnji. U njemu nema ni tračka nade, sve je neizbežno i bezizlazno. Tome odlično doprinosi i sterilna, oštra, mirna kamera i fantastična gluma koja nam otkriva neverovatan, a tako realan spoj zlobe i gluposti. Ipak, ono u čemu Miss Violence briljira je odmerena režija i nepogrešiva dramaturgija koja nam otkriva samo onoliko koliko možemo da podnesemo i mrak u filmu malo po malo podiže i podiže. Kraj je šokantan, ali je, uzevši sve u obzir, i jedini moguć. Porazan.

Miss Violence je odličan film, ali nije za svakoga. U pitanju je film koji je teško, naporno i mučno gledati i koji ubija u pojam. Snimljen sa distance, ali bez pokušaja osude i popovanja, mnogima će se učiniti bolesnim. Uverljiva gluma i vešta režija ga čine samo još strašnijim.

Sex Tape

2014.

režija: Jake Kasdan

scenario: Kate Angelo, Jason Segel, Nicholas Stoller

uloge: Cameron Diaz, Jason Segel, Rob Corddry, Ellie Kemper, Rob Lowe, Nat Faxon, Jack Black, Harrison Holzer

Ima jedan bioskop u centru grada u koji često idem kada moram da ubijem nekoliko sati vremena. Gotovo po pravilu u njemu gledam užasne filmove, najčešće romantične ili seksualne komedije koje se još nisu pojavile na DVD-u ili VOD-u. To govori malo o meni (da nemam standarde kada moram da ubijem vreme i da ću radije odgledati loš film, nego raditi nešto konstruktivnije), a malo više o programskoj shemi dotičnog multipleksa. Moja logika je prosta: dajte mi film koji nisam gledao / naručio, da nije za uzrast ispod 13 godina i da ne čekam puno.

Bilo nas je dvojica u sali. Profesionalno deformirani filmski kritičar, to jest ja, i još jedan gospodin mojih godina. Njegovi motivi mi nisu jasni. Možda je i on, kao i ja, morao da ubije nekoliko sati vremena, pa daj šta daš. Možda je redovni “pacijent” dotičnog bioskopa. Muškarci ovakve projekcije obično posećuju kao pratnja svojim sadašnjim i budućim curama, ali ovaj gospodin je bio upadljivo sam. Možda se, nesretnik, ponadao da će u filmu koji se zove Sex Tape biti dovoljno materijala za “džepni bilijar”, ali tu je izvisio. Empirijsko znanje nam govori da su ovakvi filmovi “all show and no go”, da je većina toga u izlogu (traileru), da se o seksu priča, a i kada se prikazuje nekako je mlitav, čedan, stiliziran da ne sablažnjava konzervativnu publiku.

Sex Tape je od najgore vrste filmova. Lažno provokativan, zapravo duboko konzervativan i banalan. Nerealan do daske, ali bez ikakve poente i bez ikakvog razloga za to. Glup, ali bez osvete. Transfer neprijatnosti radi transfera neprijatnosti. Pešački. Loše napisan, loše odglumljen, loše režiran. I povrh toga, zlobno alav na pare.

Krenimo od radnje. Annie (Diaz) i Jay (Segel) su mladi bračni par u gotovo idealnim životnim prilikama. On je DJ na radiu, ona je “full time” mama koja o tome piše i blog za koji ima ponudu od proizvođača igračaka. Imaju dvoje zlatne dece, starmalog sina i preslatku kćerkicu. Međutim, njihov problem je da se već dugo nisu jebali. A nekad su to radili stalno, nekoliko puta na dan, na javnim mestima, pod tušem, gde god. A jebiga, ostarilo se, sada su umorni i opterećeni nedaćama svakodnevnog života.

Ne bi li oživeli vezu, ipak je ovo film na premisi “nekad smo se mi jebali dugo, i ti si se tada mrdala” (Sky Wikluh, U kandžama vepra) oni se dosete da naprave ultimativni sextape intoniran kao vodič kroz svet seksa. Umesto da to sutradan izbrišu, Jay to pošalje na “cloud”, pa to kroz “sync” dospe na sve stare iPade koje je on ispoklanjao svojim prijateljima, poštaru i Anninom novom šefu. U tom trenutku se dešava izmena: “sex comedy out, nightmare logic comedy in” i dvoje naših blesana kreću u trku sa vremenom da pronađu i pokupe dotične uređaje pre nego što... whatever.

Humor u filmu je toliko užasan da se prethodna sradnja trojca Diaz-Segel-Kasdan, polu-idiotska seksualna komedija Bad Teacher, u poređenu sa Sex Tape, čini kao Vesele žene Windsorske po kvalitetu humora i razrade. Svaki štos je toliko isfuran da bi trebalo lupiti porez na tako bajate štoseve. Imamo šale o erekciji. Imamo velikog psa koji velikog tupana juri kroz kuću. Imamo naizgled smernog biznismena (Lowe) koji u slobodno vreme sluša Slayer i gangsta rap, šmrče kokain i drži dildo u svom noćnom ormariću. Imamo porno-magnata (Black) koji je zapravo samo biznismen i povrh toga izuzetno mudar čovek. Imamo njegovo trominutno nabrajanje konkurentskih porno sadržaja sa sve zatupastim igrama rečima. Imamo prve komšije (Corddry, Kemper) koji su perverznjaci i njihovog sina (Holzer), za kojeg nam je odmah jasno da s njim nije baš sve u najboljem redu.

Mali Harrison Holzer još je i najsvetlija tačka u filmu, barem što se glume tiče. Inače uvek solidni Rob Corddry i Ellie Kemper ovde su potpuno potrošeni uludo, ali to je mana filmova u kojima ima materijala za otprilike jednu epizodu sitcoma, a razvučeni su na 90 minuta trajanja. Slično se može reći za Roba Lowa, koji praktično glumi freakshow. Od Cameron Diaz nije za očekivati ništa bolje, ona možda nije tako loša glumica, ali po pravilu bira idiotske uloge u idiotskim filmovima. Pravo iznenađenje je Jason Segel, koji je, izgleda, toliki panj od glumca da nije u stanju da iole uverljivo izgovori dijaloge koje je sam pisao.

Najgore od svega, ovde imamo toliko reklame za Apple proizvode da se čini da Sex Tape nije ništa drugo nego reklama za Apple (i kućnu pornografiju). Hej, iPad je čudo i svako mora imati bar milion primeraka istim, po soma dolara komad, a uz to ima neverovatne opcije za sinhronizaciju arhiva, čak i kad vam to ne odgovara. Nisam od onih anti-protivnih ljudi kada su reklame u pitanju, reklamiraj ti, brate, šta ti je volja. Problem je u vređanju inteligencije potrošača, to jest mene. Ili mi jasno stavi do znanja da je to reklama i zajebancija (francuski Taxi), ili tu svoju reklamu nekako uroni u priču da se to može progutati (The Internship). Sex Tape je i na tom planu potpuno debilan film.

Jake Kasdan dolazi iz filmaške familije. Njegov otac Lawrence ima iza sebe 4 nominacije za Oscara kao scenarista i producent. Jake je imao sve prilike da se razvije u filmaša. Čak je i početak karijere govorio tome u prilog, kada je proizvodio sasvim pristojne filmove. Bad Teacher i sad Sex Tape su filmovi koji će mu verovatno odrediti karijeru štancera debilnih komedija.

Ipak se jedna pozitivna stvar može izvući iz svega: Sex Tape je, zbog svoje lenjosti i gluposti, loše prošao na “box office”-u. Rekao bih da ima nade i da je Einstein ipak bio u krivu: ljudska glupost je enormna, ali ipak konačna. Loša stvar je što to Kasdan i društvo neće osetiti – oni su se već naplatili od reklama.

Jodorowsky's Dune

2013.

scenario i režija: Frank Pavich

Suština filmske kritike, pa čak i običnog razgovora o filmu među prijateljima je banalno jasna: pričamo o filmovima koje smo videli, šta nam se svidelo, šta nije, šta nas je nateralo da razmišljamo. Osnovna pretpostavka je da smo taj film videli, da je on snimljen i nije izgubljen, zaboravljen, zametnut u ratu ili nešto slično. Danas, kada skoro svaki trash ima status kulta i kada je sve manje ili više “na izvol'te”, neki filmovi ili čak njihovi segmenti koji su izgubljeni (pa pronađeni posle mnogo, mnogo godina) neretko pobude više interesovanja nego filmovi koji su nam tu, pred nosom. Pre nešto više od dve godine imao sam priliku da odgledam Langov Metropolis, i, važnije od toga, slušam živu izvedbu izgubljenog, pa pronađenog “soundtracka”. Osećaj je bio neponovljiv.

Ono što se postavlja kao pitanje je: Koliko često razgovaramo o filmovima koji nisu snimljeni? Dobro, takva tema bi odvela razgovor u smeru maštarija i “šta bi bilo kad bi bilo” alternativnih istorija i verovatno bi bila zanimljiva najzagriženijim filmskim fanaticima i geekovima. Takav sam, pa sam se upecao, a mamac je, ni manje ni više, film koji je mogao da promeni pogled na svet i istoriju filma. U pitanju je adaptacija “svemirske Biblije”, Herbertovog romana Dune u izvedbi ludog genija koji se odaziva na ime Alejandro Jodorowsky.

Dune nam je relativno poznata stvar, Jodorowsky isto tako. Pre hvatanja ukoštac sa adaptacijom, čileanski umetnik sa pariskom adresom je snimio jedan film koji je posle premijere bačen direktno u bunker (Fando y Lis), jedan kultni acid western koji je postao otelotvorenje “midnight flicka” (El Topo), te jedan od uvrnutijih art filmova (Holy Mountain). Prvi mu je doneo pažnju umetničke javnosti, drugi poznanstva u filmskim i ne-filmskim umetničkim krugovima, već na trećem je radio zajedno sa Michelom Seydouxom, u to doba jednim od vodećih evropskih producenata sa solidnim vezama u Americi. Nakon uspeha sa Holly Mountain, Seydoux je Jodorowskom dao odrešene ruke da izabere sledeći projekat. To je bio Dune. “A mogao je biti Don Quixote ili Hamlet”, kaže Jodorowsky.

Priča je manje ili više poznata: veliki umetnik je imao velike umetničke zamisli, okupio glumačku i tehničku ekipu “spiritualnih ratnika”, napravio veoma detaljan plan snimanja u vidu knjige sa “storyboardom”, skicama kostima i scene. Među glumcima bi bili David Carradine, Orson Welles, Salvador Dali i Alejandrov sin Brontis, tada dvanaestogodišnjak koji je bio podvrgnut brutalnom treningu akrobatike i borilačkih veština. Muziku bi radili Pink Floyd i francuski uvrnuti progresivci Magma. Vizuelni deo je bio poveren ekipi najvećih imena: strip-crtaču Moebiusu, H.R. Gigeru, Chrisu Fossu i Danu O'Bannonu. A onda je zafalilo finansija...

Istini za volju, nije to bila neka basnoslovna lova, nedostajalo je 5 miliona dolara od inicijalnih 15. Bili su snimani filmovi i sa većim budžetima. Suština priče nije u količini love koliko u “razumnim odlukama” hollywoodskih studija. Njima se nije svidela ideja da daju novac u ruke dokazanom ludaku koji je okupio genijalnu postavu jednakih ludaka, bez obzira što im se “pitch” svideo. Drugi problem je bila i predviđena dužina. Ne treba smetnuti s uma da je to još uvek bilo vreme Novog Hollywooda, današnji studiji takav predlog ne bi ni poslušali. Istini za volju, možda bi bezobrazno bogati Europacorp. ili neki egzotični investitor mogli pljunuti ozbiljnu lovu za film, pa Amerikanci ne bi ni bili potrebni.

Jodorowsky je izvisio, prava za ekranizaciju su završila kod De Laurentisovih, pa je Dune na kraju snimio David Lynch. Jodorowsky se bojao da će taj film biti bolji od njegovog, jer “ako neko to može, onda je to Lynch”, ali taj Dune je bio samo studijski film, poprilično trashy pritom, prva i poslednja saradnja Lyncha sa hollywoodskom mašinerijom. Ostaje nam da se pitamo šta bi bilo da je Jodorowsky imao više sreće, i da je Dune snimljen pre Star Wars serijala, kako bi onda izgledao science fiction i kakav bi onda bio identitet hollywoodskih blockbustera, koji bi se profil publike iz toga svega razvio.

Jodorowsky's Dune potpisuje Frank Pavich, autor sa relativno malo referenci (NYHC mu je jedini samostalni film, uglavnom je radio kao asistent režije). Njegov pristup je jednostavan i svodi se na to da što više pusti Jodorowskog da sam priča o svom projektu, te da to montira sa slikama i skicama iz knjige i govorima drugih učesnika projekta i poklonika velikog reditelja, među kojima je i Nicolas Winding Refn. Iako apsolutno neobjektivan (imamo izbora da verujemo ili ne verujemo Jodorowskom, njegovom sinu, njegovim pulenima i poklonicima), ovakav pristup je efektan. Prosto i jednostavno, stari veštac još uvek poseduje onu neverovatnu ludačku energiju, još uvek melje brzinom zvuka i razmišlja brzinom svetlosti. Posle 23 godine pauze, ponovo je snimio film (The Dance of Reality) i nivo energije mu nije nimalo pao.

Ono što je posebno zanimljivo je paralela sa romanom u interpretaciji Jodorowskog i sudbinom filma. Mesija na kraju gine, ali njegov duh postaje sveprožimajući. Tako je ekranizacija stopirana, ali su se njene ideje pojavljivale u različitim filmovima (Alien, koji je preuzeo dobar deo ekipe, Indiana Jones filmovi, Flush Gordon, Star Wars, Contact), stripovima, knjigama.

Jodorowsky's Dune nije dokumentarac koji će vam otkriti novi svet, ali je svakako vredan gledanja. Pruža uvid u pojedinosti, pre svega u famoznu knjigu, dovodi zanimljive sagovornike i sama tema je više nego zanimljiva. Za svojih 90 minuta trajanja je sasvim dovoljno informativan i ni jednog trenutka dosadan. Preporuka filmofilma.

Willow Creek

2013.

scenario i režija: Bobcat Goldthwait

uloge: Alexie Gilmore, Bryce Johnson

Bobcat Goldthwait je autor u usponu koji se proslavlja frenetičnim, uvrnutim i provokativnim komedijama. Zašto bi onda u jednom trenutku odlučio da napravi “no-budget” horor sa samo dvoje glumaca i to u već isfuranom i dozlaboga dosadnom “found footage” maniru, pa još i na isfuranu temu Bigfoota? Solidna pretpostavka bi bila da je Goldthwait, ako ne baš potpuni vernik, onda barem entuzijastični poštovalac mita.

Počinje veoma klasično: dvoje mladih ljudi, Jim (Johnson) i Kelly (Gilmore), dolazi u naslovni gradić prepun Bigfoot kič memorabilije, od murala na zidu, preko specijalizovane knjižare i spomenika folk monstrumu do ogromnih hamburgera. Oni su par na prekretnici u vezi, i cela ideja je Jimovo viđenje romantičnog vikenda. On je Mulder (vernik), a ona je Scully (skeptik), ali makar se nadaju solidnom provodu na vikendu u prirodi. Oboje su nekakvi kao hipsteri i ide im na živce industrija turizma koja se izgradila oko Bigfoota (postojao on ili ne). Jim snima amaterski dokumentarac, dobar je poznavalac opštih znanja, kao što je mutni i drmusavi film iz 1967. godine na kojem je navodno zabeležen i Bigfoot.

I prvi deo filma sjajno radi svoj posao kao dokumentarac o opsesiji mitom, od zaluđenosti do industrije turizma i zabave. Goldthwait tu pušta svoje glumce da se upuštaju u interakciju sa lokalnim stanovništvom, od kojih su neki “vernici”, neki muljatori i drmatori, a neki samo pokušavaju da zarade za život, verujući ili ne u mit. Neki će im čak dati i nešto korisnih saveta vezanih za negostoljubivu šumu koju moraju prepešačiti, a u kojoj obitavaju i medvedi i pume. Drugi će ih upozoravati da pokažu malo više poštovanja prema lokalcima i da se ne zajebavaju sa stvarima koje nisu za zajebanciju.

Jednom kad dođu u šumu, jasno je da će film uskoro skrenuti ka klasičnoj horor teritoriji. Ali Goldthwait pametno čeka svoje vreme. Prvo ćemo upoznati dinamiku dvoje protagonista, njihov odnos, ali i pomeranja u modernom shvatanju rodnih uloga. Osim toga što snima dokumentarac, o Jimu ne znamo ništa. Jedino što primećujemo je žar s kojim on pristupa ne samo temi nego i ideji o svom uspehu, cenjenosti i slavi. Vidi se da momak prosto voli da sluša svoj glas. Za Kelly znamo da pokušava na audicijama za reklame i da je za njenu karijeru važno da se preseli u Los Angeles. U modernom svetu muškarac nije nužno onaj od kojeg se očekuje da se pobrine za zajednicu, a pitanje je koliko su moderni muškarci spremni da žene preuzmu inicijativu.

Horor nastupa tek pred kraj. U jednom dugom i statičnom kadru Goldthwait nas izlaže atmosferi na pravi način: zvukom a ne slikom. Vidimo jedino preplašena lica naših protagonista, dok u pozadini čujemo ljudsku i neljudsku buku. Ta scena je, u horor pogledu, i najefektivnija u filmu. Jasno nam je da ćemo teško proći i bez monstruma, ali autor je diskretan po tom pitanju, videćemo tragove, možda i samog Bigfoota, ali ne na više od delića sekunde, ali biće nam jasno da je ipak tu negde u blizini.

Do pred kraj je sve u najboljem redu, glumci su više nego ležerni i sigurni u svojim ulogama, priroda nam se otkriva u lepoti i surovosti, a na Bigfoot fenomen gledamo iz perspektive turiste sa stavom i integritetom. Posebno treba pohvaliti retkost u “found footage” filmovima: često fiksiranu kameru koja snima iz normalnog ugla, kao i kameru iz ruke koju ne drži osoba koja pati od Parkinsonove bolesti ili nekakve neuroze, pa ne može održati mirnu ruku. Kamera se trese onoliko koliko mora, ne više od toga.

Willow Creek je školski primer za limitacije žanra. Da ne mora ispuniti žanrovske zahteve, verovatno da bi bio bolji i originalniji. Ovako, jasno nam je šta se mora desiti, ipak je to “found footage”. Autor to odlaže koliko može, ali nema hrabrosti da potpuno batali pravila i napravi nešto novo. Poslednjih desetak minuta su najslabiji deo filma i uspevaju da upropaste inače sasvim solidan utisak.

Cuban Fury

2014.

režija: James Griffiths

scenario: Jon Brown, Nick Frost

uloge: Nick Frost, Rashida Jones, Chris O'Dowd, Olivia Colman, Ian McShane, Alexandra Roach, Rory Kinnear, Tim Plester, Kayman Novak

Naslov će vas možda zavesti, pa odmah razjasnimo par stvari: ovo nije jeftini Scarface klone, niti akcioni film u bilo kom pogledu. Naslov se odnosi na strastveni kubanski ples, salsu. Da, ovo je plesni film, nešto kao sportski film za devojčice u kojem frajer mora pobediti na plesnom takmičenju i osvojiti srce neke nedostižne cure. Više od toga, ovo je plesna komedija, pa će se, uz stereotipe preuzete iz sportskih i ljubavnih filmova, ponajviše oslanjati na stereotipe romantičnih komedija.

Obično ovakve filmove izbegavam u širokom luku. Ako mi je do plesnih filmova, eto ga Flashdance, eto ga Dirty Dancing. Ako mi je do parodije toga, neka ga Totally Awesome, više od toga mi ne treba. E, sad, šta me je privuklo da pogledam Cuban Fury? Prvo, u pitanju je britanski film, a oni znaju da naprave komediju, da budu dvosmisleni, cinični i bezobrazni, maskirani iza ravnodušnosti i začuđenosti. Drugo, ne samo da je britanski, nego je to projekat debeljka Nicka Frosta, stalnog člana postave Simona Pegga (Shaun of The Dead, Hot Fuzz, The World's End), te povremenog Peggovog ko-autora (Paul). Jednostavno rečeno, očekivao sam ironiju, pičvajz i zajebanciju sa sve obaveznim britanskim akcentima.

Od svega toga, jedino su britanski akcenti tu. Potencijal za pičvajz je sasečen u korenu, pošto je scenario klišeiziran do krajnjih granica. Slično važi i za ironiju. Zajebancija kako kome, meni se više činilo kao da mene tu zajebavaju.

Dakle, Bruce se kao klinac bavio latino plesom. Partnerka mu je bila njegova sestra Sam, a trener stari masni drkadžija Ron Parfitt (McShane). Posle incidenta sa grupom siledžija koji su ga zatekli u plesnom odelu i namlatili kao pičku, Bruce se nije pojavio na vežnom takmičenju i svoje cipelice je za uvek okačio o klin.

Bruce (Frost) sada ima preko 30 godina, debeo je kao svinja i na posao dolazi biciklom. Toliko je nisko na lestvici da ga ne zajebava samo kolega, kancelarijski alfa-mužjak Drew (O'Dowd), nego čak i portir (Steve Oram u kameo ulozi). Jedini prijatelji su mu njegova sestra (Colman) i obavezna dvojica površnih drugara od kojih je jedan oženjen, a drugi potpuni kreten. Stvari će se malo promeniti kada u priču uđe nova šefica, Julia (Jones), egzotična Amerikanka i pasionirana ljubiteljica salse.

Naravno da se za nju zakače i Bruce i Drew, te naravno da Drew pokušava da je osvoji svojim direktnim, mužjačkim pristupom. Jedina šansa koju debeli i neprivlačni Bruce ima je da ponovo uđe u plesačku formu, jer je možda bolje biti pička, a imati strast, nego biti debela amorfna masa koja pičke u životu neće videti.

To je to što se radnje tiče, dalje znate. Pogledali ste barem jednu romantičnu komediju i barem jedan plesni film. Ono što očekujem od komedije sa plesom je da me zabavi i nasmeje. Plesom me ne može fascinirati, to je jedan od onih sportova koji su zabavni kad ih igraš (makar i loše), ali imaju tendenciju da budu dosadni ako ih gledaš. Vešt reditelj će to ispeglati kompozicijom kadra i koreografijom ili se sa tim dobro izzezati (Silver Linings Playbook). James Griffiths nije takav reditelj, on je televizijski štancer, pa ovde nije neprijatno samo gledaocima, nego i statistima koji plešu.

Što se zabave i smeha tiče, i za to smo uglavnom izvisili. Da, Frostova debela persona je smešna i nešto od interakcije sa ostatkom ekipe izaziva neki lagani smešak. Fora sa kasetom je fina, iako se ne može nazvati uverljivom. Ali sve je to već milion puta viđeno i nimalo varirano. Likovi su tanki poput papira. Radnja je predvidljiva. Ironizacija postoji možda u pokušaju i to samo u nekoliko scena, uključujući ničim izazvani plesni obračun.

Jedna stvar je, međutim, zanimljiva. Sa pravilno tempiranom bioskopskom premijerom za Valentine's Day, zarada se meri u milionima. Neke mode jednostavno nikad ne prolaze.

Trust Me

2013.

scenario i režija: Clark Gregg

uloge: Clark Gregg, Saxon Sharbino, Amanda Peet, Sam Rockwell, Paul Sparks, Allison Janney, Felicity Huffman, Molly Shannon, Niecy Nash, William H. Macy

Jedno od pravila pristojnog ponašanja, naročito u svetlu poslovne etike, glasi “ne pljuj u ruku koja te hrani”. To se posebno može odnositi na “show business”, naročito na Hollywood za koji se sasvim osnovano pretpostavlja da njime upravlja ne samo novac, nego i nemala količina ega. Pa ipak postoji trend snimanja “inside Hollywood” filmova koji, je li, raskrinkavaju prljave tajne fabrike snova. Takvi filmovi nisu blagonaklono primljeni od strane studijskih glavešina i bivaju poslati u bioskope sa malim ili nikakvim marketingom i često završavaju kao finansijska katastrofa. Ima izuzetaka, The Day of The Locust (1975) i The Player (1992) su filmovi za sva vremena, ali iza njihovog uspeha stoji nešto specifičnih okolnosti koje zahtevaju posebnu temu. Većina filmova tog tipa bivaju zaboravljeni sat vremena posle gledanja, kada malobrojna publika zadovolji svoje apetite za “i bogati plaču” drogom.

Ostaje pitanje zašto ih studiji jednostavno ne stopiraju, a odgovor je jednostavan. Prvo, takvi filmovi su zdravi i za studije jer pružaju priliku autorima da se izventiliraju kao što to čine dvorske lude kad ismevaju kralja. Drugo, većina takvih filmova danas nastaje kao neka vrsta autorskog “side” projekta nekog reditelja ili glumca, sa samostalnim ili makar žešće nezavisnim finansiranjem.

Prošlogodišnji autorski, a možda malo i “vanity” projekat televizijske glumice Lake Bell (scenario, režija i glavna uloga) In a World bio je uglavnom pravilno intoniran “inside Hollywood” film koji se bavio nišom glasovnih glumaca, a usput je kačio i hollywoodske klanovske veze i tinjajuću mizoginiju. Trust Me je projekat sličnog tipa, iza njega stoji Clark Gregg, filmski i televizijski glumac, stalni član Marvel postave i posvuduša po indie filmovima. Po pitanju autorstva, ovo nije Greggov prvi pokušaj, njegov prethodni film, crna komedija Choke je zabavno i gledljivo indie delce. Sada pokušava da se pozabavi sa svetom dece-glumaca iz perspektive retko poštenog – i zbog toga šonjavog i nesposobnog agenta.

Početak možete komotno zaboraviti, jer je “flashforward” spoiler. Tek sa drugom scenom počinje ekspozicija. Howard (Gregg) muljavo bari svoju komšinicu (Peet), seda u svoj krš od auta i sve vreme melje preko telefona, laže, maže i folira. On je casting agent specijalizovan za decu-glumce, i sam bivši glumac u dečijoj dobi i jednom rečju – gubitnik. Proćelav, sa licem koje odaje laganu neugodu i samoprezir i jeftinim bluetooth slušalicama u uhu, slika je i prilika toga.

Njegov život je pakao, sve njegove klince sa imalo potencijala otima njegov rival Aldo (Rockwell), roditelji dece koju je zastupao ne žele da imaju posla s njim, a studijski funkcioneri (Janney i Huffman) mu se smeju u lice. Njegova sreća će se možda promeniti kada ga, kao grom iz vedra neba, kontaktira četrnaestogodišnja Lydia (Sharbino) da joj isposluje ugovor za franšizu novih “young adult” vampirskih filmova za koju je već dobila ulogu. Mala lepotica koja ima talenta da bude nova velika zvezda, naravno, ide u paketu sa sirovim, pijanim i agresivnim ocem (Sparks). Ali posao je svejedno posao, a Lydia je ne samo zlatna koka, nego i poslednja šansa da Howard napravi nešto od svog života.

Problem je u tome što je Trust Me primer filma koji ne uspeva da pronađe svoj ton. Početne scene, iako preduge, previše elaborirane i sklone ponavljanju stvari koje smo već shvatili, čine nam se kao korak u smeru crne komedije ili satire hollywoodskog sveta. Kada se Lydia pojavi u Howardovom životu, film skreće prema klasičnoj indie drami o uspehu, a satirični ton se pojavljuje sporadično, zajedno sa Rockwellom, Allison Janney i Felicity Huffman, sve ređe i ređe. Problem nastaje sa dva obrata u trećem činu. Jedan će oterati film prema melodrami nastalom oko uvredljivog stereotipa o Južnjacima. Drugi će ton filma prebaciti na noir na osnovu neuverljive i lagano perverzne pretpostavke da četrnaestogodišnja devojčica može biti femme fatale.

Glumci su savršeno odabrani, ali njihovi likovi su prejednostavni i stereotipni. Sam Rockwell briljira kao ljigavi negativac i čisto korporativno bezdušno zlo. Allison Janney je očekivano odlična kao kučketina od šefice castinga, a Felicity Huffman (serija Desperate Housewives, Transamerica) ledi krv u žilama kao beskrupulozna producentkinja. Amanda Peet je sasvim pristojna kao duhovita komšinica i Howardova simpatija, a Paul Sparks pogađa prave tonove kao sirovina. Saxon Sharbino zaista ima talenta da postane zvezda, ali svakako mora voditi računa o izboru uloga na pravim projektima.

Velika količina glumačkog talenta potrošena je uludo. Niecy Nash je tu najmanji problem, ona ima dve scene za svoj “typecast” brbljive besne crne sekretarice. Molly Shannon ima isto dve scene u potencijalno zanimljivoj ulozi novcem i uspehom opsednute majke malog glumca. Najveći “wtf” momenat je pojavljivanje Williama H. Macyja u jednoj jedinoj sceni, kao ljigavog prodavca automobila koji i nema veze sa ostatkom priče.

Osnovni problem je ipak Clark Gregg. Njegov scenario se kreće od predvidljivog do potpuno neuverljivog, njegova režija je na autopilotu. Neke scene su nepotrebno duge, a tu i tamo posegne za relativno jeftinim CGI-jem bez ikakvog opravdanja. Ali ono što je posebno iritantno je činjenica da je on kao glumac prisutan u apsolutno svakoj sceni filma. To znači da Trust Me nije nekakva argumentirana kritika nego samo i jedino “vanity” projekat.