Whiskey Tango Foxtrot

2016.

režija: Glenn Ficarra, John Requa

scenario: Robert Carlock (prema knjizi Kim Barker)

uloge: Tina Fey, Margot Robbie, Martin Freeman, Christopher Abbott, Alfred Molina, Billy Bob Thornton, Nicholas Braun, Josh Charles

Život na putu i festivalski život ima svojih čari. Možda je u pitanju mehur, paralelni svet, ali u njemu se sasvim ugodno osećam. Postajem aktivniji, pametniji, sposobniji, hrabriji, menjam navike, više stižem i postižem. Umesto operativnih pitanja svakodnevice, na scenu stupaju žurke, zabava i inspirativni razgovori o filmu, umetnosti, aktuelnim socijalnim ili večitim filozofskim temama. Možda je moja komparativna prednost u odnosu na neke kolege što se u takve avanture upuštam u proseku po nekoliko dana u mesecu, dok neki od njih skaču s festivala na festival kroz veći deo godine. Možda njihov privatni život zbog tog tramakanja pati. Možda im tako naprosto odgovara. Uostalom, filmski festivali su jedan prijatan mehur.

Ima i mnogo sjebanijih i opasnijih načina da se provede život, isto tako u mehuru. Biti ovisnik o filmovima je mnogo ugodnije nego recimo biti ovisnik o ratu i tragediji. Tu čak ne govorim ni o profesionalnim vojnicima, pa čak ni o vojnim, političkim i humanitarnim administrativcima, njima to po defaultu spada u opis posla. Više mislim na lekare, novinare, reportere i fotografe koji su verovatno imali potpuno drugačije ideje o svom poslu, ali su se navukli jednom kada su osetili adrenalin. Možda se oni privatno zavaravaju tako što misle da spasavaju svet ili makar grade karijere, ali barem su delimično tu zato što “uživaju u vožnji”.

Whiskey Tango Foxtrot je film rediteljskog dvojca Glenn Ficarra – John Requa (I Love You, Phillip Morris; Crazy, Stupid, Love; Focus) po scenariju Roberta Carlocka (Saturday Night Live, 30 Rock) i sa njegovom standardnom saradnicom, komičarkom Tinom Fey u glavnoj ulozi i u ulozi producenta. U pitanju je ekranizacija memoarske knjige Kim Barker o njenim reporterskim danima u Afganistanu i Pakistanu sačinjene uglavnom od anegdota na tragu Altmanovog M.A.S.H.-a. Priča se da je Tina Fey dobila ideju za film posle prikaza knjige u New York Timesu u kojoj je kritičar nazvao lik naratorke, novinarke bez iskustva na opasnim zadacima, likom koji bi na televiziji igrala Tina Fey. Što će reći, glumica/producentkinja je imala dobar razlog za ekranizaciju i za svoju ulogu u filmu.

Ako ste zbog toga pomislili da ćete imati prilike da gledate vernu adaptaciju romana, prevarili ste se. Ne samo da je protagonistkinja preimenovana u Kim Baker i da je njen medij od novina postao televizija (legitimno, žena pred kamerom u ratnoj zoni je interesantniji prizor od žene u hotelskoj sobi za kompjuterom), nego je i ceo pakistanski deo priče (integralan ne samo za knjigu, nego i za taj rad uopšte) ispušten. Tako je i naslov The Taliban Shuffle (termin koji označava šaltanje po različitim frontovima u potrazi za pričom) promenjen u akronim WTF izgovoren u vojničkom slengu. Uz to, likovi su uglavnom kompozitni, a narativ je izmenjen brojnim filmskim pomagalima. Ali na kraju je filmska adaptacija u duhu knjige, a anegdotarna struktura, humor i opservacije su u velikoj meri očuvani.

Naša protagonistkinja je na početku zadužena za pisanje televizijskih vesti “koje čitaju lepi ljudi pred kamerama” i njen život je dosadan i besmislen. Klasika, neudata je i bez dece, ali ima nekog verenika koji će verovatno izleteti iz priče. Zato i prihvata premeštaj u ratnu zonu i poziciju reportera pred kamerama iako o ratnom novinarstvu ne zna ništa. To će je dovesti u brojne opasne, ali i smešne situacije sa vojskom (oličenom u “folksy” generalu kojeg igra Billy Bob Thornton), lokalnim političarima i dužnosnicima (Alfred Molina kao slatkorečivi, ljigavi tužilac) i kolegama novinarima i reporterima (između ostalih Margot Robbie kao iskusnija, prekaljena koleginica i Martin Freeman kao arogantni fotograf koji će joj postati simpatija), kao i sa lokalnim stanovništvom čiju kulturu u početku ne razume, ali vrlo brzo počinje da shvata osnovne modele ponašanja. Za to je od posebne važnosti njen vodič i prevodilac (Abbott). Štos je samo u tome što je sa intervencijom u Iraku i posledičnim raspadom zemlje Afganistan ispao iz fokusa javnosti, pa Kim mora da ide dalje i dalje u potrazi za pričom koja će zapravo biti objavljena i koja će joj osigurati povratak u Ameriku na bolju poziciju od one sa koje je otišla.

Osvežavajuće je to što se Whiskey Tango Foxtrot zapravo vrlo malo bavi ratom, bilo konkretnim u Afganistanu, bilo ratom kao takvim, a akcenat stavlja na lični i karijerni razvoj, poziciju ratnog reportera i paralelni svet – mehur u kojem medijsko osoblje živi u tom ratu. Tu su žurke, alkohol, priče o seksu i poslu, prijateljstva, mentorstva i lične izdaje. U spoljnom svetu se odvija mešavina tragedije i apsurda, naša protagonistkinja to vidi i oseća, možda manje od nekih svojih kolega, a opet više od drugih, ali po tom pitanju ne može mnogo toga da uradi. Pa ipak, to će nedvojbeno uticati na nju.

Štos sa anegdotarnom strukturom je to da je ona sasvim pogodna, čak i poželjna za knjigu takve tematike, više ili manje povezane vinjete i minijature je gušt čitati, ali za transfer toga na film treba biti veliki majstor ili makar imati inspiraciju ili osetiti vreme kao Altman sa majkom svih ratnih vojničkih komedija. Carlock, Ficarra i Requa nisu tog nivoa i u najboljem slučaju mogu napraviti nelošu kopiju Altmanovog modela i prizvati ga u sećanje. Oni svejedno nisu paceri nego filmski profesionalci kaljeni na komedijama i više nego sposobni da nam prodaju po nekoliko brzih i otrovnih fazona koji izazivaju glasan smeh i popravljau utisak, pa čak ni okvir ličnog i profesionalnog napretka nije loša ideja, ima tu nekoliko finih dramskih momenata. Problem je, međutim, sa štakama poput karikaturalno korumpiranog političara, verolomnih kolega i urednika i dosta mlitavo izvedene ljubavne priče koja služi kao uvod za prigodni rasplet filma.

Ne treba se čuditi brzim štosevima i humoru lakih poena. Scenarista dolazi iz miljea televizijske komedije gde je to osnova svega. Loša strana toga su tek skicirani likovi koji glumce dovode u nezgodnu situaciju da se sami snalaze i improvizuju njihovu ličnost. Na televiziji to nije toliki problem, u serijama se likovi detaljnije profiliraju gotovo sami od sebe , za to ima vremena. Na filmu – kako se ko snađe. Ovde su se uglavnom snašli: Billy Bob Thornton je pouzdan glumac i lik vojnika na apsurdnoj misiji mu leži, Alfred Molina je sposoban da dozira komiku, rediteljski dvojac je već sa Focusom dokazao da zna da izvuče ono najbolje iz Margot Robbie, Martin Freeman se snalazi u ulozi šarmantne barabe, a Christopher Abbott je glumac neverovatnog dramskog potencijala.

Tina Fey je više nego logičan izbor za glavnu ulogu ne samo zbog poređenja u književnoj kritici i zbog toga što se poznaje sa scenaristom. Prvo, njenu TV personu (lagano nesigurnu, lagano ćaknutu sredovečnu ženu koja često nema sreće u životu) možemo zamisliti u takvoj situaciji. Drugo, ne treba joj puno prostora da se upusti u improvizaciju i svojim angažmanom produbi lik. Neki će joj zameriti manirizam u glumi koji joj je ostao od televizije, ali to je površno. Mišljenja sam da je u filmskoj glumi zasnovanoj na kameleonskim transformacijama prisustvo glumaca i glumica koje možemo prepoznati po stilu glume čak i lekovito.

Postavlja se pitanje je li etično snimati komediju o ratu koji je za sobom ostavio propale države i koji se kao trakavica nastavlja. Za mene je to pitanje deplasirano i opet ću se pozvati na Altmana: on je svoj film smestio u Koreju, ali se jasno referira na Vijetnam koji je u to doba buktao. Meni je mnogo zanimljivije drugo pitanje: ima li smisla raditi komediju o stranim profesionalcima ne-vojničke struke u ratu koji žive u svom mehuru i paralelnom svetu? Prvo, bilo ih je onoliko. Drugo, domaće stanovništvo oko kojeg se i preko čijih leđa se taj rat vodi je po pravilu prikazano jedino kao deo scenografije i pozadinski šum. Whiskey Tango Foxtrot nije loš film, daleko od toga, iako je neujednačen, generalno je pristojnog kvaliteta sa skokovima prema dobrom, ali na tom planu ne donosi ništa naročito novo, pa je teško naći neke više moralne razloge za njegovo postojanje.

The Ballad of Exiles Yilmaz Guney

2016.

režija: Ilker Savaskurt

scenario: Paul Hallam, Mehmet Kala

U skladu sa aktuelnim istorijsko-političkim trenutkom, filmski festivali su ove godine obeleženi pitanjem izbeglica. To važi i za one velike, poput Berlina na kojem je trijumfovao dokumentarac o Lampedusi Fuocoammare, ali i za one manje poput Crossing Europe u Linzu, IFFI u Innsbrucku i Kino Otoka u Izoli. Jasno, treba nešto reći i na sudbine tih nesrećnih ljudi skrenuti pažnju (kulturne) javnosti, i navedeni festivali su tu manje ili više ispunili svoj zadatak, ali na tom mestu može doći do nekoliko kontra-efekata.

Prvi od njih je svakako šum i inflacija koja se na taj način stvara. U sve većem broju naslova se gube i devalviraju oni koji su zaista relevantni, kako filmski, tako i socijalno. Drugi problem je prigodnost: jedni potencijalni sagovornici su voljni da budu snimljeni, drugi ne, pa se tako makar minimalno distorzira istina kojoj autori, ako su pošteni, teže. Treći problem se može gledati kao stvar preferencija: usled reke bezimenih izbeglica koju imamo danas, skloni smo da zaboravimo neke izbeglice iz prošlosti i one čija su imena ipak značila nešto. Možda je i njihova patnja, premda to nije patnja običnog čoveka, zaslužila svoju priču, ali ona će doći do malog broja ljudi.

Yilmaz Guney je svakako jedan od onih koji su zaslužili da se njihova priča čuje. Prvo zbog svoje karijere na filmu: bio je glumac, kasnije scenarista i reditelj, svojevrsni revolucionar koji je uveo neorealističke motive i socijalni angažman u turski film i, ne manje značajno, pokrenuo kurdski film u Turskoj. Zatim i zbog aktivizma, umetničkog i političkog angažmana. Sin dvoje radnika, neuspešni student prava i ekonomije, veliki glumac i autor, bio je borac za pravdu i prava Kurda, ubeđeni socijalista, pisac, mislilac, heroj često zatvaran pod sumnjivim optužbama i osuđivan u montiranim procesima.

Bio je jedan od retkih filmskih autora koji je režirao iz zatvora preko proxy-reditelja i detaljnih uputa koje mu je davao. Bio je jedan od onih koji su toliko čeznuli za slobodom da mu je beg uspeo (skoro kao na filmu), dobitnik prve Zlatna Palme za tursku kinematografiju (i to za zabranjeni film Yol), autor koji je umro “u sedlu”, na projektu, režirajući svoj poslednji film Duvar. Otišao je prerano i otišao je u legendu...

Dokumentarni film Ilkera Savaskurta bavi se izbeglištvom i poslednjim godinama života Yilmaza Guneya, kao i snimanjem njegovog poslednjeg filma, što je i centralna tačka na kojoj se prelamaju brojna pitanja. Film Duvar bavi se decom i tinejdžerima u turskim zatvorima od kojih su neki tu čak i rođeni. Film slika njihov svakodnevni život, odrastanje, patnje i nade u jednom iznimno opresivnom sistemu.

Nakon Zlatne Palme za zaista izvanredni Yol, Guney je dobio status ikone u evropskim levičarskim umetničkim krugovima i brojni filmski profesionalci su hteli da rade s njim. Međutim, Guney je insistirao na apsolutnom naturalizmu i celokupnu produkciju smestio u derutni zamak. Za glumce je izabrao naturščike, što kurdske, što evropske i sve ih tamo smestio da manje ili više žive tamo gde i snimaju u sličnim uslovima kao likovi koje igraju. Isti tretman je pripremio i za ekipu. Snimalo se od jutra do mraka, sa dosta pažnje posvećene uverljivosti svakog detalja, svakog pokreta i svakog pogleda. Iskustvo snimanja je bilo intenzivno...

Međutim, kako to obično biva, niti je sloboda umela da peva kao što su sužnji pevali o njoj, niti su se uvereni socijalisti na rečima pokazali kao uvereni socijalisti na delu. Jednostavnije rečeno, Guneyev život i rad u Francuskoj nije bio onakav kakvim ga je zamišljao, kao što ni za njegove saradnike rad sa kurdskim filmskim genijem, “Ružnim Kraljem” kako su ga zvali, nije bio po njihovom ukusu i njihovim standardima. Ipak su dolazili iz različitih svetova. Glupo bi bilo reći da je slavnog autora to dotuklo. Ipak je to bio rak, ali i generalna potrošenost usled burnog i često mučnog života. Jednostavno, više nije imao snage da se bori.

U svojih 70-ak minuta trajanja, The Ballad of Exiles je vrlo klasičan dokumentarac sa statično posednutim “talking heads” sagovornicima, scenama iz Guneyevih filmova i arhivskim fotografijama. Iako njegova realizacija nije nimalo inovativna, vrlo je dostojanstvena i dostojna svog subjekta prema kome pokazuje samo poštovanje. Razlog da ga se pogleda je njegova informativnost i redak pogled u život i stvaranje jedne apsolutno unikatne ličnosti i jednog od zanimljivijih filmskih autora. Ako će vas ovaj dokumentarac navesti da pogledate Guneyeve filmove, apsolutno je uspeo u svojoj nameri.

Cell

2016.

režija: Todd Williams

scenario: Adam Alleca, Stephen King (prema istoimenom Kingovom romanu)

uloge: John Cusack, Samuel L. Jackson, Isabelle Fuhrman, Owen Teague, Stacy Keach

Problem sa plodnim piscima je što se, kao i svi drugi, jednom ipak potroše, a već uveliko napumpanog ega ne mogu sebi da priznaju da im je vreme za penziju, pecanje i pisanje čekova, eventualno. Naravno, i “raja” je kriva jer više voli proverenu konfekciju nego možda kakav dašak svežeg vetra, pa proslavljeni serijski štanceri koji su nekad bili toliko dobri da su postali legende imaju uvek vernu publiku kojoj mogu po milion puta prodati isti štos. Što da ne i istu knjigu? Ili više njih?

Dakle, Stephen King, ali ne stari dobri Stephen King, nego “mogu da prodam kofu govana ako je moje ime na njoj” Stephen King – kralj štanca. Cell je slab, nedokuhan roman čak i za te štancerske standarde. Ništa zato, čak i loši pulp romani mogu postati pristojni pulp filmovi, pa su se studiji sjatili da otkupe prava. Produkcija je, međutim, bila problematična, menjali su se scenaristi, reditelji i glumci, počinjalo se i prekidalo, dok se kao producent i glavni glumac nije ustalio John Cusack i skupio nešto love od zaboravljenog Saban Filma, zonske ligaše na pozicijama reditelja i ko-scenariste (King se i sam uključio u adaptaciju – loš potez), Sama Jacksona za svog “sidekicka” i nekoliko relativno poznatih glumaca za epizodne uloge. Snimanje je završeno 2014. godine, festivali nisu bili zainteresovani za premijeru, pa je Cell proveo dve godine na polici i skupljao prašinu da bi nedavno bio pušten direktno na VOD.

Pripremljeni ste na sranje? Dobro. Glavni lik nije pisac. On je strip-crtač. Isti kurac. Naravno, odvojen je od svojih najmililih svojom zaslugom i eto sada mu je baš zgodno da se s njima pomiri. Nalazi se na aerodromu u Bostonu i razgovara sa (bivšom) ženom telefonom. Iscuri mu baterija, pa se prebaci na fiksni. U tom trenutku, svako ko razgovara preko mobilnog telefona (što će reći većina aerodromskih čekača) počinje da se ponaša čudno. Nakon početne agonije, oni postaju nekakvi zombiji koji napadaju nezaražene ljude.

Naš junak se slučajno izvuče sa još nekolicinom koji su se sakrili u metrou. Tu mu se pridružuje i “sidekick”, vozač metroa koji nema nigde nikoga, pa može da ga prati u njegovim akcijama. I počinje kombinacija filma katastrofe i filma ceste u različitim okruženjima, od gradskog do čiste i netaknute prirode na kojima će naš dvojac skupljati još pomoćnika koji će, pak, preživljavati jedno duže ili kraće vreme, kakva im je već sudbina. Naš pisac, ovaj, stripadžija želi da pronađe svoje, odnosno ono šta je od njih ostalo, ostali nemaju kud. Susreti sa slučajnim preživelima, upoznavanje sa kosmologijom (ti zombiji će kad – tad evoluirati), razmenjivanje mudrih misli i “šokantni” obrati vidljivi iz daleka i sav taj džez.

Ako vam je na pamet palo da je ovo jeftinija, budalastija verzija 28 Days Later (koji mi takođe nije među omiljenima) sa primesama drugih filmova i serija a la The Walking Dead, potpuno ste u pravu. Kartonski likovi izrezani iz šablona, agilni zombiji koji tehnički nisu zombiji (nisu oživeli mrtvaci i ne jedu samo mozak), ali im je glavna karakteristika (zajedništvo bez mozga) ista, neravnopravna borba, promena pravila igre, jeftina i užasno tupa poenta, a na koncu čak i dvostruki-trostruki kraj po sistemu kako ko voli, pa šta ćete proglasiti za javu, a šta za san...

Hoćemo još malo? Neinspirativna režija koja u najboljim momentima dobacuje do korektne, a u onim lošijim deluje amaterski i istovremeno pretenciozno (bilo da je tu u pitanju loše odrađeno rušenje aviona na početku ili izbor muzike za kraj). Onoliko wtf momenata i ideja, uključujući i scenu u kojoj naši dotad nevini junaci postaju okorele ubice zombija. John Cusack koji glumi Nicolasa Cagea. Samuel L. Jackson koji je u životu odbio manje uloga nego Nicolas Cage. Stacy Keach u sceni i po filma. Negativac koji neće nikoga uplašiti. Nerazjašnjena funkcija protagoniste u novom svetu – je li on vizionar ili je neki kurčevi Odabrani?

A poenta? Staračko obrušavanje na tehnologiju koja je toliko već bila prisutna još dok je King pisao roman, a samo evoluirala do trenutka snimanja filma. Ako ćemo pravo, tehnologija utiče na nas, anestezira nas i pretvara u konzumente, ali to nije ni naročito nova ideja ni naročito odgovarajuća metafora, da ne pričamo o odsustvu neke pametnije i dublje razrade. Negde u pozadini provejava meditacija o psihologiji mase, ne samo kod zombija, nego i kod preživelih ljudi i evolucija tih istih zombija u nekakvu “organsku mrežu organizama”.

Gledljivo? Ipak da, premda potpuno predvidljivo i nepamtljivo. Loše? Svakako, premda ne katastrofalno. Preporuka? Da li se šalite? Ni za fanove. Cell je potpuno nevredan pažnje.

The Blackcoat's Daughter / February

2015.

scenario i režija: Osgood Perkins

uloge: Kiernan Shipka, Emma Roberts, Lucy Boynton, James Remar, Lauren Holly

Pametovati ne znači biti pametan. Stvar je elegancije i na vreme uloženog truda. Treba se potruditi i postati pametan, a posle toga bez muke ostati pametan u različitm situacijama. Pametovanje je obrnut proces: ne trudiš se da napraviš i nadgrađuješ bazu, a uporno se trudiš u različitm situacijama i to uglavnom bez (dugoročnog) efekta. Poziraš tako kao da si najpametniji u prostoriji, a zapravo te čitaju kao otvorenu knjigu. Prazninu je nemoguće sakriti.

Kako to pametovanje izgleda na filmu, pa još u horor-varijanti, na svom primeru pokazuje Osgood Perkins, sin čuvenog glumca Anthonija, u svom filmskom prvencu. Čovek je pokupio šablone i “fraze” (poteze) koje zvuče pametno, razbacao ih bez razumevanja, mentalnog napora ili makar glumačkog talenta da nas ubedi da zna šta čini. Blefirao je, pa ako prođe – prođe. Nije prošlo. Da ga jebeš, praznina odzvanja...

Okruženje internata za devojke ima potencijala. Internati su sami po sebi sablasna mesta koja dosta govore o patološkim odnosima u familijama. Od toga bi se složio dobar psihološki horor kada bi autor znao šta hoće.

I izlomljena struktura sa različitm tačkama gledišta na iste ili slične događaje je takođe vrlo efektna stvar ako je primenjena kako treba. Ali Perkins junior nije Lynch.

Drone kao muzička podloga je dušu dao za horor, posebno onaj sa umetničkim ambicijama, ali čuti isti “loop” po deseti put takođe nije vrhunski zanimljivo.

Zavijeni i višesmisleni dijalozi su uvek blizu da mi upale alarm za proseravanje, ali dosta često su osnovno sredstvo za uspostavljanje misterije.

Ispranost boje je legitiman umetnički potez i čini čuda za atmosferu, ali ne kada se s tim preteruje i kada je samo sebi svrha.

I konačno, spori tempo u hororu nije smrtni greh, naprotiv. Ali tu hipnotičku sporost i izradu atmosfere treba znati naplatiti. Snažnim krajem ili tempiranim obratom. Što da ne, odgovarajućim žanrovskim skretanjem. Videti pod The Invitation. Ne sa ponovljenim “jump scare” momentima koji prolaze samo prvi put, i to možda, i ne sa objašnjenjem u obliku najstarijeg trika ikada. Ne pacerski, dunsterski, bleferski.

Priča je toliko tanka i glupa da mi se ne da trošiti tekst na nju. Zapravo čini se da vrli autor njome samo kupuje vreme fingirajući da nam sprema nešto veliko i bitno. Džaba dobrih glumaca i naročito glumica koje čak uspevaju da svoje utvaraste likove učine makar na trenutak ljudskima kada nema ni najosnovnije poente.

Čak su i naslovi glupi. Februar je mesec u kome se sve to događa. Nije čak ni glupo ime za neki lik. So fuckin' what, zima i sneg, neka izolacija, strašno strašno. I zašto je boja očevog kaputa toliko bitna kada se otac i njegov kaput pojavljuju u jednoj jedinoj sceni koja je možda samo trip? Prosto da čovek poželi generički naslov.

Ne, tu ništa ne valja. U svom dunsteraju Perkins nije čak niti minimalno simpatičan upravo zbog te poze mudraca, zbog toga što misli da je mnogo pametan i umetničari da ga niko ne razume. Kako mali Đokica vidi art-film.

Što me podseti na osećaj posle gledanja Firecrackera koji je makar ponosno nosio sav taj trash i makar postigao to da njegovu bazičnu poentu uvidim, a epske promašaje i nenamerna iskliznuća zapamtim. The Blackcoat's Daughter nije čak ni to. U pitanju je jedan beznadežno dosadan, nepamtljivo usran film koji vetri iz glave odmah nakon pitanja “šta mi je sve ovo trebalo”.

La route d'Istanbul / Road to Istanbul

kritika objavljena na Monitoru

2016.

režija: Rachid Bouchareb

scenario: Rachid Bouchareb, Zoe Galeron, Yasmina Khadra, Olivier Lorelle

uloge: Astrid Whettnall, Pauline Burlet, Patricia Ide, Abel Jafri, Fawzi B. Saichi

La Route d'Istanbul je korektan, i možda malo više od toga, televizijski film. Takva mu je produkcija, takav stil, takva dramaturgija, i to je očito svestan izbor. Pritom ne mislim na savremenu, produkcijski snažnz televiziju sa velikim glumačkim i autorskim zvezdama kojima su osigurana raskošna sredstva i apsolutno odrešene ruke. Ovo je druga varijanta i, osim modernih tehnoloških dostignuća digitalnog doba (širok format i upeglana fotografija jasnih boja), zapravo deluje staromodno. Što, naravno, samo po sebi nije loše.

Pa ipak La route d'Istanbul je imao premijeru u Berlinu, u programu Panorama gde je pokupio mahom dobre, iako ne baš egzaltirane kritike, što mu svakako dodaje na prestižu i podiže cenu na globalnom TV tržištu. Od festivala se zaustavio još u Splitu, na FMFS, pa je sada na mini-turneji po hrvatskim kino-dvoranama u repriznom programu festivala. I vredi ga sada pogledati, pa makar zbog pretpostavke da na našoj televiziji neći biti prikazan u dogledno vreme.

Dve su povezane stvari na kojima se zasniva privlačnost ovog filma. Prvo, tu je itekako sveža i relevantna tema mladih radikaliziranih Zapadnjaka koji prelaze na Islam i upuštaju se u džihad u Siriji, bilo da su arapskog porekla ili ne. Drugo, ko-scenarista i reditelj Rachid Bouchareb se čini kao prava osoba koja na tu temu može dati suvisli komentar iz raznih perspektiva. Ovaj globalno prisutni alžirsko-francuski autor je kao reditelj i producent stao iza tri filma sa nominacijama za Oscara za strani film, vičan je temama Islama, imigracije, (dez)integracije i multikulturalnosti. Njegov prethodni film Two Men in Town (2014) je kritika nepravedno uzela na zub, ali je jedan od retkih filmova koji prelazak na Islam vidi u pozitivnom, tolerantnom i nenasilnom svetlu. Međutim, za ovu priču je bolja referenca London River (2008), film o dvoje stranaca koji istražuju sudbinu svoje dece nakon terorističkih napada u Londonu 2005. godine.

Perspektiva je ovde ista, roditeljska. Mi pratimo razvedenu sredovečnu ženu Elizabeth (Whettnall) koja živi na selu u Belgiji i čija je kćerka-jedinica Elodie (Burlet) nestala. U početku smo mi, gledaoci, po saznanjima ispred nje, pa možemo uvideti da taj nestanak nije samo uobičajena tinejdžerska “buba”. Pre nego što je otišla, ona je složila video-poruku u kojoj pomera kartice teksta i govori kako je našla svoj put u Alahu. Majka ubrzo saznaje da Elodie ima dečka i da je s njim otišla na Cipar. Međutim, kad sazna da su im sledeće stanice Turska, pa onda Sirija, pale se crvene lampice. Belgijska policija nema mogućnosti, a ni motivacije da pomogne, Elodie je punoletna, pa je majka prepuštena sama sebi i kreće u potragu...

Ono što sledi je klasična priča o strankinji u stranoj zemlji koja ne poznaje mehanizme radikalizacije, niti je o tome ranije razmišljala i koja se pritom konstantno preispituje je li možda pogrešila u odgoju. Sa njom je u prvo vreme na misiji i njena prijateljica (Ide) koja u filmu ima ulogu “đavoljeg advokata” koji postavlja neugodna pitanja i otvara prostor za Elizabethine ljutite monologe. Takođe, turska policija oličena u simpatičnom lokalnom načelniku (Jafri) ima svojih briga većih od toga da lovi (još jednu) odbeglu curu sa Zapada koja je nasela na džihadističku propagandu. Ali majka ne može odustati...

La route d'Istanbul se ne oslanja toliko na unutrašnju dramu, bilo prirodnu, bilo induciranu, kakvu očekujemo u datoj situaciji. Čak ne vidimo ni razvoj likova niti detaljnu karakterizaciju, oni ostaju manje-više onakvi kakvim ih na početku upoznajemo. Ono što tu rešava stvar je vrlo dobar izbor glumaca koji sa malo zadatog materijala uspevaju da ostvare pristojne uloge. Abel Jafri je iznimno simpatičnan kao nervozni i poslom zasuti, a ipak dobroćudni policijski načelnik, a Pauline Burlet je apsolutno uverljiva kao naivna i u toj naivnosti očajna i determinirana cura koja misli da je našla spas. Najbolju ulogu je ipak ostvarila Astrid Whettnall kao odlučna majka. Njen zadatak je bio najteži jer je prisutna u gotovo svakoj sceni, ali svojim prisustvom i izrazom lica uspeva da nam održi pažnju i prenese bol koji njen lik oseća. Pomislite na uspelu kombinaciju tipičnih uloga Melisse Leo i onih kakve u poslednje vreme igra Isabelle Huppert i na pravom ste tragu.

Dodatno, filmu možemo zameriti prilično pešački i predvidljiv scenario koji obiluje očekivanim rešenjima poput “deus ex machina” momenata koji nisu apsolutno ničim izgrađeni i potkrepljeni, a jednostavno deluju zgodno u datom trenutku. Neka vas to ne začudi, film ne ide u dubinu problema i motivacije za radikalizaciju, pa ćemo morati da verujemo na reč čak i nekim sporednijim likovima. Međutim, kao studija slučaja koja bez predrasuda i presuđivanja, ostrašćenosti i jakih emocija prati jedan takav primer, La route d'Istanbul je izuzetno efikasan i informativan, što je verovatno i bio cilj.

Naravno, sve ovo što zameram filmu je primetnije u kino-dvorani, u mraku i sa punim fokusom. Međutim, to ovom filmu nije primarni medij. Na televiziji bi sve to izgledalo dosta drugačije i manje bi smetalo gledaocu zavaljenom u fotelju sa očekivano podeljenom pažnjom. La route d'Istanbul je pre svega izuzetno pratljiv film i kao takav može savršeno poslužiti kao polazna tačka za informiranje o jednoj nažalost aktuelnoj temi. Tu ne mislim samo na ratnički angažman u Siriji, niti na terorističke napade u Belgiji i Francuskoj koliko na činjenicu da su mlade generacije sve izgubljenije, sve izloženije i sve podložnije kojekakvoj propagandi.

Manhattan Night

2016.

scenario i režija: Brian DeCubellis (prema romanu Manhattan Nocturne Colina Harrisona)

uloge: Adrien Brody, Yvonne Strahovski, Jennifer Beals, Campbell Scott, Steven Berkoff, Linda Lavine

Roman Manhattan Nocturne Colina Harrisona izašao je 1996. godine. Iste godine izašao je i Lummetov procesni triler Night Falls on Manhattan. Čudna podudarnost, lokacija i doba dana, ništa više od toga. Reditelj video-spotova Brian DeCubellis je navodno još 1999. godine krenuo u slaganje finansijske konstrukcije da otkupi prava i snimi svoj celovečernji filmski prvenac. Potrajalo je i konačni rezultat potpomognut producentskim integritetom glumaca je pred nama. “Lionsgate presents” lepo zvuči, ali šta se iza toga skriva?

Nomen est omen. Manhattan Night je noir. Sa sve muzikom na saksofonu i “hard boiled” naracijom glavnog lika koji se, naravno, i sam čudi kako se baš toliko upetljao. On (Brody) je tipičan slučajni heroj, piskaralo u crnoj hronici jednog tabloida kojem se jednom posrećilo da pronađe telo pre policije, što je iskoristio da od reportera postane kolumnista. Od tada praktično živi od stare slave, zapravo ne istražuje, nego otaljava tekstove o newyorškom podzemlju. Naravno, oženjen je vernom suprugom (Jennifer Beals, onom ženskom iz Flashdancea, sada skoro neprepoznatljivom i neiskorištenom) i ima dvoje slatke dečice i svi oni žive u kući ušuškanoj između newyorških nebodera.

Takođe, imamo i tipičnu noirovsku “femme fatale” koja će ga (namerno ili ne) uvući u pičvajz. Ona je, logično, elegantna plavuša i igra je Yvonne Strahovski, jedna od onih Dexterovih plavuša na koje je serijski ubica visokih moralnih načela tako padao. Uz to, potreban nam je i negativac, pa neka on bude bezosećajni medijski tajkun (Berkoff) koji je upravo kupio novine u kojima naš junak radi i koji govori kao da je život melodrama ili kao da je u stanju da ga učini takvim. Naravno, ne ide ni bez mrtvaca koji se pojavljuje samo kroz flashback momente. On je ekscentrični i teško podnošljivi reditelj (Scott), pokojni muž naše fatalke u nevolji.

Galerija likova je spremna, misterija je zakuvana, tragovi pobacani okolo i prilagođeni duhu vremena (SD kartice umesto starih fotografija), a scenario dovoljno prati događaje iz romana koji je, pak, dovoljno dobro napisan da nas može zabaviti i držati nas u mraku taman koliko treba. Naravno, gutači misterija će sve obrate predvideti na vreme, ali nije faktor iznenađenja baš sve na šta se roman i film mogu osloniti.

Film u velikoj meri iznad vode drže glumci, pre svega Brody koji deluje kao dovoljno čudan tip da bi bio novinar-lešinar, Yvonne Strahovski je dovoljno zavodljiva bez preterane vulgarnosti, pa postaje i ostaje žena sa tajnom, a Berkoff i Scott su dovoljno raspoloženi da svoje od kartona izrezane likove učina koloritnima, iako ne preterano uverljivima. Takođe, DeCubellis pokazuje osećaj za vizuelno, pa uspeva da rekreira atmosferu noirovski opasnog Manhattana bez upotrebe poznatih lokacija, a svom direktoru fotografije Davidu Tumbletyju ostavlja mogućnost da se igra sa raznim formatima slike, od snimaka sigurnosnih kamera, preko home video estetike do snimaka navodno snimljenih minijaturnim špijunskim kamerama sakrivenim u olovke, što je sve plod zapleta sa pomenutim karticama koje su, naravno, zaostavština ludog i briljantnog reditelja koji je pokušao da kamerom uhvati istinu, ma šta to značilo.

Međutim, čak i na prvi pogled nam je jasno da je sve kliše. Od voice-over monologa, preko likova i njihovih znakovitih imena, a naročito prezimena, njihovih motivacija (jeftine psihologije na kile), tragova, obrata, atmosfere koja deluje veštački, modernizacije konteksta koja je nepotrebna i na silu ubačena (naš novinar se žali na internet, Youtube i Twitter, bez neke velike potrebe), pa do seksualnih napetosti koje vode samo do ucena i voajerizma u čemu DeCubellis nevešto imitira De Palmu. Nije kliše sam po sebi loša stvar, ne bi bio kliše da ne radi, ali DeCubellis te klišee ne ispituje i ne propituje, ne kombinuje stare sa novim na neki inventivan način, čak ne ostavlja ni neki svoj komentar. On se njima služi za “paint by numbers” ekranizaciju.

I to jednostavno nije “classy” i “stylish”, što nikako nije preporuka za noir. Ne možeš napraviti “hard boiled” film bez rizika. Opet, Manhattan Night nije ni izrazito smeće od filma, gledljiv je i elementarno zabavan, čak može da vas povuče da odgledate do kraja, ali to jednostavno nije to.

Keanu

2016.

režija: Peter Atencio

scenario: Jordan Peele, Alex Rubens

uloge: Keegan-Michael Key, Jordan Peele, Tiffany Hadish, Method Man, Luis Guzman, Will Forte, Nia Long, Anna Faris

Do mene je. Jednostavno mi ne ide crnački humor. Čak i kad ga razumem, tematika / kultura mi nije bliska. Bill Cosby i Richard Pryor su izuzeci, verovatno zbog patine vremena i kakvog-takvog znanja o istoriji. Ostalo na šta naletim je po pravilu kreveljenje, sa ili bez osvete. Eddie Murphy, Tyler Perry, ma dajte molim vas.

Keegan-Michael Key i Jordan Peele su prošli mimo mene, ali su, kako čitam, imali veoma uspešnu emisiju na kanalu Comedy Central (koji takođe ne pratim), pa su rešili da svoju rutinu prebace u drugi format. I tu dolazimo do drugog problema koji nije samo stvar moje perspektive: transfer sa televizijske kratke i brze forme na formu celovečernjeg filma koja zahteva određenu metodologiju i osećaja za ritam i promenu tempa po pravilu ne ide glatko. Sklapanje manje ili više skečeva u suvisli film sa glavom i repom teško ide. Razvlačenje jednog skeča ili štosa na ceo film je dokaz kriminalne lenjosti u pisanju. Pa čak je umetnost u filmu potrefiti “running joke”, što je osnova svega u kraćim komičarskim formama.

Moram reći da Keanu nije katastrofalno loš film. Ima nekog šmeka i šarma, ima glavu i rep i uz to se ne svodi na prodavanje fora i fazona. Uz obilje datiranih ima i nešto “evergreen” pop-kulturnih referenci, nešto zanimljivih pogleda na društvo iz crnačke perspektive i nekoliko downright smešnih momenata koji su lepo izgrađeni i prodati. Vidi se da se glumci poznaju sa ko-scenaristom i da reditelj zna svoj posao. Ali se isto tako vidi da dolaze sa drugog medija i da imaju televizijski “mindset”.

Naslovni junak, nazvan po najboljem lošem glumcu na svetu, je mačak, i to izrazito simpatičan. Njega upoznajemo među prvima u uvodnoj sceni koja nas navodi na krivi trag: tokom nimalo komične pucnjave i obračuna bandi u pogonu za proizvodnju droge. Mačak se izvlači uz glasnu i dramatičnu muziku koja ga prati. Mačak ima mozga.

Drugi krivi trag je ono što ćemo prvo sledeće pomisliti: eto nam igranog filma iz mačije perspektive. Tako mačak završi kod cendravog i napušenog Rella (Peele) kojeg je upravo ostavila devojka, pa mu slatko životinjsko društvo dobro dođe kao terapija. Pojaviće se i ljudsko društvo u vidu njegovog (belački) uglađenog rođaka Clarenca (Key) koji je poslao ženu (Long) i dete na odmor, pa ima vremena za bleju i zajebanciju.

Međutim, kad njih dvojica odu da pogledaju najnoviji film sa Liamom Neesonom (koji se btw tako i zove, solidna fora, mada svejedno očita), neko upada u Rellovu kuću, pravi haos i otima Keanua. Prema saznanjima Rellovog dilera (Forte), počinioci su Blipsi pod vođstvom psihopate Cheddara (Method Man), otpadnici od Bloodsa i Cripsa, a u kuću su upali greškom tražeći njega i njegove zalihe. Fini i pristojni Rell i Clarence su rešeni da nađu i ako treba otkupe mačka, pa pred Cheddarom poziraju kao dvojica okorelih gangstera i žurka može da počne.

Fore i fazoni se nižu, nešto od toga izgleda bolje, nešto se besomučno ponavlja, a nešto treće je čisti bljesak inspiracije. Teme su tu brojne, neke odigrane kako treba, druge samo načete (poput teme Clarencovog papučarstva i ženine želje da on pokaže svoje ja, mada ne previše). U tom smislu je Nia Long odveć lako potrošena, a njen pod-zaplet se čini nedorađenim.

Recimo, jedna od centralnih tema i izvora humora je šta znači to biti “pravi crnac”, što njih dvojica finih i pristojnih šmokljana sigurno nisu, kroz šta se provlači i nadgornjavanje koga su više maltretirali u školi od njih dvojice, pokazivanje ožiljka od operacije “kolegama” iz bande uz složenu ludačku priču, a najviše jezik i način izražavanja. Fini “twist” na to je lik Rellovog komšije-dilera koji je belac potpuno uvučen u pozu opasnog crnje, dok su njih dvojica slika i prilika srednjeklasnog (belačkog) života. Drugi štos koji se iz toga razvija je Clarencovo forsiranje Georgea Michaela kroz ceo film, sa smišljenom gangsterskom pričom ili ne. Da, Clarence voli da kenja, ali mu to prolazi.

Ako ćemo o trenucima inspiracije, tu je “set piece” sa dostavom na hollywoodsku kućnu sedeljku. Anna Faris igra fikcionaliziranu i na stereotip svedenu verziju same sebe, a žurka od čudačke postaje otvoreno ludačka, robovlasnička i sadistička. Rell koji je tu prisutan sada već ima lažno ime i gangstersku pozu, ali ne uspeva najbolje da sakrije kolika je pičkica, posebno kad se vade pištolji, noževi, katane... Dosta je tu očiglednog humora koji ubija kreativnost glumaca, ponajviše Tiffany Hadish svedene na “gangsta bitch” stereotip, ali Anna Faris u toj jednoj podužoj sceni svakako daje sve od sebe i uživa u improvizaciji.

Još jedna stvar koju treba pomenuti je reakcija svih u filmu na Keanua, to univerzalno oduševljenje i nalet slatkastih emocija kao u slučaju smešnih mačijih video-klipova koji su harali i još uvek haraju internetom. Dok se to na televiziji i u stand-upu može prodavati do beskonačnosti i nazad, na filmu to ipak deluje prilično usiljeno. Da, ok, slatke mačke su slatke sa ili bez ironije prema ljudima koji se u njihovom prisustvu ponašaju kao retardi, ali svejedno se to ne može furati kroz ceo film.

Sve u svemu, Key i Peele su uigrani tandem sa prirodnom hemijom, pa njihova “high concept” avantura deluje nešto manje usiljeno nego što bi to bio slučaj sa dvojicom slučajno spojenih komičara ili pseudo-akcijaša u komičarskim ulogama. Ali, da se ne lažemo, takvih filmova smo se već nagledali. Ciljna grupa su verovatno bili njihovi fanovi koji su ih pratili na televiziji i kojima je “još istog” sasvim probavljiv, dapače poželjan koncept. Gledaocu padobrancu koji nije fan nezahtevnog humora to neće biti tako zanimljivo. Istina je da se bar pola filma može otpisati kao redundantno, kao što je istina da bi sa malo proširenim materijalom njih dvojica mogli furati celovečernji stand-up ili možda jednu sezonu serije. Na filmu to jednostavno deluje neujednačeno i ne baš elegantno.