Jane Got a Gun

2016.
režija: Gavin O'Connor
scenario: Joel Edgerton, Brian Duffield, Anthony Tambakis
uloge: Natalie Portman, Joel Edgerton, Ewan McGregor, Noah Emmerich, Boyd Holbrook, Rodrigo Santoro, Nash Edgerton

U poslednje vreme na blogu imam sve neke problematične produkcije, filmove koji su se dugo snimali, čija se ekipa menjala, čije su produkcijske kuće bankrotirale, pa je distribucija odlagana usled spora oko autorskih prava. Takvi filmovi su po pravilu đubre i jednom kad mogu, distributeri ih objavljuju manje ili više samo zbog toga da ih konačno skinu sa liste, bez ikakve skrbi za kvalitet, pa čak i za zaradu. Treba se rešiti malera.
A ako je neka produkcija bila problematična, onda je to slučaj sa Jane Got a Gun. Toliko problematična da se može nazvati savršenom olujom loše sreće. Projekat je prvo ostao bez rediteljice Lynne Ramsay (We Need to Talk about Kevin), da bi posle zamenio skoro celu ekipu, što tehničku (recimo direktora fotografije), što glumačku (bilo je problema sa “castingom” što pozitivca, što negativca, čak je i ko-scenarista Joel Edgerton zamenio svoju ulogu), a jedino je Natalie Portman bila sigurna od početka do kraja. Sredstva su smanjivana, predviđeni distributer je bankrotirao dok su film završili i bile su solidne šanse da Jane Got a Gun neće doživeti premijeru. Pa ipak, ovo nije sklepano đubre od filma kako bismo očekivali.

U pitanju je, reklo bi se, jedan vrlo standardni western, odnosno priča o osveti i odbrani sa zanimljivim protagonistima i antagonistima i sa jednim “twistom” u centru priče. Taj “twist” je glavna, naslovna junakinja, pre svega žena u svetu koji percipiramo kao muški i mužjački, pa još primorana da se brani oružjem. Drugi štos je što to nije neka klasična “dama u nevolji”, već samostalna žena koja stoji iza svojih odluka i pogrešnih procena. Nju sa integritetom i odlučnošću igra Natalie Portman.
Čak je i “udica” za film sjajna: (bivši) odmetnik Hammond (Emmerich) se pojavljuje na pragu doma koji deli sa ženom Jane sa nekoliko metaka u svom telu. Kaže “Bishopovi dolaze!” i leže u krevet iz kojeg se neće pomeriti praktično do kraja filma. Mi u tom trenutku ne znamo ko su Bishopovi, ali pretnja se čini legitimnom toliko da će Jane, nakon što promrmlja “Što si mi ih natovario na vrat?” skloniti dete na sigurno i potražiti pomoć od jedine osobe kojoj može verovati: nekadašnjeg verenika Dana Frosta (Edgerton), koji će joj prvo odgovoriti da njoj ne treba pomoć, nego puk vojske. Zajebana neka ekipa.

Odnos Frosta i Jane je specifičan i on nije baš tip čoveka koji bi pomogao njoj i njenom mužu. Razlog tome može biti povređeni muški ponos: Jane ga je ostavila, odnosno nije ga (dovoljno dugo) čekala, a može biti i stvar principa: Hammond je ipak odmetnik. Kroz flashback scene ćemo da su se Frost i Jane razišli sticajem okolnosti, odnosno iz zabune (on je otišao u rat i Jane je mislila da je mrtav), ali i o sukubu između Hammonda, Jane i Bishopovih u čijem centru opet nekako stoji Jane. Shvatićemo i da je vođa bande John Bishop (Ewan McGregor koji je posle dugog niza glumaca prihvatio i odigrao ulogu) zlikovac, ali ne od one kartonske sorte kakve obično srećemo po westernima, već čovek sa svojom razumljivom motivacijom.

Jane Got a Gun je sve u svemu pristojno napisan, sigurno režiran i odlično odglumljen film. Upravo što se glumaca tiče, Natalie Portman je izvrsna, iako verovatno ne bi bila prva asocijacija za ulogu žene na granici u westernu. Ovde uspeva da prikaže potrebnu otresitost, rešenost, pa čak i grubost. Iako je sebi verovatno namenio ulogu negativca, Joel Edgerton je odličan kao Frost, čovek sa svojim nedoumicama i emocijama koje ne može da sakrije ma kako se trudio. Ni Ewan McGregor po kvalitetu izvedbe ne zaostaje za njima dvoma i prilično je uverljiv i efektan negativac. Uz njih, imamo i nekoliko raspoloženih epizodista.
Glede scenarija i režije, možemo uvideti par problema. Flashback struktura je sasvim legitiman izbor kada likovi imaju zajedničku prošlost koju treba polako otkriti. Međutim, čini se da ovde razbijaju ritam glavne priče, što je možda i lekovito jer se radi o pripremama i čekanju, ali i preuzimaju primat u filmu, što baš i nije dobro. Što se režije tiče, Gavin O'Connor radi solidan posao u pričanju priče, izvlači najbolje od glumaca i u apsolutno svakoj sceni radi korektan posao. Međutim, on ne ubacuje skoro nimalo ličnog pečata u film. Možda je to stvar iskustva njegove karijere, iza sebe ima solidne do dobre bioskopske filmove, ali i dosta rutinerskog posla na TV filmovima. Možda je, sa druge strane, u pitanju strah da dodatno ne optereti ionako fragilnu i problematičnu produkciju nekim ekscesnim rešenjima.
Još jedan problem sa mojom percepcijom Jane Got a Gun ima ponajmanje veze sa samim filmom. Stvar je vremena distribucije i mog gledalačko-kritičarskog ranijeg iskustva. U suštini, volim westerne i volim kada ih neko sistemski i promišjeno osavremenjuje. Ideja o atipičnim likovima za western okruženje, poput žena ili dece mi je sasvim legitimna i čak vrlo zanimljiva jer otvara jedan novi ugao. Problem sa inače solidnim i dobro izvedenim Jane Got a Gun je to što dolazi malo prekasno da bi na tom planu ostvario išta vredno spomena. The Homesman (žene umorne od pionirskog života), Slow West (naivni mulac) i naročito True Grit braće Coen (ispričan iz vizure ogorčene devojčice) su na tom planu poduzeli radikalne korake i pored njih se Jane Got a Gun čini kao prilično ziheraški film.

One More Time

2015.
scenario i režija: Robert Edwards
uloge: Amber Heard, Christopher Walken, Kelli Garner, Hamish Linklater, Ann Magnuson, Oliver Platt

Šta kvalifikuje jednog bivšeg vojnog obaveštajca da se bavi filmom? Formalno, verovatno ništa, ali očito su neki ljudi imali dovoljno poverenja u njega da mu ustupe svoja sredstva, a glumcima nije smetalo da za honorare, i to ne astronomske, igraju u filmu jednog, objektivno gledano, amatera. No dobro, slobodna zemlja, slobodno društvo, čak je i distribucija preko VOD platformi prilično slobodna, ko voli nek izvoli.
Međutim, još je zanimljivije pitanje šta jednog bivšeg vojnog obaveštajca navodi da postavlja porodičnu “dramediju” sa puno muzike na osnovama klišea o punoj / ludoj kući i nesređenim porodičnim odnosima. Edwardsov prvenac Land of the Blind (2006), uglavnom dočekan na nož od strane kritike (verujem sa dobrim razlogom), politička je satira i samim tim nekako “in character” za autora kojeg u životu fasciniraju igre moći i političkog nadjebavanja. Ostaje misterija odakle Edwardsu ideja za One More Time.
Klišea je tu kao u priči, naravno. Prvi kadar filma, gramofon i ploča, ljigava muzika, tip koji je pušta i ženska koja se iz off-a buni, pa tip onda pušta nešto drugo uništen je već sledećom scenom klišeiziranom do bola. Ženska se budi i kao oparena iskače iz kreveta, oblači se i izlazi iz stana, a da sa svojim partnerom nije još izmenila ime. Ona (Heard), saznajemo da se zove Jude, zapravo žuri na posao sa snimanjem džinglova. Posao nije nešto ali plaća račune, odnosno za tu lovu je bolje raditi nešto drugo nego platiti račune... Zbog toga se Jude, svesna da ona to može i bolje, vraća kući i nekako nam je jasno da to nije prvi put.
A u kući pičvajz, otac Paul (Walken), nekada velika pop-zvezda (makar u svojim pričama) sanja o povratku na pozornicu, potpuno nesvestan da ga je vreme pregazilo. Ima novi ljigavi hit u koji se uzda, kao i (relativno) novu ženu, broj 5, 6 ili 7, ko će ih popamtiti više, Lucille (Magnuson) koju niko u kući ne voli, čini se s razlogom. Pored njih dvoje, u kući obitava i Judina “stabilna”, zapravo uštogljena sestra Corinne (Garner) sa mužem (Linklater), inače Judinim bivšim dečkom, i detetom koje prolazi kroz faze neposlušnosti i neprimerenog ponašanja. Njima se povremeno pridružuje i porodični advokat (Oliver Platt u svojoj tipično simpatičnoj epizodici), a atmosfera se od vesele može vrlo brzo pretvoriti u eksplozivnu.
June je tu možda najhaotičnija, ali je makar najiskrenija prema sebi, ona se nekako hvata ukoštac sa svojim demonima i dosta često zvuči razumnije od svojih ukućana. Njen je prvi problem što savete koje tako rado deli ocu ne može primeniti na sebi, pa je zato njen život vrteška najrazličitijih sjebanosti.
Edwards to sasvim pristojno postavlja. Nemojmo se zavaravati da se tu radi o nekom filmskom talentu, ali očito je da autor nije prespavao časove drame u školi ili na faksu i da su mu neke osnove ostale u glavi. On ovde referira na Mameta i to kroz usta jednog od aktivnih likova, ali asocijacije su mnogo bliže Čehovu i možda u svoj toj sjebanosti O'Neillu.
Edwards vrlo vešto žonglira i humor i muzičke reference, često čak u isto vreme, pa tako ćemo doživeti nekoliko prilično utemeljenih smešaka, kao kad junakinju oslovljaju sa “Hey, Jude”, na šta ona radi face. Međutim, čudačka familijarna dinamika nije tu samo humora radi, nego se ispod toga krije i istorija neprijatnih trenutaka, zanemarivanja, ljubomore i čega sve ne.
Autor to većinu vremena drži pod kontrolom u čemu mu pomažu glumci. Christopher Walken je zlato u kojoj god se ulozi pojavio, pošto nema dovoljno bizarnog zadatka kojem on neće pristupiti kao izazovu. Ostali su, pa čak i naša junakinja iz čije perspektive gledamo film, tu manje ili više u funkciji toga da mu otvore prostor kako bi briljirao, nasmejavao nas i zabavljao. Uostalom, šlager-pevač u 21. veku je kao naručen za ironiju i zajebanciju.
Međutim, film jednostavno ide dokle ide, malo u pravcu humora, malo u pravcu drame i studije dinamike disfunkcionalne familije, ali ni u jednom pravcu ne ide totalno Zato i ostaje na pola puta, ni tamo ni ovamo, zapravo konfuzan. U određenim delovima je svakako bolji nego u celini, ali ovakav materijal zahteva snažniju autorsku ruku.

Heimatland / Wonderland

2015.
režija: grupa autora
scenario: grupa autora
uloge: ensemble cast

Nisam lenj da pišem imena, ali nema smisla: deset reditelja, jedanaest scenarista i barem još toliko glumaca u švicarskoj “ensemble drami” sa izrazitim društvenim angažmanom. Pomislio bi neko šta će kog vraga društveni angažman u jednoj savršeno predvidljivoj i uređenoj zemlji, ali upravo je to snaga ovog filma, odnosno projekta grupe mladih autora. I upravo zbog toga što govori i zalazi duboko ispod savršeno uglačane površine, ovaj film je potreban.
Premisa bi se mogla nazvati naučno-fantastičnom. Nad ovom alpskom državom su se nadvili crni oblaci, ali bukvalno. Očekuje se oluja, biblijsko nevreme i razaranje. Naučnici nemaju pojma o fenomenu, a panika grabi običan narod, bili oni bogati ili siromašni, Nemci, Francuzi ili imigranti. Međutim, pre nego što se oblaci istresu, njihovo širenje je zaustavljeno baš na granicama Švicarske. Eto vam metafore. Ljudi odatle masovno beže u okolne zemlje EU, koja opet ima agendu prema izbeglicama. Eto i angažmana.
Naravno, o Švicarskoj znamo dosta malo, možda ponešto dobijemo od nekog “fancy” studenta, naučnika u CERN-u ili običnog gastarbajtera, od kojih svako ima svoje iskustvo i svoju verziju priče. Znamo za čokolade, satove, banke i visok standard, Heidi ako volimo književnost i Heidi Janković i njen osamnaesti rođendan ako skupljamo internet trash. Možda nam kao napast odzvanja u ušima Dino Merlin ili Đus i Fu Kru. Za Godarda znamo da je odatle možda kao komad trivije, pošto je radio pre svega u Francuskoj.
Međutim, Švicarska ima svojih problema i o tome često govore njihovi filmovi, manje ili više direkto i manje ili više uspešno. Ti problemi se u filmovima najčešće svode na prisutne i sve oštrije klasne razlike koje neretko prelaze u otvoreni klasizam, možda se tek u pod-tonovima oseti nacionalizam ili čak rasizam. U tom smislu, Heimatland odlazi ne jedan, nego nekoliko koraka dalje, mladalački radikalno naziva stvari pravim imenom i otkriva šta se krije ispod fasade pristojnosti koja često prerasta u bizarni totalitarizam. U jednoj sceni čak indisponirani hipster priziva katastrofu da bi se barem nešto dogodilo nasuprot svakodnevnom polaganom mučenju dosadom. Pominju se u filmu i religiozni fanatici, desničarske milicije koje dižu halabuku na imigrante, ali i gresi očeva, onih koji su za vreme Drugog svetskog rata odbili da puste u zemlju oko 100.000 Jevreja iz okruženja i tako ih poslali ravno u smrt. O tome se u “pristojnim” društvima ne govori...
Nažalost, osim hrabrosti ideje, povremeno dobre glume i atraktivne kamere, te nekoliko snažnih momenata, Heimatland se ne može nazvati dobrim filmom. U pitanju je mozaička priča sa previše likova razasutih po celoj zemlji, različitih nacionalnosti i klasnih pripadnosti kojima je jedina zajednička tačka da su u istom sosu. Ovaj pokušaj “hyperlinka” se jednostavno ne spaja u jednu koherentnu celinu, što je svakako bio cilj filma. Naravno, ostavlja emotivni utisak na gledaoca, uz ogradu da će onome ko poznaje švicarske političke prilike više stvari zvučati poznato nego meni ili vama. Ali takođe za gledaoca koji je došao da pre svega vidi film, Heimatland deluje kao preambiciozan i ponekad pretenciozan projekat nadobudnih mladića i devojaka koji su mnogo hteli i mnogo započeli.
Pohvalu, međutim, zaslužuje montažerka Kaya Inan čiji je rad dobar koliko može biti u datim okolnostima. Barem do polovine filma, montaža drži film skupa da se ne raspadne u potpunosti, ali zapravo sve ima svoje granice. Bolje verovatno nije ni moglo.

The Trust

2016.

režija: Alex Brewer, Benjamin Brewer

scenario: Benjamin Brewer, Adam Hirsch

uloge: Nicolas Cage, Elijah Wood, Ethan Suplee, Jerry Lewis

Vremena su se promenila za mali i srednji filmski biznis. Nekada se znalo: premijera na festivalu, bioskopska distribucija, video-klubovi, pa tek onda televizija, možda kroz godinu-dve. Sada više nije ni neobično da se film sa festivala ili uporedo sa bioskopskim prikazivanjem odmah pojavi na internetskim servisima. Oni su čak i pokrenuli svoju produkciju, pa izbacuju bioskope iz kombinacije. Ali još uvek je neobično da film direktno sa festivala dođe na televiziju. Satelitsku, ali svejedno. A pirati su se pobrinuli da dođe i na svemrežje pre nego što ga vidi potencijalna bioskopska ili video-publika.

Osim čudne distributerske putanje, The Trust nije po mnogo toga poseban. Reditelji, braća Brewer, debitanti su u formatu celovečernjeg filma, ali su karijeru izgradili na video-spotovima za koje su čak i dobijali nagrade. Od glumaca imamo Nicolasa Cagea poznatog po tome da ne odbija uloge, jednu zaboravljenu zvezdicu, i dvojicu komičara – jednog relativno svežeg, ali čija je potpisna serija završena i jednog baš baš starog, toliko da smo se pitali je li on još uvek živ, a ako je, kako provodi svoje prenzionerske dane. Budžet relativno skroman, ambicije takođe. Žanrovski, The Trust se može podvesti pod krimi-komediju koja prerasta u “heist” triler. Prva asocijacija na to može biti Ocean's serijal, ali The Trust nije od te sorte.

Jim (Cage) i David (Wood) su policajci u forenzičkoj jedinici. Jim je usamljenik koji živi sa ocem (Jerry Lewis u cameo-roli koja mu nije trebala), dementnim bivšim pandurom, velika picajzla na poslu, ali i čudak koji nije u dobrim odnosima sa nadređenima. David je ošljar koji se trudi da krivinari, prezire svoj posao i svoj život, verovatno zbog toga što ga je napustila žena. Ne postoji dobar razlog da bi se njih dvojica družili, ali eto, neka im bude.

Picajzlasti Jim sasvim slučajno naleti na nelogičnost u dokaznom materijalu (neko je položio visoku kauciju za niskorangiranog krimosa) i reši da svima dokaže da je zapravo sposoban policajac prateći trag novca u slobodno vreme, u čemu mu preko volje pomaže i David. Tako će njih dvojica otkriti sef maskiran kao zamrzivač u prodavnici i rešiti da u njega zavire, ne znajući šta u njemu ima, pa planiraju pljačku. Ona naravno odstupa od planova, a mi ćemo saznati nešto novo o našim likovima...

Moram reći da je “casting” zanimljiv, da tera dvojicu glavnih glumaca protiv njihovih uobičajenih tipova uloga, iako to na prvi pogled ne deluje tako. Nicolas Cage kao elaborirani blesan, introvertni čudak sa gomilom tikova daje naslutiti da je on tu kako bi napravili budalu od njega. Elijah Wood kao sjebani šmekić na putu da usere svoj život ipak nije nešto što smo očekivali od njega. Kako radnja odmiče i kako se dinamika između njih menja, dolazimo do toga da su Jimove socijalno neprilagođene šale sve manje bezazlene, a sve više granično poremećene, a David dolazi u poziciju da se više ne oseća čak ni elementarno sigurno u njegovoj blizini. Logika bi možda nalagala drugačiju dinamiku ili raspodelu uloga, ali glumci pod vođstvom autora nekako uspevaju da izvedu šta se od njih traži.

Problem je na drugom mestu. U pitanju je promena tona. Nije prvi put da komedija prvo skrene prema apsurdu, pa onda završi u potpunom mraku. Štos je u tome što to mora biti na zadovoljavajući način objašnjeno u scenariju. Verovatno bežeći od zamke preteranog objašnjavanja, scenaristički dvojac je otišao u drugu krajnost. U želji da budu diskretni, ostavili su previše praznina u motivaciji likova i njihovih postupaka. Tako su efektivno potopili potencijalno dobar i zabavan film.

Get a Job

2016.

režija: Dylan Kidd

scenario: Kyle Pennekamp, Scott Turpel

uloge: Miles Teller, Anna Kendrick, Alison Brie, Bryan Cranston, Marcia Gay Harden, Greg Germann, Nicholas Braun, John C. McGinley, Jorge Garcia, Brandon T. Jackson, Bruce Davison

Kada film nakon produkcije završi u bunkeru, to u principu nije dobra vest. Na stranu sudbine takvih filmova u totalitarnim režimima, u demokratičnom, kapitalistički orijentiranom Hollywoodu to u principu govori o filmu, a ne o sistemu. Istina, i tamo film ponekad padne žrtvom nerešenih odnosa po pitanju autorskih prava, zapinjanja u post-produkciji, nespretno složene finansijske konstrukcije ili neispoštovanih ugovora o distribuciji, ali istina je često vrlo jednostavna: filmovi čija se distribucija odlaže su najčešće upitnog kvaliteta.

Priča o Get a Job je upravo takva. Film je sniman 2012. godine i u nekoj ladici je proveo bezmalo 4 godine, da bi ovog proleća imao vrlo limitiranu distribuciju i vrlo brzo bio preseljen na VOD platforme. Tada kada je sniman je, što se glumačke postave tiče, pokupio priličnu količinu manje eksponiranih talenata. Bilo je to pre The Spectacular Now i Whiplash koji su svetlo reflektora uperili ka Milesu Telleru i pre Pitch Perfect koji je od Anne Kendrick stvorio poslednju autentičnu zvezdu mjuzikla (iako je glumica i pre i posle toga pokazivala svestranost, naročito u indie filmovima). Alison Brie i Bryan Cranston su u to doba bili još uvek prevashodno televizijski glumci, John C. McGinley je ispao iz fokusa Hollywooda i pristao na televiziji, a jedino je Marcia Gay Harden imala stabilnu, iako svaštarsku, filmsku karijeru.

Get a Job u smislu svoje sadržine ne ide mnogo dalje od naslova: u njemu tzv. “milenijalci” traže svoje mesto pod Suncem nakon završenih studija. Vreme je, što se Amerike tiče, tek blago post-krizno, posao je nekome fetiš, a nekome misaona imenica, a prvi pravi, ozbiljan posao čini se kao misija nemoguće za generaciju mladića i devojaka koji su, kako film insistira, odgajani sa stavom da su posebni bez ikakvog razloga.

Naš protagonista i fokalna tačka je Will (Teller) i on, bez nekog upotrebljivog talenta traži svoj prvi posao. Živi u cimerskom aranžmanu sa jednako blesavim drugarima i sa njima veći deo vremena provodi u duvanju i igranju kompjuterskih igrica. Pored toga, viđa se sa Gillian (Kendrick) za koju se čini da je na putu da ostvari karijeru, ali se njena ozbiljnost više doima kao maska, nego kao spoznaja. Sad, kako je Will na putu da nađe svoj prvi posao, tako je njegov otac Roger (Cranston) ostao bez svog jedinog na kojem je proveo poslednjih 30 godina. Kako će se različiti senzibiliteti i različite generacije snaći u tim okolnostima?

Što se Willa tiče, on će imati sreće da nakon nekoliko neuspešnih epizodica na blef (talenat za snimanje klipova i folerski samouvereni nastup) upadne u HR kompaniju koja se bavi izradom video-prezentacija poslovnjacima i stručnjacima koji traže (bolji) posao. Tamo će ga dočekati tim različitih korporativnih njuški (Germann, Davison, na bizarnu ulogu uludo potrošena Alison Brie) predvođen nemilosrdnom šeficom Katherine (Gay Harden). U firmi, naravno, od njega traže da radi u uštogljenom i možda prevaziđenom standardu, ali istovremeno mu druga, mnogo manje ozbiljna start-up firma nudi mesto direktora marketinga i više kreativne slobode. Njegovo pitanje je kojem se privoleti carstvu, naročito kada Gillianina karijera nije tako sigurna kao što je to ona predstavljala...

Što se ostalih tiče, njihove priče su tipskije. Jedan od cimera je počeo da radi za finansijsku kuću prvo kao potrčko, a onda i kao diler, što verovatno služi kao ironijski pogled na korporativnu kulturu, naročito ako uzmemo u obzir da mu je šef John C. McGinley u svojoj tipičnoj alfa-mužjačkoj roli. Drugi je programer koji juri “start-up” kapital za svoju aplikaciju za praćenje ljudi preko mobilnog telefona. Treći i najprofiliraniji (Braun) je karijerni pušač trave koji slučajno dobija posao školskog učitelja i košarkaškog trenera i u procesu otkriva važne životne istine. I otac isto ima svoj “sub-plot” u kojem prestaje biti dinosaurus kojeg je pregazilo vreme i pokušava da se probije direktno do šefa koji će ga zaposliti na radno mesto iz snova.

Istini za volju, Get a Job ima svojih momenata. Na vizuelnom planu nije posebno intrigantan, ali je sasvim pristojan. Tempo, jednom kada ga uhvati, ostaje stabilan i režija je školska i uglavnom neupadljiva, manje više posvećena izvlačenju maksimuma od glumaca. Za njih se redom vidi da imaju nesuđene količine talenta, ali i da su ograničeni šturo i loše napisanim likovima. Za većinu njih je teško naći i smisao u filmu i nekakvo uporište u realnosti.

Tako se Alison Brie, kao najupadljiviji primer, potrudila da od svog lika napravi nešto smisleno, ali joj to nije uspelo, ne njenom krivicom. Marcia Gay Harden se uzda u lagano preglumljivanje i karikaturalnost. Neki drugi, poput Bryana Cranstona, Johna C. McGinleya i Anne Kendrick se oslanjaju na tip lika koji su ranije igrali i sa solidnim uspehom uspevaju to da rekreiraju, a Milesu Telleru u pomoć stiže sasvim solidna glumačka intuicija.

Problem je, dakle, u scenariju. Što se dijaloga tiče, čini se da su oni pisani tako da se iz svake pojedine scene izvuče nešto ciljano. To zavisi od tona scene, komične upadljivo idu na jeftine smehove, dok nas dramske zasipaju sa “važnim” i “mudrim” one-linerima, a dijalog sve u svemu deluje drveno, što i ne treba da čudi pošto su obojica scenarista početnici, za pretpostaviti je čak i amateri.

Nije samo dijalog problematičan, koliko tu do izražaja dolaze druge, kapitalne stvari kao što su ton i struktura. Što se tona tiče, film ostaje na pola puta između komedije i drame, a čak ne uspeva ni da zauzme stav prema svojim likovima, nego ih od scene do scene ismeva ili bodri i nalazi simpatije za njih. Polovičnost i nedokuvanost je najveći problem u strukturi koja je ovde naprosto bizarna. Imamo glavnog lika i to štima, on je nosilac. Kolege sa posla se podrazumevaju, otac i devojka su očekivani dodatak. Problem je sa cimerima: njima se posvećuje suviše vremena da bi bili tek neki koloritni epizodisti i oni imaju svoje pod-zaplete, ali ih se ne razvija dovoljno da bi se mogli nazvati ravnopravnim likovima, a takođe se na njihovim pričama osim nekoliko najlakših poena i zaključaka ne dobija baš ništa.

Čini se nekako da bi Get a Job bolji utisak ostavio da je razrađen malo više i pretvoren u sitcom. Mislim, kuća je tu, glavni lik, njegova klika, devojka, otac... Takva je i dramaturgija većine pojedinih scena, posebno komičnih koje idu na lagane štoseve i njihovo nizanje. Čak je razumno pretpostaviti da je film u originalnom “cutu” bio duži, možda čak negde oko dva sata, ali da je u montaži barem četvrtina materijala isečena i to prilično grubo, kao da se nije pazilo na to kakve će rupe posle tog postupka nastati. Rezultat je prilično loš, ali šta smo očekivali od filma koji su upravo izvukli iz naftalina?

The Boy

kritika originalno objavljena na Monitoru

2016.

režija: William Brent Bell

scenario: Stacey Menear

uloge: Lauren Cohan, Rupert Evans, James Russell, Ben Robson, Jim Norton, Diana Hardcastle

Tri su klišea koje scenarista-debitant Stacey Menear i reditelj William Brent Bell (autor poprilično bezveznih hororaca Stay Alive i The Devil Inside) koriste kao tačke oslonca za svoj horor-triler uradak imena The Boy. Prvi je jeziva kuća na osami. Drugi je devojka koja bežeći od svoje prošlosti u toj kući prihvata posao dadilje. Treći je sam subjekt dadiljanja, naslovni jezivi dečak. Preciznije, kuća je zapravo dvorac, i to u Engleskoj, viktorijanski, razume se, a dečak je zapravo lutka u prirodnoj veličini.

Devojka je Amerikanka Greta Evans (Cohan) i saznaćemo zašto tako očajnički beži od prošlosti, mada to neće naročito uticati na njenu situaciju. Posao dadilje se čini dovoljno jednostavnim i lepo je plaćen, a to što je kuća jeziva, što su njeni prozori hermetički zatvoreni, što nema interneta i signala za mobitel – šta sad, niko nije savršen. Vlasnici kuće su stariji bračni par (Norton, Hardcastle) i posle mnogo godina idu na odmor, ostavljajući Greti precizne upute i zaduženja vezana za kućni red i dečakove aktivnosti. Njen jedini kontakt sa spoljnim svetom je Malcom (Evans) vlasnik lokalne radnje i dostavljač, jedan od retkih kojima vlasnici kuće veruju. On će joj objasniti pozadinu lutke: njihov pravi sin je poginuo u požaru na svoj osmi rođendan, a lutka i dnevne aktivnosti s njom su im mehanizam nošenja sa bolom.

Greta će, logično, zanemariti popis zaduženja i lutku tretirati, pa, kao lutku, odložiti je u kut i nastaviti da dangubi. Uslediće čudne stvari, lutka će se samoinicijativno pomerati, njoj će nestajati sitnice, odeća i obuća bez ikakvog objašnjenja, a jednu noć će čak provesti na tavanu. Da li je ona zaista sama u kući? Je li lutka zapravo živa? Ili su u pitanju duhovi? Ako su duhovi, šta žele od nje i kakve su im namere? Ili to ona zapravo gubi razum?

Postavka je jasna da ne može biti jasnija, a verzirani gledalac horora i misterija će sa dobrom dozom sigurnosti pretpostaviti šta će se dalje dešavati i biće uglavnom u pravu. Vidimo da se Bell fura na atmosferu, ali da mora ubaciti neke “jump scare” momente kako bi razbio očekivani ritam, možemo ih osetiti i nagovestiti dovoljno unapred. Glede atmosfere, The Boy solidno stoji, u kombinaciji sa sasvim solidno odabranim glumcima uglavnom sa televizije i prilično dobrom i pažljivo osmišljenom scenografijom, ali, budimo iskreni, William Brent Bell nije Guillermo del Torro da bi uspeo da nam proda “gothic” u trajanju celovečernjeg filma. Na samom početku imamo i naznake meta-humora i referencu na Stephena Kinga kada Malcom “pogađa” motive Gretinog javljanja na posao, ali ni Menear ni Bell nemaju hrabrosti da krenu tim samosvesnim tokom. Pa čak je i rasplet u cilju “hvatanja konaca” istovremeno neočekivan, konvencionalan, šlampav i priglup, ali gledaocima pruža elementarno zadovoljenje što se tiče radoznalosti.

Kamen spoticanja je, dakle, scenario i on je po većini pitanja katastrofalan. Iako se Menear trudi da nam obajsni sve što nas zanima, upadljive nelogičnosti izbijaju na površinu. Kako je Greta uopšte saznala za posao kad njeni poslodavci izgledaju kao da nisu čuli ni za televiziju, kamo li za internet? Zašto i kako oni veruju Malcomu i gde su u toj priči ostali meštani? Mislim, svima je ponekad potreban majstor, a inkasanti za struju i vodu dolaze i nepozvani. Kako Gretu njena prošlost sustiže tu, na kraju sveta, gde i pošta dolazi isključivo posredstvom Malcoma? Prosto, previše je tih sitno iritantnih pitanja, pa The Boy deluje kao potpuno slučajan film.

Na jednu stvar se pazilo, kako u scenariju, tako i dalje u produkciji. U pitanju je ekonomska komponenta. The Boy je film sa jednom lokacijom, zamkom i okolicom, i to u Kanadi koja sasvim solidno glumi Englesku, te sa vrlo malim brojem likova od kojih samo dvoje, možda troje imaju konkretne glumačke zadatke. Tako je skromni budžet mogao pokriti i scenografiju i nešto efekata tako da se filmu ne može zalepiti etiketa jeftinog smeća. Producenti iz Amerike, Kanade i Kine su pravilno tempirali i termin prikazivanja na američkom tržištu (zima), pa je The Boy zaradio petostruko preko svog budžeta. Postoji šansa da dobijemo nastavak, ali, ako mene pitate, toga se više plašim nego što ga iščekujem.

James White

2015.

scenario i režija: Josh Mond

uloge: Christopher Abbott, Cynthia Nixon, Scott Mescudi, Makenzie Leigh, Ron Livingston

Već na prvi pogled naslovni junak nema razloga da nam bude simpatičan. Upoznajemo ga u klubu kako pije i tetura. Pretpostavljamo da je to rutina. Njegova izmučena njuška može delovati iskreno, ali verovatnije je da je nameštena. Njegove muke se čine fingiranim. Njegova odeća deluje smrdljivo, ne zbog siromaštva ili teške depresije, nego zbog lenjosti. On je na pragu tridesete i pojma nema šta bi sa sobom. Tipičan “milenijalac”. Drkoš koji jedva čeka sranje. Parazit bez posla i izgleda za isti koji živi sa majkom. Zgubidan.

Iz kluba se nekako dovuče do stana u kojem je grobna atmosfera. Bdenje. Pokojnik je njegov otac koji je napustio kuću i ima novu familiju, ali majka jako tuguje za njim. Jamesa nije briga, zamera mu. U jednom zgodnom, suviše iskonstruiranom trenutku, James popizdi i otera sve dovraga. Želi mir za sebe i za majku. Ona je preživela rak i ovakvi cirkusi joj nisu potrebni. On je ipak dobar sin (u nevezanim scenama vidimo i da je dobar drug) i to će dokazati tako što će se maknuti na par meseci da se sabere. Vratiće se, kaže, kao novi i bolji čovek.

Odmor koji protiče solidno, čak je našao i devojku, neplanirano skraćuje majčin poziv. Rak se vratio i stanje je terminalno, lečenje više nema smisla i jedino što James može uraditi je da se brine za nju i da joj olakšava bolove do smrti. I on će to uraditi. Svašta će drugo zajebati, ulaziće u sukobe sa devojkom i sa jedinim prijateljem, pojaviće se sjeban na intervjuu za posao koji mu porodični prijatelj namešta, ali će biti dobar sin i možda zbog toga postati bolji čovek.

Da se ne foliramo, James White je težak film kojeg često nije prijatno gledati i u društvu i u koži čijih likova nije ugodno biti. Ali, iako je sastavljen od poznatih i korištenih elemenata (sa jedne strane detinjastost i odbijanje odrastanja, sa druge priprema na smrt drage osobe), James White će dopreti do gledaoca i na njega ostaviti jak utisak. Najjednostavnije rečeno, ovo je primer pažljivo osmišljenog (na retkim mestima malo prekuhanog i stoga nategnutog) i u svim elementima vešto izvedenog filma. Zanimljivo, potpisuje ga debitant u celovečernjem formatu.

Naravno, na glumcima je veliki teret. Likovi su kompleksni i detaljni i treba ih znati odigrati. Cynthia Nixon može biti sjajna glumica kad joj se da prilika (nju je zapravo otkrio Robert Altman u Tanneru) i ovde je u ulozi svog života. Iako u poslednje vreme ima filmova i filmova o umiranju, ona ovde ne poseže za patetikom, nego je jezivo uverljiva u svojoj nemoći. Christopher Abbott je, pak, u naslovnoj ulozi kategorija za sebe. Istina je da je uloga pisana specijalno za njega zbog poznanstva sa autorom, ali njegovi potezi iz domena mikro-glume, ležernost i čisto prisustvo su prizor koji se ne viđa često. On je pred sobom imao kompleksan zadatak da uhvati nešto univerzalno, kao što su duh vremena, odnosno generacije čije se detinjstvo produžilo do u nedogled (što sticajem okolnosti, što sopstvenom krivicom), i duh mesta, New Yorka i njegove nadrkanosti, i to sve u jednoj realističnoj, zamislivoj osobi od krvi i mesa.

Ni ekipa iza kamere ne stoji ništa lošije od glumaca. James White ima apsolutno pogođen i prepoznatljiv vizuelni identitet. Kamera levitira oko protagoniste i prati ga iz neposredne blizine. Nije to novi štos, ali ovde je potpuno funkcionalan, na taj način se postiže efekat da preko vanjskih manifestacija dobijemo pogled u njegovu unutarnju anksioznost. Kamerom upravlja sjajni Matyas Erdely čiji smo rad mogli videti nedavno na primeru dobitnika Oscara za strani film, Son of Saul, još jednog fantastično snimljenog i režiranog dela.

Za umetničku viziju, okupljanje ekipe i kontrolu najzaslužniji je ipak Josh Mond. Nemojte da vas začudi činjenica da je James White njegov dugometražni prvenac, jer je reč o veoma pametnom i promišljenom autoru koji se već kalio kao producent na različitim nezavisnim filmovima kao što su festivalski hitovi Afterschool (2008) i Martha Marcy May Marlene (2011). Svi pomenuti naslovi izlaze iz kuhinje produkcijske kuće BorderLine Films, čiji su osnivači Mond i njegove kolege sa studija Antonio Campos i Sean Durkin, ujedno i koproducenti na Mondovom filmu. James White je trenutni vrhunac pomenute kuće, u pitanju je jedan kompleksan i kompletan film, ali se možemo nadati da je to samo jedan početak. Indie kinematografija to zaslužuje.

Otadžbina / Patria

2015.

režija: Oleg Novković

scenario: Milena Marković

uloge: Nebojša Glogovac, Vuk Kostić, Nada Šargin, Marko Janketić, Marta Bjelica, Anita Mančić, Strahinja Blažić, Milica Trifunović, Dubravka Kovjanić

Ako se nešto mora priznati Olegu Novkoviću, onda je to doslednost u filmskom izrazu. Čovek radi art-filmove i od toga ne odustaje, pa makar radio sa ne baš bajnim budžetima i sa pauzama od po više godina između dva naslova. Upitno je, međutim, valja li to što on radi, ali očito da svetski festivali to podržavaju, stavljaju te filmove u program i neretko nagrađuju, ne baš prvim nagradama, ali neki “buzz” postoji. U prevodu na domaći teren to znači da će Novkovićevi filmovi podeliti kritiku (koja češće naginje simpatijama nego antipatijama) i imati relativno ograničenu, ali fanovski nastrojenu publiku.

Ako mene pitate, Novković češće ne uspeva nego što uspeva da svoju ideju iskomunicira na razumljiv i prihvatljiv način. Njegov prvenac Kaži zašto me ostavi (1993) je nabacio važnu temu PTSP-a prisilno mobiliziranih vojnika i njihovu nemogućnost da se nose sa ratnom traumom i ciničnom osudom okruženja koje ih je u taj rat i poslalo, ali se utopio u eksploataciji i zlostavljanju protagoniste i ostalih likova često koketirajući sa patetikom. Usledili su Normalni ljudi (2001), film koji se izgubio u igri realističnog okruženja (novo)beogradske depresije i beznađa i surealnih unutarnjih svetova likova.

Imao sam velike nade kada je Novković promenio scenaristu, pa je umesto notornog Koljevića na to mesto došla Milena Marković direktno iz miljea teatra. Sutra ujutru (2006) se, uz sve sitne probleme, održao do kraja i spojio konvencije melodrame sa realizmom u izrazu, pa tako postao jedan od temeljnih novobeogradskih filmova o sjebanosti, emigrantskom bluzu i depresiji. Sa filmom Beli beli svet (2010) već imam probleme, naprosto mi nije legao spoj strukture grčke tragedije sa okruženjem savremene balkanske provincije, pa sam gledanje filma prekinuo. Verovatno je do mene barem koliko do filma, tada nisam imao obavezu da neki film pogledam od početka do kraja.

Iskreno, i Otadžbinu bih prekinuo, i to verovatno odmah nakon onog pretencioznog crno-belog prologa koji se sav u statičnim kadrovima i ničim izazvanim pretapanjima odvija na Kosovu za neki Uskrs 90-ih godina, verovatno '98. pred izbijanje sukoba. Srbi za trpezom, nekoliko Albanaca, komšija, na manje vidljivim pozicijama, statični kadrovi, vožnja preko stola, pa opet statični kadrovi... Sledi nekoliko vezanih tragedija, neko je nekom nekog pobio, pa se taj sveti prvom zgodnom, pa autistično dete igra tetris, pa depresivna majka u offu napravi nešto zbog čega joj dete nastrada, pa plač i kuknjava.

Rez, kolor-film, nekoliko godina kasnije, Beograd, odnosno njegova teška periferija. Sve gravitira kafani u kojoj se dešavaju sve proslave, punoletstvo, matura itd. Vidimo iste te Kosovare sa početka, svi su u Beogradu, neki su postali uspešni privatnici (Glogovac), neki zgubidani i luzeri, neki samo gledaju koga će i kako ošteti, neki su jednostavno depresivni i zli kao kafanska pevačica Maca (Šargin). Ubrzo se i monah (Kostić) vraća iz manastira... “Setting” je opet pred-uskršnji, od Lazareve Subote do samog Uskrsa, pale se sveće i čitaju molitvenici i traži se Božja milost i spasenje od zla. Ali to baš i nije tako lako...

Kako bi i bilo kad su likovi svi do jednog nakaze, kurve, prevaranti, perverznjaci, manijaci, frikovi na rubu incesta, retardirana deca koja se upišavaju i jednostavno grozni ljudi. Sa njima je nemoguće saživeti se ako se smatrate pristojnim ljudskim bićem, sve njihove težnje se čine neiskrenim i zlim. Tokom 110 minuta filma mi smo izloženi njihovoj ljudskoj grozoti, groznim karakterima, groznim nepočinstvima, pa čak i groznoj muzici koju oni slušaju i reprodukuju, a koja se prenosi i na kartice kojima se odvajaju dani.

Štos je u tome što se sva ta ljudska beda i grozota ne sklapaju u jedan smisao. Prvo, svi ti Kosovari više izgledaju kao jedan grupni lik, ili klan, nego kao skupina individua. Nisam siguran da sam, uz najbolju volju, pohvatao ko tu kome šta dođe, ko je s kim u rodu, ko je s kim u poslu, ko koga jebe u braku, ko koga van braka, a ko koga za pare, što bukvalno u smislu prostitucije, što metaforički. Likove je moguće prepoznati po glumcima i po nekim prenaglašeno groznim karakteristikama i postupcima, ali njihove relacije, pa ni zašto rade to što rade jedni drugima ne možemo sa sigurnošću utvrditi.

Naprosto, sve u filmu sa izuzetkom “settinga” deluje proizvoljno. Autori su verovatno išli na eluzivnost, ali tako je to ispalo. Ne samo njihovi odnosi, nego i postupci i dijalozi. Jasna je namera da se u tome ostvari nekakva elipsa, ali u praksi sve to izgleda kao niz neprijatnih wtf momenata. “Jesi klao nekad?”, pita mesar monaha. “Pa gledao sam”, odgovara ovaj. Iskreno, mom morbidnom umu je drugačiji odovor pao na pamet, ali u Otadžbini nema mesta za humor, pa čak ni najcrnji od crnjaka. To je film u kome monah leči retardiranu devojku od upišavanja u gaće, bez sve zajebancije.

Naravno, glumci su tu ti kojima je uvaljen vruć krompir i koji najviše najebavaju. Lako za Vuka Kostića i njegov već standardni “typecast” balvana i za Glogovca koji se izvlači svojim manirizmima, pa čak i Nadu Šargin koja se izvlači na integritet i na to da je njen lik nekako centralni i stoga najdetaljnije napisan. U problemu su svi ostali. Nije lako igrati kreature, a najmanje tek ovlaš skicirane i ničim jasno motivirane kreature.

Da je Otadžbina loše, čak užasno filmsko iskustvo u to nema sumnje. Da je takođe loš film, takođe. Naprosto, nisam u stanju da utvrdim autorsku nameru iza svega toga. To čak nije ni toliki problem, loših filmova ima, ništa strašno. Međutim, ako se dalje pozabavimo time šta nam autori poručuju, a to je moguće pročitati iz dva dijametralno suprotna ključa, Otadžbina je potencijalno zao film, i to kako god se uzme.

Prvi od tih ključeva bi se mogao nazvati standardnom srpskom patetikom, sa daškom beogradske superiornosti. On bi glasio ovako: “Oni su jad i beda, materijalna i moralna, ali treba ih razumeti, oni su proterani sa svojih vekovnih ognjišta, pa je to zbog toga. Nisu oni Beograđani, umetnici od rođenja, oni su jadni, vidi ih kakvi su i smiluj im se.” Drugi ključ je još gori i po njemu ispada da su Srbi sa Kosova materijalna beda (ako su uopšte) zbog toga što su sami po sebi moralne nakaze i ljudska beda. Kao uvereni liberal neću sebi dopustiti da branim organiziranu i od sistema prilično zaštićenu grupu od pojedinaca koji realno nemaju nikakvu društvenu moć, ali takve generalizacije su same po sebi problematične i vode u kultur-rasizam i fašizam.

Možda nije ni do toga, iz filma je moguće iščitati barem još desetak zaumnih poruka (zapravo, funkcionalan je kao lakmus-test raznih ludosti i nepodopština), ali što više razmišljam o njemu, to mi teže pada da sam ga uopšte gledao, pa makar po zadatku. Izbegavati, ako vas baš neko puškom ne tera. Otadžbina nije vredna te muke.

Nasty Baby

2015.

scenario i režija: Sebastian Silva

uloge: Sebastian Silva, Kristen Wiig, Tunde Adebimpe, Reg E. Cathey, Mark Margolis, Augustin Silva, Alia Shawkat

Stičem blagi utisak da Sebastian Silva veoma pažljivo i pametno gradi svoju karijeru, tako da se to gledanjem pojedinačnih filmova ne primeti. Čak i kad je snimao sa ograničen sredstvima i članovima najuže porodice ispered i iza kamere u rodnom Čileu, kao da je na cilju video Ameriku i tamošnju ogromnu scenu. To je bio slučaj sa The Maid (2009). Četiri godine kasnije, izbacio je “back to back” dva naslova kao deo aranžmana sa Michaelom Cerom, generalno nepamtljivi teen-triler Magic Magic i intimniji, improvizovaniji i artističkiji Crystal Fairy. U oba filma se bavio fenomenom američkih turista i “ex-pata” za koje niste sigurni od čega žive, a ima ih nekoliko tu u vašem gradu.

Nasty Baby je njegov prvi film snimljen u Americi, takođe vrlo precizno odabranih tema, motiva i estetike, o okruženju i glumačkoj ekipi da ne govorim. Na prvi pogled, Nasty Baby je “festival darling” koji tematizira moderni, hipsterski Brooklyn, toleranciju, političku korektnost i sve suludije aranžmane u koje se mladi upuštaju na onaj sladak, “slice of life” način sa malo pažljivog, sigurnog humora i sa ponekom mudrom opservacijom. O nečemu što zvuči pametno, ali je opšte mesto, kao što su to kreacija i destrukcija.

Polly (Wiig) i Freddy (sam reditelj Silva) žele dete. Ali oni nisu par, nego najbolji prijatelji, a Freddy je pritom i gay, u stabilnoj vezi sa dečkom Moom (Adebimpe). Ceo aranžman je neobičan, ali to su takvi likovi da će to proći. Oni misle da je za odgajanje deteta važna samo ljubav koju pružaju roditelji, jedno, dvoje ili troje, nebitno. Nije ni toliki problem to što Freddy sam po sebi ima malo šansi da postane otac, uskočiće Mo posle nešto ubeđivanja...

Sad, oni su ljudi svojih pozadina i preferencija koji nekako funkcionišu zajedno. Freddy je imigrant i umetnik dosta eksplozivne naravi. Mo je afričkog porekla, staloženiji i racionalniji od njih dvojice. Freddy želi decu, zanimaju ga i kao umetnički fenomen (naslov filma je instalacija o detinjstvu na kojoj radi), i kao socijalni fenomen (zašto rađati kada je moguće usvojiti, kao ljubimca), a i kao ideja da utiče na drugo ljudsko biće u razvoju. Mo više ceni svoju privatnost i deca mu nisu prioritet. Pored toga, Polly je pre svega Freddijeva prijateljica, njegova ne toliko.

Njih troje tako egzistiraju u jednom tipičnom svetu indie filmova za Sundance ili Tribecu. Imaju familije i poznanike. Imaju poslove, aranžmane i hobije. Imaju komšije, neke blagonaklone, neke baš i ne. Jedan od tih ne-blagonaklonih je The Bishop (Cathey) sa kojim trio igra igru živaca. U nekom drugom filmu, to bi imalo socijalnu konotaciju, takav lik bi bio patološki ili karikaturalni konzervativac. Međutim, ovde je stanje malo drugačije: on je zapravo socijalna kategorija i margina mnogo više nego njih troje. Taj sukob će eskalirati.

Sve je to divno i krasno snimljeno, kamerom iz ruke i sa prirodnim osvetljenjem, što je nekako kanonski za ovakve filmove. Čak bi se i pomalo nervozna, nagla montaža mogla podvesti pod taj festivalski stil. Ritam filma je solidan, a Silva se opet dokazao kao pismen i promišljen reditelj. Nažalost, ma koliko se trudio, on nije neki bajan glumac, ali njegovo prisustvo stvara utisak iskrenosti u priči koja se može protumačiti kao čista konstrukcija. Srećom pa je Kristen Wiig, jedna od najboljih glumica u atipičnim, “offbeat” komedijama, ovde odlično raspoložena i spremna da preuzme na sebe deo tereta, a multidisciplinarni umetnik i tek ponekad glumac Tunde Adebimpe se svojom odmerenošću kandiduje sa legitimno glumačko otkriće ovog filma. Naravno, treba dodati još i pažljivo odabrane epizodiste i eto nam školskog indie filma.

Sve do sada napisano bi važilo ako bismo film odsekli negde na dve trećine. Serijom obrata Silva uvodi Nasty Baby u dosta mračniju teritoriju. Od ta tri udarca, poslednji je najjači i tiče se sukoba sa Bishopom. Znali smo da je eskalacija neminovna, ali detalji te eskalacije i način na koji je to izvedeno su za diskusiju. Silva zapravo nije reditelj jakih obrata i ovim će postupkom podeliti publiku u dve nepomirljive grupe. Da li pripadate onima na koje je ovo delovalo realno i oštro poput noža u stomak ili onima koji u tome vide ne baš uspeli filmski trik? Pogledajte film.

Hangman

2015.

režija: Adam Mason

scenario: Adam Mason, Simon Boyes

uloge: Jeremy Sisto, Kate Ashfield, Ryan Simpkins, Ty Simpkins, Eric Michael Cole, Amy Smart, Ross Partridge, Ethan Harris-Riggs

Ima li isfuranijeg pod-žanra nego što je to “found footage”? Možda “home invasion”, ali to je već stara fora koja je svoj vrhunac komercijalne eksploatacije doživela krajem 90-ih i početkom milenijuma, pa je sada malo “passé”, sa tendencijom da jednog dana bude poželjan retro. Zašto ne spojiti ta dva? Princip je isti, jeftino snimanje, bonus je ograničena lokacija. Psihološki efekti ta dva se u teoriji dobro nadopunjuju: svoj dom shvatamo kao sigurno skrovište, svaki napad na njega je napad na našu sigurnosti i privatnost, a fingirana realističnost “found footage” postupka, bilo preko drmusave ručne kamere i subjektivne perspektive ili preko statične kamere za prismotru i ultra-objektivne perspektive, samo pojačava naš strah.

Hangman britanskog veterana jeftinih horor-trilera Adama Masona je spoj ta dva filmska trika, niskih ambicija i bez foliranja da ima ikakvu dubinu. Počinje “spoilerom”, ručna kamera, “night vision”, telo obešenog muškarca pada sa tavana, a uplakana žena tipu koji drži nož u ruci i iz čije perspektive posmatramo na silu izjavljuje kako ga voli. To su očito “vizit-karte” našeg ubice: snimanje, ubijanje muškaraca i maltretiranje žena određenog tipa.

Rez. Aerodrom, porodični SUV se parkira, iz njega izlaze njih četvoro, dvoje odraslih i dvoje dece, grabe torbe i odlaze, očito na odmor. Naš manijak ih posmatra sa sigurne distance, zatim provaljuje u auto, pali GPS, klikće “home” i saznaje adresu. Odlazi tamo, pretura po stanu, gleda porodičnu memorabiliju fokusiran na ženu i kćerku, te instalira kamere za prismotru. Naš par se vraća sa odmora, ulazi u kuću, vidi krš i lom, zovu policiju, ništa nije ukradeno, samo je razbacano, hrana pojedena, ostavljen nered, verovatno su neki klinci napravili žurku ili se neki klošar smestio. Obešena lutka je otpisana kao nečiji bizarni smisao za humor.

Dok se familija oporavlja od šoka i vraća u normalu, neznanac ih posmatra. Ne samo da policija nije našla kamere, nego očito niko nije pogledao tavan gde je uljez napravio svoj brlog i “radnu stanicu” sa kompjuterom i više monitora. Ali on nije od onih koji samo posmatraju, plaču i, ako su baš toliko ludi, drkaju. Ne, on ih zajebava, prvo sa ostavljanjem soka na stolu, onda sa pljuvanjem u soku, pa sa inscenacijom mini-skandala zbog kojih se članovi familije okreću jedni protiv drugih: “report card” sa lošim ocenama tu, paket kondoma u džepu od košulje tamo.

Neki će pohvaliti umereni tempo filma koji gradi jezu bez posega prema “jump scare” momentima, ali moj je utisak da se tu zapravo ništa ne dešava. Jednom kad krene akcija, prvo ispadi u sredini gde manijak plaši sina u snu i prati kćerku na sastancima sa već nekim bilmezom, pa onda i onako nagla i nasilna na kraju, jedino što mogu reći je “premalo i prekasno”, na stranu što je poznato još iz uvodnih scena. Dodatni bonus na sve to je ama baš nikakva motivacija tog našeg manijaka. Jasno, on je bolesnik i patološki slučaj, ali je li to dovoljno?

Ako ćemo realno, ni izvedba nije za padanje u nesvest. Na stranu to razvlačenje i nabijanje minutaže na osnovu vrlo tanke ideje, ali drugi detalji su slika i prilika površnosti. Nemamo pojma gde se ta priča dešava. Kuća i volani na levoj strani automobila, kao i lepo vreme asociraju na nekakav Los Angeles, ali ono malo okoline aerodroma što vidimo i evropski modeli automobila sa volanom na desnoj strani okreću priču prema Velikoj Britaniji. Ne samo to, glumci u ulogama članova porodice govore različitim akcentima. Da, to su sitni detalji, ali oni otkrivaju šlamperaj. Ali ako ćemo iskreno, i ti glumci su žrtve pogrešnog “castinga” i u velikoj meri su potrošeni, za šta nema opravdanja.

Hangman je jednostavno slabašan film, spoj dve potrošene filmske ideje koji ne donosi ništa novo ni dobro. Može poslužiti kao kuriozitet ljubiteljima pod-žanr(ov)a i to je otprilike to. Inače, gubljenje vremena prilično.

Solace

2015.

režija: Alfonso Poyart

scenario: Sean Bailey, Ted Griffin

uloge: Anthony Hopkins, Colin Farrell, Jeffrey Dean Morgan, Abbie Cornish

Sećate li se one potpisne replike iz kultnog trash-akcionog filma Demolition Man (1993) koja bi u prevodu glasila: “Pošalji manijaka da uhvati manijaka”. U slučaju Solace bi to bilo: “Pošalji vidovnjaka da uhvati vidovnjaka”. Princip je sličan, ili se manijače ili se vidovnjače međusobno, ono prvo je solidna osnova za akciju, ovo drugo se može ugurati u žanr psiho-trilera, natprirodne misterije i u kalup “serial killer flicka”, što su autori i uradili.

Dakle, Anthony Hopkins igra ostarelog vidovnjaka iliti medium po imenu John Clancy koji je nekada radio sa federalcima. Njega iz njegove staračke, pasivno-agresivne nadrkanosti diže stari prijatelj, agent FBI-ja Joe Merriwether (Morgan) suočen sa najbizarnijim slučajem ikada. Naime, serijski ubica ubija već umiruće pacijente držeći to za milosrđe i utehu koja stoji i u naslovu filma. Štos je u tome što je i ubica Charles Ambrose (Farrell) vidovnjak, i to po svemu sudeći “jači” od onog koji ga lovi, što sukob čini interesantnijem. Naravno, tu je i Merriwetherova partnerka Katherine Cowels (Cornish), inače psihopatolog po obrazovanju, koja figurira kao skeptik, odnosno Scully za Clancyjevog Muldera.

Reference tu ne prestaju, zapravo tek počinju: filmovi o serijskim ubicama su toliko potrošeni da uglavnom mogu živeti samo od stare slave i referenci na bolje i uspešnije naslove koji su punili blagajne 90-ih godina, a koji su danas uglavnom loše ostarili. Kružila je pomalo bizarna priča da je Solace svoj razvoj započeo kao nastavak na Fincherov Se7en (1995), pa se od te ideje odustalo u jednoj od faza prerađivanja i dorađivanja scenarija. U konačnoj verziji, Solace sa Se7en nema niti jasnih dodirnih tačaka osim par “naklona”.

Međutim, prisustvo Anthonija Hopkinsa više ukazuje na The Silence of The Lambs (1991), a Katherine, mlađa i zelenija od ostalih, može biti varijacija na temu Clarice Starling. Samo prisustvo glumca, da ne pominjemo njegov angažman na promociji filma je dovoljno jasna asocijacija, a Hopkins zapravo “mesečari” i igra za nijansu utišanu i od zla očišćenu varijaciju na temu Hannibala Lectera, samouvereno i sigurno, pa zbog toga ne-loše, ali nameće se pitanje jesu li autori mogli smisliti nešto originalnije od toga.

Solace je bio i ostao nesrećan projekat od početka do kraja. Scenario je napisan još 90-ih ili najkasnije ranih 2000-ih, prošao kroz brojne preinake. Za snimanje su sredstva zbirana sa svih strana bez jasne finansijske konstrukcije, od kreativnog tima jedino značajno ime je ko-scenarista Griffin (Ocean's Eleven) dok je Bailey uglavnom producent koji je u međuvremenu postao bitna njuška u Disneyu, a reditelj Alfonso Poyart iza sebe ima samo jedan brazilski akcić Two Rabbits (2010) dosta oslonjen na efekte, pa u Solace žrtvuje atmosferu radi poprilično nepregledne akcije. Čak ni već snimljen, Solace se nije dobro proveo u distribuciji, odnosno nije našao kanal, firma koja je imala prava je u međuvremenu bankrotirala, pa je film proveo tri godine u bunkeru, da bi konačno prošle jeseni bio prikazan u Evropi, a u Americi se očekuje ove jeseni. Mislim da sam već nekoliko puta pisao ovde na blogu da odlaganje distribucije nikada nije dobar znak.

U konačnici, šta da kažem? Da li je zabavan? Možda elementarno. Vredi li ga gledati? Jedino ako ste gutač filmova o serijskim ubicama sa ili bez natprirodnih moći kao što sam ja bio kao klinac 90-ih. Ali tada nisam samo ja bio drugačiji, odnosno mlađi, nego je paradigma u filmu bila takođe.

Apofenija

2016.

režija: Marin Malešević

scenario: Marin Malešević, Dragan Stanković

uloge: Aleksandar Đurica, Ljubomir Bandović, Boris Komnenić, Ivana V. Jovanović, Aleksandra Pleskonjić, Milivoje Obradović

Srpski film žanrovske odrednice SF drama u trajanju od preko tri sata i snimljen nezavisno, čitaj: bez kinte. Dodajte na to da je sinopsis nagrađen na nekom “pitchu” u Briselu pre nekoliko godina i da je film proveo barem tri godine u post-produkciji i sve će vam biti jasno, čak ne morate ni da pogledate niti jedan kadar iz filma. Ezoterična drvenica, eto šta.

Film prati četvoro likova i njihove ispresecane sudbine u rasponu od nekoliko dana. Ne očekujte hyperlink, barem ne uspeli. Naš protagonista je Simon Besedić (Đurica), o kakvog li hinta u prezimenu, propali pisac, alkoholičar i glavni i odgovorni urednik Mesečnog Armagedona. Njega zaspalog u napuštenoj kući predviđenoj za rušenje pronalazi Nikola Mrzopoljić (Bandović), čovek koji za sebe kaže da je na svom mestu. Besedić dalje pronalazi Etu (Jovanović), lečenu narkomanku i korumpiranu apotekarku, zapravo usamljenu vikend-prostitutku zlatnog srca. Već nekako, zbog Simonovog posla valjda, u priču ulazi i dr Mažibrada (Komnenić), psihijatar razočaran svojom strukom koji eksperimentima pokušava da pronikne u velike tajne mikro i makrokosmosa.

I ovako ne obećava puno toga osim dijaloga koji istovremeno deluju i proizvoljno i sa namerom mudroserski. Ali, to nije sve. Svako od njih ima neku svoju distrakciju. Najviše ih je kod Besedića, tu su njegov posao, preganjanje sa vlasnikom lista i oglašivačima i jurenje priča uglavnom u pravcu reklama za vračare i gatare. Uz to, tu je i njegov još nestabilniji i beskorisniji brat i uznemirujuće mlada beskućnica (divna cura, inače) koju je on pokupio. Mrzopoljić, pak, ima distrakciju u vidu svoje porodice i prilika na poslu (muljačine, naravno), a te stvari nisu baš tako nepovezane. Kod Ete je to njen klijent, verovatno ratni zločinac. Jedino je Mažibrada u potpunosti posvećen svojim eksperimentima.

Samo značenje pojma “apofenija” se može prevesti kao psihički poremećaj traženja i nalaženja nekakvog obrasca i smisla u nepovezanim, slučajnim stvarima. Autor Marin Malešević je u intervjuima izjavljivao kako su kontekstualne situacije, one iz svakodnevnog života i ne baš povezane sa glavnim tokom priče (koji je eluzivan, naročito kada toliko traje i traje i kada likovi samo pričaju i pričaju, pa s kim god ili prosto zure u prazno) zapravo ključne. To se može povezati sa naslovom i tim šumom informacija iz kojeg možemo izvući nekakav zaključak. Druga linija koja provejava je ljudskost i empatija, a Malešević i ko-scenarista Dragan Stanković u svojem poentiranju nisu baš suptilni.

Malešević takođe ističe autorski karakter i beskompromisnost svog filma, pozivajući se na to da film u Srbiji nije komercijalan posao, pa čemu kompromisi inače. Moram reći da to poštujem, kao što poštujem trud da se ovakav projekat završi makar na “štap i kanap” i predstavi publici. E, sad, tu dolazimo do problema: publike uglavnom nema, još manje one koja bi otišla da gleda tri sata brbljanja i meandriranja, pa je sva prilika da će Apofenija ostati više kao neko lično dostignuće za svog autora.

Trajanje i meandriranje nije jedini problem ovog autorskog filma. Štos je u tome što je malo toga što u filmu vidimo uopšte vredno pažnje, o inovaciji i impozantnosti da ne govorimo. Produkcijske vrednosti su na nivou TV drame, bile bi na nivou amaterizma da gluma nije profesionalna. Takva je, mlaka i neupadljiva, i režija, pa i dramaturgija koja likove čak ne uspeva da pozicionira odvojeno, pa ih onda poveže, gde zapravo nema nikakve tenzije i gde se dosta toga gubi po putu i odlazi u ćorsokak.

Jedina ako ne baš novina, a onda neobičnost filma je njegov milje: Novi Sad, za razliku od Beograda ili imenovane i neimenovane provincije koju imamo prilike da gledamo u srpskim filmovima. Taj Novi Sad je grad kao i svaki drugi, grad u kome se živi i prepoznaćemo ga možda po akcentima i po panoramama. Mada, neka je nešto snimljeno i tu.

Tumbledown

kritika originalno objavljena na Monitoru

2015.

režija: Sean Mewshaw

scenario: Sean Mewshaw, Desire Van Til

uloge: Rebecca Hall, Jason Sudeikis, Joe Manganiello, Griffin Dunne, Diana Agron, Blythe Danner, Richard Masur

Letimičnim pogledom na IMDB, shvatio sam koliko je Tumbledown pravi film za mene. Ne, nisam naročiti fan filmskih romansi, ali su me privukle druge stvari. Recimo, okruženje šumskih i planinskih predela u državi Maine. Američka folk muzika. Obećavajuća glumačka postava. I konačno, meditacija o smrti i životu jedne neobične osobe i posledicama sa kojima se nose i njegovi najbliži i oni profesionalno zainteresovani.

Floskula da smo u smrti svi jednaki ne drži dalje od pojavnog nivoa. Istina, svi idemo u zemlju ili u more, u formi praha i pepela ili mesa i kostiju. Odatle se još niko nije vratio da bi nam pričao o životu posle smrti, raju, paklu, reinkarnaciji, pa tu ostajemo samo sa verovanjima, bez ikakvog potkrepljenja. Međutim, svet ne prima isto kada umre stara ili mlada osoba, dobar ili loš čovek, jednostavni anonimus, avanturista koji je smrt već nekoliko puta prevario ili nekakav umetnik. Za umetnikom ostaje njegovo delo, a ako je još pritom bio mlad i nije raspuhnuo auru genija, onda i potencijal šta bi sve on mogao uraditi da je poživeo.

U Tumbledown taj mladi umetnik je genijalni folk pevač Hunter Miles koji se od sveta sklonio u šume Mainea, izdao jedan savršen album i onda poginuo u nesreći na planini. U filmu je prisutan samo kroz muziku koju je napisao i izveo kantautor Damien Jurado i koja u suštini liči na klasike “singer-songwriter” žanra, dakle ranog Neila Younga i oca i sina Buckleya. Za sobom je, pored 12 pesama i legende, ostavio i udovicu Hannah (Hall) koja i posle dve godine od njegove smrti svoj život gradi oko čuvanja uspomene na njega. Pritom tu uspomenu čuva samo za sebe: svaki dan odlazi na groblje i skuplja memorabiliju koju ostavljaju Hunterovi fanovi, pa je pohranjuje u svojoj kući na osami.

Kao da svoj život nije nastavila dalje, viđa se sa lokalnim susedom u nezreloj i neobaveznoj telesnoj shemi, radi intervjue sa lokalnim ljudima za lokalne novine i posećuje lokalnu knjižaru i druži se sa vlasnikom (Dunne), sve misleći da svoje uspomene na Huntera uobliči u pristojnu knjigu potpuno drugačiju od tipične lešinarske proze koja se u tim prilikama pojavljuje. Ali ona ne može sama i zato na scenu stupa profesor američkih studija i pop-kulture iz New Yorka Andrew McDonnell (Sudeikis) kojem su polje interesa baš takvi pesnici i kome bi jedna knjiga možda obezbedila stalni angažman na prestižnom univerzitetu.

Njih dvoje ne započinju svoj odnos na dobar način. Prisutne su razlike u željama šta uraditi sa Hunterovim nasleđem, ali i razlike u karakterima i motivima. Logično, sukob se gradi na osnovu podele selo-grad, što je podvučeno i u fotografiji (nasuprot šuma i planina stoji užurbani i klaustrofobični New York), ali i u tipovima njihovih ličnosti. Radnja se većinom odvija u kući u kojoj živi Hannah i malom gradiću, pa je Andrew sa svojim brbljanjem i nesnalaženjem upadljivo smešan.

Logično, film će skrenuti na ustaljene tokove romantične komedije, ali suština nije u tome da će uobraženi gradski intelektualac naučiti da ceni jednostavni seoski život. Zapravo, oboje će se promeniti usled međusobnog druženja, a centralna tema je tu mnogo kompleksnija od filmskih klišea. Tu se radi o životu, smrti, žalovanju i prihvatanju gubitka. U krajnjoj liniji i o opraštanju. Ključna stvar tu je motiv koji Andrew ima i na osnovu kojeg gradi teoriju, a koji možda deluje konvencionalno i senzacionalistički, ali je zapravo duboko ličan. Jednako tako, Hannah živi u senci svog genijalnog, pokojnog muža, ali to ne znači da je ona osoba bez sadržaja.

Kako film odmiče, naročito pred kraj, klišei ga preuzimaju i podrivaju potencijal, ali sama premisa i centralna tema su dovoljno snažne da ga i pored tog brljanja iznesu do kraja. Makar zbog muzike i fotografije, zbog oka za detalj i pažljive postavke epizodičnih situacija. Neke od njih nisu sjajno izvedene, tako su sused (Manganiello) sa kojih se Hannah viđa i njegovo mužjaštvo nasuprot prepotentnom stavu koji Andrew gaji potpuni višak koji služi za ubiranje lakih komičnih poena. Film je isto tako mogao biti pošteđen Andrewove devojke (Agron) sa kojom se on razilazi, a da zapravo nema nekog opipljivijeg sukoba. Mi znamo zašto, ali to nije bitno. Sa druge strane, Hannahina familija, naročito majka (Danner) koja pokušava da udahne malo života u svoju kćerku koja je zapela u fazi žalovanja i otac (Masur) su vrlo potreban dodatak, a scene u lokalnom klubu i na žurci javorovog sirupa u lokalnom baru su esencija jednostavnosti američke provincije. Vrlo uspeo lik je i knjižar, kao jedini koji se ne plaši kad Hannah ima besne ispade.

Bez potrebe za preteranim naglašavanjem, Rebecca Hall i Jason Sudeikis su odlični u svojim ulogama, doduše bolji svaki za sebe nego što imaju zajedničke hemije. Nje možda ima u onim parirajućim scenama na početku, ali baš i ne kako kliše romantične komedije preuzima film. To ne treba da čudi, njihovi likovi nisu baš pojam kompleksnosti, ali su napisani dovoljno detaljno, intrigantni su i pružaju glumcima mogućnost interpretacije.

Autori filma, Sean Mewshaw i njegova žena i ko-scenaristkinja Desire Van Til su debitanti na svojim pozicijama, ali nisu amateri. Oboje su ostvareni producenti u svetu američkog nezavisnog filma i nešto od te producentske logike se vidi, pre svega u oslanjanju na opšta mesta, što pomalo guši kreativni potencijal u filmu. Pa ipak, slučajno ili ne, oni su uspeli da pronađu ne baš novu, ali svakako životnu i važnu temu žalosti i mogućnosti za nastavak života nakon smrti voljene osobe koja je pritom i deo američke i svetske baštine, te da je obrade na pristojan način, sa pristojnim likovima i bez nepotrebne patetike. Što je za pohvalu.

Belgica

kritika originalno objavljena  na  FAK-u

2016.

režija: Felix van Groeningen

scenario: Felix van Groeningen, Arne Sierens

uloge: Stef Aerts, Tom Vermeir, Sara De Bosschere, Helene De Vos, Charlotte Vandermeersch, Dominique Van Malder

Nakon dva festivalski uspešna filma, canneskog naslova The Misfortunates (2009) i velikog internacionalnog indie hita koji je dospeo do nominacije za Oscara The Broken Circle Breakdown (2012), Felix van Groeningen ima novi film. Belgica je svoj festivalski život započela sa visokim očekivanjima, na Sundance Festivalu gde je van Groeningen nagrađen za najbolju režiju u međunarodnoj konkurenciji. Kao i kod prethodnog filma, imamo obilje muzike, ovog puta ne bluegrass nego elektroniku sa punk-rock korenima (grupa Soulwax je na uvodnoj špici potpisana odmah ispod glavnih glumaca), emocije i destrukciju, takođe u različitom obliku i različitog intenziteta. Međutim, narativna struktura je potpuno linearna, a Belgica je samostalno filmsko delo koje nema nužno veze sa emotivno razarajućim The Broken Circle Breakdown.

U pitanju je priča o dva brata i jednom klubu. Dok je Frank (Vermier) nezadovoljan svojim životnim kursom “zakucanim” na putu bez povratka u sredovečnost i starost, oženjen, porodičan čovek, “mlađi partner” u ženinom biznisu sa pansionom za pse i takođe mlađi partner na placu sa polovnim automobilima kojem ne cvetaju ruže, mlađi Jo (Aerts) je u potpuno drugoj priči. Vrativši se već odnekle, on je rešio da ispuni svoj san i otvori klub. Upravo oko kluba braća ponovo stupaju u kontakt, mlađem je potrebna pomoć, a starijem beg iz svakodnevice.

Naslovni klub je u početku rupčaga u kakve smo svi znali da zalazimo, sa zapušenim lavaboima, usranim klonjama i prosutim pivom po podu, ali i sa nekim šarmom, jedno od onih prijateljskih mesta na kojima je svako dobrodošao. Kad su burazeri već zajedno i srcem u poslu, zašto ne bi uložili sve i proširili se? Rečeno-učinjeno, oni i uzak (zapravo sve širi) krug prijatelja reše da preuzmu napuštenu zgradu i otvore klub i koncertnu salu na istim principima opuštenosti i drugarstva. Rizik je ogroman, ali oni su mu dorasli, sposobni da slože program, dogovore se s vlastima i sa reketašima, a i problemi sa kojima se sreću, poput grintanja Frankove žene Isabelle (Vandermeersch) su nešto s čim se izlazi na kraj.

Međutim, kako to obično biva kod takvih poslova, nešto što tako dobro krene isto tako može odjednom stati. Čak i ako posao ne stane sam po sebi, psiha ljudi koji su u to uleteli grlom u jagode se menja. Naročito kad je sve obojeno seksom, drogom i rock 'n' rollom, što se podrazumeva kada su klubovi u pitanju. Dok se Jo u početku, verovatno zbog fizičkog hendikepa, stidljiv, pretvara u promućurnog biznismena sposobnog da upravlja sada već ozbiljnom firmom koja je definitivno prerasla bratsko-drugarsku zajebanciju, Frank sve više daje oduška svojim iluzijama veličine i večne mladosti, u čemu je rock 'n' roll dosta manji problem od seksa i droge koji se konzumiraju na veliko. Stariji brat i njegova destruktivna energija večitog nezadovoljstva počinju da stoje na putu mlađem bratu i njegovoj viziji sebe kao uspešnog poslovnog čoveka. Kako smo navikli, nakon uspona obavezno sledi pad.

Priča o klubovima i “trendy” mestima, njihovim usponima i padovima nekoliko je puta portretirana na filmu i to uglavnom nije bilo dobro. Jasno, dramaturgija je i bez sukoba predvidljiva, jednom kad haos preuzme obično ne ostaje puno toga što se može spasiti. Mada, neka druga poređenja bi ovde bila više na mestu. Na pamet mi padaju Scorseseove mafijaške “kafanske priče” (premda mafije uglavnom nema, ali kafana je tu), ili još bliže Boogie Nights u kojem Paul Thomas Anderson izrazito vešto “skida” Scorseseov stil.

Tu je muzika i tu su lude žurke, tu je tempo koji “nabija” i diktira pozitivno raspoloženje i tu su nijansirane, jedva primetne promene u psihologiji naših junaka. Tu je i ta komponenta braće i familijarnih veza koje se ne smeju prekinuti (barem nas tako uče) i svojevrsni slon u sobi u vidu odsutnog oca i odnosa koji braća gaje do njega. Najvažnije, tu su i razlike u karakteru koje su na početku blagotvorne, da bi na kraju upravo one bile inicijalna kapisla za toksičnu atmosferu i propast koja kuca na vrata. U toj tipskoj, ali vrlo nijansiranoj psihološkoj slici, većina tereta je na plećima dvojice glavnih glumaca koji se pokazuju doraslim zadatku i vrlo upečatljivim epizodistima koji ih kroz ceo film sjajno razigravaju.

Temelj za priču su navodno stvarni događaji, ali to je manje bitno. Suština je da je takvo mesto zaista postojalo (u Ghentu, odakle je van Groeningen i gde je film smešten, se zvalo Charlatan Club) i da takva mesta postoje pod različitim imenima u različitim gradovima i da su upravo ona čuvari duha svojih gradova. S tim u vezi Belgica nije nužno ghentska i belgijska priča koliko univerzalna, ne samo o bratskoj ljubavi nego i o noći koja daje oduška našim iluzijama i vodi nas na dalje od naše zacrtane svakodnevice, često sive kao nebo nad Belgijom.

Pa opet, naslov je indikativan. Belgica je Belgija u malom, opuštena, prijateljski nastrojena sredina koja je možda šlampava, ali je zato slobodna i slobodoumna, u kojoj su različitosti dobrodošle, u kojoj sve izgleda kao pred raspadom, ali nikog nije briga za to i sve nekako funkcioniše. Ipak je Belgija zemlja koja je više od godinu dana bila bez vlade, a da se to nije preterano odražavalo na dnevni (a naročito na noćni) život njenih građana. Pa opet i mračni pod-tonovi su nekako belgijski. Šta će biti jednom kada se žurka (kako god je zvali) zaista završi? Kada neki mamlazi unesu eksploziv? Ali žurka se nastavlja, u čijoj god režiji. Show must go on! Viva Belgica!