Urge

2016.

režija: Aaron Kaufman

scenario: Jerry Stahl, Aaron Kaufman, Guy Busick, Jason Zumwalt

uloge: Pierce Brosnan, Danny Masterson, Justin Chatwin, Ashley Greene, Nick Thune, Alexis Knapp, Chris Geere, Bar Paly, Alison Lohman

Šta sve možeš kad si veliki glumac? Možeš se, recimo, pojaviti u ukupno tri scene u filmu, a da tvoja faca zauzme centralni deo postera i da tvoje ime bude prvo na spisku. A ti ćeš, glumčino moja, dobro znati i nama manje naivnima dati do znanja zašto si se uopšte pojavio u nekom takvom sranju nedostojnom tvog imena i talenta. Tu su uvek mesnati, zapravo više šunkasti (od engleskog izraza “ham” - propali glumac) monolozi, dakle prilika za kvalitetnu zajebanciju, i na kraju svotica na bankovnom računu. Nadam se da ti ta svota ne spasava život, jer bi to značilo da te bivše žene i menadžeri potkradaju, nego da je zajebancija presudna.

Zezam se ja malo, ali to nije ništa u poređenju sa tim kako je mene zeznuo celokupni glumački, kreativni i producentski tim na čelu sa rediteljem debitantom Aaronom Kaufmanom. Hajde i to sa prvopotpisivanjem Piercea Brosnana kojeg ima u tri scene, premda film tek tada živne, pa su one nekako i “highlight”. Hajde i špica sa fetišističkim latex kostimom koja zajedno sa naslovom upućuje na film sa seksualnom tematikom. Nego, otkud mu ideja da nas drži u neizvesnosti ko je protagonista filma, nevezano za potpisivanje...

Prvo upoznajemo Neila (Danny Masterson, najzanimljiviji član That 70's Show postave, vidljivo omatorio) koji je tehnološki novobogataš i logično šupak. Upoznajemo ga u sceni gde on sklapa važan posao sve zajebavajući potencijalne partnere i arogantno se igrajući sa modelom helikoptera. Misli su mu drugde, on planira vikend sa ortacima u svojoj novoj vili na ekskluzivnom turističko-bogataškom otoku pa nema vremena da se bakće sa biznis-trivijalijama. To za njega uglavnom radi njegova hladna i zategnuta asistentkinja / povremena devojka Theresa (Ashley Greene, zamislite Annu Kendrick, samo bez talenta), takođe pozvana na vikend.

Ostatak bande su jednako buđavi likovi. Tu su Englez Vick (Chris Geere, ta njuška mi je poznata iz nekog televizijskog sitcoma) i njegova devojka – nimfomanka (Paly), zatim Ben (Nick Thune, isto semi-poznata komičarska njuška) kojeg zezaju da je siromašan zato što ima fiksnu platu koja čak nije ni šestocifrena i još jedna cura, Joey (Knapp) koja ima, ne kapiram zašto, etiketu ružnjikave cure u ekipi, ono kao riba-ortak. A u vili ih čeka Jason (Chatwin) kojeg čak i oni smatraju šupkom, pa vi vidite...

Elem, njihov prvi izlazak je u šatro ekskluzivni seksualizirano-fetišizirani klub u koji se ulazi tako što se na tebe i ekipu zaustave ogromne, lažne neonske oči. A unutra bahanalije i ljudi u maskama, kao u jeftinoj kopiji Eyes Wide Shut i svi se ponašaju kao da su na drogama, nekim novim i kvalitetnim. Pajseri bogataški logično požele malo toga i baš zgodno, Jason biva izabran i pozvan od strane čoveka-vraga-kurca-kurtona u latex odelu na razgovor sa Gazdom. Bez zezanja, Brosnanov lik je potpisan samo kao The Man, citira filozofe i mudruje, što baš i nisu zaželjene osobine za jednog dilera i vlasnika otmenijeg kupleraja.

Radi se tu o sasvim novoj drogi kod koje nema fizičke ovisnosti i nezgodnog spuštanja, koja ne daje samo “high”, nego briše inhibicije i čini da se čovek oseća kao kralj sveta i ponaša se onako kako želi, odnosno u skladu sa svojim nagonima. (Eto naslova!) Međutim, postoji jedno pravilo: dozvoljeno je uzeti jednu ampulu. Ne u toku večeri, nego u životu.

Sad, ostatak bogatih pajsera se majmunski uradi, jebe pred publikom i šta sve ne, a Jason ništa. Ni prvi, ni drugi, ni treći put. Međutim, kako se oni rade, osećaj je sve manje kraljevski, a ne brišu se samo inhibicije, nego i osećaj za moral i ispravno. To u prevodu znači da ih preuzimaju atavističke želje za čime god: seksom, hranom, kontrolom, strahopoštovanjem, dominacijom. I to nije ograničeno na jednu ekipu, nego se proširilo po celom otoku. Sumrak civilizacije, anarhija, uništenje... A jedino Jason ostaje pribran, izrasta u protagonistu filma i pokušava da spasi šta se spasiti da, od ekipe, a i od celog sveta kakvog poznajemo.

Urge pokušava da bude “lean and mean” triler sa dubokim konotacijama. Sad, “lean” nije, previše je tu sranja i gluposti, masovki plesanja na glupu elektronsku muziku i jedenja kolača u slow-motionu, ljudi-kurtona i ostalih nepotrebnih detalja, a premalo nekakvog opipljivog seksa ili provoda. Nije ni “mean”, ako se pod “mean” ne podrazumeva bezmudaška i ne naročito potrebna polu-eksplicitnost u prikazivanju nasilja. A o dubini tek ne treba trošiti reči.

Ovo je klasična moralistička popujuća plašilica sa dna (produkcijske) kace čija je jedina poenta ispravna koliko je banalna: neograničena sloboda jednog ograničava slobodu drugog i te neograničene slobode (od inhibicija, seksualnih, moralnih i inih) svih dovode do sukoba, nasilja i sumraka civilizacije. Ili ako hoćete jednostavnije: čoveku je nasilje prirođeno i jedino ga društvene norme drže pod kontrolom. Međutim, tako trapavo izvedena, sa gomilom nesuptilnih, površnih filmskih i ne-filmskih referenci (pred kraj filma imamo i kamenovanje žene, što nam otprilike govori da se vrlo lako možemo spustiti na nivo talibana), ta poenta ispada smešna, nebulozna, ridikulozna, parodična prema samoj sebi. Dodajmo na to i činjenicu da su likovi koje kroz film pratimo svi do jednog toliko odvratni da im želimo dugu i bolnu smrt i zbog toga se ne osećamo kao loše osobe.

I onda tu je Pierce Brosnan. The Man. Najjača tačka filma. Tri scene u monolozima. Jasno, lik je satanski, na tragu Al Pacinovog u The Devil's Advocate. Kao što Al Pacino tu u svojoj bravuri jede Keanu Reevesa za doručak, tako i Pierce Brosnan ovde proždire Justina Chatwina, uživa u tome i glođe mu kosti. Brosnan u tom društvu toliko odskače da čak u jednom trenutku tera i reditelja Aarona Kaufmana da se malo uozbilji i složi makar jednu “stylish” scenu (onu njegovu srednju, u zalogajnici) koja ne deluje jeftino i glupo. Šteta što će to Kaufman usrati u onoj završnoj rekapitulaciji koja ne samo da pada guzicom u zemlju, nego i pokušava da nam proda “Fire Walk With Me” referencu u kombinaciji slike i monologa. Naravoučenije i jedanaesta zapovest: Ne hvataj se Lyncha, nesrećniče, ako ne znaš šta bi s tim.

Evo nabih već hiljadu reči na film koji je nedvosmisleno loš, užasan čak. Zašto? Pa zato što ga preporučujem za gledanje. Jednima kao primer kako izgleda film kada smislena i intrigantna premisa o svetu bez inhibicija ode u pizdu lepu materinu kada se s njom ne postupa pažljivo i pametno. Drugima kao čistu zabavu: Urge je toliko loš da je vrlo blizu da “obrne pun krug” i pretvori se u pravi dragulj trasha. Ne uspeva, ali je blizu.

Nego, verovali ili ne, Kaufman i armija scenarista su zaista poverovali da će Urge ostaviti trag, pa su zato ostavili dvostruki otvoreni kraj, onaj pre odjavne špice i onaj posle sa Alison Lohman, verovatno se nadajući nastavku. Pusti snovi, ali oni su toliko nesvesni svojih nekvaliteta da im na tome treba čestitati sporim tapšanjem. Ako će im to biti za utehu, svečano obećavam da ću pogledati nastavak, ako ga bude. Kapiram da ga ne bih propustio ni za šta na svetu.

Before I Wake

2016.

režija: Mike Flanagan

scenario: Mike Flanagan, Jeff Howard

uloge: Jacob Tremblay, Kate Bosworth, Thomas Jane, Annabeth Gish, Scottie Thompson, Dash Mihok

Mike Flanagan je “on the move” što se tiče sveta horora. Postoji nekoliko razloga za to, od kojih prednjači to da je sposoban zapakovati film u relativno kratkom roku, versatilan i žanrovski pismen autor koji zna kako da relativno elegantno proizvede efekat. Međutim, on nije nikakav genije, čak ni metodični, nastudirani autor koji izbacuje redom dobre do sjajne filmove. On zapravo ređa solidne, blago natprosečne uratke i to je u ova kvalitativno sušna vremena za horor više nego dovoljno. Ovo mu je već drugi naslov ove godine, a očekuje se i prequel za prilično lošu Oujiu, pa neka mu je bog u pomoći, premda mi smrdi da Flanagan pokušava da napravi pitu od govana, a to baš i ne ide tako lako.

Before I Wake, kao i svi Flanaganovi filmovi, svoju inspiraciju crpi iz nekoliko horor i hororu bliskih tropa. Ovde tako imamo ucveljeni bračni par, Marka (Jane) i Jessie (Bosworth), koji još uvek tuguje za svojim nastradalim sinom. Oni pokušavaju da svoju pažnju skrenu sa usvajanjem dragog, ali nesrećnog dečaka Codija (Tremblay) za kojeg im socijalna radnica (Gish) kaže da je fini i pametan, ali da nema sreće sa udomiteljima.

E, sad, on je zaista fini i drag klinac koji pokazuje manire i uviđavnost već kod sitnih detalja poput izuvanja u predsoblju i koji iskreno želi da ima dobar odnos sa svojim udomiteljima, ali nešto u njemu je sablasno. Ne na taj način da maskira čisto zlo pojavom finog deteta, nego zbog toga što jednostavno deluje izmučeno. Štos sa Codijem je, ubrzo otkrivamo, taj da njegovi snovi postaju realnost za njegove ukućane i neposredno okruženje. Divno i krasno dok su ti snovi lepi i konstruktivni (Cody, recimo, voli leptire), ali šta ćemo kada se pojavi noćna mora, sa sve pripadajućim monstrumom-ubicom koji je, navodno, ubio i njegovu majku?

Pomislite na Freddija Kruegera, dodajte u miks nevino-sablasnu decu iz Shyamalanovih filmova, začinite sa nežnim odnosom prema toj deci i raskošnim vizualima viđenih kod del Tora i eto vam okvira odakle Before I Wake gradi svoju dopadljivost. Dodajmo na to i često ostajanje u realističkom, pomalo melanholičnom ključu i izvrsnu psihologiju likova, pre svega kada se radi o motivaciji (Mark i Jessie su istovremeno i humani i sebični u svom pomaganju Codiju), te vrlo dobru glumu i snažnu glumačku hemiju koja je zasita slična porodičnoj i taj prostor fantazijske (psihološke) drame postaje najjači deo filma.

Problem, međutim, nastaje na polju horora. Flanagan i saradnik mu Howard često pate od apsolutnog nedostatka osećaja za kontekst, pa tako, recimo, o našem (odsanjanom) negativcu ne znamo ništa: ni je li stvaran ili je plod Codijeve mašte, zašto se pojavio, zašto baš kod Codija, šta želi i tako dalje. Ne samo to, nego i CGI monstrum deluje kao nastao bez inspiracije, možda dignut iz nekog napuštenog drafta za kompjutersku igricu, jednom rečju, besmislen. Dodatno, Flanaganu se još može zameriti to što se u svojoj horor-mehanici previše oslanja na “jump scare” momente, čemu je i inače sklon. Međutim, ovde mu, za razliku od Occulusa, ne uspeva da napravi nešto iole strašno i iznenađujuće.

Ali sve to je manje bitno. Vaš jedini motiv da pogledate film, pored odgovora na pitanje jeste li serijski konzument horora ili niste, biće glumci koji su, po prvi put kod Flanagana, iz nešto viših indie ešalona. U centru pažnje je, naravno, nova mlada senzacija Jacob Tremblay i on je ovde dobar, apsolutno na nivou svog prvenca u Room, ako ne i bolji od toga, i pokazuje kod dece-glumaca retku sposobnost za doziranje svog izraza. Uparenog sa vrlo raspoloženima i doziranima Thomasom Janeaom i Kate Bosworth u ulozi njegovih “novih” roditelja, Tremblaya je pravo zadovoljstvo gledati. Šteta je samo što Flanagan ne uspeva da na tome izgradi bolji film.

The Last Heist

2016.

režija: Mike Mendez

scenario: Guy Stevenson

uloge: Henry Rollins, Torrance Coombs, Victoria Pratt, Michael Aaron Milligan, Kristina Klebe, John J. York

Kako to obično biva na filmu, pažljivo isplanirana pljačka koju izvodi tim utreniranih pljačkaša pođe po zlu. Prosto da se čovek zapita kako su oni već isterali toliko pljački (i od toga živeli), da do poslednje nisu ništa naučili. Recimo da smanje rizik: 10 minuta znači 10 minuta, broj potencijalnih talaca treba biti što manji, u banku se ne ulazi za civilom i, prilično važno, ne gađa se imenima čak ni kad u banci prepoznaš rođenog brata.

Dobro, to je stara premisa, toliko puta isfurana, i naravno da se u neposrednoj blizini banke (koja zbog budžetskih ograničenja izgleda kao industrijska zona u predgrađu, recimo, Pardubica) u roku od odmah stvori kontingent murije. Međutim, reditelj Mike Mendez i scenarista Guy Stevenson tu vade asa iz rukava: napolju je murija, a među taocima je serijski ubica koji je došao da proveri / dopuni svoju kolekciju iskopanih očiju (nije spoiler, to vidimo odmah). I on je rešen da se izvuče i, kad je već tu, da rokne još poneku žrtvu.

Dakle, napolju murija i banda iz privatne zaštitarske firme, a u banci koja ne liči na banku serijski ubica koji izgleda kao putujući propovednik i kojeg igra HC pevač Henry Rollins, ujedno i najveće glumačko ime u postavi. Između njih naši banditi, muški, ženski, stari, mladi, crni, beli, koji psuju, skidaju svoje maske (koje su najinventivniji detalj u filmu) i čak i pored pseudo-profesionalnog vojničkog linga zapravo deluju kao da ne bi mogli opljačkati cvećaru na groblju u Pizdićima Donjim. Dakle, jeftino CGI puškaranje i koljačina mogu da počnu...

Mendezova namera je jasna: spojiti triler pljačke sa hororom, slasherom i splatterom, zaliti sve veštačkom krvlju i gadostima i iskoristiti koliko se da od retardiranog scenarija. Dobro, tog poslednjeg možda i nije svestan, jer u protivnom ne bi pri zdravoj pameti napravio ovakav film: dosadnjikav, ravan, sačinjen od samih opštih mesta. Možda je ipak svestan manjkavosti i rado ih se hvata: ovaj u privatnom životu televizijski montažer već ima istoriju sa snimanjem filmova koji balansiraju između B produkcije i trasha i sklonosti ka mešanju žanrova. Ponekad mu uspe, ponekad ne. Kako stvari stoje ovde, triput pogađajte...

Čak ni Henry Rollins koji svakako nije vrhunski glumac, ali ima neponovljivo prisustvo, ne uspeva da ovu brljotinu od filma podigne do nivoa polu-pristojnog. Da se ne lažemo, Rollins je u filmu ubedljivo najbolji glumac i njegov lik je nominalno najzanimljiviji, ali konkurencija mu, primećujete nije baš neka. Torrance Coombs kao najelokventniji među kriminalcima, Michael Aaron Milligan kao njegov pošteni buraz, Victoria Pratt kao stereotipna policajka i ostali koji izgovaraju rečenice slabije od statista... Ne budimo smešni.

Ali ko me je terao da to gledam? Možda sam se polakomio za Rollinsom koji je bio tako sjajan u He Never Died. Ovo đubre je ispod njegovog nivoa. Ne, ovo đubre je ispod svakog nivoa. Sve sam rekao.

Nina Forever

kritika  originalno  objavljena na Monitoru

2015.

scenario i režija: Ben Blaine, Chris Blaine

uloge: Abigail Hardingham, Cian Barry, Fiona O'Shaughnessy, Elizabeth Evin, David Troughton

Ima nešto u pojavi Abigail Hardingham. Nije lepa, čak se ne može reći ni da je pravilnih crta lica, ali fiksira poglede. Kao neka čudna cura u klubu na koju projektujete ovo ili ono, sve se ne usuđujući da priđete. Znate samo da vas čeka luda vožnja, ako ikada skupite hrabrosti za to. Utoliko je čudnije što u drugoj sceni u kojoj se njen lik pojavljuje nju ostavlja dečko sa optužbom da je suviše “vanilla” (obična i dosadna), a frajer pritom izgleda kao dosadni mastiljar.

Tako je i sa ovim filmom. Nije lep i zgodan, nije ni odvratan, često se čini da nema smisla i da promašuje skoro sve što se promašiti može, ali definitivno ne možete odvojiti pogled sa ekrana. Toliko je neobičan, nov i originalan da je naprosto magnetičan. I da stvar bude bolja, kako odmiče je sve bolji, a nekoliko sati nakon gledanja možda čak i pomislite da ste upravo odgledali remek-delo i budući klasik.

Dakle, naša junakinja je Holly (Hardingham), buduća bolničarka u hitnoj pomoći i odmah u prvoj sceni svojim drugaricama sa studija izjavljuje nešto čudno i potencijalno patološki: deklarira interes sa kolegu sa svog studentskog posla u supermarketu, iako svi znaju da on već godinu dana pati za svojom poginulom curom i čak je, navodno, pokušao da se ubije. Taj momak, Rob (Barry), svakako u sebi krije nešto više o mistike i mraka kojim zrači i Holly mu u zgodnom trenutku prilazi i njih dvoje se upuštaju u vezu, i to prilično strastvenu. Međutim, prilikom prvog seksa u njihovu vezu se meša i treća “osoba”, Robova pokojna devojka Nina (O'Shaughnessy), u formi duha, koja ih verbalno izaziva i sabotira na svakom koraku...

Nekoliko stvari su tu bitne za ovaj čudački trojac. Nina je poginula u saobraćajnoj nesreći za koju je Rob makar delimično kriv. Nina je već po pojavi otkačeni, umetnički tip osobe, skoro pa ostvarena slikarka, možda čak i sa dodirom genijalnosti, dok je Hollina životna priča skoro sasvim obična. Opet, Holly deluje kao konstruktivna osoba, za razliku od Nine koja može biti kreativna ili destruktivna, ali ne i razumna i konstruktivna. Zatim, Nina je mrtva, što će reći završena, što je čini savršenom dalje od šablona “o pokojniku sve najbolje”. Konačno, zbog nagle i nasilne prirode njene smrti, ni ona ni Rob zapravo nisu završili i zaključili odnos, niti su u stanju da to urade. I eto nama nesvakidašnjeg ljubavnog trougla, i to još sa kompleksnim likovima koji se doimaju živima čak i kad su nedvosmisleno mrtvi.

Prvo što će gledaoca začuditi je ton filma. Ljubavni trouglovi u “zom-com” filmovima (romantičnim komedijama sa oživljenim mrtvacima) nisu ništa naročito novo, ali su po pravilu bili dati u otvoreno komičnom, ponekad čak i parodičnom tonu. Nina Forever se drži kao izuzetno ozbiljan film, što može delovati uvrnuto, čudno, nekome čak i odbojno. To, naravno, ne znači da nema humora. Sa tako nenormalnom premisom odsustvo humora bi bilo smrtni greh. Autori ga, naravno, okreću na crnjak, a nalazimo se u Engleskoj, pa saberite dva i dva...

Međutim, i pored naleta crnog humora za koji je, logično, zadužena sama Nina svojim “in character” opaskama, film se čvrsto drži teritorije psihološke drame između Holly i Roba. Jasno, u njihovom odnosu je Nina metafora za bagaž prethodne veze (Rob se sa njenim roditeljima viđa na nedeljnoj bazi), i to bagaž najteže vrste. Sa mrtvom osobom se ne može takmičiti, niti je moguće, niti je pristojno, ali pitanje je može li se Holly s njom nositi i kako. Je li rešenje pobacati uspomene? Ili možda odavati poštovanje na svakom koraku Čak i kada, odnosno ako, Rob nastavi sa svojim životom (sa Holly ili bez nje), Nina će uvek biti tu i vrebati (ga) iz nekog ugla.

Izbor glumaca za film je briljantan. Abigail Hardingham je u stanju većinu zadataka rešiti neverovatno elegantno, samim svojim prisustvom i stavom, jasno vidimo kad je ranjiva, kad povređena, kad rešena da istera svoje i zadovoljstvo ju je gledati. Takva gluma se retko viđa od glumice koja je uglavnom zarobljena na televiziji. Rob je za nijansu tipskiji lik od Holly, ali u izvedbi Ciana Barrija izgleda životno. To nije sjebani, tužni i mistični lik kakve srećemo u filmovima, već sjebani, tužni i mistični lik koji može biti naš poznanik ili sused, što ovu “suburban gothic” priču čini jako privlačnom i snažnom. Fiona O'Shaughnessy igra Ninu sa uživanjem i dosta improvizacije, a i lik je napisan da tome pogoduje. Osim egzaktnih, sočnih linija dijaloga, sve ostalo je na volju glumici. Snažno prisustvo imaju i Elizabeth Evin i David Troughton kao njeni roditelji koji ne mogu da nastave sa normalnim životom.

Uz vrhunsku glumu treba pohvaliti i scenario koji je uređen, ekonomičan, logičan (koliko je moguće sa premisom koju imamo), inteligentan, pronicljiv i snažan. Braća Blaine, inače debitanti, uspevaju ono što ni mnogima iskusnijima ne polazi za rukom: ne samo da ubace zaista neočekivani, a opet savršeno logični i skladni obrat, nego da i kroz njega poentiraju. Sa režijom stvari ne stoje toliko sjajno. Pokazuju oni smisao za rad sa glumcima i oko za detalj (svet predgrađa kojim se likovi kreću je dorađen tako da sve ima svoje zašto), a nemaju problema ni sa psihološkom slikom likova i njihovih odnosa, iako bi neki hintovi mogli biti i manje očiti. Ono što upada u oči su pojedine scene koje su iskadrirane tako da u njima imamo mini-flashback i flash-forward momente, i kad kažem mini, mislim i u smislu njihovog trajanja (izuzetno kratki i brzo sečeni kadrovi) i u smislu vremena koje preskaču. To ima smisla za naglu promenu ritma i tempa, pa te scene deluju kao ubačeni virtuozni pasaži u, inače, u smislu ritma i tempa, savršeno odmerenom filmu, ali osim tog razbijanja i “jazziranja” samog sebe radi, ne vidim potrebu za takav postupak.

Nina Forever je čudan i uvrnut film koji ispod blesave žanrovske površine govori o itekako bitnim i potencijalno izuzetno ličnim stvarima. Za svu pohvalu je da tako hrabar i rizičan film potpisuju debitanti koji se čak ni u realizaciji ne oslanjaju na proverena imena, nego forsiraju manje poznate, skoro opskurne glumce uglavnom zaglavljene u televizijskim epizodama. Uz sve svoje mane, Nina Forever je izuzetno interesantno filmsko delce. Pustite da vam se duh uvuče pod kožu.

Eisenstein in Guanajuato

2015.

scenario i režija: Peter Greenaway

uloge: Elmer Back, Luis Alberti, Maya Zapata, Anna Knaifel, Alain Vargas

Može se reći da je Peter Greenaway svestrana autorska ličnost. Po obrazovanju je slikar-muralista, a filmsku karijeru je gradio na kratkim, eksperimentalnim filmskim esejima, dokumentarcima i televiziji, pre nego što je izbacio svoj prvi dugometražni bioskopski film The Falls (1980) kojim je uspostavio svoj apsurdistički konceptualni stil. Na njega su presudno uticale flamanska renesansa i barok (vidljivo ponekad na izboru tema, a gotovo uvek mizanscenski, sa sve vedutama u eksterijeru i chiaroscuro postavkom u enterijeru), francuski novovalni autori iz Rive Gauche krugova i njihove čiste forme, te muzika koja u njegovim filmovima zauzima značajno mesto i muzičko-scenska dela (Greenaway je postavio i jednu filmsku operu).

Međutim, godine njegovog kreativnog vrhunca su prošle. Tokom 80-ih i 90-ih je ređao kultne naslove kao što su Drowning by Numbers (1988), The Cook, the Thief, His Wife and Her Lover (1989) i The Pillow Book (1996), da navedem samo neke. Novi milenijum je doneo raširenu trilogiju The Tulse Loper Suitcases (2003-2005), igrani film i dokumentarac o Rembrandtu – Nightwatching (2007) i Rembrandt's J'acuse (2008), te, između ostalih, još jedan film sa tematikom nizozemskog baroka, Goltzius and The Pelican Company (2012). Tim filmovima je redom falilo originalnosti i snage Greenawayovih ranijih radova.

Nova inspiracija je Eisenstein, revolucionarni reditelj, po Greenawayevim rečima najznačajniji filmski umetnik svih vremena. Već je najavljen film o Eisensteinu u Hollywoodu, a ovaj tretira njegov desetodnevni boravak u naslovnom meksičkom gradu koji je obeležio ne samo rediteljev boravak u Meksiku, nego i celokupnu njegovu dalju karijeru. Da se podsetimo faktografije (čemu u filmu služi narator na početku i na kraju), nakon učešća u Oktobarskoj revoluciji i kratke karijere u teatru, Eisenstein se okrenuo filmu i sa svoja prva tri dugometražna naslova Štrajk (1925), Oklopnjača Potmekin (1925) i Oktobar (1927) nepovratno promenio filmsku umetnost, pre svega unapredivši montažu koja je je od čisto zanatskog posla postala intelektualni pogon za ideje i asocijacije. Želeći da svoju filmsku revoluciju (kad već ne može onu političku) “izveze” na Zapad, Eisenstein je preko Evrope dospeo do Hollywooda i konačno do Meksika gde je snimio preko 200 sati filmskog materijala koji je (dosta) kasnije uobličen u brojne dokumentarne i igrane filmove. Sama misija u Ameriku i Meksiko je, međutim, na kratki rok bila fijasko: velikog reditelja je s jedne strane pritiskala Staljinova paranoja da on slučajno ne prebegne, a sa druge potpuno drugačiji sistem rada u Hollywoodu koji je pre bio industrija nego li umetnost.

U Greenawayevoj interpretaciji tih deset dana u Guanajuantu su za Eisensteina analogni Oktobarskoj revoluciji za svet: potres koji je iz temelja promenio dotadašnje stanje. Eisenstein u Meksiko dolazi kao veliki umetnik, uz svu pozu i prateću logoreju na “žižekovskom” engleskom, ali i kao seksualno neostvarena i represirana ličnost. Na tom planu će se i dogoditi revolucija: Eisenstein (Back) će se zaljubiti u svog vodiča, antropologa i profesora komparativne religije Palomina Caneda (Alberti) koji je inače oženjen.

Iako Greenaway u početku povlači paralelu između Eisensteinove panseksualnosti (što je poznata stvar, u filmu data kroz njegove ilustracije) i meksičkog panteističkog katolicizma sa jakim uticajem starih verovanja, on se odlučuje da tu seksualnu revoluciju ograniči samo na gay stranu priče, što je pomalo usko. Eisenstein je pritom tipičan greenawayevski muškarac: preraslo derište koje se, navodno, čudi tušu, govori o svom telu sa iskrenom naivnošću, napije se i istovremeno povraća i kenja proliv pod gradskom česmom da bi se u tome kasnije valjao i slično. Valjda je to dualnost svakog umetničkog genija: po pravilu ih zamišljamo kao nesposobne za svakodnevni život. Otuda i rediteljeva fascinacija likom slepog i gluvog zvonara (Vargas), dok ga u realnosti jedino drže razgovori sa sekretaricom Perom Ataševom (Knaifel), alias Pearl Fogelman koja će mu kasnije postati supruga.

Nefiltriran, naivan tok Eisensteinovih misli, logoreja i anksioza prate naizgled jednako naivne (mada zapravo ironiče), ali kontrastno sigurne Greenawayeve intervencije. Autor se igra sa bojama, od crno-bele fotografije, preko ispranih do živih boja i formatima slike, često sužavajući filmski ekran i na njegove rubove ubacujući “stock” fotografije koje ilustruju ono što se u dijalogu (ili češće monologu) govori. Naravno, uz to imamo raskošne eksterijere i enterijere skupih hotela složene kao vizuelno fascinantne, ali ispod površine preteće slike, te izuzetno dramatičnu muzičku temu iz Romea i Julije Sergeja Prokofjeva koja je spoilerasta samim svojim tonom, dok se ostatak soundtracka šeta između klasične i tradicionalne meksičke muzike.

Jasno je da je Eisenstein in Guanajuato film snimljen ne toliko da nam ispriča priču, odnosno vinjeticu iz istorije filma, koliko da na nas prenese utisak anksioze i ponekad kreativnog, a ponekad destruktivnog ludila jednog briljantnog autora. Međutim, u tome ne uspeva baš najbolje. Greenaway ostaje često samo na površini i to što nema baš šta suvislo da kaže maskira teatralnošću i naivnim bizarlukom koji teško može nekoga šokirati. Postavlja se pitanje čemu sve to. A kao što rekoh, sprema nam se i “prequel”. Nadam se samo da će i u njemu biti Elmer Back čije je skidanje anksioze jedna od svetlijih tačaka filma.

The Childhood of a Leader

kritika originalno objavljena na FAK-u

2015.

režija: Brady Corbet

scenario: Brady Corbet, Mona Fastvold

uloge: Tom Sweet, Liam Cunningham, Berenice Bejo, Robert Pattinson, Stacy Martin, Yolande Moreau

Kako postajemo to što jesmo? Genetsko nasleđe i uticaj sredine mogu objasniti neke fizičke stvari, ali karakter je mnogo kompleksniji od toga. Formira nas mnogo toga, odnos sa roditeljima, rođacima, prijateljima, vršnjacima, škola, sport, umetnost, ideje, pobede i porazi, iskustva prijatna i neprijatna. Usvajamo modele ponašanja po onome što zaključujemo da prolazi, prihvatamo konvencije, menjamo ih koliko možemo. Gospodarimo svojim životom koliko nam je dozvoljeno, borimo se za slobodu (kako god je shvatili) i težimo za srećom.

Sad, kako neko postaje diktator? Zašto neko želi da i u odrasloj dobi bude vođa? Da ga se doživljava sa kombinacijom ljubavi, nade, straha i jeze? Da bude gospodar života i smrti? Formira li ga samo nesrećno detinjstvo? Kakav uticaj ima mikro i makro sredina u kojoj odrasta i postoji li neki obrazac koji možemo pretpostaviti? Šta možemo po tom pitanju učiniti?

U svom neobičnom, ambiciozno zamišljenom i interesantno složenom prvencu The Childhood of a Leader ta ista pitanja suptilno, a opet jasno postavlja Brady Corbet, američki glumac i verovatno poslednji koji bi vam pao na pamet kao autor ovakvog filma. Čak je i forma retro, u tri čina sa prologom i epilogom, preuzeta iz teatra i sa tim relativno statičnim štihom koji odaje, a opet se film čini svežim, originalnim i provokativnim.

Radnja je ograničena na zimu 1918/19. godine. Mesto radnje je Evropa, stari dvorac u francuskoj provinciji koji je, očito, video i bolje dane. Okolnosti su znane, Veliki rat je upravo završen odnevši milione života i ostavivši za sobom pustoš, američki predsednik Wilson je u Evropi i dočekuju ga sa radošću, priprema se konferencija u Versaillesu i prekrajanje granica. Upravo tim arhivskim snimcima i počinje film, oni su prolog, a pojavljivaće se na određenim mestima kao uznemirujući intermeco na ionako uznemirujuću temu.

U tom neveselom svetu odrasta mali Prescott (Sweet), anđeoskog glasića i izgleda sa plavim loknicama. Neko bi rekao da je njegov život čak čisto ugodan u odnosu na živote velike većine njegovih vršnjaka, otac (Cunningham) je ugledni američki diplomata povezan sa Wilsonom, majka (Bejo) izuzetno obrazovana, načitana i naputovana žena koja govori nekoliko jezika, prijatelji njegovih roditelja su redom zanimljivi, poput novinara Charlesa (Pattinson), a on pažnju dobija i od učiteljice jezika (Martin) i od sluškinje (Moreau). Pa ipak Prescott nije zadovoljan, upoznajemo ga kako posle probe božićne predstave u lokalnoj crkvi u jarku čeka vernike i gađa ih kamenčićima. Možda mali ima nešto protiv Crkve. Možda protiv Boga. Možda tera kontru nekome. Možda s njim zaista nešto nije u redu.

Kroz naredna tri čina koja će se kulminirati svaki sa po jednim incidentom, upoznaćemo Prescotta i njegovo okruženje. Shvatamo da je bistar momak koji brzo uči, ali i da je tvrdoglav i ima potrebu da se suprotstavi autoritetima, možda čak i da uspostavi dominaciju nad njima. Saznaćemo da ima burne reakcije, ali i da je sklon manipulaciji kada oseti da ima posla sa manje bistrima od sebe. Pretpostavićemo i da možda ne bio takav kada bi se neko njime bavio.

Otac, diplomata, nema vremena, a verovatno ni interesa. Jer njegov posao je sudbina sveta, a ne jednog razmaženog derišta. Majka, religiozna žena, ima vremena i pokazuje nominalni interes, ali očito nema takta. Učiteljica nije u poziciji da, osim obrazovanja, utiče i na odgoj, a veliko je pitanje dokle bi smela da ide. Sluškinja je sluškinja, a pritom odaje utisak one stereotipne bake sa sela koja bi roditeljima išla iza leđa da ugodi detetu, što se u tom velikom sukobu ponosa ispostavlja kao teška greška.

Takođe, neke stvari u kući ne vidimo baš jasno, ali možemo da ih naslutimo. Da li majka ima aferu sa Charlesom? Da li otac petlja sa učiteljicom? Naša perspektiva možda nije kompletno Prescottova, ali tu je negde, na sličnoj ravni, a u dvorcu ima puno zatvorenih vrata, mračnih prostorija (fotografija u ovom filmu je čista poezija) i skrovitih ćoškova.

Uz to, ne treba zaboraviti ni geopolitičku situaciju o kojoj se u filmu i govori, ponekad direktno, ponekad u drugom planu. Ne treba zaboraviti prekrajanje granica, podelu plena među silama pobednicama, diplomatske i druge igrarije, ali i zapostavljene i obespravljene mase, klasnu borbu i rigidne populističke pokrete koji se uzdižu: komunizam i fašizam. U tom kontekstu, Prescottovo odrastanje u diktatora, dato u naslovu i potvrđeno višesmislenim, otvorenim epilogom, možemo posmatrati i kao sliku i priliku te političke situacije.

U štimungu filma osetiće se različiti uticaji. Prva asocijacija je svakako Haneke, zbog škrtosti pejzaža i sablasnosti koju represija drži tik pod površinom, sličnog vremenskog “settinga” i usporenog toka priče, pa i zbog teme i opsesije fenomenologijom ponašanja. The Childhood of a Leader svakako u sećanje priziva The White Ribbon, ali nije derivat toga, kao što nije ni kompilacija tih uticaja sa radovima Larsa Von Triera od kojeg isto posuđuje nešto atmosfere i pojedine pripovedačke tehnike. U pitanju je jedan svež i originalan film, zaokružen i promišljen i za reditelja debitanta neverovatno kopleksan i hrabar.

Glumci su redom odlični. Berenice Bejo uspeva da održi nešto misterije i bol ispod površine kao majka, žena očito nezadovoljna svojim životom, ali bez mogućnosti da to na bilo koji način pokaže. Liam Cunningham je bio rizičan izbor za ovakav tip filma, ali je uverljiv kao američki diplomata koji veruje u strogu disciplinu. Dok Robert Pattinson filmu dodaje marketinšku vrednost, Stacy Martin, Von Trierova nimfomanka u mladosti, pokazuje se kao jedno od otkrovenja filma i glumica u skokovitom usponu. Glavno otkriće je ipak Tom Sweet, debitant na filmu koji je ovde savršen. Videćemo hoće li od toga nastati glumačka karijera ili mu je ova uloga samo idealno legla, ali njegovu interpretaciju nećete tek tako zaboraviti.

Jedini potencijalni problem filma je njegova ambicija da jednoznačno odgovori na pitanje koje postavlja. Pritom, u svojoj verziji priče, Corbet zanemaruje belodane činjenice vezane za poreklo diktatora. Oni po pravilu dolaze iz mase i projekcija su njenih skrivenih i neskrivenih želja i zato ih masa izvikuje na ulicama, bira na izborima ili nosi na ramenima prilikom državnog udara. Čak i ako dolazi iz viših slojeva, diktator mora imati harizmu koju Prescott nema. U tom svetu, Prescott je kao pripadnik aristokratije, pre kandidat za ludog princa ili manipulatora iz senke nego za nekog kome su mase odane. No i pored toga, Brady Corbet u The Childhood of a Leader izuzetno zanimljivo gradi i prezentira svoju teoriju. Preporuka, svakako.

Im Labirynth des Schweigens / Labirynth of Lies

2014.

režija: Guilio Ricciarelli

scenario: Giulio Ricciarelli, Elisabeth Bartel, Amelie Syberberg

uloge: Alexander Fehling, Andre Szymanski, Friederike Becht, Johannes Kirsch, Johann von Bulow, Gert Voos, Tim Williams, Robert Hunger-Buhler, Hansi Jochmann

Ako mislite da je denacifikacija Nemačke (barem njenog zapadnog dela, post-komunistički istok danas nažalost graniči sa izgubljenim slučajem) bila nešto što se dogodilo preko noći ili makar nakon nurnberških suđenja, varate se. Uostalom, Nurnberg je “rešio” slučajeve nekih velikih njuški, barem onih koji nisu na vreme zapalili u toplije krajeve, a sitna boranija se izvukla i nastavila da živi svoje bedne malograđanske živote bez posledica.

Mantre zvuče bolno poznato iz poslednjih ratova. Te “treba se okrenuti budućnosti”, te “samo su vršili svoju dužnosti, nisu oni krivi, nisu odlučivali”, te “nije to baš tako, izgubili smo rat, a istoriju piše pobednik” i sve u tom stilu. Zvanična direktiva je bila da ne zastareva samo ubistvo, a neki od pouzdanih šrafova u nacističkoj mašineriji su završili kao pouzdani šrafovi u vrloj novoj Nemačkoj, pa su svojim angažmanom čak i aktivno sabotirali istrage. Neka služi na čast i Amerikancima da se u procesu denacifikacije nisu više angažirali, jer im je preči bio Hladni rat sa Rusima. Tu na scenu stupaju individualni napori pojedinih tužilaca i tako smo došli do frankfurtskog procesa 1963. godine, a Labirynth of Lies, nemački neuspešni kandidat za Oscara (kad već nisu poslali Phoenixa), tematizira predani rad koji mu je prethodio.

Naš junak je mladi i ambiciozni tužilac Johann Radmann koji se uglavnom bavio saobraćajnim prekršajima. Njegov život će se promeniti kad u zgradu suda dođe jednako ambiciozni lajavi novinar Gnielka (Szymanski), gorljivi borac protiv preživelih nacista čiji je prijatelj Simon (Kirsch) u školskom učitelju prepoznao svog mučitelja iz Auswitza. Mladi Radmann je u tom slučaju bio poseban po tome što, za razliku od svojih kolega, nije okrenuo glavu na drugu stranu i što je shvatio da tu postoji ozbiljan problem na državnoj razini. Njegovi motivi delom izviru iz potrebe da izgradi ime i karijeru, a delom su lični: njegov otac je nestao kao nacistički vojnik, ali, prema njegovom uverenju, nije bio član Partije.

Radmann ima sreću da u glavnom tužiocu Baueru (Voos) ima saveznika koji je kao socijalista i Jevrejin rat proveo u emigraciji, pa su im ciljevi isti, iako im se strategija i taktika ne podudaraju uvek. Radmann je dobio svoje posebno odeljenje i počeo da prikuplja dokaze. Njegova fiksacija postaje Josef Mengele, jedna od krupnih njuški koja se izvukla, jer u njemu vidi suštinu Auswitza: taj čovek deluje normalno, uljudno i simpatično, ali je samoinicijativno (i navodno u ime nauke) počinio zločine koji prevazilaze granice zamislivog. To postaje problem jer je Mengele, kao i Eichmann, nedostupan nemačkim organima i zapravo skreće Radmannovu pažnju sa onoga što bi morala biti suština stvari: svih tih suseda, lekara, pekara, apotekara koji su pokazali inicijativu u činjenju zločina i ostali nekažnjeni.

Iako se predstavlja kao film po istinitim događajima, to je tek delimično tačno. Na stranu što je Radmann fiktivni, kompozitni lik sačinjen od tri tužioca i što je Bauerova uloga minimizirana. Nije problem ni generički romantični pod-zaplet između Radmanna i Marlene (Becht) koja služi da nas relaksira u pauzama od teških tema. Skup svih tih faktora, sa akcentom na Radmannovo poreklo, ma koliko taj momenat bio filmičan i nesvakidašnji, Labirynth of Lies guraju čak preko granice filmskog pojednostavljivanja i umetničkih sloboda, prema teritoriji manipulacije istinom. Uostalom, teza o banalnosti zla se pojavila sa suđenjem Eichmannu i svakako je to uticalo na frankfurtska suđenja, ali se u filmu to spominje tek ovlaš i više u smislu političke distrakcije.

I na filmskom planu, Labirynth of Lies nije ono kako se predstavlja. Gotovo da nema sudske drame, pa i ona doku-dramska komponenta sa gađanjem imenima je zanemarena. Umesto toga, vreme nam troši ljubavni zaplet, druženje Radmanna i Gnielke sa ili bez Simona i Radmannove naivne moralne dileme. Zapravo, dobili smo nešto nalik na tv film, sa tom kompleksnošću i toliko emocija. Generalna poruka o suočavanju sa prošlošću i to kroz ni manje ni više nego međugeneracijski sukob je ispravna, ali do nje se došlo prekrajanjem, preteranim davanjem na važnosti jednih, a zanemarivanjem drugih faktora u nečemu tako kompleksnom.

To je sve, eto tako, fino zapakovano i probavljivo u integralnom obliku, čak i u trajanju od dva sata. Naravno, moglo bi se ponešto i skratiti i upeglati, fokusi se prebaciti negde drugde, a generalno bi se mogli poštovati i intelektualni kapaciteti publike, jer se danas sa nacistima i denacifikacijom ne zamlaćuje baš svaki random lik. Alexander Fehling (Inglorious Basterds) ima potencijal za glavnog glumca i uspeva da fiksira pažnju na sebe, iako su Gnielka i Simon makar nominalno interesantniji i emotivniji. To je zasluga Fehlinga i ozbiljnosti njegovog lika date već u scenariju, a ne glumačkih nedostataka Szymanskog i Hirscha koji su sasvim solidni. Na planu režije valja pohvaliti nekoliko zgodnih i diskretnih rešenja izbegavanja grafičkih gadosti, a izazivanja užasa, kao i ingenioznu upotrebu Tima Williamsa, glumca koji najčešće igra američkog turistu u reklamama.

Na kraju krajeva, Labirynth of Lies je pristojan film, ništa manje i ništa više. Temom denacifikacije su se bavili i drugi filmovi, neki inteligentnije, neki emotivnije. Tu silnu reklamu i za nemačke uslove popriličan budžet od 20-ak miliona eura treba uzeti sa rezervom, film nipošto nije spektakularan, premda izgleda pristojno i sa osećajem za detalje perioda. Problem je što u konačnici deluje kao ex-cathedra predavanje i to možda za srednjoškolski uzrast. A to baš i nije neka preporuka...