Ukrainian Sheriffs

kritika originalno objavljena na Monitoru

2015.

režija: Roman Bondarčuk

scenario: Roman Bondarčuk, Darja Averčenko

Zamislite paradoks: Ukrajina je zemlja sa najbrojnijom policijom u Evropi, a istovremeno nije nimalo neobično da udaljena sela u unutrašnjosti zemlje nemaju nikakvo policijsko prisustvo. Notorna po svojoj korupciji i političkoj instrumentaliziranosti, ukrajinska policija (zapravo milicija, kao relikt sovjetskih vremena) smeštena u nekom regionalnom centru ima običaj naplatiti uslugu izlaska na teren od onoga ko ju je pozvao. Policijska reforma započela posle Maidana i u toku ratnih sukoba će to u teoriji rešiti. Samo u teoriji, jer stare navike teško umiru.

Ukrainian Sheriffs je ono što se dogodi kada se jedan ambiciozan i sposoban lokalni političar (zovu ga gradonačelnik, ali je zapravo bliži predsedniku mesnog odbora) pokuša da se dovije situaciji. Zašto selo Stara Zburjivka, na jugu zemlje blizu Krima, koje broji oko 1.800 žitelja ne bi imalo svoje šerife, dvojicu lokalno izabranih ljudi od sposobnosti i poštenja koji bi rešavali sporove među građanima? Jer u teoriji većinu toga je moguće rešiti pomoću nekog lokalnog autoriteta, bez zvanja prave policije i plaćanja makar putnih troškova. Zašto bi se policija zvala za svađu supružnika, pijanstvo i nered, sitnu krađu ili vandalizam, kada to mogu rešiti bivši policajac, brkati Vitja, i bivši izbacivač, debeljuškasti Volodja, u svojoj sklepanoj žutoj Ladi sa ukrajinskom zastavom kao dekorom zataknutom za prozor?

Zemaljski dani dvojice šerifa teku i njihov posao nije samo policijski. Oni su stubovi zajednice, uglavnom uvek spremni da pomognu. To se ne odnosi samo na rešavanje sporova, oni učestvuju u organizaciji priredbi i pomažu lokalnim nesrećnicima da prežive. Dokumentarac je zapravo zamišljen kao realističan, ali topao grupni portret jedne lokalne zajednice i to ponekad rezultira time da njima dvojici neko ukrade šou, bilo da je to pro-ruski agitator, lokalni pijanac Kolja ili njegova izmučena žena.

Ideja za film je nastala pre izbijanja ratnih sukoba, ali daleko od toga da oni u filmu nisu zastupljeni. To je izvedeno diskretno, preko vesti sa radija i televizije koje tematiziraju krimski referendum i sukobe na istoku zemlje. Oni itekako utiču na život lokalnih ljudi. Ukrajinsko društvo je duboko podeljeno ne samo po liniji istok-zapad, nego i politički i u smislu nacionalnog identiteta. U selu je direktna pretnja pro-ruskih separatista minorna, ta grupa od nekolicine ljudi nosi epitet budala, ali šta ako ratna sreća krene na njihovu stranu. Sa druge strane, mobilizacija nije nimalo prijatna stvar i može “zakačiti” čak i jednog od šerifa.

Nepretenciozno zamišljen, sa ambicijama koje su rasle kako se vreme menjalo, Ukrainian Sheriffs je film koji ima i lokalni i univerzalni karakter, jer ma koliko govorio o Ukrajini, govori i opštim temama života u zajednici. Njegov karakter je potpuno životan, na momente lep i bezbrižan, na momente težak. Fotografija usmerena na detalje i zvučna shema sastavljena od ambijentalnih zvukova to dodatno pojačavaju. Film zapravo ima jedan starovremenski kvalitet i ugođaj koji podseća na baštinu ruske literature XIX veka, na Gogoljeve i Čehovljeve novele, istovremeno smešne i tužne.

Ukrainian Sheriffs je kandidat te zemlje za predstojeće Oscare i kampanja oko filma je ozbiljna. Snimljen u ko-produkciji sa Latvijom i Nemačkom, uz učešće brojnih televizija, te montiran u dve varijanta, televizijskoj od 50-ak minuta i festivalskoj od 80-ak, film ima obezbeđenu distribuciju širom Evrope, pa i u Americi. Za istok Evrope predviđeno je prikazivanje na turneji i u okviru edukacijskih sadržaja. Proverite datume ako dolazi blizu vas, isplati ga se pogledati. Otvara oči i to ne samo na temu Ukrajine ili šerifskog posla.

Desierto

2015.

režija: Jonas Cuaron

scenario: Jonas Cuaron, Mateo Garcia

uloge: Gael Garcia Bernal, Jeffrey Dean Morgan, Alondra Hidalgo

Iza dvosmislenog naslova koji može označavati mesto radnje – pustinju, ali i socijalni status / stanje duha svojih likova – napuštenost i koji ukazuje na slojevitost i društveni angažman kada su u pitanju granice i migracije, zapravo je tek solidan eksploatacijski film o lovu na ljude, više u triler nego u horor ključu. Reditelj Jonas Cuaron, sin cenjenog Alfonsa i njegov ko-scenarista na blockbusteru Gravity, svakako ima talenta, inteligencije, pa i percepcije kada su u pitanju detalji, ali to ne dolazi do izražaja u njegovom debiju koji je manje ili više podređen vrlo direktnom, nesuptilnom i teškorukaškom poentiranju.

 Cuaronova sposobnost za vizualizaciju je vidljiva već u prvih nekoliko kadrova u kojima prati stari kamionet u pustinji i kreira sliku u kojoj se stapaju boje slanog peska, vozila i prašnjavog neba. Problem na značenjskom nivou počinje već na tom mestu: mitski “setting” pustinje, sa granicom ili bez nje, tako sveprisutan u westernu i hororu naprosto ne može stajati kao kulisa, nego mora značiti Nešto. Ali svi mogući konteksti su već obrabljeni i teško je reći nešto zaista novo.

Simbolika sa imenima takođe nije od pomoći. Protagonista se zove Moises (igra ga globalno poznati Gael Garcia Bernal) i jasno nam je da je njegova namena da Židove, ovaj, Meksikance prevede preko reke, odnosno preko žice u novu domovinu koja je jednako negostoljubiva kao stara. Notta bene, Moises nije krijumčar ili vodič (oni su takođe prisutni), nego jednostavno sposoban i moralan lik, iskusan, snalažljiv i spreman da pomogne slabijima. Nasuprot njemu stoji Sam (efikasan negativac Jeffrey Dean Morgan), kao “Uncle Sam”, netolerantni domaćin koji čak nije ni nekakav organ reda, nego usamljeni revolveraš, odnosno snajperista, rasista i psihopata koji luta, lovi zečeve i Meksikance. Kamionet mu je deo obavezne opreme, južnjačka zastava koja vijori s njega se nekako podrazumeva, a čak mu se i pas zove Tragač.

Od grupe Meksikanaca iz prvog, skršenog kamioneta koji služi manje-više samo da nas upozna sa likovima među kojima Moises istupa kao mehaničar (ne da će nešto popraviti, ali makar će ustanoviti teži kvar), knjiga će ubrzo spasti na par slova. Desetak njih ginu u jednoj sceni kao NPC-jevi u kompjuterskim igricama da nas uvere koliko je “Uncle” Sam opasan. Ostali ginu jedan po jedan, u svakog od njih je ugrađena mana zbog koje će nam biti jasno da lik ne može preživeti (nedovoljno iskustvo ili fizička sprema) ili će nam služiti kao otklon od žaljenja (moralna izopačenost ili sam poziv krijumčara, makar i početnika), sve dok se družina ne svede na Moisesa i (nevinu) devojku u nevolji (Hidalgo). Sve će se to odigrati do nekih 40% filma, dok je ostatak klasično preživljavanje i pokušaj uzvraćanja udarca.

 Na čisto zanatskom planu, sve štima. Matrica eksploatacijskog B filma sa društveno-političkim pod-tekstom ovde je iskorištena do maksimuma i oplemenjena arthouse i festivalskim momentima i detaljima. Rezultat je napeta borba dvojice dostojnih protivnika od kojih jedan ima prednost domaćeg terena, a drugi prednost čistog srca. Tako gledano, Desierto je dosta bolji od svih tih novih varijacija na temu sa manijacima koji proganjaju svoje nevine žrtve.

Ono što je pogrešno je jednostrani, ostrašćeni i pojednostavljeni kontekst migracija i sprečavanja istih, ovde toliko izbačen u prvi plan da uspeva da zamrači sve ostalo. Ovde mrači čak i elementarnu logiku koja je u potpunosti podređena filmskim klišeima. Zašto se prva napadnuta grupa drži zajedno i tako postaje najlakša moguća meta kada instinkt govori “svako za sebe i trk do prvog zaklona”? Čemu onakva brutalnost prema nesrećnoj životinji? Zašto na kraju protagonista ne ubija neprijatelja efikasno, nego ganja poetsku pravdu? Zašto antagonista ne odustaje od lova pre nego što izgubi osnovna sredstva za život? Konačno, takav kakav je, pametan, sposoban i pošten, kako to da Moises mora ponovo i ponovo ilegalno prelaziti granicu i izlagati se takvoj opasnosti? Takav kakav je, on bi ili uspeo u Meksiku, makar dovoljno da preživi i prehrani familiju, ili bi našao način da u Ameriku pređe legalno, kao radnik, ili makar elegantnije od preskakanja žice u pustinji, kao i mnogo Meksikanaca pre njega i kao što će mnogo njih u Ameriku ući i posle.

 Naprosto, da je “Uncle Sam” toliko ubilački raspoložen prema svim pridošlicama, ne bi uopšte bilo migracija, legalnih ili ilegalnih. Ne bi bilo meksičkih sportista, muzičara, običnih, legalnih radnika, poslovnih ljudi... Ne bi, u krajnjoj liniji, bilo ni meksičkih filmaša u Hollywoodu, da ne pominjemo nominacije za zlatne kipiće. Svetsku slavu ne bi stekli Inarritu i Cuaron otac, dobitnici poslednja tri Oscara za režiju. Ne bi ni Cuaron sin dobio priliku da u Americi snimi svoj rediteljski prvenac. Ne pokušavam da umanjim značaj negativnih kretanja u američkom društvu, rasizma i izolacionizma, ali mislim da ovakvi pamfleti ne koriste nikome, a ponajmanje migrantima. U tom smislu, Jonas Cuaron traći svoj talenat da bi nam ucepio nedokazivo.

Sleeping with Other People

2015.

scenario i režija: Leslie Headland

uloge: Jason Sudeikis, Alison Brie, Adam Scott, Jason Mantzoukas, Andrea Savage, Amanda Peet, Marc Blucas

Jedan od mojih problema sa romantičnim komedijama kao takvima je što su svojevrsno “morsko prase” među filmskim žanrovima: niti su romantične, niti komične. Dodatno, zapravo su podmukle jer svoj izmišljeni svet zasnovan na rigidnim pravilima podvaljuju kao stvarni zbog fizičke sličnosti sa istim i postavljaju nerealne standarde neiskusnim gledaocima. Naravno, kad smo raspoloženi za besmisleno cendranje, nema bolje pozadine za to od romantične komedije (bonus je da će nas ili “utešiti” ili dodatno iznervirati, šta kome paše), ali mislim da nisam sam kada ustvrdim da su one sasvim zasluženo proterane na marginu Hollywooda i sistemski vađene iz naftalina tamo negde u februaru.

 Romantične komedije uglavnom ne korespondiraju sa realnošću, nego je sistemski krive i maskiraju. To će nepažljivom posmatraču fenomenologije duha dati krivu ideju da je svet nekada bio nevinije mesto zato što su neviniji bili ljudi. Kako neviniji, pitate se. Tako što su u javnost manje ispuštali psovke i svoje perverzne misli. Nemojmo se zavaravati, ta fasada lažne pristojnosti je krajnje licemerna, ljudske misli su oduvek bile jednako prljave, ma kako nam o tome svedočili ljubavni romani ili limunade od filmova.

S vremena na vreme se pojavi poneki izuzetak, jedan od onih koji se usudi da sranje nazove sranjem, koji svoje likove tretira kao ljudska bića s vrlinama i manama, a ne kao prazne ljušture, koji je barem smešan, ako smo već postali suviše cinični da prihvatimo romantiku. Sleeping with Other People spada u tu grupu hrabrih, pametnih i elokventnih romantičnih komedija koje se ne sablažnjavaju nad ljudskim nesavršenostima i perverzijama, nego na njima poentiraju. Zasnovan na hemiji dvoje glavnih glumaca koji prosto proždiru divno napisan dijalog, Sleeping with Other People većim delom svog trajanja pruža sasvim dovoljno zadovoljstva i najciničnijem među gledaocima.

Jer zašto, dovraga, naši protagonisti ne bi bili jedan ženskar – seronja (Sudeikis) i jedna blesava cura (Brie) koja sistemski sabotira svaku svoju vezu tako što svoje partnere vara sa upadljivo prosečnim, čak dosadnim doktorom (Scott) koji je vrti oko malog prsta? Zašto taj “odgovorni član zajednice” ne bi bio negativac zbog svoje dosadne, ljigave prosečnosti? Zašto epizodisti ne bi bili nouveau rich yuppie hipsteri kakve danas možemo sresti u svakom većem gradu? Zašto se oni ne bi oduševljavali nad napijanjem i drogiranjem, bezazleno rekreativnim pritom? Zašto naš par ne bi nakon pred-istorije spetljavanja na faksu ne bi stvorio prijateljski pakt međusobnog pomaganja iako između njih tinja seksualna tenzija koju moraju odagnavati pomoću sigurnosne reči?

 Da, to sve liči na temeljni “update” klasika zvanog When Harry Met Sally, ali korespodencija sa savremenim društvenim kretanjima je neverovatna. Dijalozi su oštri i perceptivni, daju nam do znanja da imamo posla sa inteligentnim likovima i pritom kao da su pisani baš za to dvoje glumaca. Jason Sudeikis je klasičan primer pametnjakovića, zapravo seronje i ovakvo brbljanje kojim pleše na tankoj liniji između šarmantnog i iritantnog mu super stoji. Alison Brie je svoju šansu do sada tražila na televiziji (Community, Mad Men) i po epizodama u indie filmovima, a ova uloga joj može poslužiti kao proboj prema višim nivoima. Ona savršeno upotrebljava svoju bleskastu personu koja je istovremeno i neverovatno naivna i neverovatno seksi. Galerija epizodista i okruženje hipsterskog New Yorka sjajno pune pozadinu dok smo fokusirani na to dvoje.

Jedini problem može predstavljati žanrovska odrednica i postulati koji se u tom smislu ne krše. Na nekom specifičnijem planu, to je kraj koji predviđamo od početka, a koji opet mora proći kroz slalom nekoliko vratolomnih obrata. Pritom autorica Leslye Headland (Bachelorette) ne uspeva da pronađe dovoljno hrabrosti i da nakon jednog od tih obrata film prekine tako da svojom porukom zapravo naruši te zacrtane žanrovske dogme.

To se prenosi i na širi filozofski plan rasprave o ljubavi i prijateljstvu pod seksualnom tenzijom između dvoje ljudi. U realnom svetu, takav odnos nije moguće održavati dugo vremena. Pritisak je naprosto preveliki: zašto sjebati prijateljstvo zbog fantazije o ljubavi ili, ako ćemo etično gledati, zašto glumatati prijateljstvo i ljigaviti kada je u planu sve to sjebati “utrčavanjem u kazneni prostor”? Iako ljudi sa instinktom za samoodržanje u principu nisu skloni takvim eskapadama, romantične komedije tu dilemu o prijateljstvu ili ljubavi tretiraju kao svojevrsni fetiš.

 Ali i pored toga, Sleeping with Other People nudi dovoljno toga za zabavu i uživanje. Živ dijalog, detaljne likove i odličnu glumu. Odustajanje od hinjene pristojnosti. Seksualnu eksplicitnost, makar na verbalnom planu. Pa čak i muziku koja se ne svodi na generički pop. U konačnici, eto nam romantične komedije koja je barem duhovita, ako već nema prostora za iskrenu romantiku.

Nerve

2016.

režija: Henry Joost, Ariel Schulman

scenario: Jessica Sharzer (po romanu Jeanne Ryan)

uloge: Emma Roberts, Dave Franco, Emily Meade, Miles Heizer, Colson Baker, Juliette Lewis

Ni u najgrubljoj ideji, Nerve nema ambicija da bude veliko delo filmske umetnosti, nešto za gledanje i pamćenje. Naprotiv, zadovoljiće se s tim da bude osrednji blockbuster s kraja leta, da pokupi fan-bazu izvornog romana, da se svidi prosečnima (i onima ispod proseka) tako što će ih uplašiti nečim pseudo-pametnim kao što su pojmovi “dark web” i “open source” kojima se scenario Jessice Sharzer gađa. Suština je, deco draga, da vam na internetu preti opasnost, kao ono kad vam neko sipa drogu u piće, pa vas uvuče u sektu. Boo-fuckin’-hoo!

 Sad, naravno, kolege kritičari, ima ih raznih, oni naklonjeniji će reći kako film dolazi u pravo vreme, oko i nakon ludila mozga zvanog Pokemon Go (i dalje nisam ukapirao čemu tolika frka, pa nisam bio ni za ni protiv tog koncepta) i kako ima poentu i oštricu, ali nekako ne uspeva da je iskomunicira. Neki će pohvaliti nepredvidljivost i uzbuđenje koje nude pojedini “stuntovi” i uopšte kvalitete idealno loših B filmova iz 80-ih. Oni manje naklonjeni će zameriti to što se film raspada na kraju, što su glavni obrati predvidljivi i što se ton pretvara u otvoreno popujući. Međutim, zanimljivo je kako niko od njih nije skontao koliko je Nerve zapravo kalkulantski, ružan i glup, a nadasve neoriginalan film.

Neoriginalan je zbog svoje igre i njene mehanike koju smo videli već nebrojeno puta. Najdirektnija asocijacija je tajlandski film 13: Game of Death koja je već doživela američki remake kao 13 Sins. Budimo iskreni, i tu se originalni koncept glupiranja koje gradualno postaje gadost, pa psihopatija raspao pri kraju, a krpljenje pretencioznim plašilicama je više odmoglo nego što je pomoglo. U ovom “yet another” derivatu nema baš ni tolikog faktora iznenađenja kao u tajlandskoj varijanti, a i u principu odmah znamo šta glupiranje po internetu znači.

Kada kažem da je film ružan, to se odnosi na neonsku estetiku potpuno neprimerenu za newyorške lokacije (ovog puta stvarne, ali uglavnom bez potpisnih turističkih znamenitosti), a još više na to da svaki kadar izgleda kao da je snimljen krš-telefonskom kamerom ili web-kamerom ili nekim jeftinim sranjcem koje kopira GoPro. Čak i kad nije. Čak i kad za tim nema potrebe i za to ne postoji nikakvo dramaturško opravdanje. Tu ono “ružan” postaje i “glup”: tako nešto je izuzetno glupo raditi, glupo i šlampavo. Cilj je, naravno, glumatanje verodostojnosti i pumpanje straha, ali rezultat je za ranit se.

 Film je glup jer od gledaoca zahteva glupost da bi ga uopšte prihvatio. Jer politička ekonomija i stoga opšta logistika igre nemaju veze s mozgom. Ideja da igrom ne upravlja samo jedan gazda nego gomila posmatrača je elementarno intrigantna, ali apsolutno nemoguća za realizaciju. U krajnoj liniji, ostajemo u magli koliko sama igra izazova traje, koliko ljudi to zapravo gleda, ko to plaća i u kojoj meri i kako to funkcioniše iza kulisa.

Dolazimo do toga da je film manipulativan jer temu sigurnosti na internetu izvrće od realne, svakodnevne pretnje da vas neko može pokrasti ili smarati oglasima, prema moralnoj panici igre koja počinje kao viralna glupost da bi se na kraju pretvorila u krvoločno ubijanje. Naravno, u ljudskoj prirodi je kvar da je neko za malo uzbuđenja, slave ili novca spreman na razne gluposti (tako su nastali i ekstremni sportovi), a internet je medij koji to idealno, brzo i demokratično prenosi. Istina je da takve gluposti privlače pažnju znatiželjnika, ali kritičnu masu za jedno takvo divljanje je apsolutno nemoguće skupiti. Uostalom, nije “dark web” zakurac opskuran, niti hakeri spremni da u njega upadnu rastu na grani. Kao i svaka plašilica, i ova se oslanja na naivne, lakoverne, lakomislene, neobrazovane, intelektualno lenje i glupe ljude koji će u hipotetičkim raspravama ovakav film gorljivo braniti i osigurati mu nastavak, pa makar on bio i sniman direktno za video format.

Da ne bude da sam potpuno crn po pitanju ovog filma, reći ću da zaista stoji ono za pojedinačne izazove koji mogu biti i napeti i nepredvidljivi, da je glumačka hemija između Emme Roberts i Davea Franca prisutna i opipljiva u nekoliko scena, premda ne i u celom filmu, da je Emily Meade efektna kao bezobrazna prijateljica, da je Juliette Lewis sasvim dobar izbor za granično “cool” majku, te da statisti iz miljea srednje škole u principu solidno pune socijalni pejzaž filma. Sad, to što su glumci malo prestareli svoje uloge i što je taj milje sveden na trope nije olakšavajuća okolnost, ali nije ni otežavajuća, i tako nesavršena razbija fokus na nedorađenu igru.

 U svakom slučaju, moguće je prolazno se zabaviti gledajući Nerve, ali to je u suštini nezahtevan film koji niti ne nudi puno toga. Petlje za tako šta jednostavno nikad nije ni bilo. Međutim, ako vam neko ovakav film podvaljuje pod dobar, upitajte se ili za njegove iskrene namere ili za njegove kapacitete.

Body

2015.

scenario i režija: Dan Berk, Robert Olsen

uloge: Helen Rogers, Alexandra Turshen, Lauren Molina, Larry Fessenden

Premisa o troje ljudi i njihovoj “partiji preferansa” dok je na talonu (mrtvo) telo četvrte osobe nije baš nešto novo i neviđeno. Ako kao varijaciju na temu uvedemo i pozamašnu količinu novca, kao što je to učinio Danny Boyle u svom prvencu Shallow Grave, pojačaćemo motivaciju preživelih da se pobiju oko nje. Opet, ako je izostavimo, kao što je to ovde slučaj, njihova međusobna nadmudrivanja postaju borba za ono osnovno, goli život.

Kompaktni triler nadolazećeg autorskog dvojca Berk-Olsen zasnovan je upravo na toj premisi da je pitanje šta će tri devojke učiniti sa još neumrlim telom za njih egzistencijalno pitanje: biti moralan ili preživeti. I, kako to obično biva, one su uglavnom same krive za sranje u kojem su se našle. A to sranje počinje na špici, sa razgovor između jedne od njih i policije iz offa, kao i sa pojavljivanjem imena Larryja Fessendena, apsolutne legende niskobudžetnih i nezavisnih horor filmova. Ima nečeg zastrašujućeg u njegovoj pojavi, ali Berk i Olsen ga postavljaju kontra uobičajenog tipa i time pokazuju spremnost na velika dela u budućnosti.

Problem koji Body ima, pa zato ne postaje veliki i bitan film, leži u likovima, plošnoj i prigodnoj zakasneloj karakterizaciji i laganoj mizoginiji koja leži u korenu svega toga. Naime, naše tri devojke su u startu ekstremno antipatične kučke koje ne razlikujemo drugačije nego po imenu i fizičkom izgledu, možda i po nekim trivijalnim, za radnju filma nebitnim osobinama. Mel (Molina) je crna, Holly (Rogers) smeđa, a Cali (Turshen) plava, i njih tri povode vreme božićnih praznika u svom provincijskom gradiću viseći jedna kod druge i pušeći travu. Kako je odlazak u krevet nakon pušenja i žderanja izvaljena penzionerska fora, Cali kao dežurni “troublemaker” predlaže da upadnu u navodno praznu kuću njenog bogatog ujaka i zezaju se tamo.

Štos je u tome da je kuća nominalno prazna, ali ujak zapravo nije rođak nego bivši poslodavac koji je u međuvremenu promenio navike i unajmio čuvara kada ode s familijom na duže putovanje. A kad neočekivani čuvar (Fessenden) upadne i iznenadi devojke, on će postati ono telo u centru sukoba. Lako s njim dok je mrtav, treba samo složiti priču i podmetnuti dokaze, ali šta kada se ispostavi da on nije baš tako mrtav? Preživljavanje, očuvanje ličnog i porodičnog ugleda ili moralni postupak koji u sebi nosi pretnju zatvora, pitanje je sad...

Tek tada dobijamo ikakvu karakterizaciju i motivaciju za naše devojke, ali ona ostaje vrlo plitka i šablonska. Cali je sebična i samoživa, Holly naizgled moralna i bojažljiva prema zakonu, a Mel večito stoji između njih. I pored solidno uverljive glume, takvo pisanje pokazuje nedostatak dubinske obrade i ulaska u suštinu stvari, što je najveća mana filma. Jednostavno rečeno, standardna, a dobra ideja tako ostaje uglavnom nerazrađena. Berk i Olsen su dovoljno svesni toga da su slabiji pisci, pa stoga pokušavaju da greške otklone režijom i insistiranjem na ubilačkom tempu čestih, ali prilično neverovatnih i nelogičnih obrata. To donekle radi svoj posao, ipak se ne fokusiramo na logičke greške i fragilnu konstrukciju priče koliko na to šta nas čeka sledeće. No, i pored toga Body nepogrešivo deluje kao polučasovni kratki film razvučen na 70-ak minuta, a ubacivanje dodatnog lika i njegove scene tu više odmaže nego što pomaže.

 Na koncu, ipak ga se isplati pogledati. Prvo, bez problema popunjava vreme i gledaoca ne maltretira, što će reći, pitak je. Drugo, Larry Fessenden sveden na pasivnu i posrednu pretnju umesto aktivne i neposredne može biti dovoljan razlog. Tim pre što mu je kretanje vrlo ograničeno konceptom lika. Meni bi i samo to bila dovoljna preporuka, iako Body baš i nije neka majstorija.

Psi brezčasja / Case: Osterberg

2015.

režija: Matej Nahtigal

scenario: Matej Nahtigal, Zoran Benčič (po romanu Zorana Benčiča)

uloge: Primož Vrhovec, Vida Breze, Niko Goršič, Ivo Barišič, Predrag Mitrović, Blaž Šetnikar, Radko Polič, Akira Hasegawa, Borut Veseljko, Valentina Plaskan

Na ex-Yu prostoru nismo te sreće da noir kao američki prozvod prilagodimo svom kontekstu kao što su to još odavno učinili Francuzi ili u nešto skorije vreme Skandinavci. Koraci u pravcu uspostavljanja kriminalističkog žanra su još uvek u fazi slepog kopiranja američkih uzora do te mere da se domaći kontekst potčinjava tipovima likova, a isto važi i za jezik koji po pravilu zvuči kao rogobatni prevod stranih fraza. Dok papir više trpi, pa se u književnosti to može smatrati stilskom vežbom (ili vežbanjem stila), pa čak i laganom subverzijom, na filmu sa živim glumcima koji izgovaraju te rečenice sa ozbiljnim licem i montiranom dikcijom to deluje amaterski i sub-standardno. Čak je i ponajbolji primer eksperimenta sa noirom, doduše ne u čistom obliku i više okrenutim ka francuskim uzorima, srpski nezavisni film Amanet (2015) patio od te neke rogobatnosti u dijalogu koji ima više smisla kada se pročita strani prevod nego kada se čuje izgovoreno.

Pa ipak svaki korak prema žanru u kinematografiji opterećenoj artističkim formalizmom treba poštovati, naročito kada je on entuzijastički, nezavisni, snimljen isključivo voljom svojih autora i producenata da kažu nešto novo. I Psi brezčasja su upravo to: prvi, energični, premda nespretni korak jedne ekipe ljudi, jedne lokalne filmske trupe van sistema prema čistom žanrovskom filmu jednako razumljivom domaćoj i potencijalnoj stranoj publici. Na tome im treba čestitati, iako su Psi brezčasja daleko od nečega što možemo nazvati sjajnim filmom.

Problem je izbor žanra i pripadajućeg stila. Noir, neo- ili ne, naprosto ne funkcioniše u Sloveniji, maloj zemlji izdeljenoj na još manje sredine, jezički, stilski i formalno, pa deluje kao kopija koja glumce stavlja pred nemoguće zadatke da odigraju tipove likova neprisutne u svojoj domaćoj sredini na jednom krutom jeziku koji zvuči kao nespretan prevod. Da se stil prilagodio sredini i njenim zakonitostima, film bi svakako bio bolji, a ne bi ni izgubio na univerzalnosti.

Priča se svodi na novinara Roka Osterberga (dobro je da nije detektiv) koji se nakon godina izbivanja vraća u rodni grad (nigde se ne spominje, ali to je Velenje) da bi ispitao okolnosti ubistva svog brata čiji je leš pronađen u gradskom parku. U njegovom odsustvu se brat upetljao u opasnu igru sa lokalnim mafijašima, reketašima, perverznjacima, ucenjivačima, pokvarenim policajcima, političarima i bogatašima, pa se, kako stvari stoje preigrao. Rok će se dalje u priči susresti sa svima njima, ali i sa svojom bivšom curom, fatalkom koja je sada žena izglednog kandidata za gradonačelnika. Hoće li se snaći u tom zapletenom socijalnom pejzažu?

Istini za volju, Velenje je solidno poslužilo kao kulisa za radnju, snimljeno je elegantno i pametno, sa akcentom na modernu arhitekturu, pa može proći i kao neka druga lokacija. Međutim, nisam siguran koliko Nahtigal i ekipa uspevaju u nameri da Velenje “prodaju” kao veći grad nego što je zapravo, a kakav je jednostavno potreban za priču koja ima kriminal i korupciju na tom nivou. Recimo to ovako, u malim gradovima umreženost svih struktura nije patološka pojava koliko je stanje stvari: ljudi se poznaju, ljudi govore, pa zbog toga izostaje efekat šoka u trenutku saznanja kolika je to zapravo “kanalizacija”, a zapravo i ne može biti ne znam kako velika. Internacionalna imena likova to malo maskiraju, ali ne puno.

Neki kritičari u Sloveniji su tu videli kritiku modernog tranzicionog, post-socijalističkog društva i nemilosrdnog kriminogenog kapitalizma. Meni je to uglavnom promaklo, ali nije li većina filmova u kojima imamo umrežene policajce, kriminalce i političare upravo to, pa bilo da se radi o Los Angelesu, Parizu, Newcastleu ili Velenju? Nije li to tipičan noir setting, po pravilu fiktivan i možda tek sa ponekom referencom na stvarni svet?

Psi brezčasja je vežba iz noira koja živne tek kada se povremeno makne iz tog konteksta, kada likovi počnu govoriti uličnim slengom kao barabe u čemu se najbolje snalazi Akira Hasegawa u ulozi nesrećnog kriminalca niskog nivoa. Drugi glumci od mlađe ekipe su prilično indisponirani u tumačenju svojih tipova, a oni stariji sa nešto “mesnatijim” replikama se ne snalaze sa tipovima koje još nisu igrali. Nije lako “prodati” svet u kojem moteli na periferiji smrde na prevaru, u kojem su se panduri nagledali sranja i u kojem “fatalke” obavezno puše na muštiklu. Cenim trud, ali rigidno držanje zadatih kalupa naprosto uzima svoje.

Au crepuscule d’un vie / Twilight of a Life

2015.

autor: Sylvain Biegeleisen

Roditelji su važni, odnos sa njima je važan, a to možda nećemo shvatiti dok ne bude prekasno. Starenje je neizbežno, smrt dolazi po svoje i vremena je sve manje. Zato Sylvain Biegeleisen, belgijsko-izraelski umetnik u najširem smislu te reči, svoje dokuementarne filmove snima o svojoj majci. The Last Card se bavio smetnjama u komunikaciji i tajnama, pa preko toga i krivicom, preživljavanjem Holokausta i osećajem izloženosti koji je potom nastupao. Majka je tada imala još snage i moći da odluči želi li svoja iskustva podeliti sa sinom kojeg je od njih tokom celog života štitila.

Twilight of a Life se bavi kasnijim periodom kada je majka već umiruća i nema skoro nikakvu moć. Ponekad čak i ne prepoznaje svog sina i svoj stan. O konceptu dokumentarnog filma da i ne govorimo. Snimanje koje je počelo kao lična terapija, za sina prilika da uhvati majčine poslednje dane i poslednje reči, a za majku nešto što razbija monotoniju, preraslo je s njenim odobrenjem u dokuementarni film o životu daleko više nego o smrti.

Film koji ima samo dvoje aktera je, u nedostatku preciznijeg termina, izuzetno poetičan, sa jedne strane vrlo intiman (bez majčinog nedvosmislenog pristanka bi bio i neukusan), a sa druge univerzalan. Snimljen skoro isključivo u stanu umiruće starice (izuzetak je jedna scena vožnje bicikla koja se stapa u gole grane koje se upiru prema sivom nebu) u crno-beloj tehnici sa dominantnim sivim tonovima, često iz ne baš prijatne blizine koja otkriva zamor ljudskog tela i propraćen muzikom koju Biegeleisen uglavnom sam izvodi na akustičnoj gitari i vokalno, Twilight of a Life je izuzetno emotivno iskustvo.

U svemu tome “twist” je sledeći: tuga nije i ne treba biti osećanje umirućeg, nego eventualno onog koji će ga nadživeti, a ni ta tuga nije produktivna. Zato Biegeleisen svoju tugu pokušava sakriti zabavljajući majku i stimulirajući je da se ispolji. Ne uspeva mu uvek, on je svestan da je njen kraj blizu i plaši ga se više nego ona. Majka je, pak, uverena da je život borba i da je ta borba zapravo bitna čak i kad znamo ishod jer treba “ukrasti” još dan po dan. Telo otkazuje, um otkazuje, ali duh ne sme otkazati. Zato će se ona uključiti u raspravu o jeziku dodira, pokušavati da se pokrene uz muziku, čak i zapevati uz njegovu gitaru i radovati se sitnicama, čak banalnostima, poput Sylvainovih katastrofalnih sposobnosti u kuhinji. Ko bi rekao da zagoreli krompir, prepečena riba i pokipela supa mogu biti toliki izvor radosti.

 Upravo je radost ovde ključna reč: od umirućih ljudi očekujemo možda kuknjavu, sebičnost, tugu, ali vrlo retko radost. Ali ponekad je esencijalno radovati se malim stvarima, smejati se nečijim gegovima, uživati u muzici. Možda, samo možda to kupuje vreme na ovom svetu. Zato je gospođa na početku jasna: ona će razmišljati i govoriti o životu, a ne o smrti. Sylvain Biegeleisen na to pristaje i filmom o umirućoj majci slavi život, baš kao što ona to želi i čini.