Everything, Everything

kritika originalno objavljena u DOP-u:

Da vrhunski glumci mogu čak i od prosečnog materijala napraviti bravuru, to je opštepoznata stvar. Solidni glumci isto tako mogu podići bezvezan materijal na pristojan nivo. Ali šta ćemo kada pred sobom imamo smeće od scenarija nastalo po groznog “young adult” literarnoj konfekciji kao što je to Everything, Everything? Dvoje mladih glumaca u glavnim ulogama su izuzetno relaksirani i simpatični, ali ni oni ne mogu učiniti čudo pa da film bude dobar ili makar solidan.

Istini za volju, Stella Meghie u rediteljskoj fotelji uspeva da istera dva hvalevredna štosa. Prvi je to da su naši Romeo i Julija međurasni par, a da pritom njihova boja kože u celoj toj priči ne igra ama baš nikakvu ulogu. Osim estetske, to jest. Crna devojka Maddy (Amandla Stendberg) je uglavnom obučena u belo, dok beli momak Olly (Nick Robinson) uglavnom fura crnu odeću, što čini zgodno dizajniran kontrast oličen i u njihovim ličnostima (Maddy je svetlija i radosnija ličnost, dok je Olly nešto mračniji, ali ne dalje od crnog humora i tinejdžerske poze). Drugi vic je vešta rediteljska vizuelizacija Maddyne mašte, odnosno scene internet chata smeštene u njene arhitektonske modele, gde naše aktere prati astronaut koji u tim modelima biblioteke i zalogajnice služi kao ljudska figura. Možda je astronaut malo preočita simbolika i indiskretan detalj, ali zar ne bi svako od nas voleo posetiti “stylish” prostor podignut po modelu iz mašte?

Ključ problema, pak, leži u scenariju, odnosno u izvornom romanu, odnosno njegovom osnovnom “gimmicku” i bednom i bedno izvedenom obratu na kraju. Poenta cele priče i zabranjenosti njihove ljubavi je to da je naša Maddy ozbiljno bolesna, odnosno da pati od SCID-a (težak poremećaj imunog sistema), pa živi pod staklenim zvonom jer je čak i kratak boravak na otvorenom i među ljudima može ubiti. Zbog toga je njen svet kombinacija prostrane kuće sa velikim prozorima svuda okolo, interneta i mašte. Zbog toga je i njihova ljubav zabranjena, a usled svoje zabranjenosti tako privlačna.

“Plakalice” sa umirućim, teško bolesnim ili makar problematičnim tinejdžerima nisu ništa novo, naprotiv. Još od The Fault in Our Stars se smatraju potencijalnim mega-hitom na kino-blagajnama, pa se zato snimaju svake godine i plasiraju u sezoni proleće-leto, jerbo nema hita dok oko ne zasuzi, a kad će pre zasuziti nego na simpatičnu, a bolesnu dečicu koja ne mogu ono što mi možemo ili smo makar mogli u vremena ona kad smo bili mladi, lepi i naročito vitki. Kada se urade kako treba i začine sa potrebnom dozom humora i autoironije od strane tih istih tinejdžera, to može biti nekako privlačno ili makar probavljivo. Problem je kada sve deluje veštački i to odmah i kada na svom putu počinje da se svađa sa elementarnom logikom.

(Ako vam još nisam dovoljno ogadio film, savetujem vam da preskočite sledeći pasus, jer slede SPOILERI!)

Recimo, razumemo zašto joj je kontakt dozvoljen sa majkom i medicinskom sestrom, jer neko mora da pazi na nju. Dobijamo objašnjenje zašto je dopušteno i kćeri te iste medicinske sestre da uđe u kuću: ona se mora detaljno dekontaminirati. Znamo da je oca i brata izgubila toliko davno da ih se praktički i ne seća, ali nigde ne čujemo ništa o babama, dedama, tetkama, stričevima, rođacima ili nekim eventualnim drugarima koji bi se mogli isto tako dekontaminirati na ulasku u kuću. Nadalje, kako to da nije poželela da čuje neki koncert uživo, da vidi film na velikom platnu, da ode u teatar, kako se nije zaljubila u nekog sportistu, glumca iz “young adult” franšize ili lidera boy banda za kojeg je čula na internetu, pa skuplja njegove slike, nego tu čast da dirne u njeno srce ima dečko iz komšiluka čija je soba zgodno postavljena preko puta njene? Usput, jasno nam je kako nije teško naručiti / smuljati za kreditnu karticu, ali kako se naša cura može ukrcati na avion bez dokumenata? Uostalom, jednom kad iskusi pravi život ona vrlo brzo počinje da se snalazi u njemu, kao da nije odrasla pod staklenim zvonom. Onda se, valjda, nemamo šta čuditi kad ona istog dana kad prvi put vidi more i nauči plivati (na dugačkom štapu, ali hajde), ona bez straha skače sa stene u vodu, a sutradan je, naravno, voze u ambulantnim kolima i život joj visi o koncu.

Naravno, kao što to uvek biva kad forma postane bitnija od sadržine, tako Everything, Everything prestaje biti interesantan osim u ironičnom, zezalačkom ključu. Iako se mladi glumci trude, imaju hemije i izuzetno su slatki zajedno, materijal je toliko loš da ih vuče dole. Opet, u zezanju je spas: na projekciji koju sam posetio publika je aplaudirala na prvi poljubac. Nije to znak derta ili nedostatka kino-odgoja, to je bila instinktivna ironijska reakcija na rigidnu, artificijelnu šprancu.

My Blind Brother

2016.

scenario i režija: Sophie Goodhart

uloge: Nick Kroll, Adam Scott, Jenny Slate, Zoe Kazan, Charlie Hewson

Razlika između ljudi i životinja je konvencija nasuprot instinktu. Te konvencije, opravdano ili ne, nazivamo humanošću, socijalnom osveštenošću, civilizacijskim ili kakvim već dostignućem. O bolesnima i nemoćnima se brinemo umesto da ih, poput recimo antilopa, prve ostavimo na meti predatora, odnosno nedaća. Iz tih konvencija proizilazi i slika o žrtvi neke bolesti, hendikepa ili druge nedaće kao o obavezno dobroj i svake pohvale vrednoj osobi, dok se o onome ko se brine o njoj meri svaka pogreška i trenutak nepažnje.

My Blind Brother kroz indie formu komične drame postavlja intrigantno pitanje može li osoba sa hendikepom patiti od sasvim običnih ljudskih mana poput sujete, samoljublja i toga da je generalno šupak prema drugima, odnosno da se nad njima iživljava. Isto tako, sme li osoba koja se o njoj brine ne samo podbaciti, nego i prigovoriti, ne složiti se i ne udovoljiti ama baš svakoj želji, odnosno ima li prava na svoju rezignaciju. Jer stari i bolesni roditelji, mala deca i slepa braća su između ostalog i teret onome ko se brine o njima. Ne svojom krivicom, ali svejedno.

Početak filma je indikativan kada je reč o odnosu snaga među dvojicom braće. Robbie (Scott) je heroj sredine, slepi momak koji se putem humanitarnih sportskih izazova bori protiv svog hendikepa, a Bill (Kroll) je ošljar, gubitnik i lenjština bez čije pomoći Robbie ne bi uspeo da istrči maraton ili da prepliva jezero. Upoznajemo ih upravo na maratonu, vezane trakom, Robbieja kako izdaje komande, a Bill samo što ne padne od umora. Nakon maratona Robbie daje intervjue koje počinje sa uvek istom otrcanom slepačkom forom “super mi izgledate danas”, a Bill čeka da ga brat makar pomene u zahvalnici. Od tog posla nema ništa, i roditelje i okolinu zabole dupe za njega.

Stvar će eskalirati kada se braća zaljube u istu curu. Bill će biti prvi koji će upoznati Rose (Slate) i sa njom će imati tragikomičnu vezu za jedno veče, posle čega će mu ona reći da nije spremna za vezu i da želi poraditi na tome da bude bolja osoba. Rose će se prijaviti kao volonter za Robbijev novi poduhvat, a kada on pogrešno protumači njenu želju da mu se nađe, ona se neće snaći, pa će započeti vezu s njim iako je njegova persona ni najmanje ne privlači. Uostalom, kako odbiti osobu sa hendikepom na uljudan način, naročito u slučaju cure koja je zavisna o drugim ljudima na granici patologije?

Naravno, takva se situacija može rešiti kada likovi makar na trenutak isključe inhibicije i razgovaraju otvoreno, ali to nije tako jednostavno, pa ćemo tako proći kroz niz pomalo “far fetched”, ali sve jedno humornih ili neugodnih situacija. Rose će lagati sebe i svoju okolinu, Bill će mrmljati svoje rezignirane, otrovno-humorne šale kada ga niko ne sluša, a Robbie će ostati uveren da je on toliko bitan da je skoro bezgrešan i da će mu svakakvo ponašanje proći.

I pored sub-žanrovskih konvencija indie-drame, My Blind Brother, dugometražni prvenac Sophie Goodhart inače izvučen iz njenog nagrađivanog kratkog filma, predstavlja iskreno ugodno gledalačko iskustvo koje postavlja inteligentno i provokativno pitanje, a pritom niti jednog trenutka nije uvredljiv do svojih likova. Nije to samo stvar centralnog ljubavnog trougla, već i velikog broja epizodista od kojih neki služe kao antički hor koji demonstrira stav zajednice, a dvoje, Robbiejev kolega iz udruženja slepih GT (Hewson) i Rosina cimerica Francie (Kazan), unose sasvim novu, ludačku dinamiku i iskrenu perspektivu. Preporuka od mene.

SiREN

kritika originalno objavljena na Monitoru

2016.

režija: Gregg Bishop

scenario: Ben Collins, Luke Piotrowski (prema kratkom filmu Amateur Night Davida Brucknera)

uloge: Chase Williamson, Hannah Fierman, Justin Welborn, Hayes Mercure, Michael Aaron Milligan, Brittany Hall, Randy McDowell, Lindsey Garrett

Segment Amateur Night sa “found footage” kompilacije V/H/S redak je primer kratkog filma uguranog u omnibus koji zaista ima potencijala za nešto više. Ako zanemarimo “found footage” kao nepotreban i jeftin trik, kao i ekstremno glupe i antipatične likove koji razjare monstruma koji ih ubije, ostaje nam sam monstrum, naslovna sirena (bez peraja, znači ne riba-devojka, već samo glas koji opija) koji zavređuje svoj dugometražni film.

Gregg Bishop, autor takođe jednog kratkiša na tragu nečega (uvrštenog u nastavak V/H/S: Viral) hvata se Brucknerove priče, snima je normalno, iz trećeg lica i pretvara je u jedan ne baš do kraja razrađen, ali natopljen simbolikom, dinamičan, vizuelno interesantan i, najvažnije, zabavan film koji od klišea tihe devojke koja postaje monstrum braneći se od nasilnika stvara legitimno monstruozno-demonsko prisustvo vredno poštovanja. Uostalom, može li film čija se uvodna scena odvija u impresivnoj crkvi nadomak groblja nakon amaterskog crnomagijskog rituala biti loš? Još kad se tu upoznamo sa našom smrtonosnom sirenom koja, ironije li, postaje zarobljenicom ekscentričnog magičara, sigurni smo da nas čeka zabava.

Nakon sjajnog uvoda u stanju smo da započnemo i lagano klišeiziranu priču. Jonah (Williamson) se ženi i sprema se da ode na momačko veče sa svojim prijateljima Random (Mercure) i Elliottom (McDowell), te sa žestoko napaljenim bratom Macom (Milligan). Izabranica njegovog srca Eva (Garrett) mu postavlja pravilo da su striptizete OK, ali da nikakvo kurvanje ne dolazi u obzir. Brat kao vođa, međutim, ima druge planove koji uključuju ludu zabavu, alkohol i gljive-ludare, ali umesto da društvo odvede u Las Vegas ili nešto tog tipa, on ih vodi u gradić Garden City koji, navodno, ima ludu underground kurvarsku scenu.

Nakon što se prvih par barova ispostave kao živi smor, momci će imati “sreću” da nalete na sumnjivog tipa koji “zna baš pravo mesto” za njih, pa da za njim pođu u šumu i završe u viletini u kojoj se odigrava zabava nalik na onu iz Eyes Wide Shut sa obratom nalik na Hostel u najavi, a sve to vodi Nyx (Welborn), naš magičar iz uvodne scene, kao ceremonijal-majstor koji je izleteo iz Blue Velvet. Jonah će dobiti specijalnu poslasticu, privatnu seansu sa našom sirenom Lily (Fierman), što će drugari skupo platiti, ne novcem, već nečim drugim. Kada Jonah pomisli da je Lily zarobljenica i žrtva trgovine ljudima, on će je osloboditi i pokrenuti pičvajz i poteru u kojoj učestvuju tri strane: on sa svojim društvom, uprava kluba, odnosno Nyx i šankerica Ash (Hall) koja nije samo obična šankerica, i na kraju oslobođen ženski demonski entitet koji proždire muškarce (sve osim izabranog, to jest) i koje uprava želi staviti nazad pod kontrolu.

Filmu se svašta može zameriti, recimo da su mu likovi idioti koji su sami krivi za svoje nevolje (nekako ide uz žanr), da mu fali još krvi, da osim sirene nudi malo toga novog i istinski moćnog, da “prave” teme (mogućnost ljubavi između čoveka i monstruma, recimo) samo grebe po površini, a u njih ne ulazi dubinski, kao i da površno citira druge, bolje i kultnije filmove. Međutim, prava zamerka bi bila nedostatak konkretizacije u bilo kom pogledu, od sirene (je li ime Lily od Lilith, Adamove prve žene i zašto je to tako), preko njenog performansa za našeg mladoženju (šta ona zapravo radi osim što pušta glasinu i kada ta glasina donosi uživanje, a kada smrt), pa do bordela u šumi kao takvog i njegovog vlasnika (ko je on, šta je on, čime se bavi, koje su mu specijalnosti, šta još čudno drži pod ključem i eksploatira u seksualne svrhe, te od čega živi ako ne posluje u novcu).

Sa druge strane, SiREN nam nudi sasvim dovoljno toga za uživanje: manični tempo (trajanje je 80-ak minuta), gibak scenario iz kojeg sledi nepredvidljivost pojedinih obrata, nekoliko scena za pamćenje poput kulminacije u “reversed gender” silovanju, uvoda i “konačnog” obračuna u crkvi i generalno pamtljive vizuale. Gluma je takođe solidna, u čemu prednjače Hannah Fierman kao Lily koja je škrta na rečima, ali zato uspeva da deluje sablasno čak i bez odeće, te Justin Welborn kao Nyx koji ima “najmesnatije” replike i zastrašujući je na sasvim drugi, gotovo teatralni način. Efekti maske i šminke su takođe za svaku pohvalu uprkos nimalo impozantnom budžetu.

A poruka, jer je horori po pravilu imaju iako dosta često služi da podrije kvalitet filma? SiREN ima barem tri. Prva je žanrovsko pravilo koje likovi ne poštuju, pa bivaju kažnjeni: ne budi budala. Druga je više nego škakljiva i publici može dati krive ideje: nije žrtva sve što na žrtvu liči, odnosno za nas je bolje da neke žrtve ostanu žrtve. Treću valjda ne treba crtati poštenim ljudima: ne varajte svoje partnere, čak ni kad ste na to naterani.

A Film a Week - Morris from America

Being a thirteen year old sucks. Growing up sucks. Dealing with hormones sucks. Dealing with parents sucks. Dealing with unfulfilled sexual desires sucks. Dealing with own body sucks. It might be all be over soon, but that particular phase is especially heavy even if someone’s life is pretty stress-less. Just imagine how it would be like for a chubby black boy from America who is a recent transplant to Heidelberg, Germany where his single father is trying to make it as a football coach. Certainly, it is not very pleasant.

Morris (a newcomer Marquees Christmas) is spending his days practising his freestyle rap, writing rhymes, arguing with his father Curtis (Craig Robinson doing arguably his best work) about old and new school and learning German with his mentor Inka (Carla Juri of Wetlands). It is actually her idea for him to go to a local youth centre so he can make some new friends and get a chance to speak the language with someone his own age.

And that is where the things start to get tricky. It is not the white sheets and burning crosses KKK or police brutality kind of racism as it still exists in the USA, but being the only black kid in a pictoresque, old, but still provincial town, Morris stands out. The racism here is of the casual kind based on “common knowledge” like all the black kids should play basketball and the black kid is the first suspect when it comes to bringing weed to the centre. The guys there are not monsters, but they are, as our protagonist puts it, “dickheads”. Morris’ “gangsta” pose trying to cover the fact that he is still a confused kid and probably a big softie does not help either.

But the real trouble, as always, comes in the shape of a girl. A slightly older Katrin (a seductive Lina Keller) starts to hang out with him. Maybe that is her way to show her rebelious attitude to her environment. Maybe she takes a general interest in a shy, foreign kid. Maybe she just likes to play with younger boys until she rides in the sunset on the back of her DJ boyfriend’s motorcycle. Anyhow, her hot and cold games are rocking the kid’s world.

The writer-director Chad Hartigan, born in Cyprus, knows a thing of two about being a foreigner trying not to lose identity while fitting in another culture and how it is difficult for a kid to find a right balance. The tone he holds on to is bittersweet, not playing for the cheap laughs, not too serious and not too romantic, since all of Morris’ troubles will pass one day soon The director knows it, we know it and Curtis knows it (shown in Robinson’s “big scene”, a monologue about how love made him cross the ocean and land in a foreign country), but the kid still has to learn it the hard way.

Lively paced, well-acted and dipped in the sunny colours of the European summer, Morris form America is a very nice example how coming-to-age films should be done. Hartigan uses the tropes of the sub-genre to his aid and builds an earnest vision upon them. Growing up is a real mess, but we will remember our troubles for life. And as the time passes by, our memories will be sweeter and sweeter.

Hidden Figures

2016.

režija: Theodore Melfi

scenario: Theodore Melfi, Allison Schroeder (prema knjizi Margot Lee Shetterly)

uloge: Taraji P. Henson, Octavia Spencer, Janelle Monae, Kevin Costner, Jim Parsons, Kirsten Dunst, Mahershala Ali, Aldis Hodge, Glenn Powel

Velika dela ne čine sami heroji, već ekipa ljudi koja neku ideju pretvara u stvarnost. Svi ćemo se setiti genijalnih vojskovođa, državnika, naučnika, ali ćemo po putu zaboraviti one milione vojnika, pomoćnika, inženjera i tehničara. Naročito ako nam se ne uklapaju u narativ. To ne znači da individualni doprinos svakog pojedinačno, bilo kroz vredan rad i čeličnu volju ili kroz trenutak inspiracije i dovoljno bezobrazluka, nije bitan. Ali ne dolazi sa najvišeg mesta, pa zašto bismo pamtili...

Hidden Figures je priča o tri takve heroine iz senke čija imena nisu punila novinske stupce. One su bile zaposlenice NASA-inog računskog odeljenja (dok je kompjuter, makar ona kutija veličine cele sobe koja radi na bušene kartice, bio egzotika čak i za NASA-u, pa su postojala cela odeljenja uglavnom popunjena ženama za “pešački” račun) koje su se aktivno uključile u “Svemirsku trku”. I to kao žene i crnkinje u mnogo rasističkijem (segregacija je još uvek bila na snazi čak i u NASA-i) i seksističkijem (podela na “muška” i “ženska” zanimanja nije bila upitna) svetu. Jesu li baš one odlučile utakmicu između Amerikanaca i Sovjeta, ne bih se usudio tvrditi, ali zbog filmske čarolije možemo verovati da jesu.

One su matematičarka Katherine G. Johnson (Henson), supervizorka jednog računskog odseka i kasnije programerka Dorothy Vaughan (Spencer) i zaposlenica koja želi postati inženjerka Mary Jackson (Monae). Upoznajemo ih kao trio dobrih prijateljica kojima se auto pokvario na putu za posao. Tako dobijamo i konture njihovih ličnosti: Katherine je mudri optimista, Dorothy je jezičava i realistična, a Mary je onako malo bezobrazna i koketna.

Karijera će ih svaku za sebe pogurati napred. Katherine kao protagonistkinja će proveravati i ispravljati greške u računu na zaprepaštenje svojih nadređenih, nadmenog Stafforda (Parsons) i dobronamernog Harrisona (Costner), pa će postati deo najužeg tima oko lansiranja Johna Glenna (Powel) u orbitu i njegovog spuštanja na Zemlju. Dorothy će se prvo izboriti za svoj status supervizorke, pa će zatim shvatiti kompjutere kao budućnost, naučiti programiranje i obučiti tim svojih cura, kako ih zove, za rad na tim mašinama, sve vreme se boreći sa birokratijom oličenom u Vivian Mitchell (Dunst). Mary će se čak na sudu boriti za svoje pravo da pohađa kurs u belačkoj i uglavnom muškoj školi.

Njihov zajednički neprijatelj je segregacija, ali i nepoverenje okruženja da one kao žene mogu parirati muškarcima. Najefikasnija slika segregacije je Katherine koja nervozno tapka nogom i trči po pola milje po kiši do toaleta i nazad, i ta slika se ponavlja do njenog “act out” vrhunca u kojem objašnjava da je to jedini toalet za obojene, u jedinom računskom odeljenju za obojene. Obojeni, dakle, nisu predviđeni u odeljenjima bliže centru zbivanja, baš kao što žene nisu predviđene na planerskim sastancima pa od prisutnih, uglavnom vojnih lica, dobijaju cenzurirane izveštaje po kojima moraju računati. Neke od njih poverenje ne dobijaju ni kod kuće, od svojih muževa i suseda.

Hidden Figures je ono što nazivamo oscar-filmom: film napravljen po modelu za osvajanje nagrada, inspirativna drama po istinitim događajima distorziranim taman toliko da se uklope u zašećerenu, naivnu sliku sveta. I u tom smislu čak ni neverovatno naivna infuzija napetosti pri kraju ni “kaži mi kako da se osećam” muzika nisu nešto čemu se treba čuditi. To nekako dođe kao pravilo pod-žanra. Problem je samo što takva situacija nije baš najbolje u skladu sa ostatkom filma koji je izuzetno pažljivo urađen. Scenario je čvrst i u suštini ovlaš skicirane likove provlači kroz uverljivo zamišljene situacije, pritom se dosta računa vodi o ritmu, tempu i dinamici. Hidden Figures je potpuno predvidljiv, ali zbog toga nimalo dosadan čak i onda kada izgubi kompas. Čak i to blesavo finale je okupano u filtriranoj slici neba i mora, Zemlje iz svemira i ostalih poslastica.

Gluma je, takođe, vrhunska. Ništa manje nismo očekivali od Octavije Spencer koja je zaista ekspert za na taj način koloritne uloge, a Taraji P. Henson, pre svega aktivna na televiziji, i Janelle Monae, pre svega pevačica, ali sa glumačkom karijerom u uzlaznoj putanji, svakako su pozitivno iznenađenje. Kirsten Dunst je zarobljena sa u suštini slabo razrađenim likom koji je nosilac jedne jedine ideje (nesvesnog rasizma i birokratizacije), Kevin Costner kao da ponovo oživljava karijeru sa ulogama ljudi od autoriteta, dok se Jim Parsons (Sheldon Cooper iz serije The Big Bang Theory) pokazao kao glumac od jedne uloge.

Hidden Figures nije film za neko dugo pamćenje, iako njegova priča i ideja jesu. Čak bi možda bio efikasniji i efektniji da ne izlazi iz okvira NASA-e, jer vrlo malo profitira od privatnog života svojih junakinja. Ali i pored toga, reč je o jednom od onih filmova koji su urađeni kako treba tačno za određenu namenu. I u tome nema ničeg lošeg jer je i to zanat.

Pet

2016.

režija: Carles Torrens

scenario: Jeremy Slater

uloge: Dominic Monaghan, Ksenia Solo, Jennette McCurdy, Da’Vone McDonald, Nathan Parsons, Janet Song

Ima loših i loših filmova. Ima čak i filmova koji počnu obećavajući zabavu, pa negde usput zeznu sve. Kada se to desi na kraju, to ume da iznervira gledaoca koji je investirao svoj sat i po vremena. Opet, puno je gore kada to bude daleko pre kraja, bliže početku. Ako ste pametni, ugasićete to govno, izaći sa projekcije, zaspati, štagod. Ako imate mazohističku crtu, onda ćete pogledati uprkos svemu.

Pet je jedno takvo tvrdo, lepljivo i smrdljivo govno, žanrovskog tipa (recimo da je u pitanju triler), koje kao da su pravili ludaci za ludake. To je jedan od onih filmova koji uspevaju prodati štos čak i kad im se sam namešta, koji uspeju da profulaju psihologiju, čiji likovi postupaju toliko van svake motivacije osim da se zaplet nekako preokrene da to deluje slučajno i nevoljno smešno. Međutim, ono što čoveka smori do krajnjih granica je spoznaja da tako nije moralo biti, posebno sa intrigantnom premisom o otmici i držanju žene u kavezu. (Nije spoiler, na plakatu je.)

Protagonista Seth (Monaghan) radi kao asistent u azilu za pse i na radnom mestu ga jedino njegovi štićenici razumeju. Direktorka, veterinar, pa čak i noćni čuvar ga zajebavaju zato što je šonjav i čudan. Izgleda da ga i život zajebava sam po sebi: živi sam i u relativnoj bedi. Na taj niz zajebavanja će se nakačiti i Holly (Solo), koja je s njim išla u školu, ali ga se ne seti kad se sretnu u gradskom prevozu, niti se tog susreta seti kasnije kada joj se on, nakon “stalking” rutine, ukaže na radnom mestu. Seth, tunjav kakav je, pokušava da je bari iskreno i šlampavo, a ona, kučkasta kakva je odbija ga netaktično. Seth popizdi, otme je, i strpa je u kavez u podrumu svog šinteraja.

Preokret sledi: on to nije učinio zbog njenog bezobrazluka (da ga nijednom ne zapamti od brojnih susreta), histeričnih reakcija ili nadmenog “bitchy” stava, već da bi je izlečio. Ispostavlja se da nije Seth jedini ludak u prostoriji, već i da je manji ludak od njih dvoje. Holly je, uz to što je shizofreničarka kojoj se priviđa bivša cimerica (McCurdy) koju je, btw, sama ubila, i serijski ubica koji ne bira ni žrtve ni sredstva.

Sve što sledi je samo umobolnije i umobolnije, ali ne u onom intrigantnom smislu. Likovi su grozni i antipatični, pa se sa njima nije moguće povezati čak ni toliko da ih ljudski žalimo. Štos da se promeni perspektiva, pa da žrtva postane agresor, pasivni ili otvoreni, nije lak za izvesti i ne bi valjalo da ga se hvataju paceri. Što reditelj i scenarista sa istorijom samih užasnih filmova jesu. Kad bi makar u svojoj gluposti Pet bio zabavan film, bili bismo na konju... Za izbegavanje.

Complete Unknown

2016.

režija: Joshua Marston

scenario: Joshua Marston, Julian Sheppard

uloge: Rachel Weisz, Michael Shannon, Michael Chernus, Azita Ghanizada, Kathy Bates, Danny Glover

Identitet je u principu stvar ličnog izbora i to nije upitno. Upitna je njegova trajnost. Odnosno, možemo li potpuno i plastično promeniti ono što jesmo kao osoba. Formalno, to nije problem: promenimo ime i lokaciju, izgled, interese i zanimanje, takoreći promenimo personu za koju se izdajemo. Međutim, menjamo li time našu suštinu ili ostajemo ko jesmo bez obzira na sve?

Tako vidimo istu ženu (Weisz) u različitim izdanjima: kao hippie curu koja bi kao nešto studirala, kao medicinsku sestru u operacionoj sali, kao asistentkinju kineskog mađioničara... U svojoj poslednjoj inkarnaciji ona je Alice, biolog po zanimanju, i provela je puno godina proučavajući insekte na Tasmaniji. Sada pola radnog vremena predaje u centru New Yorka gde se upoznaje sa Clydeom (Chernus), a drugu polovinu provodi proučavajući navodno novu vrstu žabe na Long Islandu.

Clyde će je dovesti na rođendansku zabavu svog prijatelja i kolege Toma (Shannon) koji se nalazi pred dilemom ostati na ne baš inspirativnom poslu ili pratiti svoju ženu Raminu (Ghanizada) koja će uskoro započeti sa kursom za izradu nakita na drugoj obali Amerike. Na zabavi su prisutni i drugi prijatelji, redom obrazovani i naputovani ljudi, od kojih neki na Alice gledaju sa simpatijom, drugi pak sa zavišću. Tom, međutim, zna da je Alice njegova bivša devojka Jennie koja je u to doba studirala klavir na prestižnom koledžu i koja je nestala i slomila mu srce.

Ali Tom ćuti o tome i čeka kako će se situacija razvijati. Žurka će se preseliti iz kuće u klub, Alice će se zaplesti u mrežu svojih fascinantnih laži, što će razjariti i one koji su joj naklonjeni, ona će izleteti ljutita na ulicu, a Tom će je pratiti želeći da sazna šta se dogodilo s njegovom Jennie, što će film skrenuti na kurs šetačkih, dijaloških filmova nalik na Linklaterovu Before trilogiju. Jedna scena zaslužuje da je zapamtimo: kada njih dvoje izigravaju doktore i “pomažu” starijem bračnom baru (Bates, Glover). Alice je uživljenija, ali ni Tom nije ravnodušan u toj igri uloga.

Nošen standardno dobrim i odmerenim ostvarenjam Michaela Shannona i retko razigranim Rachel Weisz, Complete Unknown nije dosadan i nezanimljiv film. Njegov problem je što ni jednog trenutka nije konkretan. Štos je u strukturi filma: centralna misterija je završena na polovini, nakon toga čekamo objašnjenje koje ne dobijamo. Umesto toga, ostaje nam da vagamo šta je promena identiteta: patološko bežanje od samog sebe ili menjanje nebitnih detalja radi boljeg upoznavanja istinskog sebe.

Joshua Marston je autor filmova sa internacionalnim šmekom: nagrađivanim Maria Full of Grace koji je povezan sa Kolumbijom i dosta opskurnim The Forgiveness of Blood snimljenim u Albaniji i na albanskom jeziku. Nešto od tog internacionalnog šmeka se provlači i kroz Complete Unknown, budući da nekoliko likova govore farsi jezik, a Tom ga uči, ali je film zapravo standardna Sundance-indie varijanta. I to Marstonu ne stoji baš najbolje: premisa je intrigantna i provokativna, ali ne i razrađena na zadovoljavajući način.