Mud

2012.

scenario i režija: Jeff Nichols

uloge: Matthew McConaughey, Tye Sheridan, Jacob Lofland, Reese Witherspoon, Sam Shepard, Roy McKinnon, Sarah Paulson, Michael Shannon

Matthew McConaughey nije glumac širokog spektra, ili barem nije više. Ali u svojoj specifičnoj ulozi južnjaka najrazličitijih mogućih profila je skoro bez konkurencije. U nekoliko prethodnih kritika bavili smo se „južnjaštvom“ McConaugheya i „coming to age“ filmovima. Red je da napravim sintezu ta dva pojma, a Mud je pravi film za to, u pitanju je kriminalistička drama o odrastanju smeštena na američki jug. Autor Jeff Nichols referira i na svoje odrastanje, ali i na neke od temelja američke kulture.

Počnimo od Nicholsa, jednog od obećavajućih autora na američkoj filmskoj sceni. Njegov prvenac Shotgun Stories (2007) je jedan od boljih južnjačkih indie trilera sa dramskom i socijalnom podlogom koji je Nicholsa ispostavio kao mladog i obećavajućeg kompletnog filmskog autora. Sa sledećim filmom je dospeo u fokus kritičke javnosti. U pitanju je nadrealna krimi-drama Take Shelter (2011), zanimljiv film o psihološkom slomu jednog „doomsday preppera“. Mud je njegov treći film, smešten kompletno u okolinu u kojoj se Nichols najbolje oseća, ujedno i prvi podržan od art odeljenja većih hollywoodskih studija. Estetika filma jeste indie, film je nedvosmisleno autorski, ali vidi se sigurnost i sređenost više produkcije.

Njegova teritorija je kombinacija uticaja estetike 90-ih (Nichols je rođen 1978. godine i 90-te su godine u kojima se formirao njegov stil) i južnjačke zabiti. Mud po atmosferi malo podseća na Winter's Bone, smešten je u principu u milje južnjačke ekstremne sirotinje, i iako je nominalno postavljen u sadašnje vreme, silni retro elementi imaju veoma precizno dramaturško opravdanje.

Reč-dve o radnji... Klinac Ellis (Sheridan) odrasta na splavu na reci sa roditeljima koji su pred razvodom (McKinnon i Paulson). Slobodno vreme provodi sa najboljim drugarom po imenu Neckbone (Lofland), koji živi sa rođakom Galenom (Shannon), lovcem na bisere. Klinci imaju običaj da uzmu čamac i odvezu se na nenaseljenu adu i čačkaju po jednom napuštenom brodu. Jednog dana, tamo će zateći skitnicu po imenu Mud (McConaughey), koji će ih očarati detinjastim i sujevernim pričama. Ellis želi da mu pomogne da se ponovo nađe sa devojkom svojih snova Juniper (Witherspoon), delom zato što on istovremeno proživljava i razvod roditelja i svoje prvo romantično iskustvo sa dve godine starijom curom. Neckbone je manje romantik, a više pametnjaković i želi neku opipljivu korist od Muda. Klinci će bazično postati Mudov kontakt sa spoljnim svetom, nabavljati mu delove da popravi stari napušteni brod, prenositi poruke do Juniper, koja se skriva u obližnjem motelu i obaveštavati ga o policijskoj poteri. Mud je na begu pred zakonom, jer je ubio Juniperinog nasilnog ljubavnika, sina-naslednika jedne nasilne bogataške familije u Teksasu, i policajci su mu manji problem. Veći problem su jako bogati otac i brat od ubijenog, armija lovaca na ucene i korumpirani policajci koji će pre obavestiti lovce nego sami uhapsiti nesrećnog Muda. Jedini čovek koji može da mu pomogne, samo kad bi hteo, je njegov poočim Tom Blackenship (Shepard), ćutljivi Ellisov sused sa mnoštvom tajni...

Nichols zaista polako plete svoju priču. Usporeni ritam kod drama i trilera doprinosi južnjačkoj, vrućoj i lenjoj atmosferi, ali preciznoj i detaljnoj karakterizaciji likova. I tu leži jedna od najvećih prednosti Nicholsovog filma: likovi su detaljni, a i dalje prepoznatljivo lokalni, nikako skicirani. Loša strana može biti box office, ali Mud nije film za široke mase, nabijen specijalnim efektima i reklamama. Mud je film za filmofile, za publiku koja zna da ceni mentalni napor.

Mud nije naročito originalan film, sve njegove elemente smo već videli, ali to je skoro nebitno. Znamo kako će se radnja odvijati, šta će se desiti sledeće i kakve će reakcije imati likovi. Suština je da je sve smisleno i logično složeno u jedno celovito delo. Nichols će nas, pored celovite i slojevite filmske priče na tragu klasika američke literature, poput Twainovih Toma Sawyera i Hucklberry Finna, nagraditi sjajnom akustičnom country muzikom koja se uklapa u okruženje i sa obiljem predivnih kadrova rečnog života u Herzogovom stilu.

Glumci su posebna priča. Nicholsov stalni saradnik Michael Shannon odlično koristi svoju malu ulogu. Lofland je simpatičan kao mudrijaš Neckbone, iako je njegov lik relativno skrajnut u radnji filma i služi da izmami osmeh nekom blesavom dosetkom. Roy McKinnan i Sarah Paulson su uverljivi kao par slomljen teškim životom na rubu razvoda. Čak i inače limitirana Reese Witherspoon odlično igra južnjačku lepoticu iz nižih socijalnih slojeva. Tye Sheridan se čini kao glumac budućnosti, svoju debitatntsku ulogu je imao kod art velemajstora Terrenca Malicka, i nastavlja da se pojavljuje u relevantnim filmovima relevantnih autora, dobivajući sve veće i značajnije uloge i sa tim se odlično nosi. Mud je možda njegova trajna referenca za hollywoodsku karijeru.

Posebna priča je McConaughey u naslovnoj ulozi koja mu omogućava da pokaže svoje talente. On zrači opuštenošću, iskrenošću i prostodušnošću svog lika i sjajno vodi svoje mlade partnere kroz nimalo jednostavne glumačke zadatke. Moguće je da mu uloge nisu varijabilne kao sredinom 90-ih, kada je bio velika nada Hollywooda, ali nisu ni epizodne uloge u različitim filmovima, gde su njegovi likovi nerazvijeni zbog prostog nedostatka vremena na ekranu. McConaughey se možda drži svoje „zone ugodnosti“ (uloga južnjaka), ali to radi na najbolji mogući način, dajući svojim likovima obilje ličnog pečata. Uostalom, nije sve u versatilnosti. Kad smo kod versatilnosti, nju u ovom filmu demonstrira stari majstor filma i teatra, Sam Shepard. Već je dokazao da može odigrati različite uloge sa temeljitošću i predanošću kakva se retko sreće. U ovom filmu, Shepard briljira kao ćutljivi i tajnoviti Blackenship, sa sve tipičnom frizurom vojnog penzionera i jednakim takvim nastupom.

Mud je toliko dobar film da ga ne može pokvariti ni predvidljivost, ni brojni sporedni tokovi radnje ni poneki filmski kliše. Ne kvari ga čak ni hollywoodski završetak, jer ovakav film o klincima (a što ne bi bio i za klince), traži takav kraj. Ovo je, iako nezvanična i modernizovana, prava i najbolja ekranizacija „twainovskih“ motiva, pravi film za gledanje i uživanje.

The Kings of Summer

2013.

režija: Jordan Vogt-Roberts

scenario: Chris Galletta

uloge: Nick Robinson, Gabriel Basso, Moises Arias, Megan Mullally, Mark Evan Jackson, Nick Offerman, Erin Moriarty, Alison Brie

Filmovi o odrastanju su nešto posebno. Ulozi u njima su veliki, pošto su adolescenti grupa posebno sklona traženju sebe i mudrosti u životu. Kada su glavni likovi filma adolescenti, autori mogu kroz njih predstaviti ili podmetnuti ono što oni smatraju mudrim i važnim i to je najveća nagrada za autora. Naravno, kako se filmovi o odrastanju postali žanr za sebe, autori rizikuju generička rešenja, ponavljanje, neoriginalnost. Ti filmovi su poput važnih utakmica gde jedan potez može biti ključan. Recimo, ikonički film Now and Then (1995) je svoj ishod rešio jednom genijalnom idejom: dovesti prirodno seksualno buđenje koje doživljavaju četiri cure u kontekst 60-ih, kada je ceo svet doživeo seksualno buđenje. Posle toga, film je mogao biti i aljkav i generički, ali sa takvom idejom u osnovi teško je propasti.

The Kings of Summer nije takav film. Zapravo, on pripada jednoj retkoj grupi među filmovima o odrastanju, filmovima koji nisu ništa posebno, filmovima koji su na kraju praznjikavi i nedorečeni. Razlog tome je jednostavan: scenario i režija odišu filmskim neiskustvom. Chris Galletta je debitant, Jordan Vogt-Roberts je uglavnom imao posla sa televizijom. I to je šteta, jer se u The Kings of Summer skriva jedan potencijalno inteligentan film.

U centru pažnje su tri momčića koji kao da uspevaju da ostvare san svakog klinca: da zbrišu od kuće i žive avanturističkim životom u šumi. Oni su sklepali kuću od ukradenog / otpadnog materijala, skupljaju šumske plodove, love, kradu iz obližnjeg grada, jedu i ludo se zabavljaju. Vođa projekta je Joe (Robinson) i njegov razlog za beg je odnos sa ocem Frankom (Offerman). Frank je udovac i ne snalazi se baš u ulozi samohranog oca, sklon je neslanim i uvredljivim šalama i power tripovima, i Joe bi da se odvoji od njega da bi postao samostalan, pravi muškarac, a ne ogorčena ljuštura poput svog oca. Najkorisniji član ekipe je Patrick (Basso), Joov prijatelj od detinjstva. On beži od svojih preterano zaštitničkih i izuzetno „trulih“ roditelja (Mullally i Jackson), koji ga ušuškavaju, obasipaju brigom, sile da jede supu od povrća, na stranu što ponekad opale rasistički komentar. Treći član ekipe je generalno čudan klinac Biagio (Arias), koji je tu zbog osećaja pripadnosti i dobrog provoda, što podrazumeva vitlanje mačetom.

Kada momci nestanu, diže se velika frka u njihovom gradiću, jer svi misle da su kidnapovani. Njihovi roditelji polako uviđaju svoje greške, dok policajci tapkaju okolo u preozbiljno-komičnom stilu. Situacija se među momcima komplikuje kada Joe pozove svoju simpatiju Kelly (Moriarty) koja, međutim, započne vezu sa Patrickom...

Rekao sam već, za ovakav film je potrebno autorsko iskustvo i malo više mudrosti. Ipak, neke od scenarističkih ideja su dobre. Tema da od nekih problema nije dovoljno pobeći je jedan od ispravnih lajtmotiva filma. Patrick opominje ekipu da ne ostavljaju đubre za sobom, da ne bi privukli životinje, ali Joe ga ne sluša, jer misli da biti odrastao znači ispoljavati samo svoju slobodnu volju. To i nije nelogično, imajući u vidu kakav mu je otac, jedini primer odraslog muškarca u njegovom životu. I to sve implicira temu odgovornosti kao slike zrelosti. Nažalost, to ponekad dolazi u koliziju sa nedostatkom elokvencije. Tako će film posegnuti za nekim lošim rešenjima, kao što su instant one-lineri koje Biagio isplaljuje radi jeftinog smeha ili kao što je vapaj za jednostavnijim vremenima kojima film odiše, znate ono kad su muškarci bili muškarci, a žene – žene. U tom smislu je problematično postavljanje celog filma u Joovu perspektivu, posebno njegov odnos prema Kelly koji je seksistički preko svake mere.

Moje mišljenje je da je priča bila dobra, ali je scenario zahtevao još koju ruku, jer su neke metafore preobjašnjene i to deluje kao popovanje, a neki drugi momenti su naprosto ofrlje ubačeni. Cela sredina filma jako pada u ritmu, motiv žene koja donosi razdor među prijatelje je otrcan kao narodnjaci sa pokojne TV Palme, roditelji dvojice dečaka su tipski. Reditelj se više bavio radom sa glumcima, što je pohvalno, jer su sve uloge, ma koliko sitne bile, odigrane zapanjujuće dobro, i stvaranjem nostalgične atmosfere kroz lepu sliku.

Nostalgija nije loša sama po sebi. Ovaj blog je napisan na jeziku jedne pokojne države koja pobuđuje nostalgiju. Problem sa nostalgijom je kada je u pitanju nostalgija prema nepostojećim „jednostavnim vremenima“ i pojednostavljenim neodrživim rešenjima. Gde još postoje devojke koje prave „thank you“ čestitke nakon što im „junak“ spasi život?

Pravi biser u filmu je gluma. Trojica momaka u glavnim ulogama su svakako budućnost indie filma, ako ne i Hollywooda. Megan Mullally, Nick Offerman i Mark Evan Jackson su sjajni kao roditelji koji se moraju malo preispitati. Alison Brie je odlična kao Joova sestra.

Sa boljom scenarističkom i rediteljskom artikulacijom, The Kings of Summer bi bio jedan od boljih filmova ove godine. Nominacija u Sundancu za najbolju dramu ne znači previše. Ipak nije loš za ostvarenje relativno anonimnih autora, ali sumnjam da će se autori s njim probiti u prvu ligu. Ali dobro, pokazali su neke talente koje treba razvijati i nešto mana koje treba ispraviti, pa će se možda The Kings of Summer pamtiti kao njihov pomalo nezgrapni debi.

The Paperboy

2012.

režija: Lee Daniels

scenario: Lee Daniels, Peter Dexter (po romanu Petera Dextera)

uloge: Zac Efron, Matthew McConaughey, Nicole Kidman, John Cusack, David Oyelowo, Macy Gray, Nealla Gordon, Scott Glenn

Da se razumemo, The Paperboy je kompletni trash. Da je ozbiljan film, takav kakav je, ne bi zaslužio ni slova kritike. U pitanju je neverovatno luda, stravična mešavina žanrova i jedna sto-i-nešto minuta duga vožnja. Kritičari stare škole kažu da se trash mora ceniti, kad nam moderna produkcija ne nudi dovoljno ozbiljnih filmova vrednih pomena. Drugo pitanje, na koje nemam odgovor, glasi: Da li je The Paperboy dobar trash.

Pa da počnemo... Okosnicu filma čini krimi priča o šlampavom suđenju za ubistvo lokalnog šerifa za koje je jedna lokalna baraba osuđena na smrt. Vreme i mesto događanja: Florida, 1969. godine, doba kada su već generalno usvojena ljudska prava za crnačko stanovništvo, ali pre nego što se promenila svest „savesnih građana“ američke južnjačke zabiti. Narator je Anita (pevačica Macy Gray, rediteljeva česta saradnica u sjajnoj ulozi), sluškinja u kući vlasnika lokalnih novina, gospodina Jensena (Glenn). Slučaj moguće krivo osuđenog ubice će privući pažnju njegovog sina Warda (McConaughey), novinara velikih novina iz Miamija i neke vrste zvezde u lokalnom kraju. On i njegov partner, crnac Yardley (Oyelowo) su poznati po ekstenzivnom istraživanju sumnjivih slučajeva kršenja ljudskih prava, kako „obojenih“, tako i osuđenika na smrt, homoseksualaca, beskućnika i ostalih obespravljenih. Novinarski dvojac će angažovati Wardovog mlađeg brata, zgubidana Jacka (Efron) kao vozača za potrebe istrage. Prva stanica istrage će biti jedna droljasta južnjačka lepotica, Charlotte (Kidman), koja ima čudan hobi da se zaljubljuje u osuđenike.

Istraživačka ekipa je iz snova, Ward krije za ono vreme dosta mračnu tajnu od svoje familije, Jack se zaljubljuje u Charlotte koja ga vuče za nos, Yardley se drži dosta arogantno, što nikako nije poželjno za Afroamerikanca u južnjačkoj zabiti naviknutoj makar na segregaciju, ako ne i na ropstvo. Atmosfera je napeta, a ni ponašanje osuđenika Hillarija Van Wettera (Cusack), koje se može opisati kao tipično južnjačko-divljačko, ne ide u prilog novinsko-istraživačkoj ekipi.

Toliko o priči, i The Paperboy bi bio ne baš naročito originalan triler sa istorijskom pozadinom, ali ipak stabilno i solidno ostvarenje da se držao priče u punoj meri. Umesto toga, film pokušava da nas odvuče na prilično čudne koloseke koji se sastoje od pritupastih seksualnih komičnih momenata, dramuljine o rasizmu, nenormalne interpersonalne dinamike i scena šoka samog sebe radi. Šok momenti će ostati najbolje upamćeni: čudne seksualne avanture, „natural horror“ napad meduze na Jacka, uriniranje Nicole Kidman, familija preslikana iz klasika kao što je Deliverence (1972), rasparanje i čišćenje aligatora...

Političko-sudska triler dimenzija je nedorađena, i kao da je poslužila kao ishodište za bizarnu storiju. Lee Daniels, autor Oprah-melodramuljine Precious, ponovo pokazuje talenat za dramljenje na rasnoj osnovi i toga se, izgleda, drži kao pijan plota, ali u The Paperboy je i taj aspekt urađen kroz seriju klišea. Jedino odstupanje je generalno nesimpatičan i „phony“ lik Yardleya, ali to nije dovoljno da popravi utisak. Ljubavni trougao između Charlotte, Jacka i Hillarija ne odlazi dalje od stereotipnih kontura, kao što ni „southern gothic“ okruženje ne istupa iz stereotipne slike koju su zacrtali Deliverence i Southern Comfort, ne dostiže angažovanost i relevantnost sjajnog Winter's Bone, i ostaje ne nivou negde između serija Dukes of Hazard i True Blood, što će reći white trash je ogrezao u devijantno ponašanje, a gospoda gaje rasni i klasni prezir prema „posluzi“. Čak ni šok nije inovativan, ne poseduje Watersovu dozu hrabrosti da ode duboko u bizarnost i ostaje uglavnom na već viđenom nivou, izmamljujući jeftine reakcije kod publike.

Ipak, The Paperboy je gledljiv film zbog sjajnih glumaca koji kao da su pušteni s lanca. Matthew McConaughey, i sam južnjak, pomalo reprizira svoju standardnu ulogu dobrog južnjačkog dečka koji je malo ispred svog vremena. Sećamo ga se iz A Time To Kill, ali u The Paperboy njegova uloga ima više dimenzija. Zac Efron izlazi iz teen klišea i odrasta kao glumac, njegova izvedba Jacka, iako nije spektakularna (lik naprosto nije tako napisan, ima svoja ograničenja), ostaje sasvim na mestu. Macy Gray se odlično uklopila u kontekst kao brbljiva crna kućna pomoćnica i zamena za majku dvojici braće, Nealla Gordon i Scott Glenn su odlični u portretu južnjačke „vlastele“, konzervativni, sebični, otrovni i skloni power tripovima. John Cusack je lud kao puška, i njegova uloga, iako jednostavna i neiskorištenog potencijala, pruža enormne količine zabave. Ali glavni razlog za gledanje ovog filma je Nicole Kidman, njen izgled i njena gluma. Prvo, izgleda kao da je pronašla lek protiv starenja, a opet prirodno. Drugo, u ovom filmu glumi bez ikakve kočnice i ograničenja, i ludo se zabavlja, što prenosi i na gledaoce. Fotografija i muzika referiraju na period u koji je smeštena radnja filma, ali nisu spektakularni, samo pristojni.

Još jedan od razloga zašto treba gledati ovakve filmove je šok koji ostavljaju na filmske snobove zaljubljene u nenarativne minimalizme i iživljavanja autorskih „veličina“. The Paperboy je zgranuo takvu hipstersku publiku na premijeri u Cannesu i svaka čast i autoru filma i selektorima festivala na tome. Zdravo je ponekad spustiti se na zemlju ili u živo blato. Problem, međutim, nastaje kada se malo promisli o trashu. The Paperboy ostaje nejasan da li je od početka zamišljen kao trash ili je to postao po putu, slučajno i bez kontrole. Ako je druga opcija u pitanju, onda je Lee Daniels pokazao zavidnu dozu rediteljskog neznanja. Ako je, uprkos svemu, to izvorni trash, suočavamo se sa igrom pogađanja na šta autor referira, šta tačno trashira. Trash ima tu nezgodnu osobinu da je često interna zabava za uzak krug ljudi.

This Is The End

2013.

scenario i režija: Evan Goldberg, Seth Rogen 

(po kratkom filmu Jasona Stona)

uloge: James Franco, Seth Rogen, Jonah Hill, Jay Baruchel, Danny McBride, Craig Robinson, Michael Cera, Emma Watson, Rihanna

Trash, camp, autoironija, postmoderna... Možda bi ove etikete i značile nešto da je This Is The End hrabriji, bolji i zabavniji film. Sva četiri pojma stoje donekle, ali su toliko dozirani i formulični da This Is The End ostaje u grupi sa filmovima koji nisu loše zamišljeni, ali koje je ubila hollywoodska formuličnost.

Ovako je samo sprdačina i to ne neverovatno originalna, sa pozajmljenim motivima i nešto citata i referenci na hollywoodske kultove. Prvo, glumci igraju karikaturalne, celebrity verzije sebe samih, što je parodirani koncept iz filma My Dinner With Andre (Louis Malle, 1981), jednog od najoriginalnijih, najuspelijih i najbistrijih filmova sa samog kraja Novog Hollywooda. Taj koncept je teško ponoviti i još teže parodirati (svaka čast ekipi iz serije Community), tako da This Is The End startuje sa penalima. Drugo, atmosfera pakla na zemlji i apokalipse je toliko puta viđena, sa sve CGI-jem i mehaničkim efektima i evocira uspomene na brojne slabo napisane i slabo izvedene filmove. Tome ne pomažu ni reference iz Biblije za decu. Treće, reference na hollywoodske kultne filmove (Exorcist) nisu ništa novo, rekao bih ni zanimljivo. I četvrto, igra sa ljudskim karakterima u doba katastrofe je dobar koncept jako težak za realizaciju. Jedna od mogućnosti je low key humor koji podvlači osobine likova, kao u It's a Disaster (2012). Druga mogućnost je preterana, razularena i urnebesna komedija na granici uvredljivog i bizarnog, kao kod recimo Monty Python filmova.

I jedna i druga opcija zahtevaju veoma jak scenario, a autori ovog filma kao da nemaju dovoljno pameti i takta za prvu varijantu, a nemaju ni dovoljno hrabrosti da se prepuste. This is The End se odvija kao formulična hollywoodska stoner komedija na drugu temu. Mislim, koliko još Hangovera i Dude, Where's Your Car možemo da podnesemo?

Očito nismo još došli do kraja, pošto je čak i američka relevantna kritika aplaudirala od zadovoljstva kada je u pitanju ovaj film. Istini za volju, film izmami nekoliko glasnih napada smeha, ali to radi povlačeći jednu te istu žicu, tako da se smeh čini jeftinim. Opet, film i je i nije zabavan i isplati ga se gledati. Jednom.

Payoff su donekle zanimljive celebrity ličnosti glumaca, Michael Cera je izdrogirana budaletina opsednuta seksom, Danny McBride je ljigava debela beskrupulozna svinja, James Franco je artsy tip koji polako ulazi u prvu ligu slavnih, Jonah Hill je licemer koji glumi finoću, a Emma Watson dolazi kao posebno tough chick survivalističko iznenađenje. Problematični su Seth Rogen koji nema dovoljno ironičan odnos prema svojoj on-screen personi i Jay Baruchel kao slučajni heroj. Craig Robinson ima nezahvalan zadatak da odigra sve u svemu pristojnog momka. Payoff su i efekti, iako ne preterano maštoviti, urađeni su konkretno, solidno i znalački. U redu su i povremene sprdnje sa privatnim životima glumaca, kao kada Emma Watson i Craig Robinson pitaju Jaya Baruchela da li je on neki hipster koji ne voli stvari koje svi „normalni“ vole kao što su Los Angeles, Hollywood ili Forrest Gump, ili kada ekipa daje savet Joni Hillu da nakon nominacije za Oscara mora pažljivije birati uloge. E, da, i „ispovedaonica“ je u redu detalj, ipak možemo zamisliti da kuća Jamesa Franca liči na kuću Velikog Brata.

Sve u svemu, ovo je tipičan popcorn film koji ne ostaje dugo u sećanju. Što je šteta, jer koncept nije loš, samo je zbrljan formuličnim rešenjima. Ovako, nedovoljno diskretan da bi bio aluzija i nedovoljno hrabar da se makar u jednom aspektu opusti i ide do kraja, pa bila to sprdnja, horor ili nešto drugo, This Is The End ostaje osrednji, gledljiv film. A možda bi bilo bolje čak i kad bi film bio lošiji...

Sightseers

2012.

režija: Ben Wheatley

scenario: Alice Lowe, Steve Oram, Amy Jump

uloge: Alice Love, Steve Oram

Sightseers obiluje veoma morbidnim crnim humorom, što nije ništa neobično za Bena Wheatleya, trenutno nezvaničnog šampiona Engleske u ovoj disciplini. Wheatley je potpisao veoma morbidne krimi-komedije, ne bojeći se mešanja žanrova i čudnih rešenja. Sightseers je tako delom putopisni road movie kroz Yorkshire, a delom pohod masovnih ubica. Likovi Tina (Lowe) i Chris (Oram) ulaze u panteon filmskih ubilačkih parova uz Kita i Holly (Badlands, 1973) i Mickeya i Mallory (Natural Born Killers, 1994).

Nije odmah jasno da je Chris ubica, izgleda kao malo čudan, a ipak prijatan momak koji bi išao na letovanje sa svojom novom devojkom Tinom po kampovima, obilazeći znamenitosti srednje i severne Engleske. Njegov problem je što ne može da se opusti i otrpi stvari koje ga nerviraju. A to su nepristojnost, samoljublje i prepotentnost. Kada ubije bogataša koji mu drži predavanje da mora da pokupi govance za svojim psom i preti komunalnom policijom, Chris samo kaže da nije u pitanju čovek, nego čitalac Daily Maila, konzervativac i verovatno aristokratskog porekla. Tina se u tom pohodu pridružuje, ali ona je drugačija ptica. Ona je odrasla pod budnom paskom majke i sada je konačno slobodna i seksualno aktivna, smatra da je seks odličan verovatno zbog adrenalinskog uzbuđenja prilikom ubijanja.

Chrisova metodičnost iza ludila implicitno otvara pitanja poput: šta znači biti Englez danas? Chris je engleski, a i inače ispravan u svojim stavovima: nemoj biti nepristojan, nemoj profitirati na tuđoj nesreći. Setting filma je prelepa engleska priroda, nekada kolevka istorijskih i mitoloških kraljevstava, kasnije kolevka industrijske revolucije. Integralni deo „britanskog načina života“, understatementa, mirnog čekanja u redovima, „ne, ne, prvo vi“. Chris je u ratu sam sa sobom, umoran je da ga nametljivci izguravaju iz života, dok on igra po pravilima lepog ponašanja. I želi im pokazati zube. On je današnja, zapuštena i zanemarena verzija viktorijanskog gospodina, ali veze između džentlmena i Chrisa su zamagljene.

Tina je drugačija, njena motivacija je drugačija. Nakon perioda skoro bez slobode, novostečena sloboda deluje omamljujuće. Kada vidi hipike iz Portsmoutha, ima neodoljivu želju da im se pridruži i pleše oko vatre do jutra. Ona bi samo da se prepusti, i prepušta se Chrisu, ne shvatajući „strukturu“ i „organizaciju“ iza njegovog ubilačkog pohoda. Ubistvo je za nju sloboda, njene žrtve su slučajne, a akcije impulsivne i aljkave. Pitanje je, naravno, koliko takav ubilački par može potrajati. Kraj filma je jedini logičan.

Glavni glumci su za svaku pohvalu. U pitanju su skoro anonimni, lokalni stand-up komičari iz srednje Engleske. Oni su autori scenarija, a njihovi likovi su i inače njihovi likovi, minus ubijanje. Njegova stand-up ličnost je ekološki osvešten, pristojan, malo čudan i nesiguran u sebe riđokosi (ginger) tip. Njena stand-up ličnost je živčana i impulsivna žena. Sightseers je počeo kao serijal skečeva, možda za zajednički nastup. Kolekcija skečeva je dopala u ruke Edgaru Wrightu, reditelju zombie komedije Shaun of The Dead, koji ju je prosledio Wheatleyu kao interesantni materijal u njegovom stilu. Wheatley ima iskustva sa čudnim spojevima, posebno u prethodnom filmu Kill List (2011). The Sightseers je za sada njegovo najbolji film, neobična mešavina žanrova koja će vas zabaviti ne uzimajući zarobljenike.

The Bling Ring

2013.

scenario i režija: Sofia Coppola (prema članku iz časopisa Vanity Fair)

uloge: Catie Chang, Israel Broussard, Emma Watson, Claire Julien, Taissa Farmiga, Leslie Mann

Nešto ranije sam napravio prikaz filma Spring Breakers tu na blogu. U pitanju je posebno otrovna i savršeno aktuelna kritika distorziranosti američkog sna danas. The Bling Ring, najnoviji film hollywoodske princeze Sofije Coppole, bi morao biti isto to, ali nekako ne uspeva u tome. Prvi problem se da naslutiti na samom početku: umesto standardnog „based on a true story“ stoji „based on factual events“. Čini se kao puka logička začkoljica, ali nije: pojam „story“ označava priču, nešto sa strukturom, glavom, repom i porukom, „events“ su događaji. The Bling Ring niže događaje sa pseudo-neutralne tačke gledišta.

Znači, imamo jednog gay budućeg stilistu po imenu Mark (Broussard) i on je najviše u fokusu filma. Počinje sa tim da on dolazi u školu za pomalo nevaljalu bogatašku decu i tu upoznaje Rebecu (Chang), devojku sa čudnim hobijem koja „kokošari“ po komšijskim automobilima i kućama, vozika se okolo i skuplja novac i vredne stvari. Njih dvoje su, naravno, opsednuti celebrity kulturom i tako dobijaju ideju da provaljuju u kuće starleta, ne bi li iskusili njihov život, provirili u garderobe i sobe za zabavu, i možda drpili nekakav suvenir. Ubrzo im se priključuju Chloe (Julien), praznoglava plavušica željna uzbuđenja, Sam (Farmiga), hollywoodsko siroče i Nicki (Watson), tipičan produkt new age odgoja i preterane konzumacije tabloidne kulture. Film dalje ide po sistemu: provala, žurka, provala, žurka, provala, žurka, hapšenje, suđenje. Priča je ispričana iz perspektive flashbackova glavnih likova koji daju intervjue što policiji, što novinarima o svom čudnom i devijantnom ponašanju. Film obiluje igrarijama sa stilom, što pomalo guši. Originalna fotografija pokojnog Harrisa Savidesa je interesantna, originalna i smislena. Coppoline intervencije sa slikama sa facebooka i interneta generalno i statičnim scenama intervjua pomalo kvare originalni Savidesov ritam, iako bi u svakom drugom filmu bile savršeno opravdane. Sountrack je nafilan novijim hip-hop i RnB hitovima, što stil filma čini interesantnim.

Coppola nikada nije imala problema da demonstrira stil, svi njeni filmovi su trijumf stila nad supstancom. Nju uglavnom ne zanima naracija, nju zanima stanje duha njenih likova u trenutku rušenja njihovih mehura od sapunice. Ovde pomalo odstupa od toga, trudeći se da se prepusti naizgled čistoj naraciji, i da napravi igrani dokumentarac koji taksativno navodi događaje. Problem sa tim je odsustvo bilo kakvog akcenta, promene u tempu i posledično bilo kakvog autorskog stava. U takvom svetu, likovi filma deluju statično i plastično, nemamo skoro nikakav pogled u njihov unutarnji svet, ne vidimo skoro nikakvu motivaciju za njihove postupke, ne vidimo autorski stav o njima i njihovim akcijama. Naravno, niti vidimo ikakvu promenu njihove psihe, ma kako suptilna ona bila.

Sa takvim likovima, teško je moguće ostvariti dobre uloge. Nadolazeći glumci nisu pokazali ama baš ništa osim poziranja i izgovaranja rečenica, i to sve izgleda ležerno, ali bez ikakvog stava, bez ikakve poruke koju bi nam preneli. Emma Watson pokazuje malo više ličnosti, ali to je i normalno s obzirom na njenu dosadašnju karijeru, ali nema prostora i rediteljske podrške da se pokaže. Drugi problem sa njom je njen britanski akcenat koji izbija ispod površine i koji savršeno paše u atmosferi pitsburške više srednje klase (The Perks of Being a Wallflower), ali nikako ne ide sa californijskim okruženjem. Kad smo već kod The Perks of Being a Wallflower, mislim da je jedan teen film sasvim dovoljan za glumca / glumicu, a da sa više od toga on / ona rizikuje guranje u kalup iz koga nije baš lako izaći. Na stranu što je odrastanje / starenje surovo, rapidno i neminovno, pa Emma rizikuje da više neće moći da dobije pristojnu ulogu i sav njen talenat ode u zaborav u vidu televizijske, video, B ili pretenciozne indie produkcije. Bled utisak o glumačkim ostvarenjima ne popravlja ni Leslie Mann, redovna u komičnim ulogama, ovde u ulozi majke Emme Watson. Njen prikaz tragikomičnog New Age roditelja opsednutog instant-slavom je suviše jednodimenzionalan, predvidljiv i nerazvijen da bi bio zanimljiv na duži rok.

Sve u svemu, The Bling Ring je poprilično smućkaj-pa-prospi đubre od filma i jedna potencijalno zanimljiva priča sa potpuno pogrešnom izvedbom. Ništa bolje nisam ni očekivao od blazirane kćeri (nekada) velikog reditelja Francisa Forda Coppole, od cure koja je uvek bila neka vrsta hollywoodskog plemstva, koja se bavi ljudima u relativno luksuznoj izolaciji od realnog sveta (glumci, religiozni konzervativci, i jedna kraljica), a pritom ne shvata da je njena perspektiva slična perspektivi njenih likova, da ni ona ne zna šta bi radila u realnosti nakon celog života u hollywoodskoj kuli od slonovače. Ona tvrdoglavo insistira na autorstvu, a da pritom nema baš puno realnog pokrića za to.

Ok, đubre je, ali, ironično, isplati ga se pogledati, i to iz razloga voajerstva i cinizma, ako ste tome skloni. Ovo je film koji savršeno izvrgava ruglu sve te celebrity njuške „poznate zbog svoje poznatosti“ (citat Teofila Pančića), pušta nas da vidimo njihove domove, opsesije, njihovo odvratno ničim zasluženo bogatstvo i njihov neukus. Gledalac sa izgrađenim stavom (ili predrasudama) će između redova pročitati i glupost glavnih likova filma. Klinci su jedni od najglupljih i najbezobraznijih kriminalaca ikada. Da li bi se neko pri zdravoj pameti hvalio po facebooku sa plenom od krađe, i to krađe prilično unikatnih predmeta. E, da, dobar je i ako vam treba poneki modni savet, ali to je to.

Before Midnight

2013.

režija: Richard Linklater

scenario: Richard Linklater, Julie Delpy, Ethan Hawke, Kim Krizan

uloge: Julie Delpy, Ethan Hawke

Jesse i Celine su se vratili posle još devet godina pauze. Prvi put smo ih videli kao veoma mlade, bistre klince koji sa lakoćom gledaju u budućnost dok se šetaju ulicama Beča tokom noći u Before Sunrise (1995). Drugi put smo ih videli kao još uvek mlade, ali sazrele i uspešne ljude koji su shvatili da se nenormalno vole dok se šetaju ulicama Pariza jednog popodneva u Before Sunset (2004). Sada su odrasli par sa dve preslatke bliznakinje i na odmoru u Grčkoj.

Zaista, nastavci i serijali su retkost van najkomercijalnijeg filmskog sektora. Kod dokumentarnih filmova je to Up serijal, koji proverava šta se dešava sa naizgled nasumično izabranim ljudima svakih 7 godina. Up je sa nama već 50-ak godina, što je dostignuće. Jesse (Hawke) i Celine (Delpy) su fikcijska varijanta, njih vidimo svakih 9 godina, od slobodne mladosti do sada već zrelosti. Stil Linklaterove Before serije je prepoznatljiv, sa dugim scenama, iz jednog kadra iz ruke, u okruženju sa turističkim podtekstom. Julie Delpy je čak napravila svoj „spin off“ sa Two Days serijalom, koji kopira Before filmove, ali to čini na način da se po svaku cenu svidi hipsterskoj festivalskoj publici. Istina, francuska glumica ima dosta talenta, i dosta različitih talenata, imala je možda najbolju ulogu u Three Colors trilogiji, i ulogu na sličnom nivou u podcenjenom filmu The Voyager, ali je sklona precenjivanju svojih mogućnosti.

Linklater je tu kao neko ko je u stanju da je sjajno usmeri. Hawke i Delpy imaju sjajnu filmsku hemiju koju verovatno nijedan drugi par ne može da ponovi. Ovde se to posebno vidi u pomalo promenjenim ulogama, koje su daleko od standardnih. Naime, sredovečni parovi su retko u fokusu filmova, a mladalačka zaljubljenost se može mnogo sigurnije odigrati. Njihovi četrdesetogodišnji likovi nisu samo nečiji roditelji, epizodni likovi i ne mogu se izvući sa nekoliko jednostavnih trikova.

Before Midnight nije nimalo poletan film, što zbog starosti svojih likova i kompleksnosti problema sa kojima se susreću, što zbog njihove prtljage koju nose. Before Sunset se završava sa nagoveštajem da će Jesse napustiti ženu (posledično i sina) da bi bio sa Celine. Before Midnight počinje sa Jessijem koji prati svog sina Henrija na avion, posle letovanja. Henry se dobro slaže sa Celine, ali Jesse želi biti prisutniji u njegovim formativnim godinama, i tu počinju okapanja.

Naravno, Jesse, kao pisac sa obavezama putovanja i potpisivanja knjiga, nije dovoljno prisutan u Celininom životu i u životu bliznakinja, kao ni u Henrijevom. Celine ima svoje demone, protok vremena udara na žensku psihu možda i gore nego na mušku. Žene, čak i inteligentne, zavise dosta od svog fizičkog izgleda, a Celine je svesna da joj se kosa proređuje, da joj guzica raste i da ima bore. Ona ima i poprilično iracionalne fobije da Jesse, makar podsvesno, želi da je pretvori u domaćicu. Celine se drži za karijeru kao jedino što je odvaja od očajnih domaćica.

Naravno, svemu tome ne pomaže ni Jessijeva nesposobnost da povremeno slaže da bi se Celine osećala bolje. Ili tako što pokušava da svaki razgovor o problemu okrene na pokušaj humora. Njegove šale su otrovne češće nego što su smešne, a njegova „racionalnost“ je fingirana.

Teško je otkriti bit problema zašto su njih dvoje na prekretnici ili pred raspadom veze i zajedničkog života. Mi kao gledaoci ne uzimamo strane, iako je i to legitimno. Mi smo svesni njihovih mana i njihovih privatnih ludila. Problem je arbitrarno korštenje klišeiziranih rešenja. Tako imamo film bez kulminacije, što izbegava kliše, a onda imamo scenu u kojoj Jesse i Celine jedu zajedno sa jednim starijim i mlađim parom i pokušavaju otkriti šta ne valja sa svetom i šta budućnost nosi. U okruženju antičkog Peloponeza, to je slika klišea zvanog bogataški problemi. Jessijev razgovor sa ostatkom muških možda služi da pokaže da pisac gubi maštu, kreirajući postmoderne, disfunkcionalne konstrukcije za svoj novi roman, ali je još jedan od klišea. Celine će to veselo ismejati kasnije u hotelskoj sobi.

Ostaje pitanje koliko su bračne svađe događaj, koliko se mogu snimiti van uhodanih postupaka, koliko se mogu realno prikazati. Ne pomaže ni menažerija likova koji služe kao štake za dvoje glavnih likova. Čini mi se da je Before serija rasla zajedno sa svojim produkcijskim studijima (od skoro gerilskog indie filma do skoro pa visoke hollywoodske produkcije), da je scenario suviše poštiman i suviše brižljivo pripremljen i da se mladalačka energija prethodna dva filma potrošila. Nisam čak siguran ni da je to loše.

Konačni utisak je da morate odgledati ovaj film, ako vas ikako zanima sudbina normalnih ljudi nakon 10 godina braka. To nije nešto o čemu razmišljate pre nego što vam se sruči na glavu, i to najčešće u klasteru sa brojnim drugim problemima, a možda bi trebalo. Sklad i harmonija su mogući ali retki, „happily ever after“ je nemoguća varijanta. Before Midnight je relevantan film, uprkos svojim manama. A moguće je i da sam se manijački navukao na seriju. Dešava se.

At Any Price

2012.

režija: Ramin Bahrani

scenario: Ramin Bahrani, Hallie Elizabeth Newton

uloge: Dennis Quaid, Zac Efron, Red West, Clancy Brown, Maika Monroe, Kim Dickens, Heather Graham

Ramin Bahrani je dobro poznat festivalskoj publici, od Sundanca i Tellurida do Cannesa i Venecije. U pitanju je američki autor iranskog porekla koji se bavi temama koje Hollywood često ne primeti. U svom američkom prvencu (snimao je u Iranu pre toga) Man Push Cart (2005) u centru priče je imigrant, vlasnik pokretne tezge sa nakitom. Chop Shop (2007) donosi priču od snalažljvom dečku sa ulica Queensa koji ima strast za auto-otpade. Goodbye Solo (2008) priča priču o afričkom taksisti i njegovoj američkoj mušteriji, o dvojici ljudi različitog porekla, klasne pripadnosti, iskustva i samim tim stava. Bahrani, iako rođen u Americi i solidno, odlično razume imigrante i marginu, reklo bi se čak na nekom intuitivnom nivou. At Any Price, njegov najnoviji film pomalo odstupa od marginalnih tema i bavi se ikoničkim američkim temama: velikom poljoprivredom i auto-trkama, ispitujući kliše američke kulture da se mora uspeti po svaku cenu.

Obojica glavnih likova, otac Henry (Quaid) i sin Dean Whipple (Efron) počinju sa istom premisom uspeha i vrlo lako bi mogli da se utope u klišeje koji su stari koliko i pioniri, kauboji i ostali mitološki likovi. Bahrani, naravno, zna bolje od toga, pa sa ovim filmom imamo pogled u njihovu dušu, vaspitanje i kulturni model. Tokom filma će se preispitivati i jedan i drugi i doći do možda očitih, a opet revoluciornanih zaključaka. Treba imati u vidu da ovaj film nije pamflet niti moralna lekcija, da samo postavlja pitanja retko nudeći odgovor. Skoro nemoguće je tačno reći o čemu se tu radi, i film budi asocijacije na jedno lepše vreme za film, na Novi Hollywood, jake autore i skoro bezuslovnu studijsku podršku kritičkom promišljanju društva.

Obojica glavnih glumaca su u pomalo atipičnim ulogama u odnosu na svoj standard. Quaid igra velikog farmera i prodavca GMO semena, njegov osmeh „od milion dolara“ je ovde karikiran, Quaid ima nastup „mudrog“ trgovačkog putnika, nasmejanog ljigavca koji služi kao poster za uslužne delatnosti. Taj osmeh skriva jedno duboko nezadovoljstvo, jednu frku i nostalgiju za vremenima kada se život činio jednostavnijim. Henrija će u filmu njegov otac i još uvek gazda porodičnog biznisa (West) podsetiti kako je biznis izgledao ranije, pre moderne mehanizacije i GMO-a, da je danas za farmera možda složenija poslovna situacija („Get big or get out!“), da čovek možda mora niže da padne, ali da kičma manje strada i da u traktorima i kombajnima danas postoji i klima i radio. Henrijev problem na poslu je ogroman, ali je problem sa sinovima još veći...

Ni stariji Grant, ni mlađi Dean ne žele da se bave poljoprivredom i familijarnim generacijskim biznisom. Grant je na tipičnom američkom „soul-searching“ putovanju po Južnoj Americi, verajući se po planinskim vrhovima. Dean je očeva nada za nastavak tradicije, ali slaba vajda od toga: mali je potpuno napaljen na trke i san mu je da uđe u Nascar. Kad ovako pogledam, malo podseća na Branu Floyda koji bi da se kurtališe Nacionalne klase. Otac će mu reći da je trkanje sjajan hobi za vikend, ali da nije nešto od čega se živi. Uostalom, i otac je batalio američki fudbal posle koledža, ali Dean ga ne sluša. Mladi ljudi imaju običaj da sanjaju na veliko.

Međutim, Dean će shvatiti da nema „ono“ da bi postao profesionalni vozač, iako uspeva da namakne sponzore i iako pobeđuje u „maloj ligi“. On nije sposoban da bude toliko nemoralan vozač kakav se zahteva za Nascar i doživljava krizu identitet, „preumljenje“ i pokušava da pomogne ocu koji se suočava sa istragom za malverzacije sa sememnom...

Da ne prepričavam dalje, nema smisla, film traje nešto preko 100 minuta i lakše ga je odgledati nego prepričati. U pitanju je slojevita drama sa mnogo sporednih priča i paralelnih tokova radnje različitog kvaliteta. Film je snimljen u američkom „Heartlandu“, u Iowi, na pejzažu koji je već upotrebljen u američkim mitskim ostvarenjima. Naravno, moderni film, kao i moderni svet, razlikuje se od mitoloških arhetipa. Moralni kodeks likova koje su igrali John Wayne i slični danas je skoro mrtav u Hollywoodu, nema razlike između heroja i antiheroja, i jedni i drugi ubijaju „zlikovce“ ili jednostavno protivnike kao Bata Nemce. I mi za njih kao „navijamo“... Kuda ide ovaj svet.

Upravo je to centralno pitanje Bahranijevog filma, imamo li više ikakve etičke kočnice ili se samo broje pobede i porazi.

Film je snimljen prekrasno, vizuelna komponenta je apsolutno savršena. Farme nisu idilične, nego radne. Trkališta nisu glamurozna, nego više prašnjava i provincijalna. Groupie devojke nisu silikonke, nego obične provincijske curice i pokoja radodajka. Što se glume tiče, performanse su nejednake. Dennis Quaid je karikaturalan, ali odličan, Zac Efron podglumljuje i uglavnom je bezizražajan, što dovodi do zaključka da je glumac uskog spektra. Red West je sirov i idealan za ulogu familijarnog patrijarha, Maika Monroe je iznenađenje večeri, cura se trudi da oživi manje-više jednostavan lik i u tome uspeva. Njena uloga Candance, Deanove devojke malo podseća na Jennifer Lawrence u Winter's Bone, ima taj lagano prostački, provincijalni šarm. Kim Dickens kao Henrijeva žena i Heather Graham kao Henrijeva, ali i Deanova ljubavnica (lokalna drolja, reklo bi se) imaju preslabo razvijene likove da bi se iskazale kao glumice, iako imaju ponešto referenci od ranije. Najveći problem sa filmom je u scenariju, koji je dosta neujednačen i rasplinut na mnogo strana, neke teme su načete, ali samo načete, kao da autori nisu znali šta bi s njima. Odgovor je jasan, Hallie Elizabeth Newton je debitantkinja, i treba joj još malo iskustva, a film bi bio bolji sa malo više hollywoodske discipline u pisanju scenarija.

Filmovi Ramina Bahranija nisu jednostavni i jednosmerni, nema konvergentnog kraja, ritam je malo sporiji, stil neorealistički. U pitanju su refleksivni, misaoni filmovi, koji od gledaoca zahtevaju uključivanje, misaoni proces i ispitivanje. At Any Price ne odudara od toga, jasno. Stvari se otpliću jednostavno i po šablonu. Iako je na momente rasplinut, na momente trapav i nezgrapan, At Any Price je sjajan film o američkoj moralnoj krizi koji prosto morate pogledati.

The Reluctant Fundamentalist

godina: 2012.

režija: Mira Nair

scenario: Moshin Hamid, Rutvik Oza, Ami Boghani, William Wheeler (po romanu Moshin Hamida)

uloge: Riz Ahmed, Kate Hudson, Kiefer Sutherland, Liev Schreiber, Martin Donovan, Nelsan Ellis

The Reluctant Fundamentalist je najnoviji film Mire Nair snimljen u dosta širokoj i dosta čudnoj koprodukciji, sa delom sredstava iz Katara. U pitanju je životna priča pakistanskog imigranta koji je postigao veliki uspeh u Americi ispričana kroz flashback tokom intervjua koji sa njim vodi američki novinar stacioniran u Pakistanu. I da, centralni događaj filma su Kule Bliznakinje... Zaustavimo se tu malo radi korisnih informacija.

Mira Nair je jedna od retkih indijskih autorica koja je sposobna govoriti čistim jezikom Zapada. Čak i kad snima tipične indijske priče na tipično indijske teme, ona to čini na jedan sasvim zapadnjački način i njeni filmovi su gledani i cenjeni od kritike. Ona takođe snima i sasvim zapadnjačke filmove, ali njene osnovne teme su imigracija, multikulturalizam u okviru pojedinca ili familije. Njeni filmovi su po pravilu koprodukcije, i čest je učesnik zajedničkih projekata poput September 11 i New York I Love You.

Produkcijska kuća Doha Film Institute je relativno nova produkcijska kuća sa dovoljno sredstava da se uključi u evropske i američke projekte. Takođe, njihovi filmovi su po pravilu na muslimanske i arapske teme, u najavi im je skupi animirani projekat sa glasovima američkih glumaca po motivima iz Kur'ana. To znači da bogata zalivska monarhija koristi sredstva za filmsku promociju svoje kulture i svoje politike. Uzevši u obzir geopolitičku situaciju (pre svega u muslimanskom svetu, koji je izdeljen na sekte, plemena, nacionalne i verske manjine i većine) i trenutno pozicioniranje Katara kao finansijera moguće islamističkih pokreta i revolucija, kao i američko menjanje saveznika od prilike do prilike, Doha Film Institute se pre može smatrati političkim nego filmskim ili čak poslovnim igračem.

Dakle, The Reluctant Fundamentalist funkcioniše po shemi bogatih arapskih investitora, poznate autorice koja je polako ispala iz fokusa Hollywooda i savremenog filma generalno, mladog glavnog glumca britansko-pakistanskog porekla i prepoznatljivih, ali manje aktuelnih, hollywoodskih glumaca u političkom trileru koji priča insajdersku priču muslimana u Americi nakon najvećeg terorističkog napada.

Film počinje sa tipičnim već viđenim uvodom: militantna grupa je otela američkog profesora sa Univerziteta u Lahoreu. Njegov pakistanski kolega Changez Khan (Ahmed), koji drži lagano zapaljiva i lagano anti-američka predavanja, a ima u biografiji dugotrajan boravak u New Yorku, možda zna gde se oteti profesor nalazi preko svojih veza u militantnim grupama. Khan pristaje na intervju sa novinarom Bobbijem Lincolnom (Schreiber), koji izgleda malo čudno za novinara, više kao špijunčina. Intervju se odvija u čajdžinici u blizini univerziteta. Novinar je na vezi sa CIA-om. Khan pristaje da odgovori na pitanje, ali tek pošto ispriča svoju priču...

Changez (pomalo otvorena ironija, Changez je varijanta imena Ghengis ili Džingiz, prezime Khan je očita asocijacija) dolazi iz redova propale stare pakistanske aristokratije. Otac mu je cenjeni pesnik, članovi su Punjabi Country Cluba, ali imaju finansijske probleme. Changez odlazi na Princeton da studira biznis. Kako je briljantan i agresivan, vrlo brzo dobija stažiranje, a onda i puni posao u uglednoj američkoj analitičkoj kući pod strogim mentorstvom Alexa Crossa (Sutherland). Nedugo zatim upoznaje i zaljubljuje se u vizuelnu umetnicu Ericu (Hudson) i život ne može biti bolji.

Šef mu nudi unapređenja baš 11. septembra 2001, dok je ekipa na službenom putu na Filipinima. Već na povratku kući u New York Changez biva izdvojen na aerodromu i detaljno pretresen. Atmosfera u Americi je „jebaćemo im majku“ trijumfalistička, rasistička i ratna, američki muslimani, ma koliko ukorenjeni u američki melting pot i ma koliko odvojeni od terorističkih grupa su meta šikaniranja i osećaju se ugroženo. Changezu će se desiti nekoliko neprijatnosti, uhapsiće ga jer se našao u pogrešno vreme na pogrešnom mestu, FBI će ga ispitivati, kolege sa posle će ispaljivati rasističke uvrede koje nisu njemu namenjene, ali svejedno stvaraju neprijatnu atmosferu.

Ali njegovo prestrojavanje ne dolazi usled spoljnih pritisaka, dolazi iznutra. Kada shvati da ga čak i Erica gleda kao isključivo muslimana, kao deo newyorške egzotike, i kada shvati da njegov posao donosi nesreću ne samo neimenovanim radnicima, nego ljudima sa imenima, prezimenima, familijama, hobijima, filozofskim shvatanjima i jednom rečju ličnostima. Changez se vraća u Lahore, na univerzitet, na poziciju koja nužno mora biti politička.

Njegova životna priča je prekinuta tu i tamo scenama napetosti u čajdžinici, dok policija hapsi radikalne studente, studenti spremaju demonstracije, a CIA se sprema da uhapsi Khana. Posle Zero Dark Thrity takve scene izgledaju besmisleno i naivno. Slika političke situacije u Pakistanu je jako pojednostavljena, ma koliko se scenaristi i rediteljka trudili da je predstave kao složenu. Na nivou trilera, The Reluctant Fundamentalist ne donosi ništa novo.

Na nivou unutrašnje drame, film je mnogo bolji, pre svega zahvaljujući Riz Ahmedovoj glumi. Njegove transformacije su postepene i uverljive i glumac dramu svog lika igra sjajno. U prilog tome ide i činjenica da je Changez jedini do kraja razrađen lik sa višeslojnom motivacijom. Ostali likovi su stereotipne skice. Cross je slika i prilika finansijske ajkule a la Gordon Gecko, Erica je tupava i prizemna zapadnjačka ženska, Lincoln je poster za „saradničku vezu“ i špijunsku bagru uopšte, kolege sa posla su pritupasti Amerikanci, Changezovi roditelji su tipični istočnjački Mama i Tata. Glumci sasvim solidno obavljaju svoje zadatke, koji istini za volju nisu baš teški. Zanimljivo je videti Kate Hudson u kontekstu nečega što nije romantična komedija, ali tu zanimljivost prestaje.

Kao i gluma, i režija je solidna, skoro neprimetna, klasična i sigurna. Film ima glavu i rep i ima poentu. Kamera i izbor muzike su iznad ostatka filma, vizuelni i zvučni identitet deluju autentično i promišljeno. Izbor savremene ethno rock muzike sa indijskog potkontinenta je dobar touch.

Problem filma je scenario, koji je osim u par izuzetaka, suviše jednostavan i tipičan tamo gde ima mesta za originalnost, a sa jednim velikim i jako nepotrebnim odstupanjem od knjige koji potapa celi film. U pitanju je obrat na samom kraju koji ruši osnovnu logičku pretpostavku filma i postavlja pitanje čemu su služila prethodna dva sata. Sve u svemu, u pitanju je zanatski solidno delo filmske propagande. Jedini problem sa tom propagandom je što propagira sam po sebi nejasan stav koji slučajno koincidira sa jednako nejasnim zvaničnim stavom glavnog finansijera.

The Great Gatsby

godina: 2013.

režija: Baz Luhrmann

scenario: Baz Luhrmann, Craig Pearce (po romanu F. Scott Fitzgeralda)

uloge: Leonardo DiCaprio, Tobey Maguire, Carey Mulligan, , Joel Edgerton, Isla Fisher, Jason Clarke, Elizabeth Debicki

Baz Luhrmann je poznat po tome da njegovi filmovi izgledaju i ponašaju se kao video spotovi. Puno je recentne pop muzike sa top lista, ljudi đuskaju i zabavljaju se, izvode akrobacije, scene su masovne i masivne, i sve u svemu to liči na nekakvu kao žurku. Luhrmann često bira neki period poznat po dekadenciji (renesansa u Italiji, francuski fin de ciecle, prohibicija u Americi) i pokuša da ga predstavi u novom modernom svetlu. U tom smislu, Romeo + Juliet (1996), sa prebacivanjem radnje u američku srednju školu, ispada najinovativniji. Moulin Rouge (2001) izgleda kao rave žurka sa temom francuskog kabarea. Strictlly Balroom (1992) je jedini iskren i smislen Luhrmannov film, a Australia (2008) je prestilizovani megalomanski ep koji je završio kao katastrofa. Očekivao sam da Luhrmannova verzija američkog klasika The Great Gatsby bude potpuna negledljiva katastrofa, tim pre što je najavljen u 3d tehnici.

Na sreću, nije potpuna negledljiva katastrofa. Upotreba 3D-a i CGI-a je inovativna i zanimljiva, mada besmislena. 3D i CGI su za klince, Gatsby je lektira za maturante. Nazovite me nepopravljivim konzervativcem, ali ako su današnjoj publici potrebni trikovi da bi joj se pažnja održala na bezvremenskom klasiku kao što je Gatsby, onda ta publika nije ni vredna truda, i tako imaju plitkije naslove u svakom multiplexu. Takođe sam protivnik ideje poturanja naprednog sadržaja neprikladno mladoj publici istim tim trikovima.

Toliko o tome, preskočiću i sadržaj. Ko nije čitao Gatsbija, ili nije pogledao ranije adaptacije, neka požuri do biblioteke, isplati se. Jedina „intervencija“ u filmu je smeštanje naratora Nicka Callowaya (Maguire) u sanatorijum, što nije striktno u knjizi, ali postoje indicije za to u nekim kasnijim interpretacijama. Ostatak radnje se prilično verno drži knjige, a zastranjivanja su sasvim periferna. Leonardo DiCaprio igra Gatsbija, misterioznog novobogataša koji čini sve za ljubav prema Daisy (Mulligan). U trouglu glavnih likova sve izgleda dobro na papiru, svi su individualno dobri u svojim ulogama, ali im nedostaje zajedničke hemije na ekranu. Mislite o njima kao o filmskoj verziji Real Madrida, punog skupih i velikih igrača koji ne mogu da osvoje Ligu Šampiona jer se u nekom manje bogatom klubu igra više timski. Maguire je odličan kao narator, ali sa svojom ulogom ne uspeva da se postavi u centar priče. Carey Mulligan ima „glas koji zvuči kao novac“, što se kaže u romanu, ali je potpuno bezlična po pitanju dinamike sa DiCapriom. On, sa druge strane, sjajno nosi svoj lik i njegove transformacije, od polu-mitološkog junaka do sasvim demaskiranog prevaranta i ovo je jedna od njegovih najboljih uloga. Čak je i njegova najveća glumačka mana, potpuno odsustvo sluha za akcente, ovde sasvim korigirana.

Od epizodista, uloge su odigrane u redu. Posebno se ističe Joel Edgerton ka Daisin muž Tom, sirovina i prostak koji se krije iza rasističke retorike i garda starog bogataša. Elizabeth Debicki čini šta može sa ulogom Jordan Baker, ekscentrične malo muškobanjaste golferke. Taj lik je inače predmet stalnih rasprava na katedrama za američku književnost, jer nije rasvetljeno šta predstavlja (feminizam kao trend 20-ih, seksualno oslobođenje ili autorovu potisnutu homoseksualnost). Siromašni bračni par Wilson je solidno pokriven pristojnim glumcima (Jason Clarke i Isla Fisher).

Ono što je tipično za Luhrmanna i ovde izbija u prvi plan, kostimi su preskupi i kitnjasti, scenografija isto tako, film vrvi plesnim i party masovkama, i sve je pojačano CGI-jem. Luhrmann ima oko za detalj, kao što je zeleno svetlo na doku Buchananovih, ali i jako tešku ruku kojom okreće glavu gledaoca u željenom pravcu. Njegova nametljivost sa svakim detaljem, od živih boja, do auto-trka preko cvetnih aranžmana i enterijera od ambiciozno zamišljenog projekta prave trashy & flashy operetu. Tome doprinose i nebulozni muzički aranžmani koji spajaju ragtime i jazz sa modernim popom i RnB-jem, često u jednoj te istoj pesmi. Možda se mulariji sviđaju te Gramophondzije i slične pizdarije, ali u kontekstu literarnog klasika naprosto ne pašu sa kostimima i scenografijom. To više nije moderno čitanje literature (to bi možda postigli sa prebacivanjem radnje u 90-te godine, na primer), to je klupsko tematsko veče, samo po sebi trash.

Druga polovina filma više upada u standarde melodrame, sa likovima koji izgovaraju rečenice u lepo uređenim sobama, što donosi potpuno drugačiju, konzervativniju atmosferu u film. Ni prvi ni drugi deo nisu bolji jedan od drugog, prosto su toliko različiti da se ne mogu uporediti. Taj umireniji period vodi do furioznog kraja po ritmu scena, scena, efekat, montaža, scena. Čini se da Luhrmann, poučen iskustvom, ne sledi svoj instinkt do kraja sa ludilom i šarenilom. Umesto toga počinje da se drži druge dogme, i da ostane veran originalu, što je već učinio nemogućim sa prvim delom.

The Great Gatsby je bio ekraniziran od samog izlaska romana pa nadalje, svakih par decenija. Prethodna ekranizacija po Coppolinom scenariju iz 1974. godine nije uspela prikazati sve aspekte romana, solidno je pratila tok romana i dinamiku likova, ali je bila škrta na prikazivanju 20-ih, i onoga što 20-te i bum na Wall Streetu impliciraju. Luhrmann se tog aspekta dohvatio, ali ne na pravi način.

Ovako, film izgleda kao karikatura, kao nešto između Čarlstona za Ognjenku, Beattijevog Dicka Tracija i polu-animiranog Who Framed Roger Rabbit. Bogat je efektima, vizuelno privlači pažnju, ali je, u Luhrmannovom stilu, potpuni trijumf stila nad supstancom. Što je potpuno pogrešno kada je u pitanju film sa kritičkom oštricom i bitnom porukom i poukom o uvredljivoj bogataškoj nonšalantnosti. 

Something in The Air / Apres mai

scenario i režija: Olivier Assayas

uloge: Clement Metayer, Lola Creton, Felix Armand, Carole Combes, India Salvor Menuez, Hugo Conzelmann

O, glupog li prevoda?! Mislim, znam da bi bukvalni prevod zvučao još gluplje, isto tako prevod ne mora da bude doslovan, pesničke slobode i tako dalje. Ali „Something in The Air“, to zvuči primamljivo i ništa ne znači. Idealno... Da, idealno bi bilo za romantičnu teen komediju, a Apres mai to nije.

Apres mai, iliti „posle maja“ je sintagma koja samo na francuskom jeziku nešto znači, post-revolucionarno vreme '68. Zapravo ne mogu da se setim prevoda na engleski ili neki drugi jezik. Možda „Varljivo leto '68“, ali to postoji. Naravno, Assayasova verzija je relevantnija i višeg dometa od domaćeg filma u realizaciji tandema Mihić-Paskaljević, polu-autobiografska je i odnosi se na autorova iskustva te presudne '68.

Iako je poznavanje šesetosmaštva i šesetosmašenja poželjno, za Apres mai nije nikako neopshodno, u pitanju je pre svega film o odrastanju i sazrevanju u pomalo čudnim okolnostima. Jedina značajna razlika između zapadne i jugoslovenske šesetosme je bila u tome što je zapadna značila nešto i izvojevala je poneku sitnu pobedu, dok je jugoslovenska bila lagano pomodna, potpuno neartikulisana u zahtevima i nije donela nikakvu promenu. Francuski Petar Cvetković se zove Gilles, marksizam mu jako dobro ide, član je neke već srednjoškolske ćelije pri već nekom ogranku maoista, trockista, kojih već komunjara. (Zanimljivo, u zemljama koje nisu imale real-socijalistička iskustva su varijeteti komunizma i socijalizma šareniji, veseliji i primamljiviji. Naša asocijacija na komunjare su sindikalci u drap odelima jeftinog kroja, njihova asocijacije su omladinci i omladinke, seks, droga, rokenrol).

Mladi Gilles učestvuje u vandalsko-terorističko-angažovanim akcijama, sa ekipom piše grafite, ide na demonstracije, a ni molotovke mu nisu strane. Ipak, nije dogmatičan, čita raznu literaturu, čak i kritičku i više ga zanima estetska i seksualna revolucija nego svetska pod vođstvom Staljina ili Maa. Na prvom mestu je umetnik, pa tek onda revolucionar. Film prati njega i njegovu škvadru od frke sa policijom i raskida sa Laure, preko veze sa Christine, putovanja u Italiju, pokušaja na alter-umetničkoj sceni u Parizu sve do povratka u školu, odnosno do prvog značajnog projekta. Od prijatelja, tu su dve bivše cure, Laure je slobodna umetnica, sklona drogiranju i petljanju sa starijim likovima i Christine, dogmatska komunistkinja i feministkinja koju zanima isključivo klasna borba, tu je i Alain, umetnik u pokušaju i njegova američka devojka Leslie, koja baš i ne zna šta bi u životu, ali ima love i zanima je ples, a tu je drugar iz škole Jean-Pierre, koji bi pre učio „školu života“ nego studirao... Ova šarena ekipica će provesti leto malo zajedno, malo odvojeno, i naučiće mnogo toga značajnog za dalji život.

Da, film je nostalgičan, ali ne klizi u patetiku. Autor tretira (svoju) mladost sa toplinom, svestan je zabluda i skretanja, ali to je bio pravi život. Jasno je, naravno, da mladalačka „pitanja života i smrti“ nisu nikakva pitanja života i smrti, da je to samo pozicioniranje u daljem životu. Gilles će se na krv i nož posvađati sa ocem, televizijskim scenaristom zaduženim za adaptacije popularnih krimi-romana u seriju. Iz odrasle, racionalne perspektive je svađa izlišna, a pored estetskih i inih uverenja umetnik ipak mora da bude i zanatlija, mudrost kaže da treba prvo steći znanje, pa onda ispitivati granice.

Gilles, međutim, bira da bude odmetnik među odmetnicima, pobunjenik u svetu pobunjenika. I to nije loše za maturanta i brucoša, kada su ulozi dovoljno niski. Gilless će, naravno, porasti do kraja filma.

Prva asocijacija na filmsko šesetosmaštvo je Bertolucci i njegov film The Dreamers, koji revoluciju koristi kao okvir za uvrnute seksualne eksperimente. Apres mai nije takav film, njegovi likovi su mladi i zbunjeni, ali nisu dekadentni, bar ne svi od njih. Nekima ideali drže kičmu čvršće nego što je to zdravo, pa padaju na razne priče. Drugi su oslobođeni od velikih ideala, pa se slobodnije upuštaju u eksperimente. Ali i oni su naivni, nostalgični. Seksa u Apres mai ima u izobilju, ali nije ni uvrnut, ni šokantan, više je iskren.

Sa tehničke strane je odličan, fotografija je jednostavno zadivljujuća, soundtrack je pozadinski i izbor je relevantnih prog rock numera iz tog doba. Glumci su uglavnom naturščici ili mladi glumci bez previše iskustva, ali sa zdravom naivnošću i strašću za film, što je za ovakav film i potrebno.

Poznavaoci Assayesovog opusa će odmah primetiti da su imena likova ista kao u L'eau froide, filmu slične tematike, koja se može nazvati čak Assayesovim lajtmotivom. Za verovati je da to nije slučajno, Apres mai figurira i kao paraleni film i kao nastavak L'eau froide. Ipak su filmovi o odrastanju Assayesov prirodni teren na kome se on bolje snalazi nego u globalnim trilerima, francuskom ekstremnom filmu ili istorijskim melodramama, koje je probao. Kao i njegov junak Gilles, i autor je pronašao pravi jezik svoje umetnosti i pravu dozu politike.

Ima nešto sa ovim filmom. Jeste panoramičan, ne ide previše u dubinu, iako se bavi političkim uverenjima, ne bavi se politikom. Možda je plitak, možda običan, možda zadržan, ali svakako je simpatičan. Moguće je povezati se sa likovimo sve i ako niste šesetosmaš i te matoranske neuspele revolucije vas ne zanimaju. Šarmantan film, pre svega.

The Company You Keep

godina: 2012.

scenario: Lem Dobbs po romanu Neila Gordona

režija: Robert Redford

uloge: Robert Redford, Shia LaBeouf, Julie Christie, Susan Sarandon, Nick Nolte, Chris Cooper, Terrence Howard, Stanley Tucci, Richard Jenkins, Anna Kendrick, Brendan Gleeson, Brit Marling, Sam Elliot

Robert Redford je, izvan svake sumnje, jedan od najuspešnijih ljudi u Hollywoodu: glumac od perioda Novog Hollywooda pa nadalje sa sjajnim popisom uloga, reditelj koji je nekako uspeo da dobije Oscara koji je već unapred bio dodeljen Martinu Scorseseu i osnivač Sundance festivala koji je mirne duše na poslednjem izdanju festivala izbacio Paris Hilton napolje, govoreći da je ona sve protiv čega se Sundance bori. U njegov integritet ne treba sumnjati, a ipak brojni površni kritizeri smatraju da je Redford uspeo samo zato što dobro izgleda.

Sa The Company You Keep Redford i glumi i režira, što je nezahvalan posao. Kao glumca ga vidimo u ulozi relativno svežeg udovca, posvećenog oca možda premale devojčice, rekreativca i cenjenog advokata u polu-provincijalnom Albaniju (glavni grad države New York). Kao reditelja ga ne vidimo, Redford postupa po dogmi da je nevidljiv reditelj dobar reditelj, što znači da je režija sigurna, rutinirana i nimalo spektaularna. Pored Redforda videćemo i dream team američkih glumaca, kako starije, tako i mlađe generacije. Sa takvim castom dolazi i enormna odgovornost razvijanja njihovih likova u relativno kratkom vremenu na ekranu.

I tu smo u problemu, jer je glumaca toliko, a vremena premalo. Posle uvodnog pseudo-dokumentarnog materijala o pljački banke koju su izveli predstavnici američke terorističke (oni bi rekli revolucionarne) organizacija Weather Underground, film počinje sa klasičnom domaćicom iz predgrađa (Sarandon) koja se pozdravlja sa mužem i decom, seda u auto i odlazi na benzinsku pumpu. Tamo je okružuje FBI i hapsi zbog terorizma. Domaćica je, kako se ispostavlja, bila istaknuta članica organizacije. U isto vreme advokat Jim Grant (Redford) vozi kćerku do škole gde ga zaustavlja prijatelj i klijent i prijavljuje mu šta se upravo dogodilo, da su uhapsili njegovu prijateljicu koja je pošla da se sama preda i moli ga za pomoć. Grant ga glatko odbije i uputi na koleginicu koja se bavi visokoprofilnim krivičnim slučajevima. U slično vreme mladi novinar Ben Shepard (LaBeouf) dolazi kod svog nadrkanog urednika (Tucci) koji ga prekorava zbog lenjosti, jer je prespavao priču koja se dogodila u njihovom rejonu, a već su krenuli da je čereče i veliki mediji i šalje ga na zadatak da ispita pozadinu, pošto ima veze u lokalnoj kancelariji FBI-ja. Njegova bivša devojka (Kendrick), sada agentica se slučajno izlaje da su teroristkinju uhvatili preko prisluškivanog telefona njenog prijatelja, farmera koji se bavi organskom hranom i čini se travom. Shepard to odlazi da ispita, farmer ga pita je li dobio informacije od Jima Granta, što ga upućuje na ispitivanje koliko Grant zna o slučaju. Pošto se novinaru učini da advokat zna više nego što priznaje, odluči da ispita i njegovu pozadinu. Ispostavlja se da je i advokat odavno nestali terorista Nick Sloan, tražen zbog ubistva prilikom pljačke banke. Grant odluči da nestane, ostavljajući kćerku na brigu svom bratu.

I onda kreće potera kroz more lokacija i šumu likova. Vidimo Chrisa Coopera kao Grantovog brata, ne baš voljnog da se izlaže riziku, vidimo Nicka Nolteja kao komično odrtavelog bivšeg teroristu sa talentom za spajanje različitih krajeva organizacije i falsifikovanje. Jednako tako, vidimo Terrenca Howarda kao ambicioznog šefa lokalnog biroa FBI-ja, Richarda Jenkinsa kao bivšeg teroristu, sada profesora, Sama Eliota kao ostarelog hipika i Brendana Gleesona kao šerifa koji je istraživao slučaj i koji ima usvojenu kćerku (Marling) i još neku tajnu. Fale nam jedino (Hanoi) Jane Fonda kao portparol organizacije i Christopher Walken kao „the bomb guy“.

Osim Redforda i LaBeoufa, glumci nemaju dovoljno vremena na ekranu da pokažu svoj talenat i njihovi likovi su samo stepping stones priče. Naravno, dobri glumci će imati briljantne momente, ali to nije dovoljno da opravdaju prisustvo u filmu osim sa „tako piše u scenariju“. Mali izuzetak je Mimi Lurie (Christie), u kojoj vidimo naznaku karakternosti. Ona je Sloanova bivša devojka iz terorističkih dana, još uvek mladolika i nesmanjeno radikalna, sa jednako tvrdim stavom i govorom i upetljana u razna sumnjiva posla. Njen radikalizam je svakako fasada za nešto, ali treba odati priznanje ženi koja je za života promenila 6 lažnih identiteta i 6 ljubavnika, kuća, poslova i pokrića koje idu uz njih.

Pored ogromne glumačke ekipe koja podiže očekivanja do neba, drugi problem je izveštačenost scenarija u koji se sve prelako uklapa. Na primer, Shepard pokazuje kako se novinarstvo promenilo, ali se kvalitetno novinarstvo nije, iako više nije isplativo. On prelako nalazi veze i kontakte između terorista koji su 30 godina bežali FBI-ju, kao da se u celom FBI-ju ne može naći sve ukupno dva kila mozga. Drugi scenaristički problem je klizanje kroz žanrove, od političkog trilera, preko krimi-drame o moralnosti postupaka do melodrame između Nicka i Mimi i sapunske opere oko šerifove kćeri. I tu se poprilično neverovatne stvari uklapaju previše glatko. Poslednji scenaristički problem je sam glavni lik, kojeg u današnjoj inkarnaciji aktiviste, ali rezonera koji pametno bira bitke ne možemo zamisliti kao bivšeg teroristu koji baca bombe na Pentagon, Kongres ili pljačka banke. Problem je i sa čudnim vremenskim odmakom, jer Redford, iako relativno fit, ne izgleda kao šezdesetogodišnjak, nego pre kao da je deceniju stariji. Što bi onda značilo da je svoja nepočinstva skrivio kao četrdesetogodišnjak, te da je, posledično, diplomirao dosta kasnije, što opet ne ostavlja dovoljno smisla za njegovu solidnu advokatsku karijeru.

Lem Dobbs je autor nekoliko pristojnih, nespektakularnih scenarija (Dark City, The Limey, The Score, Kafka) koji je nekoliko puta sarađivao sa cenjenim rediteljem Stevenom Soderberghom, ali je napisao scenarije i za hollywoodsku trash konfekciju. The Company You Keep mu je scenaristički možda najslabije delo koje upada u sve moguće zamke lošeg serijskog pisanja scenarija. Autor izvornog romana Neil Gordon je u književnosti poprilično opskuran, ali ima i „karijeru“ u Hollywoodu kao scenarista nekoliko opskurnih low budget filmova, od kojih je jedan pornić. Moguće je da sav problem počinje od Gordona i njegovog romana, ali ne želim da tvrdim.

Kada se sve sabere i oduzme, The Company You Keep ne ispunjava očekivanja, ali nije naporno filmsko iskustvo. Ima puno likova i događaja, ali su većinom linearni i primereni za pogledati i nekom ko nema slonovsko pamćenje i oko sokolovo. Jednako tako, nije loše imati predznanje o kontrakulturnim pokretima i anti-ratnim akcijama u Americi 60-ih i 70-ih, ali nije neophodno. Kao trilerčić za razbibrigu, The Company You Keep je sasvim dobra video/televizijska, pa čak i bioskopska zabava koja kao bonus donosi sjajne glumce i njihove bravure, koliko je to moguće u okolnostima. Problem je što The Company You Keep može i želi mnogo više od toga: da bude relevantan, ako ne i ultimativni film o levičarskom terorizmu u Americi. A iako nesavršen, nemački Der Baader Meinhof Komplex (2008, Uli Edel) je za dva koplja bolji film na sličnu temu.

Amour

godina: 2012.

scenario i režija: Michael Haneke

uloge: Emmanuelle Riva, Jean-Louis Trintignant, Isabelle Huppert

Sramota, tek sad gledam ovogodišnjeg dobitnika Oscara za strani film. Opet, film je razdelio kritiku, zapadna kritika ga hvali, istočnoevropska je malo rezervisana. I pre nego što sam odgledao film, imao sam pojma o čemu se radi i skupljao hrabrost. Ne znam da li se isplatilo.

Moj problem nije istočnoevropski, apsolutno mi je jasan kulturni model srednje i zapadne evrope, da stari ljudi odlaze da žive u dom, koji košta skoro koliko i penzija, a gde su uračunati pun pansion i bolnička nega. Taj model radi svoj posao, svakako bolje od balkanskog modela gde po staru osobu ne dolazi ni hitna pomoć, jer je nisko na listi prioriteta, gde su stare osobe prepuštene na milost i nemilost zubu vremena i familiji, gde se sa platom ili penzijom čovek teško probije kroz mesec, gde su lekovi skupi, gde dobar deo sredovečnih ljudi nema svoj stan... Moj problem je elementarna filmska logika: umiranje od starosti se teško može nazvati događajem, a od ne-događaja je teško sastaviti film.

Haneke pokušava i treba mu odati priznanje. Najpre za hrabrost da se uhvati u koštac sa dva filmska klišea. Prvi kliše je kliše ljubavi koja je samo ili isključivo za mlade. Dobro, reći ćete, a Falling in Love, gde se ljubav sručuje na glavu ljudima koji su sredovečni i oženjeni? Ništa, oni se za svoju ljubav moraju izboriti sa stigmom preljubnika koju im društvo nameće. Jedina ljubav koja se na filmu smatra prirorodnom i moralno ispravnom je ljubav među omladinom, a taj kliše Romea i Julije je stariji i od filma. Starci na filmu mogu da pokažu naklonost ili da se zažele društva, ali njihova ljubav po pravilu nije romantična. Haneke je već obrađivao devijacije u vezama (Piano Teacher, na primer) i sada se hvata u koštac sa nezahvalnim zadatkom prikazivanja prirodnog kraja jedne ljubavi.

Drugi kliše je star koliko i bajke, a na filmu se pojavljuje veoma rano. U pitanju je uobičajeni happy end „i živeli su srećno do kraja života“. Haneke negira mogućnost za takav kraj. Ljudi gotovo nikad ne umiru srećni. Odvaljeni od droge, iznenada u nezgodi, u naletu adrenalina, od srčke za vreme seksa, to sve da, ali nikada nisu istinski srećni u trenutku smrti. Starost je neminovna i neminovno donosi propadanje fizičkih i mentalnih funkcija, stari ljudi se mogu samo sećati svoje snage i moći i to je frustrirajuće. Drugo pitanje je šta je dostojanstvena smrt i da li to postoji.

Hanekeov postupak je hrabar. Amour je imun na spoilere jer počinje se sa spoilerom: vatrogasci upadaju u stan u kome nešto smrdi i pronalaze staricu mrtvu na krevetu, pored nje je sasušeno cveće. Ostatak filma je flashback koji vodi do smrti... Starica je Anne (Riva), penzionisana profesorka klavira. Ona i muž Georges (Trintignant) žive mirnim penzionerskim životom sve dok Anne ne doživi prvi šlog, i ostane paralizirana na desnoj strani. Georges se brine o njoj koliko može, unajmljuje i pomoć u kući, doktor dolazi u redovne posete itd. Njihova kćer Eva (Huppert) ima svoj život u Londonu, ali počinje da se upliće u život svojih roditelja i insistira da njena majka bude premeštena u medicinsku ustanovu, bolnicu ili starački dom, gde će dobiti adekvatnu negu. Anne ne veruje da će joj to popraviti kvalitet preostalog života, Georges ispunjava njenu želju da joj osigura koliko je moguće dostojanstvenu smrt. Stvari se pogoršavaju nakon drugog šloga, i ulozi se povećavaju, kćerka više navaljuje, otac se više opire, majka rapidno gubi sposobnosti, fizičke i mentalne...

Ostatak je u detaljima, posetama doktora, medicinskih sestara, u pomoći suseda pri nabavci, u menjanju pelena, upišavanju, usravanju, hranjenju i pranju. „Srećno do kraja života“ ne može biti dalje od istine. Treba imati u vidu i jednu specifičnost, jedno ograničenje filma. U ovom filmu je dilema o dostojanstvenoj smrti moguća zbog backgrounda glavnih likova. Oni su, očito, imali najviše moguće sreće u životu: proveli su život zajedno u ljubavi, materijalno su situirani, radili su poslove koje su voleli... Drugi, koji su dobili lošije karte, ne mogu ni da sanjaju da biraju svoju smrt, nemaju luksuz da biraju hoće li biti na teret nekome i kome će biti na teret, nemaju opciju za starački dom koju će odbiti.

Problematika Amoura je problematika više srednje klase. Radnja filma se skoro potpuno odigrava u prostranom buržoaskom stanu u centru Pariza, daleko od predgrađa u kojima automobili gore, a imigranti se sukobljavaju sa policijom, daleko od Balkana gde penzioneri jedva preživljavaju. Amour nije moguć van tog buržoaskog okruženja, jer dileme koje su tamo ne postoje kod siromašnijih ljudi ili su izlišne.

Haneke je hrabar i inovativan reditelj koji se rado hvata u koštac sa tabuima modernog društva. Njegov prethodni film The White Ribbon je izvisio za Oscara u najoštrijoj konkurenciji (od pet filmova, bio je, po mom sudu, na četvrtom mestu po kvalitetu i aktuelnosti, a sjajan je film), i tu se Haneke na pomalo staromodan način obračunao sa „nemačkim načinom života i razmišljanja“, a The White Ribbon je uvijena studija o korenima nacizma. Prethodni filmovi uključuju Funny Games u austrijskoj i američkoj verziji, koji tretira sadizam, Piano Teacher o zabranjenoj vezi starije žene i mladog muškarca, Cache koji tretira voajerizam, sadizam i ucenu. Može se reći da je jedan od festivalskih favorita i miljenika kritike, jedan od većih i konzistentnijih autora danas. Njegovi filmovi će privlačiti pažnju, otvarati teme i pokretati rasprave. Amour je, nažalost, previše hrabar pokušaj ekranizacije nefilmične teme i svakako nije Hanekeov najbolji film.

Ali svejedno nije loš film. Da, tema je naporna i zahteva dobar stomak. Naracija je jednostavna i svodi se na ređanje borderline ne-događaja u jednom morbidnom okviru gde znamo kako se sve to završava. Stvar će donekle izvaditi dvoje glavnih glumaca, Jean-Louis Trintignant pokazuje širinu svog glumačkog spektra. U pitanju je veteran evropskog filma, sa više od 100 većih uloga u raznim kinematografijama koji u 80-i-nešto ima energije za zahtevnu ulogu čoveka koji gleda kako mu se ljubav života gasi pred očima. Emmanuelle Riva je isto tako veteranka francuskog filma, najpoznatija po ulozi u Hiroshima mon amour, poznata po izboru uloga u hrabrim i radikalnim filmovima, i zahvaljujući Hanekeovom Amouru, najstarija glumica nominirana za Oscara. Njen naturalistički portret starice koja se polako gasi je strašan, potresan i veličanstven. Isabelle Huppert ima nezahvalnu tipsku ulogu zaposlene kćeri, ali sa njom čini šta može.

Moguće je snimiti film bez pozitivaca i negativaca. Moguće je snimiti film sa apstraktnim neprijateljem, poput vremena, smrti, prirodne katastrofe. Moguće je snimiti film bez radnje, bez obrata, bez napetosti. Pitanje na koje Amour, i pored velikog truda, nije odgovorio, glasi: treba li tako nešto raditi. Umiranje od starosti prosto nije za film, i to se ne može maskirati velikim idejama. Amour će možda biti značajan kao granični film koji menja standarde, ali svejedno je utisak o njemu polovičan...

Spring Breakers

godina: 2012.

scenario i režija: Harmony Korine

uloge: Vanessa Hudgens, Ashley Benson, Selena Gomez, Rachel Korine, James Franco, Gucci Mane

Za neupućene: svakog marta ili aprila gomila premorene i slabo plaćene studentarije pokupi svoju našparanu crkavicu i uputi se na Floridu da bi nedelju dana partijali, orgijali i unosili u sebe piće i drogu. Taj običaj se zove „spring break“ (prolećni raspust) i možda ima spontane korene, koji se danas niti ne naziru, zatrpani u gomili pića, droge, jeftinog pornografskog seksa i masovnog turizma.

Pažljivo pročitajte imena glumica. Prve tri su prestarele dečije i tinejdžerske zvezde. Četvrta je autorova žena. Potražite autora na IMDB-u, videćete da je bio scenarista Larriju Clarku na kultnom filmu Kids (1995), ali i na bolesnom, besmislenom preseravanju Ken Park (2002). Ni njegova karijera kompletnog autora nije ujednačena, snimio je kultni Gummo (1997), a posle toga samo dva naslova: nezapaženi Mister Lonely (2007) i downright odbojni Trash Humpers (2009). Sa ovakvom ekipom, film može biti svakakav, ali su male šanse da će biti dobar.

Greška! Spring Breakers je film sa mnogo mana i sitnih detalja koji nerviraju, ponekad pretenciozan i preambiciozan, ponekad malo nemušt, ali svakako nov, svež, aktuelan, duhovit, ciničan, mračan i angažiran u najboljem smislu te reči. Ovaj film propituje, ali ne propoveda.

Prvi deo nam pruža panoramsku sliku današnje američke spring break i generalno studentske kulture. Naše junakinje su prijateljice od vrtića, studiraju na lokalnom ne-baš-dobrom koledžu i provode vreme kujući planove za prolećni raspust. Ispada da su uštedele samo nešto preko 300 dolara, što nije nikako dovoljno za provod na Floridi. Iako su ekipa, one su i različiti karakteri, naročito Faith (Gomez), koja im je odana prijateljica, ali i posvećena vernica sa obiljem skrupula, a i inhibicija. Ostale tri, Britt (Benson), Candy (Hudgens) i Cotty (Korine) su patološki opsednute seksom, drogom i provodom. Njih tri dolaze do spasonosnog plana: opljačkaće lokalni fast food restoran i pravac Florida.

Na Floridi se zabavljaju, pevaju sada već prestarele hitove Britney Spears i maštaju o raspustu koji traje večno. Međutim, jedna zabava se loše završi, a pandurska racija pokupi i naše junakinje. Sudija za prekršaje ih osuđuje na relativno sitnu globu ili dva dana ćorke, a lokalni rapper Alien (Franco) ih izvadi iz zatvora u nadi da će se družiti sa njima ili...

E, tu ionako suviše stilizovan film sporog izlaganja još više uspori izlaganje, počinje da upada u digresije, flashbackove i flashforwarde, a umesto dijaloga uglavnom imamo monologe, voice-over i freestyle rap lupetanje u nadi da će se pogoditi smislen tekst. Priča je otprilike ovakva: Alien je 10% muzičar i 90% krimos, diler droge, kolekcionar oružja i generalno lik sa kojim se pristojne devojke ne druže. Naše junakinje nisu pristojne, osim Faith, koja se prva spakuje i ode. Sa druge strane, takav kakav je, skoro disleksičan, groteskan, mutav i glupav, praćen najseljačkijim floridskim akcentom, Alien je idol mladih kojima je MTV isprao mozak sa svim 50 Centovima, Snoop Dogovima i ostalim pozerima sa lovom, kurvama i automatskim puškama. Da ne pominjemo Jersey Shore i slične gluposti. Alien je ostvarenje najizvitoperenijeg američkog sna. Ostale tri cure mu se pridružuju u kriminalu, naročito u obračunu sa svojim „mentorom“ Archijem (Mane)...

Bez potrebe da naglašavam, film je prepun stilskih vežbi, igrarija sa video-formatima (u rasponu od amaterskog chica u stilu pornografskih spring break videa do CSI stila sa preteranim filterima, preko chaos cinema kamere u ruci i u pokretu), podvučen modernom muzikom u rasponu od RNB-a do dubstepa. Relativno sketchy priča je pokrivena sa mnogo montaže, sa više naratora i sa brojnim digresijama (posebno upadljivi su telefonski razgovori sa roditeljima), tako da ovaj „nightmare logic“ karneval dogura da minutaže od 90 minuta. Nedostatak priče je pokriven i brojnim detaljima koji drže pažnju, od sisa i guzica do sofisticiranijih detalja. Možda je pretenciozno, ali nije loše rešenje, Spring Breakers je film koji izaziva jake reakcije, udara u pleksus, izbija vazduh i izmiče tlo pod nogama.

To ne bi bilo moguće bez dobre glume, odnosno preciznog rada sa glumcima. Od teen zvezda niko nije očekivao da mogu da iznesu nešto ovako ozbiljno, da mogu da iskomuniciraju poruku koja nije banalna ili ekonomsko-propagandna. Čini se da su devojčice odrasle i da ih samo treba malo usmeriti, pa će možda postati i glumice. Za Franca se zna da je sjajan glumac sa zagarantovanom budućnošću u Hollywoodu. Gucci Mane (da, da, idiotsko ime, kao da ga je sam sebi dao) aka Radric Davis je zapravo muzičar sa povremenim izletima u glumu, a ovdašnja uloga gangstera mu stoji kao salivena.

Sve u svemu, Spring Breakers je film kome morate dati šansu i koji će vas nagraditi. Možda je bilo krajnje vreme da se, makar na ovaj, pomalo konfuzan način konačno kaže da kulturološki najmoćnija zemlja sveta ima krizu sopstvene kulture, da je ono zašto je postala moćna izvitopereno i distorzirano do neprepoznatljivosti, da neosvojena sloboda nije sloboda, i da njenim klincima kapu kroje mediji čija je misija prodati što više oglasnog materijala najširoj ciljnoj grupi. Problem je što nigde drugde nije smišljena ni izbliza primamljiva alternativa besmislenom seksu, partijanju i drogiranju. Ili smo mi kao ljudi razvili takvu dozu cinizma da bi sve sada i odmah, bez obzira koliko to ne bi bilo ono pravo? Hipici su osvajali slobodu, današnja mularija nema pojma šta bi sa njom. Britney nikada nije zvučala tako (o)tužno kao u ovom filmu.