War Story

2014.

režija: Mark Jackson

scenario: Mark Jackson, Kristin Gore

uloge: Catherine Keener, Hafsia Herzy, Ben Kingsley, Vincenzo Amato

Kod filmskog minimalizma treba biti vrlo oprezan, jer je tanka granica između filma gde manje podražaja znači veći efekat i filma koji je toliko prazan da izaziva refleksno spavanje. War Story je od druge vrste, a jedino što gledaoca spasava od laganog utonuća u san je Catherine Keener u ulozi koja je potpuno van njene zone ugodnosti.

Prvo, potpuno je pogrešan pripovedački pristup. Od straha od preteranog objašnjavanja i mogućeg vređanja inteligencije gledalaca, autor Mark Jackson se opredelio da celu priču intonira kao misteriju ljudske sudbine. Protagonistkinja Lee (Keener) u prvoj četvrtini filma govori koliko je minimalno potrebno da ne bi posumnjali da je nema. Prijavljuje se u mali hotel u nekom malom gradu na Siciliji i traži istu sobu u kojoj je bila ranije. Spušta roletne, spava na podu umotana u jorgan i od sobe pravi bunker. Zabranjuje čistačici da ulazi unutra. Gleda slike iz svog foto-aparata i one prikazuju brutalne ratne prizore iz Libije.

Lee je ratni foto-reporter. Njen telefon stalno zvoni. Šefica je podseća da se javi Albertu i da se nacrta u New Yorku na Markovoj komemoraciji. Lee se na to ne obazire i bavi se sama sobom. Ide do bolnice po recept za tablete protiv bolova, iako ima nezarasle lomove kostiju. Slika prirodu. Slika ljude. Slika izbeglički kamp, u kojem upoznaje Hafsiu (Herzy), koja je podseća na jednu devojku koju je slikala u Libiji. Nakon početnog nepoverenja, između dveju žena se rađa prijateljstvo, više nekakva među-zavisnost. Hafsia mora da abortira i da se dokopa Francuske. Italijanska sredina ne gleda blagonaklono na arapske izbeglice iz ovih poslednjih sukoba.

Tek na dve trećine filma stičemo blagu predstavu šta se desilo sa Lee, iako smo iz njenog držanja i generičkog naslova filma to mogli odmah pretpostaviti. Čak i kad priča uvede potencijalno zanimljivu temu (recimo imigrante kao drugačiju vrstu žrtava rata nego što su to američki novinari navučeni na rat, ili institucionalni i vaninstitucionalni rasizam kakav je u određenoj meri prisutan u Italiji), ne drži se toga i brzo se prešalta nazad na Lee i njene duge šetnje i začudne rituale.

Catherine Keener i Hafsia Herzy svoje uloge igraju sa osećajem i merom. Njihova ostvarenja su uverljiva, ali slaba je to uteha kada priča polako ne vodi nikuda. Najveća šteta u filmu je traćenje talenta Bena Kingsleya koji u ulozi Alberta ima scenu ili dve u mračnoj atmosferi i deklamuje standardno znanje o profesiji ratnog reportera na profesorski način. Možemo razumeti Jacksonovu odluku da to baš tako napravi, to govori o perspektivi koju ima Lee, ali je za takvu ulogu mogao da uzme i manje glumačko ime.

Mark Jackson se sa samo dva filma profilirao kao minimalistički autor koji snima filmove o samotnjacima koji se bore sa svojim traumama, sećanjima i principima. Without (2011) je dobio nešto pozitivniji odjek na festivalima, a War Story deluje kao nadogradnja prethodnog filma. Najveća „izdaja“ naših očekivanja je što ratni kontekst nije ni izbliza dovoljno prisutan, a nisam siguran koliko se kroz samotnjaštvo efikasno prikazuje trauma. A Thousand Times Good Night sa Juliette Binoche ostaje superiorniji film, iako je Catherine Keener možda i najjača karika u War Story, posebno uzevši u obzir njene ranije ironične i arogantne uloge.

Coldwater

2014.

režija: Vincent Grashaw

scenario: Vincent Grashaw, Mark Penney

uloge: P.J. Boudousque, James C. Burns, Chris Petrovski, Octavius J. Johnson, Nicholas Bateman, Douglas Bennet

Poslednja kartica pre odjavne špice nas uvodi u pozadinu američkih privatnih maloletničkih zatvora i ustanova za preodgoj problematične omladine. Oko te teme se u poslednje vreme podiže nešto prašine, čak je i National Geographic imao serijal na sličnu temu, da ne pominjemo „relity-je“ sa „ćalcima profesionalcima“ koji disciplinom i psihološkim trikovima (nema tu mnogo izbora, manipulacija ili tortura) „sređuju“ usijane glave. Ono što je stravično u toj priči je da te individue i te ustanove vrlo malo podležu kontroli od strane državnih vlasti koje se pojavljuju tek kad bude prekasno i kada se dogodi neko kapitalno sranje. Ima tu i korupcije i muljačine sa podmićenim sudijama, ali najčešće je po sredi obični sadizam i nestručnost, a implikacije toga su strašne u tzv. „slobodnom svetu“, što očekujemo od Staljinovih gulaga u Sibiru ili od Golog Otoka, ne očekujemo u demokratskom svetu. Međutim, dok kažeš „Guantanamo Bay“, stvari se menjaju...

Upravo u milje maloletničkog popravnog doma je smešten Coldwater. Naslov filma je ime jedne takve ustanove u kojoj je završio mladi delikvent Brad (Boudousque), momčić sa vodnjikavim očima koji misli da je posao sitnog dilera solidna karijerna opcija. Ne dajte da vas „dreamy“ fotografija i montaža zavedu, Coldwater je brutalno mesto kojim upravlja bivši vojni pukovnik Frank (Burns) i koje ima samo jednu zaposlenu odraslu osobu – depresivnog i često drogiranog doktora (Bennet). Ostali „zaposlenici“ su čuvari, i sami bivši pitomci doma koji su se, je li, „popravili“. Između čuvara i zatvorenika stoje i „poverenici“, robijaši sa privilegijama koji sprovode unutrašnju torturu nad novopridošlim pitomcima.

Kada Bradov prvi prijatelj, zbunjeni crni momčić Jonas (Johnson) nastrada usled sadizma i nestručnosti, Brad shvata da otpor nema smisla i da treba izdržati dok se Coldwater ne rasformira. Kako je incident privukao pažnju vlasti, pukovniku Franku sve češće popuštaju kočnice, a Coldwater postaje još nasilnija ludnica. Katalizator za promene će biti dolazak Bradovog druga po imenu Gabe (Petrovski) koga smo ranije upoznali kroz nekoliko flasbackova na Bradovu delikventsku karijeru. Gabe je bio samo naivni klinac koji je propatio zbog Bradovih loših procena, ali je očvrsnuo ili makar misli da je, i usvojio buntovnički stav...

Do pred sam kraj, Coldwater je potentnan i potresan film koji uspeva i kao zatvorska i psihološka drama (nekako mi u sećanju odzvanja Cool Hand Luke), ali i kao indie socijalna drama koja se nekako javlja u pozadini u flashback scenama. P.J. Boudousque je odličan izbor za ulogu, pomalo liči na mladog Ryana Goslinga i usvaja njegov manirizam „kamene face“, što u ovom kontekstu apsolutno ima smisla. Postoji neka ekspresivnost u ne-ekspresivnosti, ma koliko to suludo zvučalo. I ostatak mladih glumaca svoje uloge nosi dostojanstveno, iako njihovi su njihovi likovi više skice nego karakteri. John C. Burns donosi relativno pristojno ostvarenje kao pukovnik Frank, mada mu je lik izuzetno tipski. Rediteljska odluka da maestralno lepu fotografiju ponudi kao kontrast surovosti zatvorskog socijalnog sistema je promišljena i opravdana.

Problem je što u poslednjih dvadesetak minuta Coldwater kao film odlazi u vražju mater. Već kad Gabe dođe ponovo u priču, javlja se sumnja da reditelj ne zna kako bi završio priču i spakovao film. Umesto dotadašnjeg poetskog realizma, Grashaw skreće prema momentima jeftinog šoka i umalo da uništi sve što je izgradio. Pomalo nemogući obrat na stranu, problem je u šoku koji on izaziva, moralizaciji i popovanju koje sledi i nedovoljnoj veštini da to reditelj učini glatko. U tom trenutku on poseže za flashbackom previše i nepotrebnim objašnjavanjem gde mu mesto nije.

I to je šteta, jer je do tada Coldwater više nego dobar film, sposoban da stane uz rame i najboljim zatvorskim filmovima i najboljim mladalačkim dramama. Opet, to dokazuje koliko je pričanje priča i snimanje filmova pipav posao i kako jedna kardinalna greška lako može biti kobna. S tim u vezi, i poslednja kartica je opšte mesto bez ikakve realne podloge i opravdanja i čini se kao još jedan neiskreni šok. Pa ipak, Grashaw kroz većinu filma pokazuje da je autor koga treba pratiti.

Mali Budo / Little Buddho

2014.

režija: Danilo Bećković

scenario: Dimitrije Vojnov, Danilo Bećković

uloge: Petar Strugar, Sergej Trifunović, Tihomir Stanić, Petar Božović, Slobodan Ćustić, Milorad Kapor, Stefan Bundalo, Hristina Popović, Aleksandra Janković, Marko Kon, Jelena Rakočević

Iskreno, nemam neko naročito mišljenje o srpskoj kinematografiji novijeg datuma. Mislim, svaka čast za entuzijazam i naporan rad na pronalaženju sredstava, svaka čast na nagradama, svaka čast i na prodatim ulaznicama. Živimo u grozna vremena, kultura je prva žrtva finansijskih rezova, a film u okviru nje prvi fasuje. Imam blagi utisak da je tako u većini malih kinematografija, ako je za utehu.

Pa ipak, da li to znači da ću imati veću toleranciju za nešto što je manje kvalitetno samo zato što je snimljeno u težim uslovima, zato što je domaće, zato što je to možda radio neki moj poznanik? Da li ćemo svi kao publika gutati koješta da bismo podržali domaću scenu? Moj odgovor je: „Ne, hvala“, što važi za Setha McFarlana, važi i za Danila Bećkovića, što važi za Messija, važi i za Sašu Ilića, ako me razumete. Mladost sam proveo „podržavajući scenu“, odlazeći na loše svirke, slušajući krš sastave na krš opremi i pijući krš pivo dok je neki baja zadovoljno trljao ruke zahvaljujući meni i mojim naivnim drugarima, pazio na osećanja ljudi sa kojima sam popio dva piva i razmenio dve nesuvisle rečenice i nisam im spočitavao loše svirke i muzičko neznanje.

Čemu ovakav uvod? Zato što je Mali Budo jednostavno loš film, prvoloptaški, uvredljiv, nevešt, kalkulantski. To bih rekao rođenom bratu da ga je radio, školskom drugu ili nepoznatom čoveku na ulici. Nema ljutnje. Uostalom, film čiju popularnost može da zezne jedan blog i ne zaslužuje svoju publiku. A Mali Budo, da li zbog jakog marketinga, da li zato što pogađa ukus mase koja je možda u međuvremenu i spustila svoje kriterije, ima itekako mnogo publike, barem u Srbiji.

U pitanju je, recimo to tako, populistička komedija za najšire narodne mase i pomak je da u njoj niko nije prdnuo, dok tuče i padanja još i ima. Meta su svačiji omiljeni ili omraženi Crnogorci u Beogradu (prevedeno na hrvatski, Hercegovci u Zagrebu), a lajtmotivi su standardni: klanovska povezanost, prostakluk, hvalisanje o hrabrosti, poštenju, čojstvu i junaštvu istovremeno sa zabadanjem noža u leđa, lenjost, glupost i kriminal. Legitimitet se opravdava time što je autor i sam Crnogorac, beogradski ili crnogorski, svejedno, a i narod, brate, to traži – kap veselja i da se nasmejemo nekome ko je gluplji, bedniji i pokvareniji od nas, ko god mi ili taj neko bili.

Naslovni junak Budo (Strugar) je predstavnik podgoričke „zlatne mladeži“, otac mu je nesposobni pijani (i bogati) hirurg koji je ujebao operaciju jednog Budinog druga, čiji je otac (Božović) uticajni mafijaš, koji se zaklinje na krvnu osvetu. Budo se pod pretnjom sklanja u Beograd kod očevog prijatelja (Stanić) i njegovog prijatelja, inspektora Miša Kujovića (Trifunović), a jure ga mafijaševi sinovci Pero i Brajan (ne zajebavam se, to ime se izgleda zaista daje deci u Crnoj Gori).

E, sad, mali Budo možda nije tako mali, ali je totalni retard, na nivou likova koje tumači Adam Sandler. To nije simpatično ni u hollywoodskoj, a još manje u domaćoj verziji. Dok se odvija nešto što bismo mogli nazvati triler-pričom, Mali Budo je još i gledljiv film, na granici toga da ga se pohvali za žanrovski pristup u kinematografiji opterećenoj autorstvom. Sekunde kad triler ustupa mesto komediji (PR roboti bi rekli provokativnoj, ja bih rekao uvredljivoj i glupavoj), i ono malo strukture odlazi ravno u majčinu. Savet iz Tropic Thundera, „you never go full retarded“, ovde bi itekako imao smisla. Od toga nema povratka.

Najgore od svega, apsolutno sve u filmu liči na kalkulanstvo i udara na prvu loptu. Tu je nešto malo reklamiranja Beograda kao grada zabave, tu je uvaljivanje muzičara Marka Kona u nekakvu ulogu viška bez ikakvog opravdanja, tu je pešačka režija i scenario koji ispaljuje foru za forom, od kojih tek neka pogađa metu. Petar Strugar (Moša iz Montevidea, još jedne domaće limunadice) možda i nije loš glumac, ali nije ni čudotvorac, malog Budu ne može ništa da izvuče. Sergej Trifunović upada u manirizam i preteruje, Petar Božović je odličan, ali ima tri scene sa replikama, tako da je slaba uteha. Slično važi i za Ćustića.

Dobro, tupost filma, njegova formuličnost i lenjost su sasvim dovljna diskvalifikaciona mana. Probajte da na to dodate uvredljivost. Dobro, Crnogorci su predstavljeni kao bilmezi iz viceva. To nije naročito filmski duhovito, ali su barem autori imali dovoljno mozga da ograniče milje na isključivo crnogorski i terazijsko-crnogorski i da film ne potpiruje antagonizme između Crnogoraca i Srbijanaca. Druga tačka uvredljivosti je nepatvorena mizoginija: u filmu vidimo samo tri žene, jedna je podgorička sponzoruša, jedna je beogradska prostitutka (poštena), a treća je učiteljica, prostitutka, ucenjivačica i seksualni devijant. Zaista ne znam kome to može biti smešno.

Par fora su slaba uteha. Pokušaj problematizacije Golog Otoka i „lifestyle“ razlika između Beograda i Podgorice malo popravlja utisak, ali to je minimalno. Da stvar bude žalosna, autorskom i producentskom timu to uopšte ne smeta. Ovo je nešto što se naziva repertoarskim filmom, a poruka koju nam uvaljuje naša filmska manufaktura je jasan: to možda ništa ne valja, vređa inteligenciju i proizvodi transfer neprijatnosti, ali publika bi i svoju zadnjicu dala za malo smeha. Ja kažem: „Zajebi“.

Life of Crime

2013.

scenario i režija: Daniel Schechter (po romanu Elmora Leonarda)

uloge: Jennifer Aniston, Mos Def, John Hawkes, Tim Robbins, Will Forte, Isla Fisher, Mark Boone Jr

Nedavno preminuli Elmore Leonard je svakako jedna od legendi američke popularne kulture. Pisao je filmske scenarije i pulp romane, western i kriminalističke. Po njegovim delima snimljeno je mnogo filmova, a najpoznatiji je po krimi-komedijama. Po motivima njegovih romana i kratkih priča nastali su filmovi poput Get Shorty (1995), Out of Sight (1998) i Jackie Brown (1997), da pomenemo samo neke. Life of Crime, nastao po motivima romana The Switch iz 1978. godine, svakako nije neko veliko umetničko delo, ali je simpatičan i vedar filmčić, što je i tipično za Leonardove priče.

Šuškalo se o ekranizaciji negde 80-ih, čak je Diane Keaton bila povezana sa glavnom ulogom, ali se dalje od toga nije došlo. Sada se produkcije prihvatila Jennifer Aniston, glumica koja je postala prestara za „typecast“ koji ju je proslavio i od kojeg je živela. Ona je pokušala da koketira sa indie produkcijom, pa čak i sa umetničkije nastrojenim autorima, ali to nije privlačilo brojnu publiku, a nije čak ni skidalo reputaciju „devojke iz kraja“, pa je sirota Jennifer ostala kao pomalo tužan prizor u romantičnim i seksualnim komedijama, tipa We Are The Millers i Horrible Bosses. Life of Crime joj može biti prekretnica u karijeri i svakako je inteligentan izbor: hollywoodska, lagana i formulična krimi-komedija sa ženskim likom koji može da pristaje ostareloj zvezdi romantičnih komedija.

Ako vam se imena dvojice prevaranata, Louis i Ordell. učine poznatima, na pravom ste tragu. Ta dvojica su prevaranti i kidnaperi iz Jackie Brown, a Tarantino u filmu ubacuje sporadične reference na njihovu raniju karijeru, i u svakom slučaju pominje da su iz Detroita. Ovo je svojevrsni „prequel“ u filmskom smislu, iako je izvorni roman stariji nego Rum Punch, po kojem je snimljena Jackie, i koji se bavi počecima dvojice muljatora u Detroitu. Ovde ih igraju karakterni glumac John Hawkes (Louis) i muzičar Mos Def, ovde iz nepoznatih razloga pod imenom Yasiin Bey (Ordell). Njihov plan je da otmu „očajnu domaćicu“ Mickey (Aniston), kako bi njenog ljigavog i prebogatog muža Franka (Robbins) ucenili za milion dolara. Ono što nisu uzeli u obzir je da se oko Mickey muva zagoreli komšija (Forte), a da Frank ima mladu ljubavnicu (Fisher) i da se sprema da se razvede od svoje žene. U njihovu korist ne radi ni plan koji uključuje debelog naci-ludaka (Boone), koji je „toliko glup da ga prosto ne možeš ne voleti“ i u čijoj će kući držati otetu ženu. Kako to obično biva u takvim filmovima, jednostavan „fool proof“ plan postaje izuzetno komplikovan i u sekundi nastaje pičvajz.

Iskreno, ovo je klasičan „caper“ film, krimi-komedija za opušteno gledanje i čistu zabavu. Ovakvi filmovi hvataju na šarm i toga ima u skoro neograničenim količinama, od pomalo ironičnog odnosa prema modi, ipak je ovo „period piece“, preko dopadljivih i simpatičnih likova do lepršave glume. Budimo pošteni, ovo nije American Hustle, iako vizuelno liči, nema političku ili ekonomsku pozadinu i nema gomilu postavljenih referenci, zezalica i namernih grešaka za otkrivanje, ovo je samo filmčić smešten u 70-te, napumpan kič modom, frizurama i brkovima, veseo, zabavan i za jedno gledanje. Likovi nisu baš najuverljiviji, ali to se ni ne traži, njihova namena je da glumcima daju mogućnost da se opuste i interpretiraju ih sa dosta slobode.

Bez potrebe za preteranim naglašavanjem, oni to i čine tako da se stiče utisak da su se vraški dobro zabavili. Jennifer Aniston deluje kao da je razvila dosta integriteta i svom liku pristupa sigurno, okrećući i na emocije i na humor na mnogo višem nivou nego što je radila u svojim limunadama. Primetan je luk razvoja kod njenog lika. Tim Robbins je apsolutno maestralan kao bogati i sirovi biznismen, a Isla Fisher je neodoljiva kao njegova ljubavnica koja pored izgleda ima i sasvim dovoljnu količinu mozga u glavi. Will Forte je standardno dobar kao nesnađeni i naivni komšija. Mark Boone je odličan kao potpuna karikatura od lika, toliko je dobar da je asocirao na Johna Goodmana u ulozi koja bi mu savršeno ležala. Od glavnog dvojca, Mos Def je imao lakši zadatak, ipak je njegov lik napisan relativno jednostavno i kao naručen je za neprofesionalnog glumca koji je usput i javna ličnost. John Hawkes je jedan od retkih glumaca kojem ne mogu naći lošu ulogu, a ovde uspeva praktično iznese ceo film, kao humaniji deo prevarantskog tima ima i ljubavnu priču, doduše pomalo tipsku.

Autor filma i adaptacije Daniel Schechter nije imao težak zadatak, ali je pokazao dovoljno talenta da osluhne Elmora Leonarda. On nije nepoznato ime na indie sceni, radi komedije i drame koje se vrte po festivalima i uglavnog skuplja dobre kritike. Njegov prethodni film Supporting Characters (2012), insajderska priča o filmskoj industriji, skupljao je sve same dobre kritike. Potpomognut sa Jennifer Aniston kao producentkinjom, sa Life of Crime uspeva da napravi sasvim dobar i zabavan, iako ne spektakularan film i za očekivati je da njegova karijera krene u daljem smeru „hollywoodizacije“.

Činjenica da je u pitanju tako lagan i veseo film je dovoljan razlog da ga pogledate. Ko voli Jennifer Aniston, ona će biti dodatni bonus, a ko ne voli moći će da se uveri da je ona sasvim pristojna glumica koja je na putu da otkrije kako se nositi sa godinama. Uostalom, prevare, kičasti „setting“ 70-ih i jasna, neopterećujuća priča su preporuke same za sebe. Life of Crime je osveženje, iako nije remek-delo.

God’s Pocket

2014.

režija: John Slattery

scenario: John Slattery, Alex Metcalf (po romanu Petera Dextera)

uloge: Philip Seymour Hoffman, Christina Hendricks, Eddie Marsan, John Turturro, Caleb Landry Jones, Domenick Lombardozzi, Richard Jenkins, Peter Gerety, Joyce Van Patten

God’s Pocket je film koji će se pominjati zbog činjenice da je u njemu Philip Seymour Hoffman ostvario jednu od svojih poslednjih uloga. Prerano preminuli glumac je odisao glumačkim integritetom, urođenom aristokratskom prefinjenošću, ali je pokazivao i zavidnu moć transformacije da uđe u lik koji mu nije karakterno i klasno blizak. Ostaćemo uskraćeni za njegovo prisustvo na filmu i u teatru i jedino što možemo da uradimo je da pogledamo još ono malo njegovih njegovih ostvarenja u filmovima koji dolaze. Na mojoj listi se nalaze A Most Wanted Man i još dva nastavka The Hunger Games.

Hoffman je maestralan, ali do toga ćemo doći. Počnimo sa faktografijom koja je neophodna za razumevanje filma. Autor John Slattery je uglavnom televizijski glumac najpoznatiji po seriji Mad Men, gde je i režirao nekoliko epizoda. Televizijska režija je retko referenca za filmsku u današnje vreme, tako da se God’s Pocket može smatrati njegovim prvencem. Njegova kreativna kontrola objašnjava i prisustvo njegove koleginice iz serije Christine Hendricks u filmu, iako bi se mogla nazvati nestandardnim ili čak pogrešnim izborom za ulogu koju igra. Njegov ko-scenarista Alex Metcalf takođe nema značajnijih referenci, jedan film koji niko živi nije video, jednu opskurnu akciju i dramu An American Affair koja je nabrala gomilu loših kritika. Ključan podatak za razumevanje filma God’s Pocket, posebno njegovog tona koji se kreće od „slice of life“ socijalne drame, preko trilera do crne komedije je činjenica da je ovo adaptacija lagano autobiografskog romana Petera Dextera, bivšeg novinara koji nam priča uvrnute životne priče. Najbolja referenca za to je jednako nekonzistentni prethodni film po njegovom romanu The Paperboy.

Zasićene južnjačke boje iz The Paperboy ovde su zamenile tmurne i hladne boje propalog industrijskog grada. God’s Pocket je fiktivna radnička četvrt u Philadelphiji, i kako nam narator, ali i aktivni učesnik u priči, novinar Richard Shelbourne (Jenkins) kaže, to je mesto u kome je svako makar nešto zgrešio, svako je malo varao, malo krao, nekad drukao ili pobegao iz tuče. To je mesto u kojem se svi drže zajedno, makar na rečima, gde svi piju u jednom ili dva bara, gde svi sanjaju da se obogate kockom, gde su muškarci čvrsti i opasni, a žene još čvršće i opasnije. Vreme radnje su rane 80-te ili kasne 70-te, svejedno. Mogle bi biti i neke 90-te, pošto je naslovna četvrt mesto koje je ostalo u nekom prošlom vremenu.

Tu živi naša galerija likova. Mickey (Hoffman) je nesnađen na poslu i u braku. Radi kao putujući mesar, a budžet dopunjuje povremenim kriminalnim aktivnostima. Slaba je to uteha kada sve propije ili prokocka. Oženjen je sa Jeanie (Hendricks), ženom izvan svoje luzerske lige, lokalnom lepoticom koja je suviše pasivna da bi se makla iz kraja i koja svu pažnju sveta posvećuje svom sinu iz prvog braka. Dotični sin, Leon (Jones) je narkoman, rasista i baraba koja stalno traži nevolju. Kada je konačno nađe, od ruke kolege sa građevine kojeg je uživao da maltretira, radnja filma se polako odmotava.

Za zgubidanom kolege neće žaliti, a njegovu smrt će prijaviti kao nesreću na radu. Jeanie to ne puši i očekuje od Mickeya da preduzme određene mere: da preko svojih krimi-veza ispita okolnosti smrti, da plati i uredi sahranu i da joj se nađe. A Mickey je i pored toga u problemima do guše, večito pijan i u dugovima. Njegova poslednja akcija sa kolegom po piću i kocki Birdom (Turturro) dovela ga je u kontakt sa trećerazrednim gangsterom i lokalnim siledžijom Salom (Lomardozzi), kobila na koju se opsesivno kladi po pravilu gubi trke u finišu, a jedini lokalni grobar Jack (Marsan) je namirisao priliku za krupnu zaradu. To sve pokreće lavinu međusobno povezanih tragikomičnih događaja i pojava koje uključuju leš koji se prvo pojavljuje na ulici, pa onda i ispada iz kamiona, brutalne tuče, naoružanu cvećarku (Van Patten) i pohotnog starog novinara koji reciklira kolumne i legitimitet izvlači na polu-neiskrenom šlihtanju svojim čitaocima iz radničke klase, a većinu vremena samo pijanči i ganja pičetinu.

Malo reditelja zna da se snađe sa ovakvim crnohumornim pičvajzom, a da pritom očuva i lokalni kolorit i nekakvu zamišljenu socijalnu poruku. Ovo je materijal koji priziva braću Coen, a John Slattery nije na tom nivou. Istina, on će na nekoliko mesta pogoditi crnohumornu notu, ali će se isto tako na par mesta opasno ispromašivati, što će iz God’s Pocket izvući neke negativne i vrlo uznemirujuće tonove. Sa druge strane, film je mnogo bolji kao socijalna studija kada ga humor u tome ne ruši i kao panoramski prikaz radničkog i polu-kriminalnog miljea. Implikacije toga su strašne, posebno pred kraj filma kada pijana bagra u kafiću agresivno napada novinara čije je reči krivo protumačila i kada se sve sagleda iz perspektive Leonove smrti. Za njegovog očuha, to je još jedan od životnih baksuza sa kojima mora da se bavi, za majku je to makar nekakva svrha i smisao života, makar instantni i kratkotrajni, za novinara je to prilika za još jednu priču koju će napisati preko volje, a za lokalnu bagru prilika da lažu kako je on bio dobar momak, iako svi znaju da je bio kreten. Taj „mindset“ po kojem je nečija „domaćost“ jedini kvalitet po kojem se nešto meri je apsolutno užasavajući. Sa grobarom je bar lako, on je lešinar i đubre od čoveka i to ne krije, pa zbog toga dobija batine nekoliko puta u filmu kao nekakvu kosmičku pravdu.

Film uglavnom sjajno koristi svoje glumce. Richard Jenkins je dobar kao i uvek, John Turturro je uverljiv kao gubitnik, a Domenick Lombardozzi igra svoju klasičnu ulogu ne baš najpametnijeg siledžije koju je patentirao još u The Wire. Christina Hendricks se baš i ne snalazi u svojoj ulozi, pa to rešava naglašavanjem pasivne crte u svom liku. Naprosto, njoj ne leži takav milje. Philip Seymour Hoffman je, očekivano, odličan, pokazuje i karakter i transformaciju u vrlo kompleksnoj ulozi.

God’s Pocket je jedan od onih filmova koji istovremeno mogu biti i smešni i strašni i uznemirujući. Nekonzistentnost mu je svakako mana, a možda će neko u tome baš naći nekakvu draž. Utisak je da Dexterov materijal ipak zahteva hrabrijeg autora koji je verziraniji po pitanju ironije i da ga školska, neprimetna, „autopilot“ režija malo sputava. Ono što je dobro je to da ćemo Hofmanna pamtiti po još jednoj kvalitetnoj ulozi, iako bi film mogao biti i bolji i promišljeniji.

Mamula / Nymph

tekst originalno objavljen na: www.fak.hr

2014.

režija: Milan Todorović

scenario: Marko Backović, Milan Konjević, Barry Keating

uloge: Kristina Klebe, Natalie Burn, Dragan Mićanović, Miki Krstović, Franco Nero, Slobodan Stefanović, Sofija Rajović

Ako ćemo objektivno, ovakvi filmovi ne valjaju ništa. Kao umetnička dela, to jest. Međutim, Mamula kao uostalom nijedan trash horor, nema nikakvih pretenzija da bude umetničko delo. Ne, to je čista zabava snimljena sa dosta entuzijazma, poznavanja pravila žanra i sa nevelikim finansijskim sredstvima i kroz te okolnosti treba procenjivati i ocenjivati. Više od svega, treba imati u vidu da je ovaj film proizvod jedne kinematografije koja ne ceni žanr (o trashu da i ne govorimo) i da se u velikoj meri može smatrati pionirskim pokušajem.

Nakon prve, klasične “slasher” scene koja će stranoj publici poslužiti kao “teaser”, a domaćoj kao lagani “spoiler” (ipak se o filmu dosta brbljalo u određenim krugovima), kao i uvodne špice propraćene namerno odurnom jeftinom “muzikom za plažu”, polako ulazimo u priču. Dve Amerikanke, Kelly (Klebe) i Lucy (Burn), dolaze u Crnu Goru u posetu svom kolegi sa studija. Lucy sa njim ima nekakvu pred-istoriju i gaji nade koje će ubrzo biti razvejane. Kolega Alex (Stefanović), naime, planira venčanje sa Yasmine (Rajović). Međutim, kada su već tu na Mediteranu, okružene “divljom lepotom”, Amerikanke će se potruditi da to iskoriste, provedu se i pogledaju (pofotkaju) što je moguće više lepih prizora. Kada u kombinaciju uđe i Yasminin prijatelj Boban (Mićanović) i predloži izlet na Mamulu, otok sa napuštenom tvrđavom koja je u II svetskom ratu služila kao zatvor, ekipa će to prihvatiti uprkos upozorenjima “starog ribara” i lokalnog čudaka (Nero)...

Koga ne smori ovaj uvodni zaplet iz tele-novele, biće prijatno iznenađen razvojem događaja. Na scenu prvo stupa klasični “slasher” u kojem ludak (Krstović) juri turiste po zanimljivoj lokaciji tvrđave i njenih podzemnih hodnika, a onda kasnije i “creature feature” sa naslovnom morskom nimfom, sirenom iz grčke mitologije. Kod “creature featurea” iz egzotičnih kinematografija, a Srbija je po pitanju žanra svakako egzotična, treba biti jako oprezan, pošto efekti dosta često znaju biti ispod svakog nivoa profesionalnosti. Ovde to nije problem, pošto su maska, šminka i efekti povereni proverenom majstoru Miroslavu Lakobriji i on je svoj posao junački odradio. Sirena izgleda profesionalno, a reditelj Todorović to pametno i ispravno koristi da joj daje sasvim pristojnu minutažu.

Problem, međutim, nastaje na nivou priče: Mamula ponekad skreće u površnu simboliku i mudrovanje, sa veoma proizvoljnim referencama na Moby Dick i sa ničim izazvanim i stranoj publici nerazumljivim  ubacivanjem konteksta politički podeljenog društva. Najslabija karika u filmu je Franco Nero, ali ne svojom krivicom, on svog starog pomorca igra sasvim solidno i uverljivo, koliko krivicom scenarista koji su ga “natovarili” sa dugačkim, teškim monolozima u svrhu dodatnog objašnjavanja već jasnih stvari. Takođe, uvodna priča iz tele-novele je čisti višak jer kasnije u filmu ne vodi nikuda i samo zauzima vreme koje je moglo biti utrošeno na pametniji način i sa korištenjem konteksta koji se već vezuje za otok Mamulu i tvrđavu na njoj, izvrnutog u smeru nepatvorenog trasha.

Mamula igra na kartu svoje egzotike i neobičnosti u datoj situaciji i to pravilno čini. Da film kojim slučajem dolazi iz Amerike ili neke druge zemlje sa tradicijom žanra, bio bi to jedan od onih filmova koji prolaze ispod radara ili koji se gledaju i momentalno zaborave. Ovako, Mamula dobija na važnosti kao primer visoko profesionalnog trash filma, a Milan Todorović postaje sinonim za trash autora.

Are You Here

2013.

scenario i režija: Matthew Weiner

uloge: Owen Wilson, Zach Galifianakis, Amy Poehler, Laura Ramsey, Alana De La Garza, Paul Schulze, Joel Gretsch, Peter Bogdanovich

Frustrirajuće je kada ne znam šta da napišem o filmu. Ako krenem u jednom pravcu, završiću u moru „spoilera“ ili primera, a ako krenem u drugom neću uspeti da napišem ništa suvislo i kritika se može svoditi na malo faktografije i prostoj oceni zbijenoj u jednu rečenicu. Ali dobro, neki filmovi su jednostavno takvi.

Mnogo veću frustraciju izazivaju filmovi o kojima ne znam šta da mislim. Are You Here je takav film, konfuzan. Konfuzan je žanrovski, jer nikada nismo načisto je li više lagana i lagano uvrnuta komedija ili drama sa porukom. Iz žanrovske konfuzije proizilazi i nekonzistentnost u tonu i potencijalnoj uverljivosti. Prosto, od komedije se neuverljivost očekuje, dok je kod drame ona uslov svih uslova. Pored toga, i sam humor je nekonzistetan i po tonu i po kvalitetu.

Matthew Weiner je proslavljeni televizijski autor. Kreator je serije Mad Men i bio je jedan od scenarista kultne serije The Sopranos. Filmsku karijeru nije imao, tu je jedan opskurni film What Do You Do All Day (1996) i sada Are You Here, snimljen pod radnim nazivom You Are Here.

Ta promena naziva nije bez vraga, pošto je ovo film koji će nas baciti pod upitnik. Glavni lik je tipičan „owenwilsonovski“ ljigavko. Ovde je on voditelj vremenske prognoze na provincijalnoj TV stanici, švaler, kurvar, alkos i narkos po imenu Steven Dalas. On je neozbiljni seronja i ponosan je na to. Jedino što od njega čini čoveka je prijateljstvo sa bradatim asocijalnim ludakom Benom (Zach Galifianakis u svojoj tipičnoj ulozi bradatog asocijalnog ludaka). Ono što se može nazvati zapletom počinje kad Benu umre otac, lokalni farmerski magnat u amiškom okruženju u Pennsilvaniji. Nastaje pičvajz oko podele imovine, jer matori nije ostavio sve ni svojoj sposobnoj kćeri (Poehler), ni svojoj mladoj drugoj ženi Angeli (Ramsey), nego upravo svom ludom sinu. Ljigavi Steven je bacio oko i na Benovu lovu, a i na njegovu seksi-maćehu. Na oba „fronta“ ima konkurenciju. Na lovu se namerila Benova sposobna sestra, a na maćehu se namerio Ben. Kao u svakoj indie „dramediji“, Steven mora da se promeni, postane bolji čovek i šta već kako bi pokupio „nagradu“.

Dobro, znamo kako to ide, ovakvi filmovi su predvidljivi. Matthew Weiner ipak pokušava da unese nešto svežine u ustaljeni narativ. Na komičnom nivou još i uspeva, tu i tamo, kada ubaci dobru foru (recimo da svaka peta išta vredi), dok na dramskom nivou apsolutno gubi kompas i ubacuje neverovatne i lagano uznemirijuće obrate. Ni likovi, osim dvojice glavnih, nisu naročito inteligentno napisani, što posebno važi za žene u filmu. Ipak tu uskaču sjajne Amy Poehler i Laura Ramsey i čistom kreativnošću spasavaju svari.

Evo završavam kritiku polako i ne znam šta da mislim. Are You Here je mnogo bolji po delovima nego u celini, nije ga tlaka gledati i nudi nekoliko momenata nepatvorenog smeha (Peter Bogdanovich kao sudija – neprocenjivo), dok kao drama deluje veštački. Ovo svakako nije dobar film, ali nije ni loš u klasičnom smislu. Da autor nije profesionalni pisac, usudio bih se reći da deluje amaterski i nevešto. A i to možda ima svoje čari.