Chef

2014.

scenario i režija: Jon Favreau

uloge: Jon Favreau, John Leguizamo, Sofia Vergara, Scarlett Johansson, Emjay Anthony, Bobby Cannavale, Dustin Hoffman, Oliver Platt, Amy Sedaris, Robert Downy Jr.

Ako moram da se etiketiram i opišem u jednoj reči, za sebe bih rekao da sam hedonista. Uživam u filmovima, ljubavi, vožnji kroz prijatni krajolik, dobroj muzici, prenosima vrhunskog sporta, piću i hrani. Što znači da će me film o bilo kojoj od mojih strasti privući. O ljubavi i seksu su snimili onoliko filmova, vožnja kao takva ima svoj posebni žanr, muzika i sport nisu nipošto izostavljeni, pa čak i različita pića imaju filmove koji ih slave. Međutim, vrlo je malo filmova o hrani i kulinarstvu, kao da je hrana nešto nepristojno, nekad snobovsko, a nekad primalno i primitivno. Ne računaju se po nekoliko lajni dijaloga o hamburgerima (Pulp Fiction) ili o italijanskom “fine diningu” (Goodfellas), kao ni dokumentarci o prehrambenoj industriji i štetnom učinku fast fooda na život i razvoj ili crtani filmovi za decu.

Chef je, mislim, prvi pravi film o hrani koji sam pogledao. Realno, kako se autori toga nisu setili ranije? Hrana je trend, hrana je moda, hrana je scena. Ona je deo našeg svakodnevnog života, ali ima i estetske i standarde kvaliteta. Kuvari su “celebrities”, svako od nas je čuo makar za nekoliko njih. Ne skidaju se s televizije, bilo u formi “običnih” emisija, bilo kao deo “reality” programa, a u naprednim zemljama postoji čitav niz novinarskih zanimanja vezanih za kulinarstvo, od specijalizovanih fotografa do ozbiljne kritike.

Chef nas pomalo uvodi u taj svet hrane i fame o hrani. Naš junak je Carl Casper (Favreau), cenjeni i poznati kuvar koji baš i ne uživa u svom poslu. Mislim, dobar je on, zna sve fore i fazone, radi u dobrom restoranu i okružen je ekipom koja ga poštuje kao šefa i vođu, ali stalno radi jedno te isto, iako bi rado probao nešto novo i pratio kulinarske trendove. Krivac za to je vlasnik restorana (Hoffman), ziheraš kome je više stalo do novca nego do statusa. Frka na poslu nastaje kada cenjeni kritičar Ramsey Michel (ime je vrlo očita asocijacija) napiše pogubnu kritiku Carlovog menija, iz čega se razvije obračun ove dvojice preko interneta. Odjednom, Carl je bez posla i bez love, pa pod hitno mora da pronađe novu inspiraciju. Ni na privatnom planu Carl nije baš ostvaren. Razveden je, sa sinom (Anthony) ima lošu do nikakvu komunikaciju. Bivša žena (Vergara) pokušava da mu pomogne koliko može, a to se ne čini puno.

Negde na pola filma rasturena familija se “vraća korenima”, u Miami, grad u kome se Carl proslavio kao kuvar. Carl tu pristaje na poslednju opciju da uzme kamionet sa hranom i od njega napravi putujući štand. Tu će film skrenuti na potpunu “feel-good” teritoriju poučne priče o pomirenju, novim veštinama i napretku. Otac i sin će krenuti zajedno na put i učiti jedan od drugoga, a društvo će im praviti Carlov veseli kolega koji je napustio dobar posao kako bi blejao sa svojim cenjenim šefom. Nije naročito realno, ali šta sad.

Ako ćemo iskreno, kada ne snima hranu i ne isfurava kulinarske teorije (ne želim smarati sa tim, u principu je nebitno), Chef je predvidljiv i prosečan filmčić, materijal za jedno gledanje i brzo zaboravljanje. Generalno, režija je solidna, montaža dinamična, muzika cool, hip i u duhu filma, prevladavaju latino ritmovi. Zapravo, nije nimalo čudno da je ovaj film osmislio i realizovao Jon Favreau, glumac, producent i reditelj koji je u Hollywoodu “izgubio strast” nakon dva Iron Mana i finansijske katastrofe sa Cowboys and Aliens, pa je rešio da se vrati svojim indie korenima, od kada datira i njegov scenario za Swingers. Chef je plitka i prvoloptaška metafora o prekretnici u karijeri koju čovek mora da napravi kada izgubi sebe u svom poslu.

Ono što popravlja utisak o filmu su glumci. Ima tu starih lisaca poput Hoffmana, ali i nešto mlađih poput Platta, Downeya i Scarlett Johansson koji su apsolutno perfektni u svojim malim cameo ulogama (Downey tu posebno iskače). Sofiji Vergari sjajno stoji uloga trofejne latino-ženske koja govori loš engleski da je pitanje koliko ona uopšte glumi. John Leguizamo sjajno sekundira kao mladi, veseli kuvar kome je dobra ekipa važnija od dobre love, a Emjay Anthony je sasvim uverljiv kao lagano iritantni klinac. Ali ovo je ipak Favreauov šou i vidi se da je on tu glavni, onako tetoviran, mečkasto debeo, obrastao u bradu, nervozan taman koliko treba.

Sa druge strane, film ima nekoliko krupnih mana. Prva od njih je žanrovska neujednačenost. Počinje kao drama o stresu i gušenju kreativnosti, da bi onda skrenuo u pravcu “feel-good” road movieja čiji dometi završavaju sa fotografijom lepom kao na razglednici. Kada film skrene u tom pravcu naprosto gubi negativce i tako ostaje sve do hollywoodskog “we're all friends here” završetka. Dobra stvar je, međutim, što je moralizacija lagana, a ne teška, popujuća i smarajuća, pa nam sve deluje nekako prirodno i opušteno.

Ono što me je od početka do kraja filma nerviralo je besomučni “product placement”. Nekako bih probavio da film pokušava da nam uvali bilo šta što ima veze sa temom, neke fancy sastojke poput prepeličjih jaja ili kobe govedine, kuhinjske aparate, šerpe, lonce, noževe, neku određenu kuhinju, neki recpet ili ideju da su kamioni – pokretni štandovi gotivna stvar. Ima i toga, ali veoma malo i diskretno. Ali su zato reklame za internet usluge nepodnošljive, a posebno nervira promocija Tweetera na glupi, nesuvisli i mislećem biću uvredljivo dosadni način.

Kada se to izuzme, Chef je prosečan, čak solidan film za opuštanje. Tema i poruka su tu, glumci su sjajno iskorišteni, film je prijatan oku i uhu. Ipak ne očekujte previše. Možda će vas film nadahnuti da odete u kuhinju i napravite dobru večeru, ali to su otprilike njegovi dometi. Da nije raritet sam po sebi (film o hrani i kuvanju), ne bi se ni po čemu izdvajao iz mase sličnih filmova. Ovako će, samo zbog raritetnosti teme (još uvek čekam Tasting Menu), ostati u sećanju duže nego što bi to inače bio slučaj.

Child of God

2013.

režija: James Franco

scenario: James Franco, Vince Jolivette

uloge: Scott Haze, Tim Blake Nelson, Jim Parrack, James Franco

James Franco poslednjih nekoliko godina samo što ne počne da iskače iz paštete. Igra u nekoliko filmova godišnje, barem dva režira, piše scenarije, priče, knjige, slika i puni novinske stupce sa seksualnim skandalima. Kada je neko tako hiperaktivan, a izuzetno dobar u tome što sve radi, možemo ga nazvati genijem. Kada je samo dobar, reći ćemo da je plodan autor. Kada je makar konfekcijski solidan, nazvaćemo ga velikim radnikom. Šta, međutim, reći kada je neko dobar glumac, ali nema nikakvog talenta za režiju, niti za pisanje scenarija, pa ni za čitanje teksta, a u sve to se besomučno gura? Reći ćemo da je pretenciozni megalomanski seronja i umišljena veličina.

Ova kvalifikacija se odnosi na Jamesa Franca. Gledao sam njegov autorski prvenac The Ape i to je bilo toliko amaterski i negledljivo da sam bio čvrsto uveren da ništa njegovo neću više pogledati. Boli Franca dupe za mene, on je u poslednje vreme rekonstruisao “iz glave” 40-minutnu obrisanu i zauvek izgubljenu scenu iz Friedkinovog filma Cruising i svoj uradak nazvao Interior, Leather Bar. Nakon toga se dohvatio američkih klasika i snimio Fauknerov As I Lay Dying, još jedna Fauknerova adaptacija (The Sound and The Fury) je upravo imala premijeru, u planu je još i biopic o Bukowskom. Red je, izgleda, došao i na Cormaca McCarthija. Pošto je Franco već solidno izvisio za adaptaciju novodobnog klasika Blood Meridian, odlučio se jeftinu, indie ekranizaciju ranog i čudno filmičnog romana Child of God.

Budimo pošteni, nije Cormac McCarthy jednostavan za adaptaciju. Istina, on dosta meša formu romana i drame, ali dosta često se oslanja na unutrašnje i spoljne monologe, menja perspektivu i sklon je dugim pasažima razmišljanja i filozofiranja na tragu refleksivne lirike. McCarthija treba znati pročitati, a to često ne zna ni on sam. The Counselor, za koji je McCarthy pisao scenario, je bio u startu propao pokušaj upravo zbog preteškog scenarija sa dugim, pseudo-mudrim replikama. Pročitati McCarthija i pretočiti ga u koherentan film je uspelo jedino braći Coen sa No Country for Old Men.

Child of God je roman podeljen u tri poglavlja, od kojih prvo iznosi anegdote o šumskom ludaku Lesteru Ballardu, čoveku koji živi u divljini mimo pravila i zakona od najranijeg detinjstva, kada ga je majka napustila, a otac se obesio. On krade sitnu živinu, nanosi štetu, lovi ptice i sukobljava se sa “civilizovanim” svetom. Druga dva poglavlja ga prate kroz njegovo dalje onečovečenje i izolaciju, njegovo sve dublje uranjanje u kriminal, ludilo i devijantno ponašanje sa sve silovanjem, nekrofilijom i ubistvima. Kao model za priču je poslužio Ed Gein, poznati američki serijski ubica iz “southern gothic” okruženja 50-ih godina.

Nepotrebno je reći, James Franco nije romanu prišao na pravi način. Ostavio je strukturu u tri poglavlja i naratore iz prvog, i sve to “pojačao” sa karticama sa McCarthijevim tekstom. Ostatak realizacije se svodi na nešto nalik ranoj “Dogmi 95”, forsiranim naturalizmom i mnogo praznog hoda. Lester Ballard (Scott Haze, čija je gluma jedina svetla tačka u filmu) se tako mlati po šumi, kenja i drka u kadru, vuče leševe i sa njima opšti. To bi možda pre X godina bilo šokantno, sada je samo neukusno. Scena koja o tome najbolje govori je scena u kojoj mu cure sline iz nosa, do tančina preneta iz romana. Ostali likovi, šerif (Nelson), njegov zamenik (Parrack) i vođa seoske rulje za linč (James Franco u vrlo neinspirativnoj ulozi) jedva da su prisutni u filmu i nikada nam nije jasna motivacija zašto su se baš navrzli na nesrećnog ludaka Ballarda.

Sigurno postoje i gori načini da se troši u Hollywoodu zarađeni novac nego ovakve amaterske ekranizacije klasika američke literature. Franco bi mogao postati zaštitno lice neke organizacije za skupljanje humanitarne pomoći, pudlica nekog diktatora ili ne-daj-bože usvajati siročad po svetu. Ali sigurno postoje i bolji hobiji, pa ako to baš mora biti neka umetnost, a ne klasici poput ekstremnih sportova, kurvi, pića i droge,  ne znam zašto je Franco ne podeli sa svojim prijateljima, a ne sa celim svetom. Child of God funkcioniše jedino kao loš primer, nekakva anti-ekranizacija. Ako je to bio umetnički stav, spreman sam da nađem poštovanja za to. Ali sve mi to smrdi na pretenciozni amaterizam u stilu Malog Đokice.

Oh Boy / A Coffee in Berlin

2012.

scenario i režija: Jan Ole Gerster

uloge: Tom Schilling, Katharina Schuttler, Justus von Dohnanyi, Marc Hosemann, Friederike Kempter, Urlich Noethen, Lis Bötner, Michael Gwisdek

Oh Boy je mali, nezavisni, umetnički film reditelja – debitanta koji je napravio omanje čudo kada je počistio nemačke nacionalne nagrade za film prošle godine. Budimo iskreni, nacionalne nagrade za film nisu relano merilo ničega, ali tu dolazimo do jednog zanimljivog obrata. Oh Boy je do nogu potukao favorizirani film Cloud Atlas, koji je, istina, komad pretencioznog pseudo-filozofskog proseravanja zamotan u spektakl, ali ta spektakularnost je služila kao pokazna vežba moći nemačke filmske industrije, što je direktno povezano sa moći nemačke privrede i ekonomije. Takav ishod se može porediti jedino sa situacijom u kojoj je hiper-producirani spektakl Avatar izvisio u sezoni nagrada u korist The Hurt Locker.

Oh Boy je, izvan tog hype-a, jedan neobičan, ali i neujednačen film. Izraz “style over substance” ovde svakako važi, ali to ne znači da nema sadržaja i značenja, nisu čak ni u drugom planu, ali čini se kao da je autoru bitnije kako će nešto upakovati nego šta će i kako reći. Uticaji se mogu nabrojati razni, od francuskog Novog vala, preko ranog Woody Allena, američke “stand-up” komedije, uz dozu slapsticka, nightmare logica (jako vidljive poveznice sa Scorseseovnim After Hours), pa sve do mumblecore varijante.

Glavni lik čiji jedan obično-neobičan dan u životu pratimo je Niko Fischer (Schilling), bivši student prava, hipster, lenjivac i besposličar koji čak nije javio ocu da je batalio studije kako bi nastavio da mu izvlači džeparac. Niko je predstavnik te naše izgubljene i nesnađene generacije koja zapravo ne zna šta želi, kojoj je sve mrsko i koja sve posmatra cinično i apatično. Čini se da je sve što Niko želi šoljica kafe, ali će za nju izvisiti kroz ceo film na najrazličitije moguće načine. Čak i kad ne upada u komične ili neprijatne situacije, čini se da mu se zapravo ne da da se potrudi makar za tu jebenu šoljicu kafe.

Dan mu počinje sa konačnim raskantavanjem sa curom. Nakon toga ima razgovor sa službenim psihijatrom koji je tu da proceni da li Niko, uhvaćen da vozi u lagano pijanom stanju, sme zadržati svoju dozvolu. Niko pokušava da stvar izgladi, ali ga psihijatar provocira uglavnom iz čiste obesti. Ta scena ima neku kafkijansku notu. Uslediće čudan susret sa novim susedom koji patološku potrebu za ljudskim društvom i ramenom za plakanje maskira poklonom za useljenje. U toku dana će Niko biti provaljen i spušten na zemlju od strane oca (“ošišaj se, kupi normalne cipele i nađi posao”), imati veoma čudan sastanak sa nekada debelom, a sada znognom školskom drugaricom, visiti na filmskom setu i slušati sećanja jednog starog gospodina na Berlin njegovog detinjstva, za vreme rata, čije su jedine brige vezane za Kristalnu noć bile to što zbog silnog razbijenog stakla neće moći da vozi bicikl.

Film je zapravo sastavljen od niza vinjeta u striktnom hronološkom redu. Njihova logičnost je upitna, ali ne smeta. Pored već navedenih, krupnijih događaja, tu je još gomila komičnih situacija u koje Niko upada, poput naručivanja obične kafe u “organic” kafiću, pokušaja da “povrati” sitninu koju je greškom bacio beskućniku, susreta sa kontrolorima u javnom prevozu ili sa huliganima na ulici. Sve to neodoljivo podseća na “newyorške” filmove, sva ta bleja i hipsteraj, umetnost i nadri-umetnost. Čak je i stav ljudi iz velikog grada isti: nadrkan i nimalo srdačan.

Neujednačenost u tonu se oseća i ponekad je zamorna, što je rezultat tolikih različitih uticaja, od kojih su neki zasnovani na suprotnim pretpostavkama. Recimo, mumblecore pretpostavlja običnost i jednostavnost, dok nightmare logic sam po sebi zahteva nemalu dozu fantastike i estetike čudnog i neverovatnog. Pa ipak, odlična gluma, pre svega Toma Schillinga koji svoj lik predstavlja kao simpatičnog momka, a ne karikaturu klošara, ali i sporednih, manje ili više poznatih nemačkih glumaca, film čini gledljivim i prijatnim iskustvom. Kada se tome dodaju odlična crno-bela fotografija i sjajni jazz soundtrack, opšti utisak je zadovoljavajuć.

Budimo iskreni, Oh Boy nije film koji “pomera planine” i više liči na akademsku stilsku vežbu. Neki delovi su dosta bolji od filma u celini, nekoliko trenutaka predstavljaju vrhunac suptilnog humora, a i ispod površine se krije jedno sasvim legitimno kritičko promišljanje o današnjoj generaciji jedva sposobnoj da se pokrene iz apatije, koja samo nemo posmatra i mrzi prethodnu generaciju opsednutu plitkim statusnim simbolima, ali joj to ne smeta da uživa u blagodetima svojih situiranih roditelja. Negde su tu možda krije i bolji film, fokusiraniji, verbaliziraniji, oštriji i elokventniji, ali ovaj prvenac savršeno hvata duh sadašenjg vremena iz perspektive mladog i veoma zbunjenog čoveka koji je dosta dugo odlagao da se suoči sa stvarnim svetom.

A perdre la raison / Our Children

2012.

režija: Joachim Lafosse

scenario: Mathieu Reynaert, Thomas Bidegain, Joachim Lafosse

uloge: Emilie Dequenne, Tahar Rahim, Niels Arestrup

Čak i ako izuzmemo uvodnu scenu, flashforward spoiler nalik onom iz Amour, čak i ako tu scenu ne povežemo sa engleskim prevodom naslova, u filmu ima dovoljno znakova da se priča neće dobro završiti. Tu je atmosfera teskobe među uskim krugom likova i dramatična klasična muzika koja čini 90 % soundtracka. U filmu se to nigde ne spominje, ali priča je bazirana na istinitom događaju koji je potresao Belgiju – ubistvu petoro dece koje je počinila njihova majka. Takvi događaji znaju da odjeknu daleko, a ovaj po svojoj monstruoznosti lagano šije i crnu hroniku u balkanskoj žutoj štampi.

Srećom, ovo je više rekonstrukcija na bazi pretpostavki nego ekranizacija kroz doku-dramu. Upoznajemo mladi par, perspektivnog doktora marokanskog porekla Mounira (Rahim) i učiteljicu Murielle (Dequenne). Oni su strastveni i zaljubljeni i planiraju venčanje. Onda na scenu stupa Andre (Arestrup), stari doktor i Mounirov mentor koji za Mounira ima veći značaj nego njegova najbliža familija. Priroda njihovog odnosa nam nikako nije jasna. Da li su pederi? Da li je Andre samo mentor i stariji kolega, možda profesor sa fakulteta? Je li očinska figura ili poočim? Da li je Mounir u njihovom odnosu neki sirotan, post-kolonijalni rob koji duguje zahvalnost belom gospodaru i dobročinitelju.

U početku Mounir pokušava da se nekako oslobodi Andreovog sveprožimajućeg i kontrolirajućeg pritiska, dok Murielle razmišlja logičnije: Andre leži na parama i voljan je da pomogne, pa zašto ga ne istrpeti i iskoristiti tu ničim izazvanu dobrotu. Znamo iz filmova, a i iz života, da dobrota nikad nije ničim izazvana i da dolazi na naplatu.

Mladi par se venča, a Andre je kum. Svadba je mala, ali ukusna i interkulturna. Pojavljuje se Mounirova familija i Muriellina lagano trashy sestra. Odnosi su čudni i napeti. Otkrivamo da je Andre oženio Mounirovu sestru, ali da ne živi s njom, da je brak samo formalan radi vize. Otkrivamo i da Mounirov brat žarko želi da dođe u Belgiju, ali da mu je za to potreban brak. Politički usmereni kritičari već trljaju ruke i anticipiraju film o neo-kolonijalizmu, kultur-rasizmu i klasnim razlikama. I u pravu, ali samo delimično.

Nakon svadbe, film se zatvara u kuću, a kada u već čudnu domaću situaciju uleti i jedno po jedno dete, ukupno četvoro, teskoba raste do neizdrživosti. Film postaje veoma mračna studija karaktera i njihovih odnosa, a već fragmentarna struktura postaje još izlomljenija. Nije to stvar fluktuirajuće hronologije, ona je fiksirana i ide napred, ovde se radi o komadićima informacija koje se uklapaju u slagalicu.

Film menja fokus sa Mounira, osrednjeg do lošeg lekara ili socijalnog radnika (film nije baš precizan po tom pitanju) čija je jedina opcija da radi kao Andreov asistent u kućnoj ordinaciji, na Murielle i njenu sve veću teskobu, depresiju i umor. Gledamo je kako propada, sa svakim detetom sve više. Gotovo je sigurno da deca nisu razlog, barem ne jedini. I vidimo da se Andreova dobročinstva plaćaju slepom poslušnošću u njegovoj patrijarhalnoj diktaturi koja se ispoljava kroz “micro-management”, odnosno upravljanje svakom sitnicom. Mounir nema snage ni volje da mu se odupre, tako da je Murielle manje ili više sama u svojoj svakodnevnoj borbi.

Glumci su odabrani sjajno. Emilie Dequenne je karijeru započela kod braće Dardenne i to je kod nje razvilo sklonost ka glumi u zahtevnim, naturalistički intoniranim filmovima. Slabija glumica bi se polomila sa ovakvim emotivnim lukom kod lika, ali Emilie je naprosto sjajna. Niels Arestrup i Tahir Rahim su već imali uloge pasivno-agresivne očinske figure i pulena-početnika. Ovog puta je situacija drugačija nego u Un Prophete, ali njihov “casting” zajedno nije ni najmanje slučajan. To može biti “in character” šala koju su nam servirali scenaristi i reditelj, s obzirom da se najmanje jedan lik oseća kao u zatvoru, omaž tematski poptpuno različitom filmu, ali i priznanje činjenice da je Tahir Rahim majstor da odigra nesnađenost, a Niels Arestrup apsolutni gospodar pasivne agresivnosti bazirane na stvarnom ili izmišljenom autoritetu. 

Joachim Lafosse je značajno ime belgijskog filma, ali nema planetarnu slavu. Ponavljanje reči “Private” u njegovim ranijim filmovima može ukazivati i na političke stavove, ali se uglavnom bavi izvitoperenim odnosima između ljudi koji bi trebali biti bliski. Ti filmovi su atmosferični, svedeni na malo likova i lokacija i čine se veoma intimnim. Moguće je da se drži saveta poznatijih zemljaka, Dardennovih, da lični odnosi moraju stajati pre političkog ili socijalnog konteksta. A perdre de la raison je pravi primer za to.

Pomenuo sam atmosferu i ona dosta podseća na Virgin Suicides. Ona i nagoveštaji preuzimaju ceo film, iako postoji i nekakva radnja. To je dobro jer pušta glumce da briljiraju, i oni to čine iz scene u scenu. Međutim, otkrića su daleko od šokantnih, pa nam se čini da nijedan drugi ishod nije moguć. Our Children deluje kao dosta lakša varijanta u poređenju sa Miss Violence, filmom na sličnu temu familijarne disfunkcije. To ne znači da je loš film, samo da će ga se malo ko setiti za koju godinu.

The Big Ask

2013.

režija: Thomas Beatty, Rebecca Fishman

scenario: Thomas Beatty

uloge: David Krumholtz, Melanie Lynskey, Zachary Knighton, Ahna O'Reily, Jason Ritter, Gillian Jacobs, Ned Beatty

Radni i prvi festivalski naslov glasio je Teddy Bears, ali je promenjen u The Big Ask ne bi li zaličio na kultni The Big Chill (1983). Upravo to nam se i sprema, moderni klon The Big Chill. Čini mi se da to postaje žanr za sebe u američkoj “indie” kinematografiji. Imamo masu takvih filmova gde se staro društvo skupi na godišnjici mature, sahrani ili venčanju pa tu izbije nekakva kriza uslovljena nerazjašnjenim odnosima, frustracijama, željama i htenjima koju valja rešavati kroz ceo film. Ne treba posebno naglašavati, taj trend već lagano smara.

Ovde se staro društvo okuplja na odmoru usred pustinje. Zašto bi neko tamo išao na odmor, nije jasno, kao ni mnogo toga u ovoj brljotini od filma. Sve u svemu, imamo tri para, tu su Andrew (Krumholtz) i Hannah (Lynskey), Dave (Knighton) i Zoe (O'Reily), te Owen (Ritter) i Emily (Jacobs). Andrew figurira kao pokretač radnje, on je upravo sahranio majku i nikako da se pomiri s tim. Zbog toga je dobio ideju kako je jedino što će mu pomoći “velika injekcija ljubavi”, odnosno orgija sa sve tri prisutne žene. Hannah se nadala da će se Andrew makar suzdržati da pomene nešto tako glupo, a on to čak zahteva kao što derište zahteva novu igračku. Dave i Zoe će imati okapanje oko toga, jer je Dave spreman da pomogne svom prijatelju i urazumi ga, dok Zoe navija za opciju “pokupimo prnje i palimo odavde”. Njihovoj situaciji ne pomaže ni to što ju je Dave zaprosio pred odlazak na put, ali je ostao bez odgovora. Owen je još i nekako spreman da proguta plan jer se sprema da naskoči na Hannu.

Tu se još pojavljuje i komšija (autorov otac Ned Beatty) koji traži psa kojeg Andrew sakriva. Šta taj pas predstavlja? Ne znam i nisam čak ni siguran da želim da znam. Otprilike, samo sam čekao da se film završi, iako su se uglavnom televizijski glumci snašli koliko su mogli u svojim ulogama, a režija je ionako bila nenametljiva.

Ako se ovakav film može opisati u jednoj reči, onda je ta reč tupilo. Premisa je idiotska, ali ne toliko idiotska da iziritira. Likovi su nezanimljivi i nesimpatični, obični dosadni ljudi sa kojima ne bih nikad popio pivo u baru. Ali ono što apsolutno ubija volju za gledanjem ovog filma je kriminalno loš scenario koji ima materijala otprilike za jednu epizodu sitcoma (a i premisa je slično uverljiva). Ta praznina i neuverljivost nisu ispeglani ni komičnim tonom, ni ozbiljnijom razradom likova, njihovih pozadina i njihovog psihološkog stanja, pa čak ni lukom radnje.

Možda je olakšavajuća okolnost u ovoj situaciji da su i Thomas Beatty i Rebecca Fishman debitanti sa skoro nikakvim referencama u filmskoj industriji. Thomas Beatty je bio asistent nekim producentima na uglavnom bezveznim filmovima, njegova koleginica niti to. Biće da je tata Ned Beatty, cenjen i poznat glumac, potegao neke veze ne bi li njegov junior snimio svoj prvi i moguće jedini film.

Sve u svemu, The Big Ask dobija jedno veliko “ne” od mene.

Miss Violence

2013.

režija: Alexandros Avranas

scenario: Alexandros Avranas, Kostas Peroulis

uloge: Themis Panou, Reni Pittaki, Eleni Roussinou, Sissy Toumasi, Kalliopi Zontanou, Constantinos Athanasiades, Chloe Bolota

Iskreno, nemam puno iskustva sa grčkom kinematografijom. Pogledao sam poneki grčki festivalski film iz 90-ih i uglavnom su mi se takvi filmovi činili kao larpurlartistički daveži. U poslednje vreme se, međutim, pojavio nekakav niz grčkih festivalskih filmova koji deluju potpuno drugačije. U pitanju su uglavnom čudni i neprijatni filmovi smešteni u okruženje disfunkcionalnih familija. Dogtooth (2009) i Attenberg (2010), pa i Alps (2011) su primeri za to. Novinari i kritičari su već skovali naziv za filmove tog tipa i on glasi “Wierd Wave”, i ako grčki filmovi održe kontinuitet i pridobiju još veću pažnju filmskih festivala i relevantne kritike, moguć je rumunski scenario: čvrsta, nezaustavljiva art produkcija.

O Miss Violence se dosta pričalo i publici je poznato dosta pojedinosti o filmu. Znamo da je snimljen u digitalnoj tehnici, na malo lokacija (većina radnje se odvija u jednom stanu) i da je budžet iznosio oko 80.000 €, što nije ozbiljan novac čak ni u uslovima balkanske kinematografije. Znamo da je film izazivao šokove i skupljao nagrade i dobre kritike. Znamo i da nam naslov obećava nasilje, samo nismo sigurni kakvo.

 

Već od početka vidimo da je nešto pomereno. Imena glumaca i ekipe su ispisana u fontu nalik na pisaću mašinu i to je jasna asocijacija na stare novinske ili policijske izveštaje. Film počinje u navedenom stanu, trosobnom ili četvorosobnom, u novogradnji, ni po čemu posebnom. Njegovi stanari su predstavnici šire familije u tri generacije. Tu su čovek i žena od po 50+ godina, jedna žena od tridesetak godina i četvoro školske dece – dvoje u starijim razredima, dvoje u mlađim. Jedno od te dece, Angeliki (Bolota), slavi jedanaesti rođendan. Atmosfera je gusta i neprijatna, vidimo da je familija disfunkcionalna i neopuštena čak i za vreme slikanja i rezanje torte. Plešu uz nedvojbeno mračnu Cohenovu pesmu Dance Me to The End of Love i to je prvi pravi znak za uzbunu – ko još nešto slavi uz pesmu sa temom iz Holokausta? Scena se završava u gotovo crnohumornom obratu kada slavljenica Angeliki skoči kroz prozor, dok se ostali pitaju gde je uopšte ona.

Film prati događaje koji uslede nakon njene smrti, zaplet je kompleksan i polako nam se otkriva, dozirano i sa jakim osećajem za dramu. Isprva nemamo pojma koji su tačno rodbinski odnosi u kući. Eleni (Roussinou) je Angelikina majka, doduše malo premlada, otupela od bola ili samo tupava. Kućom upravlja njen otac (Panou), u svemu mu sekundira njegova žena (Pittaki). Disciplina je čelična, sastavljena od preciznih rituala i kazni za njihovo nepoštovanje. Najstarije dete (za koje se tek kasnije otkrije da je tetka, a ne sestra ostaloj deci) Myrto (Toumasi) pokazuje prve znake tinejdžerskog bunta na koje stariji reaguju sa fizičkim i drugim kaznama. Dvoje male dece, Alkmini (Zontanou) i Philippos (Athanasiades) uglavnom poštuju pravila, iako ih ne razumeju, a kada ih prekrše – čeka ih kazna.

 

Svima u stanu kao pretnja nad glavom visi socijalna služba koja mora da proveri je li samoubistvo devojčice imalo veze sa uslovima života u zajedničkom stanu, kao i da li je mala trpela nasilje od svojih bližnjih. S tim u vezi, maska mora da se održi. Problem predstavlja i to što je Eleni opet trudna, a otac njene ostale dece se vodi kao nepoznat.

Državne službe, socijala, škola i policija, uvode nas u socijalni aspekt filma. Jasno, Grčka je u dugoročnoj ekonomskoj krizi i pitanje hoće li ta kriza ikada proći, kao i koliko je duboko dno koje država i njeno stanovništvo moraju dotaći. Taj kontekst je neizbežan u grčkim filmovima. S tim u vezi, jasan nam je socijalni status aktera filma. Oni uglavnom žive od socijalne pomoći, a glava kuće ponekad ima posao, a ponekad ne. Ipak, to je samo “background” koji film povezuje sa Grčkom danas, dok je tema Miss Violence daleko univerzalnija, više nego moguća i u kriznim i u ne-kriznim situacijama. U pitanju je ogled o psihopatologiji, perpetuiranom nasilju i pre svega o ljudskoj gadosti, nepodložnoj mestu i vremenu.

 

Zbog toga je Miss Violence, jednom kada se misterija otkrije, još šokantniji i neprijatniji film. Usuđujem se reći da je crn kao dno bunara, ako ne i crnji. U njemu nema ni tračka nade, sve je neizbežno i bezizlazno. Tome odlično doprinosi i sterilna, oštra, mirna kamera i fantastična gluma koja nam otkriva neverovatan, a tako realan spoj zlobe i gluposti. Ipak, ono u čemu Miss Violence briljira je odmerena režija i nepogrešiva dramaturgija koja nam otkriva samo onoliko koliko možemo da podnesemo i mrak u filmu malo po malo podiže i podiže. Kraj je šokantan, ali je, uzevši sve u obzir, i jedini moguć. Porazan.

Miss Violence je odličan film, ali nije za svakoga. U pitanju je film koji je teško, naporno i mučno gledati i koji ubija u pojam. Snimljen sa distance, ali bez pokušaja osude i popovanja, mnogima će se učiniti bolesnim. Uverljiva gluma i vešta režija ga čine samo još strašnijim.

Sex Tape

2014.

režija: Jake Kasdan

scenario: Kate Angelo, Jason Segel, Nicholas Stoller

uloge: Cameron Diaz, Jason Segel, Rob Corddry, Ellie Kemper, Rob Lowe, Nat Faxon, Jack Black, Harrison Holzer

Ima jedan bioskop u centru grada u koji često idem kada moram da ubijem nekoliko sati vremena. Gotovo po pravilu u njemu gledam užasne filmove, najčešće romantične ili seksualne komedije koje se još nisu pojavile na DVD-u ili VOD-u. To govori malo o meni (da nemam standarde kada moram da ubijem vreme i da ću radije odgledati loš film, nego raditi nešto konstruktivnije), a malo više o programskoj shemi dotičnog multipleksa. Moja logika je prosta: dajte mi film koji nisam gledao / naručio, da nije za uzrast ispod 13 godina i da ne čekam puno.

Bilo nas je dvojica u sali. Profesionalno deformirani filmski kritičar, to jest ja, i još jedan gospodin mojih godina. Njegovi motivi mi nisu jasni. Možda je i on, kao i ja, morao da ubije nekoliko sati vremena, pa daj šta daš. Možda je redovni “pacijent” dotičnog bioskopa. Muškarci ovakve projekcije obično posećuju kao pratnja svojim sadašnjim i budućim curama, ali ovaj gospodin je bio upadljivo sam. Možda se, nesretnik, ponadao da će u filmu koji se zove Sex Tape biti dovoljno materijala za “džepni bilijar”, ali tu je izvisio. Empirijsko znanje nam govori da su ovakvi filmovi “all show and no go”, da je većina toga u izlogu (traileru), da se o seksu priča, a i kada se prikazuje nekako je mlitav, čedan, stiliziran da ne sablažnjava konzervativnu publiku.

Sex Tape je od najgore vrste filmova. Lažno provokativan, zapravo duboko konzervativan i banalan. Nerealan do daske, ali bez ikakve poente i bez ikakvog razloga za to. Glup, ali bez osvete. Transfer neprijatnosti radi transfera neprijatnosti. Pešački. Loše napisan, loše odglumljen, loše režiran. I povrh toga, zlobno alav na pare.

Krenimo od radnje. Annie (Diaz) i Jay (Segel) su mladi bračni par u gotovo idealnim životnim prilikama. On je DJ na radiu, ona je “full time” mama koja o tome piše i blog za koji ima ponudu od proizvođača igračaka. Imaju dvoje zlatne dece, starmalog sina i preslatku kćerkicu. Međutim, njihov problem je da se već dugo nisu jebali. A nekad su to radili stalno, nekoliko puta na dan, na javnim mestima, pod tušem, gde god. A jebiga, ostarilo se, sada su umorni i opterećeni nedaćama svakodnevnog života.

Ne bi li oživeli vezu, ipak je ovo film na premisi “nekad smo se mi jebali dugo, i ti si se tada mrdala” (Sky Wikluh, U kandžama vepra) oni se dosete da naprave ultimativni sextape intoniran kao vodič kroz svet seksa. Umesto da to sutradan izbrišu, Jay to pošalje na “cloud”, pa to kroz “sync” dospe na sve stare iPade koje je on ispoklanjao svojim prijateljima, poštaru i Anninom novom šefu. U tom trenutku se dešava izmena: “sex comedy out, nightmare logic comedy in” i dvoje naših blesana kreću u trku sa vremenom da pronađu i pokupe dotične uređaje pre nego što... whatever.

Humor u filmu je toliko užasan da se prethodna sradnja trojca Diaz-Segel-Kasdan, polu-idiotska seksualna komedija Bad Teacher, u poređenu sa Sex Tape, čini kao Vesele žene Windsorske po kvalitetu humora i razrade. Svaki štos je toliko isfuran da bi trebalo lupiti porez na tako bajate štoseve. Imamo šale o erekciji. Imamo velikog psa koji velikog tupana juri kroz kuću. Imamo naizgled smernog biznismena (Lowe) koji u slobodno vreme sluša Slayer i gangsta rap, šmrče kokain i drži dildo u svom noćnom ormariću. Imamo porno-magnata (Black) koji je zapravo samo biznismen i povrh toga izuzetno mudar čovek. Imamo njegovo trominutno nabrajanje konkurentskih porno sadržaja sa sve zatupastim igrama rečima. Imamo prve komšije (Corddry, Kemper) koji su perverznjaci i njihovog sina (Holzer), za kojeg nam je odmah jasno da s njim nije baš sve u najboljem redu.

Mali Harrison Holzer još je i najsvetlija tačka u filmu, barem što se glume tiče. Inače uvek solidni Rob Corddry i Ellie Kemper ovde su potpuno potrošeni uludo, ali to je mana filmova u kojima ima materijala za otprilike jednu epizodu sitcoma, a razvučeni su na 90 minuta trajanja. Slično se može reći za Roba Lowa, koji praktično glumi freakshow. Od Cameron Diaz nije za očekivati ništa bolje, ona možda nije tako loša glumica, ali po pravilu bira idiotske uloge u idiotskim filmovima. Pravo iznenađenje je Jason Segel, koji je, izgleda, toliki panj od glumca da nije u stanju da iole uverljivo izgovori dijaloge koje je sam pisao.

Najgore od svega, ovde imamo toliko reklame za Apple proizvode da se čini da Sex Tape nije ništa drugo nego reklama za Apple (i kućnu pornografiju). Hej, iPad je čudo i svako mora imati bar milion primeraka istim, po soma dolara komad, a uz to ima neverovatne opcije za sinhronizaciju arhiva, čak i kad vam to ne odgovara. Nisam od onih anti-protivnih ljudi kada su reklame u pitanju, reklamiraj ti, brate, šta ti je volja. Problem je u vređanju inteligencije potrošača, to jest mene. Ili mi jasno stavi do znanja da je to reklama i zajebancija (francuski Taxi), ili tu svoju reklamu nekako uroni u priču da se to može progutati (The Internship). Sex Tape je i na tom planu potpuno debilan film.

Jake Kasdan dolazi iz filmaške familije. Njegov otac Lawrence ima iza sebe 4 nominacije za Oscara kao scenarista i producent. Jake je imao sve prilike da se razvije u filmaša. Čak je i početak karijere govorio tome u prilog, kada je proizvodio sasvim pristojne filmove. Bad Teacher i sad Sex Tape su filmovi koji će mu verovatno odrediti karijeru štancera debilnih komedija.

Ipak se jedna pozitivna stvar može izvući iz svega: Sex Tape je, zbog svoje lenjosti i gluposti, loše prošao na “box office”-u. Rekao bih da ima nade i da je Einstein ipak bio u krivu: ljudska glupost je enormna, ali ipak konačna. Loša stvar je što to Kasdan i društvo neće osetiti – oni su se već naplatili od reklama.