Night Fare

2015.

režija: Julien Seri

scenario: Julien Seri, Cyril Ferment, Pascal Sid, Tarubi

uloge: Jonathan Howard, Jonathan Demurger, Fanny Valette, Jess Liaudin

Pita mangup u taksiju na semaforu: “Izvinite, je l’ mogu da zapalim?” Taksista odgovara: “Pa, zapali.” Mangup otvori vrata i zapali napolje. Opet počinjem kritiku s lošim vicem, ali istina je da se sa taksistima ne valja zajebavati. Tome nas uči i Night Fare, film koji povremeno izgleda kao dobar vic, a češće kao loš.

Lokalac Luc (Demurger) i Englez Chris (Howard) su nekada bili najbolji ortaci, sitni krimosi na ulicama Pariza. Chris je čak imao devojku Ludivine (Valette) i spremao se za zajednički život s njom, dok nije odjednom nestao, odnosno preselio se u Englesku. Nekoliko godina kasnije, Chris se vraća u Pariz, Luc ga dočekuje i vodi na noć ludog žuranja. Novina je da su Luc i Ludivine sada kao zajedno, a novina je i da Chris nije više usijana glava kao što je bio.

Ostavimo sad ljubavni trougao, tako standardni deo francuskog i ne samo francuskog krimića, on će se povući kao džoker kada zatreba. Suština priče je da se ni žurka nije končala baš bajno za dvojicu (bivših) ortaka, a treba nekako i doći kući. Dva mamlaza ne samo da zaustave potpuno pogrešan taksi kojeg vozi potpuno pogrešan, sablasan tip (Liaudin), nego i Luc pokuša sasvim pogrešan “stunt” u toj situaciji: da drugari zapale i ne plate.

Isprva nam je malo suviše čudno zašto ih taksista tako revnosno prati. Da je u pitanju samo račun od 50-ak eura, on bi ih ili pustio, ili nalupao i naplatio se. Umesto toga, on ih sistematski proganja i plaši, a jasno je da može u jednoj tuči da pobije celu bandu ozbiljnijih kriminalaca (sa svojim potezima podseća na montrealsku trash ikonu, Le Bagmana) i patrolu interventnih policajaca pride. Ima li to veze sa njihovom prošlošću, sadašnjošću, sa taksistinim ludilom ili sa nečim što prevazilazi njihove male živote?

U početku se čini da će nas Night Fare osvojiti svojom atmosferom kojom dominiraju znakovito ćutanje i neonska estetika pojačana sintetičkim soundtrackom, kao da je sve to preuzeto iz Refnovog Drivea, uz semi-monstruoznog negativca koji film drži u balansu između akcije i horora. Međutim, čak i pre polovine filma od ekonomičnih 80-ak minuta pogodiće nas spoznaja da dramaturgija filma apsolutno nema smisla, osim da nas kroz prazan hod otfura od jednog do drugog predviđenog “set-piecea”. Ništa novo za eksploatacijske filmove, ali ovde nije toliko problem što smo sve što vidimo videli već u boljem izdanju, koliko je poražavajuća činjenica da je sve što vidimo granično retardirano.

Da se ne lažemo, ima tu vizuelno zanimljivih momenata, akcionih scena, vožnji i klaustrofobičnih susreta, a tučnjava među prijateljima snimljena skoro potpuno statičnom kamerom čini se kao jednostavno i interesantno rešenje suprotno onoj nepreglednoj varijanti snimanja iz blizine po svaku cenu. Film čak uspe da nas u jednom trenutku navede na krivi trag, iako bi zbog pomanjkanja interne logike u tom trenutku već morali prestati sa praćenjem radnje.

Štos je što osim tih nekoliko bljeskova film zapravo nema smisla, u pojedinostima, kao ni u celini. Zapravo, više izgleda kao nekakav materijal koji treba iseći na inserte i koristiti kao svoj portfolio šta se sve može uraditi u roku od tri meseca za vreme čega je urađeno bukvalno sve, od pisanja scenarija, preko finansiranja i castinga do snimanja, sve to uz budžet od ispod milion eura i u jednom od najskupljih gradova Evrope. Iako je delimično očekivano, ipak treba odati priznanje Seriju i armiji pomoćnika za to što Pariz ne deluje nimalo turistički, nego naprotiv, kao veliki prljavi grad.

 I šta s tim na kraju? Pa ništa, nema veze, film nema veze s mozgom, pa zbog toga ne može baš ni biti zabavan. Svaka čast za trud, ali valjan prouzvod iziskuje i vreme i predan rad. Night Fare to nije.

Confirmation

2016.

režija: Rick Famuyiwa

scenario: Susannah Grant

uloge: Kerry Washington, Wendell Pierce, Greg Kinnear, Jeffrey Wright, Bill Irwin, Grace Gummer, Treat Williams, Alison Wright

Problem sa televizijskim filmovima je suština medija za koji su napravljeni. Najjednostavnije rečeno, televiziju ne gledamo na isti način na koji gledamo filmove u bioskopu. Televizija je neka vrsta usputne distrakcije ili makar kao aktivnost mora podrazumevati i trpeti distrakciju okoline, najčešće nismo sami u mraku. Zbog toga je režija televizijskih filmova konzervativna i neupadljiva, a intervencije su retke, cilj nije pokazati umeće, čak ni ispričati priču koliko preneti informaciju. To se posebno odnosi na filmove sa etiketom “po istinitom događaju”.

Confirmation je takav film, televizijski i po istinitom događaju, čak veoma visoko profiliranom u Americi do te mere da se smatra istorijskim. Radi se o imenovanju Clarencea Thomasa (Pierce) za sudiju vrhovnog suda, kontroverzi i komitetskom saslušanju koje je usledilo. Godina je 1991. i Thomas je na tu poziciju imenovan po rasnom ključu, kao crnac koji nasleđuje crnca, i to prvog crnog sudiju vrhovnog suda u američkoj istoriji. Međutim, Thomas nije nikakav borac za ljudska prava nego težak konzervativac i poslušni pion tadašnjih političkih moćnika. Kontroverze, pak, nisu usledile zbog njegovih političkih opredeljenja nego zbog jedne druge pojave o kojoj se do tada manje pričalo, a koja će postati dominantna tema u javnom diskursu od 90-ih nadalje. Reč je o seksualnom uznemiravanju.

Njega je, naime, optužila nekadašnja saradnica, kasnije profesorka prava na univerzitetu, Anita Hill (Washington) da ju je seksualno uznemiravao neprimerenim komentarima i prepričavanjem pornografskog sadržaja. Izbila je afera koja je oštro podelila američku političku scenu, ali i celokupnu javnost. Nakon saslušanja i brojnih političkih igara, dogovora i preraspoređivanja, Thomas je na kraju potvrđen, ali je zauvek ostala senka sumnje, a seksualno uznemiravanje je od tabua postala legitimna tema.

Sa jedne strane imamo pravničku dramu po mehanici ne mnogo različitu od sudske, razlika je jedino u tome što komiteti samo saslušavaju, a ne presuđuju, prosto i jasno urađenu kao što je to običaj na televiziji. Drugi nivo toga su pravnička i politička nadmudrivanja daleko od očiju javnosti gde ćemo čuti i poznata imena, recimo još uvek aktuelnog potpredsednika Bidena (Kinnear) i sive eminencije Senata Teda Kennedyja (Williams). Treći nivo priče je praćenje tog slučaja, odnosno skandala kroz medije i tu zapravo imamo nešto zaista interesantno: vrlo vešto uklopljene arhivske televizijske snimke. Javnost je bila i ostala podeljena, slučaj je dospeo do toga da ga se parodira u humorističkom programu, a neki detalji su postali pop-kulturne reference. Odluka da se ne ide na flashback scene u kojima se otkriva šta se stvarno dogodilo je ispravna jer to zapravo i nije dugoročno bitno.

Sama tema filma nas tera da zavrtimo neki svoj film u glavi i prisetimo se drugih političkih skandala na sličnu temu koji su ponekad i koštali karijere aktere koji su u njima učestvovali. Uzevši u obzir Trumpovu rasističku i seksističku kampanju i optužbe za seksualno uznemiravanje na njegov račun, tajming nije mogao biti bolji. Film nam takođe otkriva detalje o onom vremenu koje smo možda zaboravili ili smetnuli s uma. Ne samo da tada nije bilo efikasnog zakona o seksualnom uznemiravanju, nego je deviza “ćuti i trpi” bila primenjivana u velikoj većini situacija. Ženski glas se nije čuo ni u politici koja je još više bila muški klub: u senatu su sedele samo dve žene od ukupno sto mesta.

Confirmation je zanimljiv film isključivo zbog svoje teme. Izvedba je onoliko dobra koliko može biti uz sva ograničenja i jasno je da je puno talenta tu, kako iza kamere, tako i ispred. Rick Famuyiwa nam je nedavno servirao svoj haotični film Dope, ali ga ovde vidimo u konzervativnom, televizijskom izdanju kako zanatski spretno spaja igrano sa arhivskim i prilično sigurno vodi glumce. Scenario potpisuje Susannah Grant koja već ima iskustva sa filmovima po istinitim događajima (Erin Brokovich). Glumačku postavu vidimo u sjajnom izdanju, i epizodiste i protagoniste koji svojim likovima prilaze delikatno i sa pažnjom, ima tu i imitacije (Greg Kinnear rastura kao Joe Biden), ali i prave, posvećene glume sa razumevanjem.

Confirmation je dobar film za jedan televizijski uradak, ali je ograničenje formata ipak previše da bi bio dobar film tačka.

The Neon Demon

kritika originalno  objavljena na Monitoru

2016.

režija: Nicolas Winding Refn

scenario: Nicolas Winding Refn, Mary Laws, Penny Stanham

uloge: Elle Fanning, Karl Glusman, Jena Malone, Bella Heathcote, Abbey Lee, Desmond Harrington, Christina Hendricks, Keanu Reeves, Alessandro Nivola

Prelaz sa čistog žanra na arthouse nije uvek gladak i Nicolas Winding Refn je primer za to. Nakon uspešnih žanrovskih filmova u Danskoj (Pusher, Bleeder), Refn je u velikoj meri zeznuo svoj prvi pokušaj internacionalnog proboja u Americi sa Fear X. Vratio se doma, snimio dva nastavka Pushera i pokušao ponovo u Engleskoj, gde je sa maestralnim Bronsonom i uznemirujućim visceralnim epom Valhalla Rising pogodio u centar i kod kritike i kod odabrane publike. Činilo se da je samo nebo granica.

 Kao reditelj svetskog renomea, rešio je da se vrati na mesto svog poraza sa nešto izmenjenim pristupom koji je u međuvremenu usvojio: da uzme klasične motive i obradi ih na potpuno drugačiji način i tako približi filmu čiste forme. Refn je postao, osim za visceralnost, sinonim i za “style over substance” kinematografiju. To je bilo vidljivo i u festivalskom hitu Drive koji se i pored larpurlartizma održao kompaktnim skoro do samog kraja (prvenstveno zahvaljujući scenariju Hosseina Aminija, ali i Walteru Hillu kao neupitnom uzoru), a posebno je došlo do izražaja u raspadu sistema začinjenom “torture pornom” i psihoanalizom za morone zvanom Only God Forgives. Uhvatio se Refn Lyncha (vizuelno), Jodorowskog i Gaspara Noe, nadao se da će ga vizuelna atraktivnost i bezizražajni manirizam Ryana Goslinga patentiran u Driveu izvući, kockao se i izgubio.

U svom novom filmu The Neon Demon pokušava slično, čak sa više uzora, citata, izvora za ponovno čitanje i pakovanje, ali takođe opet sa tankim scenariom, likovima, bedastim dijalozima (ne toliko kao u Only God Forgives, ali svejedno) i izuzetno banalnim metaforama. Ne uspeva u potpunosti, ali je The Neon Demon uprkos trajanju od dva sata uz izrazitu nedogađajnost i pužev tempo ipak vizuelno fascinantan, auditivno upečatljiv, gledljiv i na momente čak i uvredljivo zabavan film.

Na tapetu je opet Los Angeles, odnosno linija Hollywood – Beverly Hills i milje predatorskog sveta visoke mode. Naša junakinja je šesnaestogodišnja Jesse (Fanning), tek stigla u grad-zverinjak (videćemo na nekoliko mesta i poprilično jasno potkrepljenje u vidu divljih mačaka, živih ili prepariranih), neiskvarena, naivna/nevina i “prirodno lepa” u okruženju plastičnih cura koje najčešće posle dvadesete godine moraju da menjaju poziv. Sa dobrom voljom, nešto zdrave seljačke pameti i generalnim planom, ona se smešta u sumnjivi motel u vlasništvu sumnjivog tipa (Reeves) i sa amaterskim fotografom / potencijalnim dečkom (Glusman) radi prvo slikanje.

 Upravo tu je i upoznajemo, nepomičnu, naizgled mrtvu, okrvavljenu na stilskom nameštaju. Sve je to poza, ali za posumnjati je hoće li trik upaliti. Profesionalci su se svega nagledali. Ipak, Jesseina nevinost je njena ulaznica u svet visoke mode: ona ima kvalitete koji su deficitarni na tržištu. Ona će joj doneti pažnju vizažistice Ruby (Malone) i voditeljice agencije (Christina Hendricks u cameo-ulozi) koja joj obećava svetsku karijeru, profesionalnog fotografa (Harrington), te modnog kreatora (Alessandro Nivola koji afektira tu jednu scenu) uverenog da je lepota sve, ali i konkurencije, plastičnih cura, “veteranki” Gigi (Heathcote) i Sarah (Lee). Kako će se nevina, iako možda ne baš glupava curica snaći u zverinjaku?

Radnja se odvija izrazito sporo, ali Refna očito više zanimaju druge stvari. Los Angeles nad kojim je uvek pun mesec. Ušljivi motel. Stare, doterane, ali svejedno sablasne vile u kojima niko ne živi. Nameštaj. Zavese. Ekstravagantni klubovi i žurke. Haljine. Pogledi u prazno, pogledi u svetlu budućnost, pogledi koji mogu ubiti. Potpuni mrak u kojem blješte geometrijski ornamenti. Crno, belo, grimizno crveno i trulo zeleno. Praćen sveprisutnim elektronskim soundtrackom koji spaja klasike tipa Tangerine Dream sa “porno beatom”, The Neon Demon je savršen, elaboriran, poduži video-spot ili reklama za nameštaj, haljine, parfeme, glamur.

Refn je tu ubacio puno referenci i posveta. Neki kadrovi, naročito na početku, su distinktivno kubrickovski. Može se pronaći italijanski “gialo” jednako tako sklon spajanju mraka sa živim bojama, smešten u slične ambijente i okruženja. Neonska estetika Gaspera Noe i Enter The Void se podrazumeva, a Refn čak pozajmljuje i glavnog glumca iz Love, Karla Glusmana, jednako anemičnog kao i kod Noea. Lynch je isto legitimna asocijacija, i što se tiče vizuelnog i što se tiče visceralnog, a i na planu radnje i namere se mogu uočiti paralele sa Mulholland Driveom, jer im je suština slična: “love/hate” pismo Hollywoodu. Takođe, potpuno crnilo i potpuna belina asociraju na Glazerov Under the Skin.

 Međutim, većina tih posveta deluje jednostavno šminkerski. U poređenju sa “gialo” legendama Bavom i Argentom, The Neon Demon ima premalo “krvi i mesa”, prekasno i premalo. Mulholland Drive je ipak višestruko superiorniji film, jer zapravo ima i snage i strave, dok je The Neon Demon mlitav, hladan i takvima nas i ostavlja. Takođe, apsoluti svetla i mraka u Under the Skin imaju smisla jer je u pitanju antropološki film, dok Refn ne traga ni za kakvom suštinom već eksploatira belodane činjenice i pokušava da šokira s ekscesima. Tako, češće implicitno nego eksplicitno, imamo nasilje, silovanje, pedofiliju, homoseksualnost, nekrofiliju i kanibalizam i sve to možemo tumačiti ili kao “lame” metaforu “dog eat dog” sveta manekenstva ili kao šokove samih sebe radi. Izbor, složićete se, nije baš neki.

Najslabiji deo filma je scenario, kao što je to kod Refna slučaj. Nije katastrofalan kao u Only God Forgives, ali je, čak i kad zanemarimo notorne nelogičnosti, on jednosmeran i tanak. Osnovni problem je skoro nepostojeća karakterizacija likova svedenih na funkcije u filmu ili na štoseve za jednu upotrebu, što u principu sputava glumce. Keanu Reeves u ulozi kontra svom uobičajenom tipu heroja je zanimljiv zezalački štos, ali lako je zezati se sa lošim do prosečnim glumcem. Drugi, međutim, pate zbog svoje prazne egzistencije na filmu.

To je naročito primetno kod protagonistkinje kod koje je bilo šta vezano za ličnost tek nagovešteno. Istini za volju, njen stav prema sebi, ljudima oko sebe i celom svetu se menja sa njenim strelovitim usponom u manekenskom poslu, ali glumica kojoj je osnovni zadatak zagledanost u nešto od toga ne profitira naročito. Da, taština maskira naivnost ili je dodatno pojačava i za našu Jesse nam je jasno kao dan da je njen rezon da lepota donosi novac ispravan, ali da joj plan nije naročito detaljan. Međutim, ona kao lik svejedno nema snagu da bude naslovni neonski demon koji kao Nomi Malone u Showgirls napreduje gazeći konkurenciju, niti funkcioniše kao žrtva, pa nam nije naročito stalo do nje kada je zadesi šta je zadesi, sama se igrala i preigrala.

 Ono što posebno smeta je to da se The Neon Demon izdaje za psihološki horor i suspense triler. Od tog posla do pred sam kraj filma nema ništa, a i jednom kada se stvari pokrenu sa mrtve tačke, Refn ostavlja većinu toga van ekrana, pa je The Neon Demon njegov najmanje eksplicitan film. Reditelj drugačijeg usmerenja, na pamet mi padaju Tarantino ili braća Coen, pa i bilo koji od braće McDonagh bi taj materijal i uzore / primere za ugled drugačije složili u na kraju zanimljiviji, pratljiviji i zabavniji film. Međutim, Refn ne bi bio Refn kada ne bi postavio nedostižno visoke ciljeve. Zato je The Neon Demon čisto audio-vizuelno iskustvo za svaku pohvalu i preporuku, samo kao filmska priča nema baš smisla. Možda bi Refn prošao bolje kada ne bi po svaku cenu izbegavao konvencije i tražio načine da šokira publiku. Možda bi takvim spontanim pristupom čak i lakše došao do cilja.

Cafe Society

Napomena: Tekst je originalno pročitan u emisiji Filmoskop na trećem radijskom  programu HRT-a. Dostupan je na linku: ovde, a  ovde kao autor prenosim  u integralnom obliku i na hrvatskom standardu jezika. HRT  zadržava sva prava, kopiranje je zabranjeno, tekst je postavljen isključivo u neprofitne svrhe.

Ni od Woodija Allena ne očekuju se iznenađenja. Svake godine znamo da će on izbaciti jedan film koji će premijeru imatu u Cannesu ili najkasnije u Veneciji, i manje ili više znamo što možemo od tog filma očekivati: nostalgičnu špicu kakvu više nitko ne radi, autora kao sveznajućeg naratora, barem jednog glumca koji će pokušati odigrati klasik zvani “lik Woodija Allena”, dijalog rapidnog tempa, nekoliko spremnih citata, intelektualni humor, nostalgiju, jazz standarde kao muzičku pratnju, intelektualnost sa pripadajućim neurozama i bit židovstva, takođe sa pratećim neurozama. Woody Allen radi filmove za sebe, na nama je da ga prihvatimo ili ne. Iako znamo što ćemo dobiti kada se upustimo u gledanje Allenovog filma, Cafe Society po nekim trivijalnim stvarima pruža sasvim nov ugođaj. U pitanju je prva suradnja na dugometražnom filmu između Allena i legendarnog direktora fotografije Vittoria Storara, i obojici je to prvi film snimljen na digitalnom formatu. Također, newyorški se filmaš prvi put bavi Hollywoodom, njegovim klasičnim periodom i miljeom filmskih profesionalaca. Satira je prisutna, ali je pomiješana s nostalgijom.

Već prva scena nas vodi na luksuznu zabavu gdje se imena slavnih ispaljuju rafalno. Uspješni agent Phil, igra ga Steve Carell u svom poznatom brbljivo-nametljivom izdanju, očekuje telefonski poziv od Ginger Rogers, ali namjesto toga dobiva poziv od svoje sestre koja mu javlja da njen mlađi, zbunjeni sin Bobby dolazi u Los Angeles i moli ga da mu pomogne dok se ne snađe. Phil ne održava bliske kontakte s rodbinom, čak ne razlikuje imena svojih nećaka i njihovog oca, ali skoro neurotičnom Bobbyju (Jesse Eisenberg u savršenoj imitaciji mladog Woodija Allena s karakterističnim pogrbljenim držanjem) iz osjećaja dužnosti daje početni posao i upoznaje ga s poznatim licima, ali i sa svojom sekretaricom Veronicom zvanom Vonnie koju Kristen Stewart igra apsolutno sigurno i briljantno. Bobby vrlo brzo uči trikove posla i dobiva kontakte, ali se i zaljubljuje u Vonnie koju vidi kao jedinu iskrenu osobu u moru prijetvornih i taštih igrača. Ona se, međutim, viđa sa starijim, oženjenim muškarcem i prisiljena je na težak izbor u kojem se na kraju vodi interesom.

Bobby koji je stekao nešto samopouzdanja vraća se u New York, i s bratom gangsterom ulazi u posao vođenja noćnog kluba koji postaje trendovsko mjesto na koje izlazi newyorška elita. Ubrzo se ženi s djevojkom koja se, ironije li, također zove Veronica (igra ju elegantna Blake Lively) i s njom dobiva kćer, ali svejedno ne zaboravlja Vonnie. Ponovni susret njih dvoje može srušiti krhke temelje odvojenih života. Oboje su zapravo više podigli fasade - Bobby kao uspješni šarmer i poslovni čovjek, a Vonnie kao tipična blazirana hollywoodska žena kakve je ranije prezirala - nego što su se zapravo promjenili.

Najjača točka Allenovog novijeg opusa je svakako rad s glumcima. On je toliko veliko autorsko ime da se uloge u njegovoj podjeli ne odbijaju i glumcima zapravo služe na čast; Allen, i sam bivši glumac, komičar s prepoznatljivom osobnošću, ali i improvizator, svakako može ponuditi puno znanja i savjeta. Pitanje je samo koliko će tko od toga iskoristiti. Jesse Eisenberg jedan je od ekspresivnijih glumaca današnjice i uz pravo vođenje može ostvariti sjajne uloge, kao što je to ovdje slučaj. Njegov Bobby je možda u početku samo imitacija Allenove nekadašnje persone, ali transformacija koju prolazi impozantna je i glatko izvedena. Kristen Stewart je s ulogom Vonnie dokazala da je vrhunska glumica s osjećajem za nijanse, kojoj je uloga u Sumrak sagi bila prije eksces nego slika ograničenih glumačkih mogućnosti. Nažalost, komičarski potencijal Stevea Carella nije dobio novu dimenziju, a ni Blake Lively u svojoj ulozi ne dolazi do izražaja, ali zato su ostali epizodisti uglavnom bili raspoloženi.

Woody Allen se reciklira i to nije ništa novo i neočekivano za autora koji je zašao u deveto desetljeće života i koji iza sebe ima 47 najčešće tematski bliskih filmova. Osnovna ljubavna priča u svojoj biti dosta podsjeća na Annie Hall, Bobbyjev uspon u New Yorku zahvaljujući bratu-kriminalcu na Metke iznad Broadwaya, podzaplet sa sestrom, njenim mužem i nasilnim susjedom na Manhattan Murder Mystery, jedna od ranijih scena između Bobbyja i prostitutke u sjećanje priziva Razarajućeg Harryja, a motiv židovske obitelji i prepirki između majke i oca je apsolutni klasik kod Allena. Međutim, Woody Allen kao redatelj uspješno prevladava ograničenja sebe kao pisca koji je već realizirao sve svoje ideje, pa je osuđen na ponavljanje sličnog sa minimalnim varijacijama. Allen kao redatelj još uvijek osjeća radost igre, pa makar to bio jedan kadar, jedan detalj, spektar boja, stari štos koji on umije “prodati”, poput veselog prikazivanja gangsterskih aktivnosti, ping-ponga humorističnih replika o prirodi ljudske duše ili ograničenja koja dolaze s religijom, odnosno generalnog osjećaja za jedno drugo vrijeme kada nam se sve činilo boljim, uglavnom zato što o njegovoj realnosti nismo imali pojma. Čak i kad ne govori ništa novo, Woody Allen to po pravilu čini sa stilom.

Julieta

Napomena: Tekst je originalno pročitan u emisiji Filmoskop na trećem radijskom  programu HRT-a. Dostupan je na linku: ovde, a  ovde kao autor prenosim  u integralnom obliku i na hrvatskom standardu jezika. HRT  zadržava sva prava, kopiranje je zabranjeno, tekst je postavljen isključivo u neprofitne svrhe.

Činilo se da je Almodovarova karijera svoj vrhunac dostigla na prelasku milenija i da je od tada u silaznoj putanji, iako su njegovi filmovi još uvijek bili dobri i osebujni. Pa opet, što god autor pokušao, činilo se da su njegovi najbolji filmovi poput Sve o mojoj majci i Pričaj s njom iza njega. A pokušavao je dosta toga, i s ozbiljnim temama i mračnim tonovima (Loš odgoj), i sa svojim klasičnim spojevima trilera s melodramom, romansom i komedijom (Vrati se, Slomljeni zagrljaji), pa čak i s art-hororom (Koža u kojoj živim). Svi ti filmovi bili su originalni, prepoznatljivo “almodovarovski”, ali ostajao je utisak da smo od majstora već vidjeli bolje. Na koncu smo dobili i pravi razlog za zabrinutost: Putnici ljubavnici ostavljali su dojam da je veliki autor ostao bez inspiracije, pa je posegao za svojom ranom, “Movida Madrilena” fazom karijere i snimio ne baš uspelu posvetu samome sebi.

Julieta će možda biti još jedna prekretnica za Almodovarovu karijeru jer se radi o, za standarde autora, neobičnom filmu. Naravno, ima tu standardnih Almodovarovih elemenata: žena i njena patnja u centru zbivanja, seksualne aluzije, “queer” momenti, uvrnuti humor, obiteljske tajne, velike ljubavi, odlazasci bez pozdrava, “hitchcockovske” misterije, žive boje, bogate teksture u scenografiji i kostimu, ali im autor prilazi potpuno drugačije. Umjesto festivala bizarnosti, dobili smo elegantan i efikasan film u kojem je svaki detalj na svom mjestu, ali ne “vrišti” da ga zamjetimo, i koji se vodi geslom “manje je više”. Čak je i Almodovarov prepoznatljivi “camp” sveden na jedan dio jedne scene, u sebi ne sadrži provokaciju i dramaturški je potpuno opravdan.

Film je ekranizacija triju priča - Chance, Soon i Silence - kanadske nobelovke Alice Munro iz njene zbirke Runaway. Iako su priče potpuno funkcionalne odvojeno, u zbirci su date jedna za drugom i imaju istoimenu junakinju Juliet za koju se da zaključiti da je ista osoba u različitim fazama svog života. Almodovar se još ranije zainteresirao za ekranizaciju materijala: originalna ideja bila je snimati u Kanadi na engleskom jeziku i s Meryl Streep u glavnoj ulozi. Iako je glumica pristala na ulogu, a produkcijski tim već počeo s pregledom lokacija, Almodovar se predomislio osjećajući se nekompetentnim da piše na engleskom. Priče su zatim prebačene u španjolski kontekst, vremenski razmak među njima je smanjen, a naslovna uloga je podijeljena na dvije glumice: u mlađoj dobi ju igra Adriana Ugarte, a u starijoj Emma Suarez. Ono po čemu će Julieta svakako biti upamćena je zamjena njih dvije u istoj sceni, što je antologijski primjer režijske suptilnosti i elegancije.

Naslovnu junakinju upoznajemo kao zrelu ženu koja vodi ugodan i ispunjen život. Sa svojim zaručnikom, igra ga argentinski glumac Dario Grandinetti, privodi kraju pripreme za preseljenje iz Madrida u Portugal, sve do slučajnog susreta s osobom iz svoje prošlosti. U pitanju je prijateljica njene kćeri iz mladih dana koja joj kaže da joj je kćer vidjela u Italiji, da ima troje djece, da je lijepa, iako mršava. Taj susret će Julietu nagnati da raskine zaruke i umesto u Portugal, svoj život preseli na svoju nekadašnju adresu u drugom kvartu Madrida. Očito, majka i kći već dugo nisu u komunikaciji i ta adresa je možda jedini kontakt. U polunamještenom stanu, rastrojena Julieta počinje pisati memoarske bilješke.

Ono što slijedi je školski primjer flashbacka na to kako je do prekida komunikacije između njih dvije došlo. Počinje sa slučajnim susretom na vlaku između mlade Juliete i njenog budućeg muža i oca njene kćeri, ribara Xoana, a dalje ide kroz šumu zapletenih odnosa, prevara, bolesnih, umirućih supružnika, smrti i obiteljskih tragedija. U takvom spletu okolnosti, često oni koji dolaze i promatraju sa strane bolje vide od onih koji su u centru zbivanja. Julieta će tako primjetiti čudne odnose u kući svojih roditelja, ali ne i u svojoj, to će umesto nje shvatiti stara, indiskretna sluškinja (poznata Almodovarova epizodistica Rosy De Palma). Zamjerat će svom ocu, ali neće primjetiti da kćerka isto tako zamjera njoj. Osuđivat će očevu ljubavnicu, a i sama je bila u sličnom položaju. Naći će se pri ruci bolesnoj prijateljici i muževoj bivšoj ljubavnici, dok će se o njoj u depresiji brinuti kći sa svojom prijateljicom. Dualnosti se ponavljaju, tragedije dolaze u parovima, a odnosi pojedinih likova variraju ovisno o poziciji u kojoj ih je tragedija zatekla. Ono što je znakovito jest da osjećaj krivice dolazi tek kasnije, skupa sa spoznajom, pa je upitno mogu li se odnosi s tim odmakom popraviti.

Iako originalna glazba Alberta Iglesiasa diktira ugođaj “hitchcockovske” misterije, ona u filmu nije usmjerena na traženje odgovornih za tragedije koje se događaju gotovo svakodnevno, već na pitanje zašto. Ne samo zašto se tragedije događaju, već zašto junaci čine to što čine, pa makar trpjeli posljedice. Almodovar je i ranije “čitao” Hitchcocka i spajao ga s melodramom. Samo prije Juliete nije bio toliko racionalan. Ovdje nema prenaglašavanja i to rezultira efikasnim i efektnim filmom, napetom misterijom o ljudskim emocijama.

Me Before You

2016.

režija: Thea Sharrock

scenario: Jojo Moyes (prema svom romanu)

uloge: Emilia Clarke, Sam Claflin, Samantha Spiro, Brendan Coyle, Jenna Coleman, Janet McTeer, Charles Dance, Stephen Peacocke, Matthew Lewis, Joanna Lumley

Veliki studiji su provalili štos: usred leta kada dominiraju akciono-stripovski spektakli, franšizni nastavci i ostala nezahtevna zabava treba razbiti monotoniju i ubaciti nešto potpuno suprotno. Što će reći, nešto gde se ljubav i smrt ukrštaju, a smrt pobeđuje iako navijamo za suprotan ishod. Dakle, “tear jerker” za sve romantične dušice koje plaču na letnjoj kiši, pa radilo se to o umirućim tinejdžerima (The Fault in Our Stars) ili odraslim osobama. Ovogodišnji “neočekivani” kino-hit nam dolazi iz Velike Britanije, zove se Me Before You i ekranizacija je romana bestsellera koji je izmamio tisuće suza na oči svojih čitalaca od kojih ja nisam nijedan. (Kretenske li konstrukcije, ali moram se igrati duhovitosti na nevesele teme kao što je gledanje ovog filma posle podužeg i opravdanog odlaganja i pisanje kritike za isti.)

Pa ko se tu voli, a ko umire. “Umire” je malo prejaka reč (neki su umrli i od toga), tip naprosto želi da se ubije. On je Will (Claflin), iz bogataške kuće, ciničan i nepokretan usled saobraćajne nesreće. Ona je Lou (Clarke), njegova negovateljica za lakše poslove – jer teže obavlja medicinski tehničar (Peacocke) – i nakon tipičnog rom-com lošeg početka želi da mu bude prijateljica, a možda i više od toga. Njih dvoje su suprotnosti (a suprotnosti se privlače, kako to tvrde naivni), on bogat, ona ostala bez posla kad joj je radno mesto bankrotiralo, on sofisticiran, ona jednostavna, on zna da se obuče, ona kao da pelješi pokojnu babu za odeću, on tako otrovan, ona naivno iskrena, fina dok ne popizdi... I oni će se, naravno, zaljubiti jedno u drugo iako to nije nimalo u skladu sa poslovnom etikom, a ona pritom ima i dečka, sebičnog sportistu (Lewis), ali srce ne bira. Pitanje je, međutim, hoće li to biti dovoljno da nesrećnom Willu vrati životnu radost i odvrati ga od nauma.

Uh... Šta da vam kažem, ima tu svega i svačega, od romantične komedije do tragične romanse i nazad, nešto opuštenih humornih momenata, nešto usiljenih humornih momenata, nešto teško savladivog srceparajućeg dijaloga koji više liči na monolog, smeh, suze, treniranje pozitivnosti u teškim okolnostima, lični rast kroz prijateljevanje s drugim i sve u tom stilu. Gledljivo koliko i većina Notebookova i ostalih žalopojki, ako trzate na takve stvari. Ako ne trzate, onda molite boga da vaša bolja polovina ne nameri da gleda baš to i ništa drugo. Ako ipak do toga dođe, moj vam je savet da iskoristite naslov filma u svoju odbranu. Rizikujete da vas se gleda kao poslednje đubre, ali ako ste se namerili da se izvučete od festivala suza...

Zapravo, najbolji deo filma su glumci koji igraju protiv tipskih likova po kakvima ih prepoznajemo. Emilia Clarke (Game of Thrones) i Sam Claflin (The Hunger Games) kao nemoćni tragični ljubavnici. Pritom on prikovan za kolica, pa se elementarno brani crnim humorom, otkrićemo da na taj način sakriva bol (Ajde?!), a ona deglamurizirana do krajnjih granica, što možda shvata kao prečicu do ozbiljnijih uloga i nagrada (premda je premlada za tako nešto). Takođe, režija je solidna, film je vizuelno dopadljiv, adaptacija romana pretpostavljam adekvatna, (film ostaje na istom tragu), ali sve to je nekako već viđeno.

 Kad smo kod viđenosti, što se mene tiče, Joanna Lumley je uvek rado viđena u ponekoj filmskoj epizodi, ako je moguće komičnoj. Njena pojava me je razbudila. Nisu ni ostali epizodisti (familije, prijatelji, njegovi, njeni) loši, ali niko od njih nije Joanna Lumley.

The Good Neighbor

2016.

režija: Kasra Farahani

scenario: Mark Bianculli, Jeff Richard

uloge: Logan Miller, Keir Gilchrist, James Caan, Laura Innes

Dragi moji, ovako dalje ne može. Ja više ne znam ko je tu blesav: oni koji to snimaju ili ja koji to gledam sa nadom da ću videti nešto novo u istrošenom pod-žanru filmske prismotre. Dok je u hororu to, u paketu zvanom “found footage” imalo smisla na početku trenda, barem se fingirala autentičnost, u drugim žanrovima je to moglo biti upotrebljeno više kao začin, vrlo retko kao osnova filma. The Good Neighbor može poslužiti jedino kao demistifikacija tog filmskog postupka. Ključna reč je banalnost.

Ovde je situacija sledeća: dvojica tinejdžera, Sean (Gilchrist) i Ethan (Miller) pod izgovorom socijalnog eksperimenta, osnosno snimanja dokumentarca instaliraju kamere, “bube” i elektronske uređaje koji prave buku u kući svog starog suseda Harolda Graineya (Caan). Pokušavaju da ga ubede da mu je kuća ukleta. Za dobru meru, još mu i anonimno pozivaju policiju, pa ga pozornik povremeno posećuje. Štos je u tome što starina ne trza ni najmanje. Logično, stari ljudi se nemaju zašto bojati duhova i sličnih pizdarija, a možda ga sustižu i njegovi lični duhovi. U svakom slučaju, klince zanima šta se to skriva u njegovom podrumu.

Dakle, na jednom nivou imamo tu neslanu šalu, dodatno “produbljenu” sa flashback momentima na starčevu prošlost i ne baš idiličan odnos sa ženom. U teoriji, to bi moglo poslužiti za karakterizaciju njegovog lika, ali ovde je to beznadežno plitko i očekivano. Ceo incident je dodatno “spoilan” scenama sa suđenja (“flash forward”) koje otkrivaju da eksperiment nije baš naročito uspeo i da ima reperkusije za dvojicu “vragolana”. Takođe imamo scene njihovog snimanja, kreativnih i inih razlika, koje nam zajedno sa suđenjem otkrivaju detalje iz njihovih pozadina. U tim scenama njihovog “rada” nema ničeg meta-filmskog, pa one služe manje ili više da nas upoznaju sa njihovom motivacijom, očekivano plošnom.

 The Good Neighbor ne nudi nikakav komentar i to je njegov glavni problem. Misterija oko starca je toliko puta viđena, od Hitchcocka nadalje, a ovde deluje posebno izrabljeno i otrcano. Takođe, to što su omladinci poprilično gadni likovi nije ništa novo i ne znam kako značajno, nemoguće je izvoditi takve “eksperimente” i ne biti gadan. Mladi glumci se trude da ih ne uteraju u domenu karikature i uglavnom im uspeva, ali potencijal legendarnog Jamesa Caana nije iskorišten, tako da on “mesečari”, provlači se i naplaćuje honorar. Ono što mene zanima je šta je autor Kasra Farahani, bivši scenograf koji se oprobao u režiji, hteo da kaže s ovim filmom. Priča je bespoentna, scenario loš, ekranizacija krajnje neimpozantna. Gubljenje vremena.