kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Sve nas karakterišu određene navike i
manirizmi, pa zašto bi filmski stvaraoci u tom pogledu bili
različiti? Evo, na primer, Jorgos Lantimos: čovek je najkasnije sa
svojim trećim (odnosno, drugim samostalno režiranim) dugometražnim
filmom uspostavio ne samo svoj stil, nego i pravac u kinematografiji
koji navodimo kao Grčki čudni talas.
Pozitivne strane toga rado će navoditi oni koji
su Lantimosu inače skloni, pa će se tako isticati antropološke
teme i univerzalni koncepti „isporučeni“ kroz uvrnuti miks
specifične, neprijatne i često apsurdne komedije i na momente
šokantnog žanrovskog filma, te stilski spoj svetlo-hladnih boja,
čistih linija i namerno „ukočene“ glume s apsurdnim dijalozima.
Oni manje skloni će mu, međutim, lako naći zamerku, odnosno
primetiti da Lantimos po pravilu zna da postavi interesantan koncept
i na osnovu njega započne film, ali da u drugoj polovini po pravilu
gubi nit, pa sili završetak kako bi poentirao, pa makar mu poenta
bila i banalna. Dokaza za obe „svetonazorske“ tvrdnje će se već
naći, u svakom pojedinačnom njegovom filmu.
Opet, Lantimos se menja i to ne možemo tek tako
sakriti i zanemariti. Za početak, s uratkom The Lobster (2015) je
promenio svoju stvaralačku sredinu, pa je od (samo) grčkog postao
evropski, pa čak i globalni filmaš koji snima na jedinom pravom
globalnom jeziku – engleskom. Sa sledećim filmom, The Killing of a
Sacred Deer (2017) upao je u sasvim drugi tip problema, odnosno mučio
se s postavkom i početkom, pa je barem pola vremena trajanja bilo
potrebno da radnja uopšte krene i da se tu iskristališu teme.
Možda je deo problema ležao i u saradnji sa
scenaristom Eftimisom Filipuom s kojim je Lantimos sarađivao od
početka sa svoje karijere, a potvrdu za to možemo naći u sledećem
filmu. The Favourite (2019) je nastao po scenariju koji se dosta
oslanjao na dokumentovanu istoriju, a koji su napisali Debora Dejvis
i Toni MekNamara na svom maternjem jeziku, a Lantimos je uveo i neke
novine u svoj stil, od strukture poglavlja, pa do upotrebe
ultra-širokih „fish eye“ objektiva zbog kojih je i vizualni
identitet filma dobijao jednu čudnu, nadrealnu notu. Rezultat je bio
prvi Lantimosov film konzistentan od početka do kraja.
Za svoj novi film Poor Things koji je
trijumfovao na premijeri u Veneciji osvojivši Zlatnog lava (što
može biti značajno u kontekstu sezone nagrada koja se zahuktava), a
koji smo mi imali prilike da pogledamo na Festivalu Autorskog Filma u
Beogradu, Lantimos je rešio da ponovi saradnju sa MekNamarom. Za
predložak su izabrali istoimeni roman Alazdera Greja u kojem se
kombinuju motivi Frankenštajna Meri Šeli, Pigmaliona Bernarda Šoa
i kultnog britanskog erotskog romana (i verovatno prvog svoje vrste
globalno) Fani Hil.
Priča je to o Beli Bakster (Ema Stoun), ženi
spasenoj od samoubistva na način da joj je u lobanju usađen mozak
njenog nerođenog deteta. To je učinio „ludi naučnik“ Gudvin
Bakster (Vilem Defo, uverljivo jeziv i zagrižen), čovek koji je već
svojim traumatičnim odrastanjem bio predodređen za svoj poziv i
koji je već eksperimentisao na životinjama, pa tako dvorištem
njegove vile defiluju kreacije poput pevca s pasjom glavom. Kako je
ipak beba u telu odrasle osobe suviše veliki zalogaj za brigu i
praćenje za njega i kućnu pomoćnicu, on angažuje svog studenta
Maks MekKendlsa (Rami Jusef) kako bi pratio njen razvoj.
Bela brzo raste, napreduje u koordinaciji
pokreta i govoru, i takođe počinje da ima svoje želje, od izlazaka
iz kontrolisanih uslova kuće, pa do otkrića masturbacije. Maks već
počinje da gaji romantične osećaje prema njoj, a posesivnom
doktoru ideja o njihovom braku zvuči kao idealan način da svoju
„kreaciju“ zadrži u kući, ali na scenu stupa ljigavi advokat i
plejboj Dankan Vederbern (Mark Rafalo) s kojim Bela odlazi na
avanturu u Lisabon. Isprva se čini da je on u boljoj poziciji,
naročito kad Bela otkrije seks pre nego što i pokuša da shvati
„norme pristojnog društva“, ali ona ga brzo prerasta u svom
strelovitom razvoju, zbog čega je on premešta u zatvorenu sredinu
broda na krstarenju, što nju ne sprečava da dalje upoznaje svet,
ljude i odnose. Put ih na kraju vodi u Pariz gde Bela otkriva to da
je njeno telo često jedina „moneta“ koju ima na raspolaganju,
ali i koncepte socijalizma i feminizma...
Nešto od stilskih manira uspostavljenih s The
Favourite Lantimos prenosi u novi film (izdašna upotreba „fish
eye“ objektiva), a nešto čak i nadograđuje, pa i okreće u
jednom sasvim drugom smeru. Primera radi, Poor Things je snimljen u
kombinaciji ekspresivne crno-bele i visoko saturirane „tehnikolor“
fotografije, što filmu daje jedan retro-štih koji upućuje na to da
se Lantimos, poput Roberta Egersa, i na vizuelnom planu bavi
paradigmom i njenim ispitivanjem. Kada se na to doda i
retro-futuristički dizajn u viktorijanskom „ključu“ u kojem se
susreću „gotik“, „stimpank“ i proto-forma naučne fantastike
a la Žil Vern, uz neke detalje koji su još i dodatno uvrnuti da ih
je teško moguće tek tako etiketirati (od parnih kola s konjskim
glavama od dasaka kao ukrasom, pa do žičara koje služe kao javni
prevoz od Londona preko Lisabona do Pariza), može se reći da je
film vrlo ingeniozno dizajniran. Uprkos tome što su lokacije u
principu kulise, ili možda čak upravo zbog toga. U tome se u
priličnoj meri gubi Lantimosova potpisna hladnoća i distanca, ali
ne mari, jer čudnovatost sada poprima jedan sasvim novi oblik.
Gluma takođe predstavlja jedan od vrhunaca
filma, ali Lantimos je uvek znao s glumcima. Dobro, za Vilema Defoa
znamo da može da odigra svašta, a da mu mučeni i jezivi likovi i
inače dobro leže, pa je izbor njega za ludog naučnika pun pogodak.
Rami Jusef je funkcionalan kao naivac, a Mark Rafalo je ovde odigrao
svoju najbolju komičnu ulogu u karijeri. Dodajmo svemu tome i
interesantna poznata glumačka imena u epizodnim ulogama
(Fazbinderova muza Hana Šigula i Džerod Karmajkl kao cinični duo
na brodu), pa je jasno da pred sobom imamo poslasticu sačinjenu od
bravura.
Ipak, Ema Stoun je glavna i jedina prava heroina
filma. Prvo, već samo postignuće da odrasla osoba igra dečiju
ulogu na način koji nije uvredljiv je postignuće i za glumca i za
reditelja. To posebno vredi za komični ključ u kojem je ponekad
teško odmeriti ton. Drugo, sama činjenica da se Ema Stoun iz toga
izvukla i da uverljivo igra lik koji odrasta (ubrzano, ali ne
isključivo skokovito) govori i o njenoj versatilnosti, ali još više
o sposobnosti gradacije dojma ili emocije koju ispoljava. Konačno, u
vidu treba imati i psiho-lingvističke literarne i scenarističke
akrobacije kako u slučaju pisca Greja, tako i u slučaju scenariste
MekNamare, jer Belino atipično odrastanje se najbolje ocrtava kroz
njen govor i kovanice od reči kojima se nanovo izmišlja engleski (a
mogao bi i bilo koji) jezik. U svakom slučaju, pod Lantimosovim
vođstvom, Ema Stoun je izvela herojski podvig i ostvarila ulogu
karijere.
Zašto onda, uprkos svemu tome, Poor Things nije
savršen film, film godine ili najbolji film u rediteljevoj karijeri?
Treću stavku je najlakše obrazložiti: The Favourite je bolji film.
Dopuna bi glasila da je to zbog toga što je konzistentniji, a to nas
dovodi do pravog razloga – Lantimosovih manirizama, u ovom slučaju
potrebe za poentiranjem. Pritom, poente koje ovde pokušava da
napravi o nadasve zanimljivim temama ženskog odrastanja i sticanja
samostalnosti na tragu su koncepata koji se u poslednje vreme itekako
„troše“ u filmovima – socijalizma i feminizma, a na tom planu
Lantimos ne odlazi dalje i dublje od drugih autora, pa ni od samog
sebe iz nekih ranijih radova.
I to je šteta, jer je tu bilo materijala za
velika dela. Ne samo dizajnerskih, zanatskih ili glumačkih, iako je
izvedba perfektna, već i onih idejnih, iako zapravo „ženski
Frankenštajn“ nije baš toliko originalan koncept (takođe s
romantičnim, ali ipak naivnijim konotacijama ga je ispitivao još u
XIX veku Gustavo Adolfo Beker kroz lik Olimpije u svojoj legendi
Zelene oči). Iako ti trenuci genijalnosti kada se nabasa na novu
ideju ili na novu, dublju razradu postojeće, nisu retki, čini se da
se MekNamara i Lantimos na njima ne zadržavaju dovoljno dugo. A ni
trajanje od skoro dva i po sata ne pomaže.
