The Other Woman

2014.

režija: Nick Cassavetes

scenario: Melissa Stack

uloge: Cameron Diaz, Leslie Mann, Kate Upton, Nikolaj Coster-Waldau, Don Johnson, Nicki Minaj, Taylor Kinney

Ako postoji nešto grđe i gore od muške ćorave komedije koja se bazira na transferu neprijatnosti, onda je to ženska ćorava komedija koja se bazira na transferu neprijatnosti. Ne znam zašto je to tako, jesu li žene sklonije ekstremima, kako finoće i uglađenosti, tako i odvratnosti, ili je to samo moja muška percepcija... U svakom slučaju, The Other Woman je neviđeno smeće, parada odvratnosi i lošeg humora.

U pitanju je reciklirana “poučna” priča o serijskom zavodniku Marku (Coster-Waldau) i ženama koje su se urotile kako bi ga raskrinkale, povredile, ponizile. Počinje sa Carly (Diaz), uspešnom korporativnom advokaticom, ženom od karijere koja je konačno našla “onog pravog” ili barem tako misli. Kada Mark jednom izmulja i ne pojavi se na zakazanom sastanku, Carly reši da proveri šta se dešava, pa mu kao slučajno jednog jutra bane na vrata. Vrata otvara klasična domaćica Kate (Mann) i objasni da je ona Markova dugogodišnja supruga... Sticajem čudnih okolnosti, dve žene koje su sušta suprotnost jedna drugoj, nekako se dogovore da se osvete govnaru koji je, pored toga što je preljubnik, još i lopovčina... U njihovom poduhvatu im se pridružuje i Amber (Upton), još jedna, ovog puta vrlo mlada, ljubavnica...

Ako vam se priča čini poznatom, u pravu ste. Tu ima elemenata ne baš sjajne, ali svakako bolje ženske komedije The First Wives Club (1996), jednog od onih ženskih filmova koji je svačija majka odgledala barem jednom. Ostatak je razvodnjena i parodirana varijanta triler standarda Diabolique i gomila loših, recikliranih i nimalo smešnih štoseva.

Počnimo od likova. Tri žene su različite da različitije ne mogu biti. Carly je ugledna, uglađena i pametna, samo, eto, nema sreće sa muškarcima ili nije imala vremena za njih. Kate je histerična i stalno se šali na račun svojeg ludila ili svojih nervnih slomova, ali sve vreme radi pizdarije propraćene neverovatno iritantnom vriskom. Zašto bi neko oženio takvo biće, pojma nemam. Treća članica osvetničke bande Amber je kliše manekenke – dobra k'o lebac i glupa k'o kurac. Ni epizodni likovi nisu ništa bolji. Carly ima lajavu sekretaricu (Minaj u ulozi koja ne obećava filmsku karijeru) i ćaću starog šmekera (nedovoljno iskorišteni Don Johnson), a Kate ima zgodnog “working-class” buraza (Kinney) i velikog trapavog psa. Amber je sama na svetu.

Scenario debitantkinje Melisse Stack je gotovo debilan, do te mere da sumnjam da ta osoba uopšte postoji. Moguće je da je to samo nekakvo ime za trust pilećih mozgova koji su uspeli da prolete kroz gomilu standarda glupave i prostačke komedije. Odbijam da poverujem da ljudi koji misle da su štosevi sa laksativom, kremom za depilaciju u šamponu, trovanjem hormonima i dogom koja piša i sere po kući smešni uopšte postoje, ali izgleda da sam u krivu. Da stvar bude gluplja, ljudi koji pišu takve bljuvotine, bilo iz zajebancije, bilo za ozbiljno, imaju svoju publiku. Verovali ili ne, The Other Woman je zaradio dvostruko više od svog budžeta samo od bioskopske distribucije, ne računajući nešto diskretniji, ali svejedno očiti “product placement” pristup (ovo je ipak ženski glamur film, setite se svih onih Sex and The City / The Devil Wears Prada sranja).

Režija je očajna, toliko da iz nje ne možemo da pročitamo rediteljev stav, da li je on ozbiljan ili se zajebava i pravi parodiju od početka do kraja. Ni na jednom planu ne uspeva. To se najbolje vidi u scenama kada se po prvi put pojavljuje Kate Upton, u obaveznom bikiniju i obaveznom slow-motionu ili u montažnim sekvencama propraćenim najočitijom i najizlizanijom muzikom. Šatro “špijunska” sekvenca – tema iz Mission Impossible, Girls Just Wanna Have Fun u klubu, New York New York u sceni vožnje kroz Manhattan ili Love Is a Battlefield već negde i sve u tom fazonu.

Budimo iskreni, Nick Cassavetes, sin čuvenog “method” glumca, art filmaša i preteče “mumblecora” nema iskustva sa komedijom, niti je pokazivao bilo kakve aspiracije u tom smeru. Mlađi Cassavetes je poznat po ljigavim, plačljivim melodramuljinama i to je njegovo polje rada, sa komedijom mu očito ne ide.

Glumci su isto u užasnom izdanju, ali malo od toga može ići na njihovu dušu kada je scenario debilan, a režija sa pola mozga. Cameron Diaz je na auto-pilotu, Leslie Mann je verovatno na gljivama ludarama, Kate Upton je komad mesa, Nicki Minaj je iritantno netalentovana, a ni kod muških stvar ne stoji bolje. Don Johnson uglavnom statira, a Nikolaj Coster-Waldau, inače kvalitetan glumac skandinavske škole koji se u Americi proslavio sa Game of Thrones, je ovde hendikepiran ulogom kompletnog idiota. To nije simpatično kao idioti kod braće Coen, nego samo i isključivo glupo.

The Other Woman bi meni bio kandidat za Zlatnu malinu, ali znajući potkupljivost kritike i nedostatak hrabrosti da ide kontra publike, čak i kad publika greši, slabe su šanse za to. Sam žanr ženskih komedija je poligon za gluposti, ali ovo prevazilazi svaku meru dobrog ukusa i vređa inteligenciju gledaoca. Jedno od glupljih filmskih iskusava ove godine.

Gold

2013.

scenario i režija: Thomas Arslan

uloge: Nina Hoss, Marko Mandić, Uwe Bohm, Peter Kurth, Lars Rudolph, Wolfgang Packhauser, Rosa Enskat

Westerni su zabavni zato što su dinamični, puni akcije i mitologije i, na kraju, sa likovima podeljenim na dobre i loše momke (razlika je najčešće u boji šešira), gde dobri momci istrpe batine i na kraju pobede. Gold ni izbliza nije takav western, pitanje je koliko je western uopšte. Da, recimo da je tema kanadske zlatne groznice i pionirskog života generalno bliska westernu i da je okruženje planina, reka, potoka i Indijanaca prihvatljiva severnjačka varijanta.

Prvo što se mora naglasiti je za western netipična istorijska korektnost filma. Kanadska zlatna groznica nije prikazana kao avantura u koju su se uputili neustrašivi kauboji, revolveraši i kockari, nego kad mukotrpan put na koji su se opredelili očajnici svih sorti, uglavnom sirotinja. Na tom putu opasnost ne vreba od do zuba naoružanih bandita i divljih Indijanaca, nego od prirode, istovremeno lepe i opasne. Možda se grupica (američkih) Nemaca koju film prati nekome čini kao zgodna producentska konstrukcija, ali ne treba smetnuti sa uma činjenicu da su drugi val imigracije u Ameriku (onaj koji je naselio centralne i zapadne krajeve) činili doseljenici iz srednje Evrope i Skandinavije (Nemci, Austrijanci, Skandinavci, Česi, Poljaci, Mađari). Na kraju krajeva, Nemci imaju tradiciju western literature i njenih filmskih adaptacija.

Za razliku od nama poznatih nemačkih westerna koji su snimani po Jugoslaviji, često sa domaćim statistima i apsurdnim filmskim greškama, Gold je snimljen u nemačko-kanadskoj koprodukciji i na lokacijama na početku čuvenog “Klondike traila”, u Britanskoj Kolumbiji. Film prati sedmočlanu ekspediciju iz perspektive jedine solo ženske Emily (Hoss). Tu su još ljigavi i škrti vođa ekspedicije Laser (Kurth), siromašni novinar nemačkog časopisa iz New Yorka Muller (Bohm), sirotan koji je ostavio familiju u malom stanu i otišao da se obogati Rossmann (Rudolph), stariji bračni par sa kolima i pokretnom kuhinjom (Packhauser i Enskat) i momak zadužen za konje Bohmer (Mandić). Laser obećava kule i gradove, pokazuje dva grumena zlata koje drži u vrećici i bira uvek najkraće i najteže ceste zbog kojih stradavaju konji i kola. Logika puta je u skladu sa Murphijevim zakonima: sve što može poći naopako, poći će. Starac će se povrediti, pa će on i žena ostati iza, Laser će biti uhvaćen u krađi, Rossmann će pasti žrtvom sopstvenog očaja, Muller će upasti u zamku za medvede usred divljine...

Maler je još i najsolidniji dramaturški činilac u poređenju sa ostalima. Pozadine likova su vrlo nerazrađene, kao i interpersonalna dinamika u grupi. Starica bogorada šta tu traži sama ženska. Između Mullera i Bohmera se javlja rivalstvo po pitanju Emily koje ne vodi nikuda. Za Bohmera se jedino ističe da je nešto sjebao u prošlosti kada se negde na početku filma pojave dvojica naoružanih ljudi koji ga traže po trgovačkoj postaji na putu i to će poslužiti kao “čehovljevska puška” za kasnije. Takođe, kasnija očajnička romansa između Bohmera i Emily deluje pomalo veštački ubačena i ne vodi nikuda.

Scenario je linearan, a režija ne izlazi iz standardnih okvira. Fotografija je atraktivna, ali čini mi se da nije bilo potrebe za koprodukcijom i lokacijskim snimanjem, pošto ima dovoljno šuma, planina i potoka po Nemačkoj. Gluma je na višem nivou od toga, Nina Hoss je na svom standardnom nivou, buržoaski lepa i distancirana, ali duboko u sebi ranjiva. Marko Mandić (rodom iz Slovenije) odlično upotrebljava lagani austrijski naglasak i pokazuje solidne izglede za internacionalnu karijeru. Ostali glumci se solidno snalaze sa svojim likovima, pogađajući osnove koje se od njih i traže.

Gold je sasvim solidan, iako nespektakularan i usporen western. Gledaoci koji vole western i znaju da cene realizam u tretmanu teme, te koji ne pate od grandiozne akcije ili napetih dvoboja će naći sasvim dovoljno materijala za uživanje. Ljubiteljima klasičnih westerna će Gold biti možda čak i dosadnjikav.

Scouting for Zebras / Les rayeurs du zebre

tekst originalno objavljen na www.fak.hr

2014.

režija: Benoit Mariage

scenario: Benoit Mariage, Stefan Liberski, Bruno Tracq

uloge: Benoit Poelvoordee, Marc Zinga, Tatiana Rojo, Tom Audenaert, Nadia Feha Gonssan

Vreme je fudbalsko i red je da se piše o fudbalskim filmovima. Čudna stvar je to da je fudbal najpopularniji sport na svetu, ali da nije snimljeno puno spomena vrednih filmova o fudbalu. Princip je sličan kao i sa Formulom 1: pustimo sad Amerikance, njihov fudbal se igra rukama i podseća na šminkerski ragbi, ali Englezi, Francuzi, Italijani, Nemci, pa i mi Jugosi smo mogli da na neki način ovekovečimo najveću igru na svetu.

Od nas Jugosa ionako nikad ništa, imali smo par serija, neke pristojne, a neke očajne, koje su pratile stvarne ili fiktivne fudbalske klubove, ali i idiotske propagandne filmove poput Ona voli Zvezdu. Francuzi su valjda smatrali da je fuca suviše trivijalna stvar da bi oni upregli svoje angažovane mozgove, a Nemci bi se ionako poklali na temu Bayerna i Borusije. Engleze su više zanimali fudbalski huligani, ali su im znali dogoditi i filmovi koji su slavili igru. Na pamet mi za sada pada samo Fever Pitch (1997) po motivima škrabotina pop-kulturne posvuduše Nicka Hornbija i TV film My Summer With Des (1998).

Ali ne brinite, spas nam dolazi iz Belgije, zove se Scouting for Zebras i bavi se mračnijim aspektima modernog fudbalskog biznisa. Glavni lik je Jose Stockard (Poelvoordee), nekada skaut sa sjajnim njuhom i specijalista za pronalaženje talenata u podsaharskoj Africi. Od silnih putovanja, podmićivanja i petljanja sa prostitutkama, Jose je praktično ruina od čoveka, sa propalim brakom i odraslim sinom koji ga naziva trgovcem robljem. Jose i dalje tera po svome, ali je pitanje dokle će moći, već na početku se vidi da je umoran, da mu je instinkt oslabio i da su mu ostale samo govnarske priče i prašina koju baca u oči klupskim menadžerima po Evropi i Africi.

Njegova slamka spasa je Yaya Kone (Zinga), momak iz lošeg kvarta u prestonici Obale Slonovače, Abijanu. Yaya ima zavidnu količinu talenta, ali nema pristupa dobrim terenima i dobroj opremi, pa će Jose preuzeti rizik i povesti ga u Evropu da ga ponudi Zebrama (klub Charleroi). Stvari će biti daleko od fudbalskih snova, jer će Yaya u Evropu doći sa malarijom i neće bog zna šta pokazati na probnom treningu, a ni propratno psimo od drugog klupskog skauta Koena (Audenaert) neće biti baš detaljno, pošto se potonji u Abijanu više bavio njuškanjem sa devojkom (Gonssan) nego li njuškanjem budućih fudbalskih zvezda. Ni Jose nije nevin po tom pitanju, pošto godinama zavlači elitnu prostitutku (Rojo), bez prave namere da je povede sa sobom. Jose će hodati po tankoj liniji da izgubi posao ili da mu dodele skautanje zonskih liga, pa mora da se brine i za svoje pređašnje “genijalce” koji su se u Belgiji odali kockanju i ženskarenju.

Ni Yaya neće biti u boljoj poziciji, moraće da prođe kroz polu-amaterske klubove i da ima posla sa ajkulama od menadžera. U jednoj od (meni) potresnijih scena, menadžer će mu ponuditi transfer u skopski Vardar. Yaya ga pita je li to u Evropi, na šta menadžer odgovara potvrdno, pa se Yaya umiri. Njemu je svejedno je li u pitanju Belgija u kojoj se govori jezikom koji on razume i gde je klupski fudbal na iole razvijenom nivou ili Makedonija, 2000 km jugoistočno. Bitno je da je u pitanju Evropa, gde su ceste asfaltirane, a fudbalski tereni travnati.

Pitanje svih pitanja je hoće li Yaya pomoći Joseu da postane bolji čovek. Odgovor ćete doznati ako pogledate film. Jose će svakako doživeti transformaciju, a mi ćemo dobiti jedan novi, na momente isforsirani, ali uglavnom brutalno iskreni pogled u moderni fudbalski biznis. Na tom putu će nas voditi sjajni Benoit Poelvoordee (nagrađen na Bledu za najbolju mušku ulogu) i simpatični, naivni Marc Zinga. Iz drugog plana će se ubacivati Tatiana Rojo kao escort-dama koja je već čula sve govnarske priče bogatih Evropljana i Tom Audenaert kao stereotip znojave evropske naivčine na zadatku u Africi.

Istina je da Scouting for Zebras pogađa uglavnom iste očekivane note i da dosta često od nas pokušava izvući emocionalnu reakciju, ali to ne poriče činjenicu da je fudbalski biznis veoma surov u današnje vreme. Prava frka je to što je fudbal dosta često jedina opcija za normalan život nekim momcima iz loših kvartova u zemljama trećeg sveta.

A Million Ways to Die in the West

2014.

režija: Seth McFarlane

scenario: Seth McFarlane, Alec Sulkin, Wellesley Wild

uloge: Seth McFarlane, Charlize Theron, Amanda Seyfried, Liam Neeson, Neil Patrick Harris, Giovanni Ribisi, Sarah Silverman

Seth McFarlane je jedan od onih komičara koji hvataju na brzinu. Štos mu je izlizan, ali ubrzo bude zamenjen sa novim, sličnim takvim. To je donekle primeren pristup, mada je u pitanju svojevrsna intelektualna lenjost i štanceraj, za kratke komične forme, poput McFarlanovih animiranih serija Family Guy i American Dad, ali nije primeren za film. Ted je bio neočekivani uspeh i McFarlane je uspeo da dobije tezgu voditelja Oscara, gde je poprilično usrao motku svojim prostačkim i neduhovitim ispadima.

A Million Ways to Die in the West je još jedna od posledica slučajnog uspeha Teda. McFarlane je dobio odrešene ruke da “izvede svoju magiju” sa ne baš naivnim budžetom od 40-ak miliona dolara. I on se prisetio razgovora sa svojim ko-scenaristima kako je život na Divljem Zapadu bio nepodnošljivo težak i opasan, a opasnosti nisu bili samo banditi i Indijanci, nego i životinje, boleštine, prljavština, loša klima i finansijski neuspeh. A Million Ways to Die in the West nam nudi pogled savremenog čoveka na western kao žanr i kao mit.

To već od početka nije simpatično i deluje isfolirano. Sve što ima da kaže, McFarlane kaže u monologu kroz svoj lik Alberta, skromnog farmera ovaca i teške kukavice. Sve dalje je ponavljanje jednog te istog uz ubacivanje “fillera” u vidu prostačkog, seksualnog i klozetskog humora, te pokoje reference na westerne ili starije parodije poput Back to The Future III. To je posebno iritantno i krši prvo pravilo filmaške logike: ako već snimaš recikliran i loš film, barem ne podsećaj publiku da je neko već snimio bolji.

Dakle, Albert uzgaja ovce i to ne baš uspešno. Problem preživljavanja na Zapadu rešava izbegavanjem konfrontacije, što mu donosi reputaciju neopevane kukavice i korpu od devojke, površne učiteljice Louise (Seyfried) koja ga ostavi i spetlja se sa frizerom Foyem (Harris). U slobodno vreme se bavi razmišljanjem kako i zašto mrzi Zapad i visi sa prijateljima obućarom Edwardom (Ribisi) i njegovom devojkom prostitutkom Ruth (Silverman). Sticajem čudnih okolnosti upoznaje Annu (Theron), koja iz neobjašnjivih razloga gaji simpatije za ovog tunjavka. Međutim, Anna je žena sa tajnom: udata je za Clincha Letherwooda (Neeson), najopasnijeg revolveraša i bandita u kraju.

Film nema baš suvislog sadržaja, pa će kliziti od jednog do drugog klišea, western ili parodičnog. Biće tu tuča, pokušaja stand-up komedije, otrcanih fazona poput ricinusa i sranja u šešir, aluzija na rasističku prošlost i čudnih i spektakularnih nesreća sa smrtnim ishodom. Na taj način je McFarlane razvukao film na skoro dva sata. U poslednjoj trećini pokušava da skrene prema klasičnoj western mehanici, ali to čini izuzetno nevešto, zbrzano i natrpano, sa sve poterom, obračunom, Indijancima i čime sve još. Film je pratljiv, neki od štoseva su nakratko smešni, neki drugi pak uredno najavljeni i bez ikakve šanse da nas nasmeju.

Iako ima više nego solidnu glumačku postavu, McFarlane nema ideju kako bi je iskoristio. Amanda Seyfried kao Louise je retko kad išta više od sponzoruše, Neil Patrick Harris reprizira ulogu Barneya iz How I Met Your Mother, samo što sad ne tupi o odelima, nego o brkovima, Giovanni Ribisi igra klasičnog šonju, a Sarah Silverman samo izgovara svoje “outlandish” replike koje su možda šokantne prvi put, ako i to. Čak ni proslavljeni “oscarovci” Liam Neeson i Charlize Theron ne uspevaju da utisnu nešto duha u ovaj duboko pogrešan film. Neesonovi aduti su to što je krupan i osetni irski akcenat, dok Charlize Theron pokušava da bude cool i hip kao retko sposobna ženska na Divljem Zapadu.

Najslabija karika je ipak Seth McFarlane. On nije glumac, nije čak ni stand-up komičar. Na njegovoj običnoj faci se uvek vidi trag ironije. On se donekle snašao sa činjenicom da njegov lik nije ni po čemu poseban, i osnovni zadatak mu je da prenosi misli na ekran uglavnom kroz monolog. Između njega i Charlize Theron nema nikakve hemije.

Rezultat A Million Ways to Die in the West je potpuno suprotan od očekivanja studija, zarada koja još nije pokrila osnovni budžet (računa se da je još toliko otišlo na marketing) i uglavnom loše kritike. To dokazuje tezu da se na slučajnom uspehu retko kad izgradi karijera. A Million Ways to Die in the West je nedokuvan filmski proizvod, praznjikav, razvučen, nepamtljiv. Nije čak ni smeće sa potencijalom za kult, jednostavno je bezvezan i beskoristan filmčić.

The Quiet Ones

2014.
režija: John Pogue
scenario: John Pogue, Craig Rosenberg, Oren Moverman, Tom de Ville
uloge: Jared Harris, Sam Claflin, Olivia Cooke, Erin Richards, Rory Fleck-Byrne

Budimo iskreni, očekivanja od ovakvog filma ne smeju biti visoka. Najpoznatije ime u kreativnom timu je John Pogue, scenarista kome je ovo drugi pokušaj režije, a čiji su najpoznatiji spisateljski krediti trilogija Skulls i očajni remake Rollerball (2002). Istina, ko-scenaristi Rosenberg i Moverman imaju i nešto zvučnijih dostignuća, ali sve to je još uvek prilično mršavo. Nimalo poverenja ne uliva ni činjenica da se sa premijerom čekalo više od godinu dana od trenutka snimanja, takva stvar prosto govori o problemima u post-produkciji, a pre svega u marketingu relativno nekvalitetnog filmskog proizvoda.
Sa pozitivne strane, u pitanju je horor, žanr koji ne sme biti dosadan čak ni kada je film loš, i to još u produkciji kultne britanske kuće Hammer koja postoji na sceni već 50-ak godina i izbacila je nešto kultnih filmova. Problem sa horor filmovima je isti kao sa popularnom žestokom muzikom: jako zavise od trendova i dosta često ne donose ništa novo i drugačije.
The Quiet Ones je primer toga. Film se vozi na standardnu priču o paranormalnom, egzorcizmu, veri i skepsi i neizbežnim eksperimentima na ljudima. A sve to je začinjeno još sa dokumentarnim snimcima u formatima od 8 i 16 mm u nekakvoj simulaciji još uvek neumrlog “found footage” trenda.
Priča se dešava 70-ih u univerzitetskom okruženju. Nakon uvodne kartice “based on actual events” (koja je totalni bullshit, btw, iako postoje indicije da su neki veselnici pokušali slične eksperimente u Kanadi, ali bez toliko ljudskih žrtava), upoznajemo profesora Couplanda (Harris) koji ne veruje u paranormalno i želi da dokaže da je “paranormalno ponašanje” objašnjivo sa distorzijom realnosti ili nekim drugim psihičkim poremećajem. U te svrhe on ispituje očigledno izmoždenu devojku Jane (Cooke), u nadi da će je izlečiti i dokazati nepostojanje natprirodnog. U tome mu pomaže grupa studenata: Brian (Claflin), Krissi (Richards) i Harry (Fleck-Byrne). Oni asistiraju i dokumentuju istraživanje.
Frka nastaje kada univerzitetske face zavrnu slavinu sa lovom. Profesor ne odustaje, čak ni kada bi svako razuman shvatio da mu je teza nedokaziva, pa svoju trupu volontera vodi sa sobom u izolovanu staru kuću sa škripavim podovima i lošim instalacijama. Među njim i Brianom se pomalja rivalitet, jer Brian nije uveren u profesorovu uračuljivost i nikako mu se ne sviđa kako profesor maltretira nesrećnu Jane, koja na sve odgovara sa sve paranormalnijim i paranormalnijim ponašanjem, telekinezom i slično. Priča se da se u njoj nastanio drevni demon, a navodno su takvi slučajevi zabeleženi i ranije.
Film vrlo polako gradi svoju atmosferu, toliko da je prva polovina nedotupavno dosadna, do te mere da može da vam ogadi ceo film i natera vas da isključite. Kada najpre mali, pa onda sve veći “jump scare” momenti krenu da iskaču može biti već prekasno. Klimaks pred kraj filma je napet i krvav, ali ne donosi ništa novo da bi se iskupio za svu dosadu i svaki kliše kroz koji je film prošao. Usput je kamera naporna do granice teškog smaranja sa svojim konstantnim šaltanjem u formatima od normalnih do “found footage”. Okruženje Britanije 70-ih je zanimljivo, kao i muzika, a oba funkcionišu kao posveta boljim (“kultnijim”) danima produkcijske kuće Hammer.
Ni gluma nije fascinantna, iako su dva relativno velika imena za ovako mali i nebitan film. Jared Harris glumi koliko mora da naplati honorar, a ponekad klizi u afektiranje, a Sam Claflin očito tada nije još bio u usponu u kojem je danas (zahvaljujući The Hunger Games franšizi) i to se vidi. Olivia Cooke nam donosi standardni repertoar devojke “opsednute đavolom”, dok su ostali čisti višak. The Quiet Ones nije vredan vašeg vremena. Preskočiti.

John Doe: Vigilante

2014.

režija: Kelly Dolen

scenario: Stephen M. Coates, Kelly Dolen

uloge: Jamie Bamber, Lachy Hulme, Sam Parsonson, Gary Abrahams

Neki filmovi su snimljeni sa naivnom namerom da promene svet, ili makar da doprinesu argumentiranoj raspravi o fundamentalnim stvarima. Kada su dobro osmišljeni i napravljeni od početka do kraja, ti filmovi se smatraju inteligentnim, značajnim, vizionarskim, pa čak i revolucionarnim. Kada ne uspeju u svojoj nameri, bilo zbog nedovoljno razrađene ideje (neki autori prosto nemaju mentalnih kapaciteta za argumentaciju kompleksnih tema), bilo zbog šlampave realizacije, onda te filmove možemo nazvati pretencioznim smećem. John Doe: Vigilante je upravo to.

U teoriji, to je triler o serijskom ubici, odnosno osvetniku koji ubija zlikovce koje je ruka pravde ispustila. Međutim, tu nema nikakve misterije, mi odmah znamo ko je John Doe (Bamber), znamo da je učinio to što je učinio i u velikoj meri možemo pretpostaviti zašto. Obrat pred kraj filma će nam to samo potvrditi. Stav autora filma o njemu je jasan, oni govore i kroz njega, ali i kroz “vigilante” organizaciju za koju je John Doe inspiracija, odnosno njihovog lidera (Parsonson) i kroz psihotičnog lokalnog novinara (Abrahams) koji je od ubice stvorio televizijsku zvezdu i temu oštre društvene polemike.

Stav o nemogućnosti pravnog sistema da se izbori sa povratnicima u zločin je u filmu jasan koliko je i infantilan. To je stav kakav se može čuti u opskurnim kontakt-emisijama i na opskurnim “talk” radio-stanicama. Dakle, sistem ne valja jer stalno pušta zločince da nesmetano nastave svoju karijeru, a ne valja zbog toga što je sistem više usmeren na prava počinioca, a ne na prava žrtve. Film nas polu-otvoreno poziva da budemo budni (“vigilant”) i da preuzmemo stvar u svoje ruke, kada već nema nikoga da to umesto nas uradi.

Realizacija je posebna tema. Priča nije hronološki postavljena, već skače od jednog perioda do drugog i igra se s formatima. Imamo malo klasičnog igranog filma, malo lažnih amaterskih snimaka amaterskim kamerama, malo “mockumentary” intervjua koje sprovodi novinar – istražitelj Ken Rutherford (Hulme) i veoma loših kopija isečaka televizijskih vesti. Lažni dokumentarni momenti su dosadni, vesti ne deluju nimalo autentično, intervjui koje Rutherford radi sa ljudima koji imaju nekih dodirnih tačaka sa njegovim slučajem (policajci, novinari, svedoci, članovi familije nastradalih kriminalaca) su uvredljivo loše odglumljeni, pa čak je i intervju sa Doeom zapravo loša varijanta pseudo-intelektualnog, moralnog i filozofskog ping-ponga.

Možda bi bilo bolje kad bi glumci bili imalo bolji, ali nisu. Jamie Bamber je sposoban i za bolje uloge, ali njegov lik ovde je užasno napisan, klišeiziran i predvidljiv. Sam Parsonson ima sličan problem. Dvojica novinara su i užasno napisani i nekorektno odglumljeni likovi, a Abrahams i Hulme afektiraju kao u amaterskom pozorištu u Mrduši Donjoj. O sporednijim glumcima i statistima ne treba ni trošiti reči, oni tek deluju kao potpuni amateri.

Jedino što je zanimljivo su scene nasilja i pradvidljivi, ali asocijativni kostimi i maske koje Doeovi sledbenici nose. Nasilje je prilično realno za film sa tako očito tankim budžetom, a kostimi asociraju na Anonymuse, V for Vendetta i Occupy pokret. Probelm sa tim je što Dolan i scenarista Coates ne uspevaju da nađu realne poveznice između svojih želja da John Doe: Vigilante bude Network našeg doba i realnosti da im je stav bombastičan i infantilan, argumentacija tanka, a realizacija veoma manjkava.

John Doe: Vigilante je jedno od najgorih filmskih iskustava ove godine i primer kako usrati potencijalno dobru ideju. Ne sporim da je pravni sistem manjkav, ali svaka potreba za savršenim i završenim sistemom vodi ili u diktaturu ili u kompletnu anarhiju. Da stvar bude blesavija, ovaj film je postavljen u Australiju, zemlju koja je primer uređenosti, ugodnog života i podnošljive stope kriminala, pogotovo nasilnog. Iz Australije smo navikli na bolje filmove, a ovo smeće slobodno preskočite.

The Missing Picture / L'image manquante

2013.

režija: Rithy Panh

scenario: Rithy Panh, Jean-Baptiste Phou

Rithy Panh je dovoljno poznato ime u svetu dokumentarnog filma, ali možda nije loše ponoviti njegovu biografiju. Rođen je i odrastao u Kambodži, a sa trinaest godina je bio odveden iz rodnog grada i odvojen od roditelja, te teran od jednog radnog kampa do drugog, gde je rmbao kao konj i gladovao kao pas. Na kraju mu je uspelo da pobegne prvo u Tajland, a zatim u Francusku, gde je završio studije filma i političkih nauka. Uglavnom snima filmove o gresima svoje otadžbine i o njenom nekadašnjem zločinačkom režimu.

Priča nam je uglavnom poznata. Crveni Kmeri su 1975. preuzeli vlast u Kambodži i pokušali da uspostave utopiju na temelju agrarnog komunizma i institucionalnog primitivizma. Normalne stvari poput naočara, pristojnog obrazovanja ili znanja “okupatorskog” francuskog jezika su mogle značiti smrtnu presudu za čoveka, nezavisno od njegove rase i klase. Gradovi su ispražnjeni i pretvoreni u zatvore i vojne logore, a populacija je poterana u radne kampove na selu i divljini. Familije su rastavljene i ispiranje mozga (naročito deci i omladini) je bila mera kontrole u pokušaju da se ostvari utopija. Konačni bilans je 2 miliona mrtvih, ubijenih, izgladnjivanih i iscrpljivanih do smrti (procentualno najveći pomor populacije jedne zemlje u istoriji) i ko zna koliko nestalih, izbeglih i interno raseljenih.

Ne treba mnogo pameti da bi se zaključilo da projekat utopije neće nikada uspeti. Prosto, klima je takva da su temperature previsoke da bi uspevale profitabilne evropske i američke žitarice, a vode ima ili nedovoljno ili previše, ali nikada onoliko koliko je potrebno. Treba razumeti te jadnike koji su na tu kretensku propagandu i pervertiranu ideologiju između pogrešno shvaćenog Marxa i Rousseaua naseli, oni su bili jadni, bedni i gladni, patili su u feudalnom, kolonijalnom i post-kolonijalnom sistemu i pridružili se ekstremistima revolucije. Treba razumeti i one koji su se revoluciji priključili kasnije, neki su bili oportunistička goveda, dok su drugi bili klinci koji dalje od režimskih slogana nisu ni čuli. Oni koji mi posebno idu na živce u celoj toj priči su preteča današnjih hipstera, večiti kontraši, mamini i tatini sinovi koji su sedeli u udobnim stanovima Pariza, Berlina i Amsterdama, išli na prestižne univerzitete i ložili se na Maove govore i slogane Pola Pota. Ti salonski levičari su stvarno neopevani smradovi i film ih u nekoliko rečenica apostrofira, ali oni nisu tu centralna tema.

Ono što na narativnom nivou čini razliku između The Missing Picture i tematski sličnog filma The Killing Fields (1983) je u tonu naracije. The Killing Fields je vrlo klasično intoniran film, dramatičan na svim nivoima, politički i istorijski korektan, reklo bi se rađen za najširu globalnu publiku. The Missing Picture je od početka do kraja lična priča jednog čoveka, bez pretenzija da bude objektivna ili univerzalna, puna žuči, tuge, besa, nostalgije i otpora, i, na koncu konca, iskrenija od iskrenosti i istinitija od istine. Pritom su autorovi motivi plemeniti, on sam želi da pronađe izgubljene slike, da ispravi distorzirana sećanja i nađe unutrašnji mir.

U tu svrhu Panh upotrebljava dve potpuno suprotne tehnike: sa jedne strane imamo očekivane arhivske snimke, što režimskih propagandnih filmova, što istinski “found footage” u vidu predrevolucionarnih snimaka koji su nekako preživeli spaljivanje ili snimaka propagandista - disidenata. Drugi postupak je nešto nalik animaciji. U pitanju su instalacije, diorame napravljene od drvenih, ručno izdeljanih i ručno ofarbanih figurina, To odlično služi ideji rekonstrukcije autorovih sećanja, a same figurine su u isto vreme detaljne i apstraktne, kao što su naša sećanja na traumatične trenutke istovremeno živa i nepouzdana.

Figurine su statične, ali su diorame često ogromne i elaborirane, pa kamera koja klizi preko njih daje određenu dozu dinamike. Već to je dovoljno da The Missing Picture bude izuzetno dobar i inovativan film. Panh, međutim, ima još jedan trik: prostu montažu figurina i instalagija u arhivske snimke, ali i projekciju arhivskog materijala na veštački napravljenu scenu.

Panh će se osvrnuti i na svoje kinematografske početke, kada je kao dečarac posmatrao suseda filmaša kako snima i montira filmove po ugledu na zapadne, ali i azijske kinematografije, najviše Bollywood. Kinematografija je imala značajno mesto u komunističkoj propagandi još od Oktobarske revolucije, imaće je i kod Pola Pota, a svi nepoćudni autori i umetnici će među prvima nastradati. Sused koji je svojim filmovima verovatno uveseljavao publiku je verovatno doživeo istu sudbinu kao i autorov brat koji je svirao zapadnjačku muziku po igrankama ili njegovi roditelji, pristojni ljudi, učitelji, umrli usled iscrpljenosti od rintanja i gladovanja. Autor prema svemu tome osećati gorčinu, ali ga možemo razumeti.

The Missing Picture je nominovan za Oscara u konkurenciji stranog filma i to potpuno zasluženo. U nekoj manje oštroj konkurenciji bi moža i osvojio nagradu, ali ove godine je u toj kategoriji vladala neverovatna gužva odličnih filmova koji su bili ili društvene ili estetske izjave. U tom društvu, možda je The Missing Picture bio previše mali, ličan i atipično snimljen film. Postavlja se pitanje da li bi bolje prošao u konkurenciji dokumentarnog filma, gde je nešto razvikaniji potresni i eksperimentalni dokumentarac The Act of Killing (koji tera počinioce političkih ubistava u Indoneziji da svoje grozne činove ponove kroz mjuzikl) izvisio za kipić koji je, prema svim očekivanjima, morao da dobije.

The Missing Picture je film koji morate pogledati ako cenite filmove. U njemu ćete naći i nešto dokumentarističkog balansa, ali i jednu iskrenu ispovest, gomilu drame, pa čak i šoka. Nije bitno što vam je priča verovatno poznata, ako je ispričana na pravi način, a ovde je to svakako slučaj, ona će biti vanvremenska. Dodatni komentari Jean-Baptista Phoua nisu previše smetali, ali nisu ni bili neophodni. Pripovedačka tehnika koja ide od dokumentarca do rekonstrukcije i nazad, u dosta pravaca je sjajno uklopljena sa vizuelnim identitetom. Sve u svemu, jedna masna, apsolutna preporuka.

I dobro razmislite kada čujete nekog slatkorečivog tipa sa izraženim kompleksima kako obećava kule i gradove. Možda ćete tražiti izgubljene slike iz sećanja, pošto će vaše prave slike možda već biti uništene kao nepodobne.