Per amor vostro / Anna

2015.

režija: Giuseppe M. Gaudino

scenario: Giuseppe M. Gaudino, Isabella Sandri, Lina Sarti

uloge: Valeria Golino, Massimiliano Gallo, Adriano Giannini, Eduardo Cro, Elisabetta Mirra, Daria D'Isanto, Salvatore Cantalupo

Kada film uspe u svojoj nameri, kažemo da je ambiciozan. Posebno ako je ta namera grandiozna i skoro nemoguća, a prisutna otkad je umetnosti. U ovom slučaju, to je spoj unutarnjeg sveta naslovne junakinje i mističnog i opasnog neposrednog okruženja, to jest spoljašnjeg sveta oličenog u Napulju kao gradu i njenoj nimalo veseloj porodičnoj situaciji. Kada film, odnosno njegov autor, ne uspe u svojoj nameri, možemo jedino reći da je pretenciozan, u konačnici čak i banalan, što je ovde svakako slučaj.

Anna (Golino) je još u uvodu, neo-tradicionalnoj napuljskoj pesmi napisanoj za potrebe filma, nazvana lakomislenom. Nakon nesrećnog i traumatičnog detinjstva, čini se da je uspela u životu: radi posao koji voli (prompter je na setu gde se snima sapunica), bogato se udala za bivšeg pop-pevača, sa njim ima troje dece i živi u penthausu koji gleda na zaliv. Ali Anna je nesrećna i to je vidljivo na njenom licu i u filmskim postupcima: njen život je snimljen crno-belo (autor bi rekao u nijansama sive, ali to je to), dok njene more ponekad dobijaju boju, a uvek su i neizostavno preteće. Šta to zapravo mori Annu?

Pa, recimo da je to život. Njen muž Gigi (Gallo) je nasilan prema njoj i pevačku karijeru je zamenio kriminalnom, pa je sav taj njegov novac zapravo teret. Njihov sin (Cro) je gluvonem, a kćeri (Mirra, D'Isanto) su hirovite tinejdžerke. Njeni roditelji i brat koji su joj priredili traumatično iskustvo u prošlosti je još uvek iskorištavaju u sadašnjosti. Čak i posao dolazi sa prtljagom: prijatelj i bivši mentor (Cantalupo) je optužuje da mu je uzela posao i preko potrebni izvor prihoda. Srećom pa se na poslu zbližila sa glumcem Micheleom (Giannini) i sa njim započela vezu koja je može ispuniti. Ili to baš i nije srećna okolnost...

Sve u svemu, vrlo standardna priča o ženi na granici nervnog sloma ili spoznaje. Problem je, dakle, u realizaciji. Crno-beli vizuali i povremeni uleti nadrealizma deluju zanimljivo do određene tačke, ali posle toga ostaju samo maska za relativno tanku priču. Posebna priča je muzika, odnosno pesma koja se ponavlja na još nekoliko mesta na filmu i u maniru renesansnih trubadura najavljuje šta će se dalje dešavati. Shvatam plemenitu nameru da se priča iz života u filmu poveže sa tradicijom podneblja, ali to je potpuno nepotrebno, naročito zato što već imamo standardni katolički motiv žene kao žrtve. Drugo od Napulja kroz vekove i Napulja sad (recimo vrlo razvijenu krimi-scenu) baš i ne vidimo...

Dosta toga je na plećima glavne glumice i ona se toga hvata hrabro. Pritom je sve vreme u nebranom grožđu jer je njen lik, iako sveprisutan, jednostavno tanko napisan. Valeria Golino je velika glumica sposobna za mikro-glumu i brzu promenu ključeva od realnih do nadrealnih i to ovde demonstrira i gotovo sama čini Per amore vostro gledljivim iskustvom, što su prepoznala dva žirija u Veneciji i dodelila joj nagrade. Ostatak glumačkog ansambla je prati koliko može, zapravo se u tome najbolje snalaze mladi i nesputani glumci, dok odrasli manjak karakterizacije “rešavaju” prenaglašavanjem te jedne ili dveju osobina do maksimuma.

Giuseppe M. Gaudino je poznatiji kao autor dokumentarnih filmova nego li igranih, Per amor vostro mu je tek drugi i to posle pauze od 18 godina. Pohvalno je da se kao muškarac odlučio za priču o ženi i to u sredini razapetoj između patrijarhalne tradicije i modernosti, ali to ni uz najbolju nameru nije sproveo na zadovoljavajući način. Zapravo, sve što je pokušao deluje kao umetničarenje sa ciljem da stvori iluziju kreativnog haosa (priča se da je i snimanje bilo takvo) kojom maskira generičnost priče. Nema tu neke velike istine i umetnosti, možda možemo da kupimo osnovnu emociju, ali i ona ostaje nekako nemušta.

Approaching the Unknown

2016.

scenario i režija: Mark Elijah Rosenberg

uloge: Mark Strong, Luke Wilson, Sanaa Lathan

Ako postoji nešto što nas fascinira, onda je to svemir. Zato što je ogroman, odnosno beskonačan. Zato što je nasilan i bespoštedan. Zato što je malo reći da je naše znanje o njemu ograničeno i samo teorijsko, ono je zapravo neznatno i često potpuno neproverljivo. Zato što ga se, u krajnjoj liniji plašimo kao nepoznatog.

Zato želimo da ga osvojimo. Da budemo prvi negde, na Mesecu, na Marsu, van Zemlje koju smo toliko upoznali i koja nas ograničava. Da zgrabimo najviše. Zato pišemo pesme i romane, zato snimamo filmove o svemiru, od kičastih svemirskih opera preko kojih na svemir projektujemo ljudska, zemaljska iskustva, pa do komornih i mono-drama koje ispituju našu psihu u neposrednom kontaktu sa nepoznatim. Neke stvari nikad ne ostare...

Approaching the Unknown je te komorne, psihološke i filozofske sorte, ali zaista nemojte očekivati neku dubinu i spoznaju. Razlog tome je jednostavan: u poslednje vreme imamo zasićenje filmovima o nama u svemiru prepuštenima samima sebi, svome egu i svojim sposobnostima (Interstellar, Gravity, The Martian, Moon, Europa Report) i Approaching the Unknown od svih njih ponešto pozajmljuje, ali ostaje ravan i derivativan.

Kapetan Stanaforth (Strong) će biti prvi čovek na Marsu. U razmaku od nekoliko nedelja (putovanje traje 9 meseci), za njim je poslata Emily Maddox (Lathan). Njih dvoje će pripremiti teren za prvu ljudsku koloniju na “crvenoj planeti” sa proređenom atmosferom. Zašto su poslati pojedinačno i u malom razmaku, ne može nam objasniti ni kontrolor misije na Zemlji Skinny (Wilson).

Znamo samo da je sve Stanaforthova zamisao: on poznaje svaki šraf na svemirskom brodu i dizajnirao je reaktor koji izvlači vodu iz peska, kamena i prašine i već ga je testirao u pustinji. Ideja tog reaktora je da prvo izvuče elemente, kiseonik i vodonik, pa ih onda spoji u pijaću vodu. Mogao bih se setiti nekoliko objašnjenja zašto je to “bull”, ali recimo da prihvatimo to. Opet, zašto se ide na Mars pre testiranja istog recimo na Mesecu mi nije jasno, naročito ako uzmemo u obzir sa koliko budžetskih ograničenja se susreću svemirske agencije. Ali da prihvatimo i to kao premisu, jer je nužno da je Stanaforth sam na svom putu, naoružan znanjem i čeličnom voljom i opsednut raznim mislima, naročito kako put odmiče.

To je svakako šlagvort za filozofiju i naklapanje, ređe kroz debatu u dijalogu sa koleginicom koja ga sledi u drugom brodu i arhetipski opreznim kontrolorom, a češće u naratorskim monolozima. Prava je šteta što sve to ostaje u sferi naklapanja i gotovo nikad ne dođe do nivoa filozofije. Očiti su uticaji Solarisa i 2001: A Space Odyssey, čak i ambicija i samouverenost da se ti uzori dostignu, ali Rosenberg jednostavno nije autor sa dovoljnim iskustvom, ali ni talentom za takav podvig. U tom smislu, Approaching the Unknown deluje kao “second hand” roba.

Svaka čast Marku Strongu, on je odličan glumac sposoban za različite transformacije, i činilo se kao dobra ideja pustiti ga samog na ekranu da pokaže šta ume, ali solo-igra nije njegov “forte”, a za to nema čak ni prikladnog lika, Stanaforth deluje suviše metodično i dosadno, pa se to prenosi i na putovanje, ma šta se na njemu dešavalo, a ne dešava se mnogo toga. Stvar je dramaturgije: Gravity se oslanjao na iznenadne katastrofe, The Martian na komične “ho-ruk” momente, Moon na improvizaciju, Europa Report na grupnu dinamiku, a Interstellar se ionako izgubio putem. Approaching the Unknown kao da pokušava da mazne pomalo od svakog, a da se to ne primeti, pa ostaje nedorečen i mlak. Naprosto, fali drame, unutrašnje i spoljašnje.

No dobro, sve je to oprostivo ako je barem vizuelno impozantan. Ali nije ni to: budžet je bio neznatan, pa tako imamo radnju ograničenu na studijsku kreaciju svemirskog broda i nekoliko podnošljivih CGI kadrova svemira. To je to. Nema čak ni igrarija sa gravitacijom.

I poslednja mogućnost da opravdam njegovo postojanje je potrošena... Nema smisla...

The Survivalist

kritika originalno objavljena u časopisu Identitet

2015.

scenario i režija: Stephen Fingleton

uloge: Martin McCann, Mia Goth, Olwen Fouere

Iskreno, cenim i volim civilizaciju i sva njena dostignuća. Ovaj ireverzibilni proces je savršen u svojoj jednostavnosti: pronalasci i ideje zažive ako se učine korisnima, traju dokle su korisne, unapređuju se ili napuštaju. Stoga mi nisu ni najmanje jasni oni koji prizivaju slom civilizacije ili nekog njenog dela (svejedno je radi li se tu o ekonomskom ili tehnološkom kolapsu, ili pak o ratničkim prošlostima i “gustim maglama”) i na to se pripremaju ne bi li iživeli svoje divljačke, atavističke fantazije o borbi i nasilju. Nema ničeg naročito lepog, plemenitog i humanog u divljaštvu. A upravo je civilizacija, rad na tome da je stvorimo i održimo, ono što nas razlikuje od životinjskih nam predaka.

Filmska realnost, međutim, počiva na nekim drugim postulatima od naše svakodnevne. Osnovno pravilo glasi: ako ga se može zamisliti, može ga se i snimiti. Tako su leteći ljudi, šaržeri beskonačnih kapaciteta i lude vožnje koje prkose zakonima fizike filmski sasvim legitimne stvari, kao što je to i (post)apokalipsa. O njoj je snimljeno pregršt filmova, od nasilnih adrenalinskih fantazija bez reda i smisla, preko nasilnih adrenalinskih fantazija sa upozoravajućom porukom (recimo svi Mad Max filmovi), velikih epopeja koje kada puknu za sobom povlače karijere svojih glumaca, reditelja i producenata (setite se samo Kevina Costnera i njegova dva vezana postapokaliptična promašaja) pa do skromnih, nespektakularnih, nezavisnih filmova koji su pre svega komorne drame o ljudima i ljudskosti u datim uslovima.

The Survivalist je upravo takva komorna drama smeštena u sumrak civilizacije. Naslovnog junaka (McCann) upoznajemo prvo iz daljine u dnevnim rutinama. Svugde ide sa puškom, ali štedi municiju. Njegov svet je surovo mesto. Živi od lova i skromnog vrta oko svoje kolibe u srcu šume. On je na neki način moderni Robinson Crusoe, tako je uredio život i to mu skoro u potpunosti odgovara.

Njegov život će se promeniti kad u njega uđu dve žene. One su sredovečna Kathryn (Fouere) i mlada Milja (Goth) i po svojoj dinamici deluju kao majka i kćerka. Na svom putu su zabasale do junakove kolibe i spremne su ponuditi nešto za hranu i prenoćište: majka neka semena biljaka, a kćerka svoje telo. Postoje potrebe koje čovek ipak ne može zadovoljiti potpuno sam. Nakon inicijalnog nepoverenja, njih troje se zbližiti i formirati simbiotičku zajednicu.

Prednosti takvog aranžmana su brojna, uostalom svet je možda izgrađen na osnovu individualnih otkrića i inicijativa, ali su napori uvek bili kolektivni. Međutim, nedostatak toga je da je zajednica po pravilu vidljivija od pojedinca, pa se zato lakše nađe na meti nekih drugih, manje miroljubivih zajednica, da ne kažem pljačkaških bandi. Kao što se pojedinac lakše može sakriti, tako se zajednica lakše odbrani od napada. Međutim, pitanje je hoće li troje naših junaka uspeti preživeti jednom kada budu izloženi stalnim napadima.

Uostalom, radnja je ovde samo kostur, konstrukcija pomoću koje se autor Stephen Fingleton, inače debitant u celovečernjem formatu nakon nekoliko zapaženih kratkih filmova, bavi temama koje ga preokupiraju. Jedna od prvih tema je muška seksualna potreba i tenzija i tu ne treba da čudi izbor glumice. Mia Goth je jedno od glumačkih otkrića von Trierovog filma Nymphomaniac i seksualna energija koju ona odašilje je istovremeno nevina, naivna, prirodna i voljna. Njena golotinja i u određenom smislu prostitucija pri početku filma nije nešto sramotno, koliko iznuđeno divljinom sveta u kojem živi, pa ni Fingleton na tome ne insistira i to ne ponavlja.

Suština je tu u surovosti sveta u kojem je sve roba za trampu i na taj način Fingleton počinje sa oslikavanjem svog sveta i njegove suprotnosti sa civilizacijom. Kako film odmiče, taj polaritet će se samo još radikalizirati. Taj svet nije više samo podivljao, nego je čak dehumaniziran, pa svako može biti ili plen ili predator. Nasuprot tome, naši junaci koji žive u zajednici održavaju i ponovo pronalaze ljudskost u sebi, što je i suština. Jasno, taj svet je bespoštedan, naši junaci tako svesno postaju manjina, ali možda nije beznadan, jer oni ostaju humana bića, sa svojim agendama, strahovima i nedostacima, ali ipak čiste duše.

Jedna od boljih autorskih odluka koju je Fingleton doneo je da ne ide u objašnjavanje. Nećemo saznati kako je, zašto i kada svet postao takav kakvog ga vidimo u filmu. Osim razasutih tragova o naslovnom junaku i njegovoj prošlosti (na tom mestu živi sedam godina, imao je i brata), nećemo se upoznavati ni sa biografijama. Ne znamo jesu li Kathryn i Milja zaista majka i kćerka ili se samo tako predstavljaju. Dovoljno je to što je dinamika njihovog odnosa takva. Uopšte, u filmu ima vrlo malo dijaloga, likovi su škrti na rečima i razgovaraju funkcionalno do te mere da nas to tera na zaključak da je u takvom svetu i ljudski razgovor luksuz, kao što je to ljudskost kao takva. U takvoj postavci, glumcima je pružena šansa za interakciju i igru jednog sa drugim i oni to koriste. Martin McCann nas je kupio već svojim držanjem na početku, njegov odnos sa Miom Goth se rasplamsava, a Olwen Fouere u pozadini kreira briljantnu sporednu ulogu oprezne i mudre žene.

The Survivalist nije ugodno filmsko iskustvo, i to je jasno. Ali ga svejedno možemo smatrati lekovitim. Najvažnija je spoznaja da smo svi ljudi, da smo zajedno uredili svet za sebe i da ne zaboravimo da ga čuvamo i popravljamo. Možda je zov rata, otimačine, divljaštva i nasilja nekima primamljiv, ali je test naše ljudskosti da se tome odupremo. Veće su nam šanse da preživimo svi skupa.

Cosmos

kritika  originalno objavljena na Monitoru

2015.

scenario i režija: Andrzej Zulawski (po romanu Witolda Gombrowicza)

uloge: Jonathan Genet, Johan Libereau, Sabine Azema, Jean-Francois Balmer, Clementine Pons, Victoria Guerra, Andy Gillet

Jedan od velikana koji su nas napustili ove godine je i Andrzej Zulawski, poljsko-francuski reditelj, radikalni umetnik i večiti inovator filmskog jezika. Prošle godine je, nakon 15 godina od poslednjeg filma (i to kolaboracije sa ondašnjom partnerkom Sophie Marceau), konačno izbacio novi, za premijeru odabrao najartističkiji od velikih evropskih festivala, Locarno, i tamo osvojio Srebrnog Leoparda za režiju.

Sudbina je htela da njegov poslednji i testamentarni film bude najeluzivniji, možda najkompleksniji i svakako najapsurdniji u njegovoj karijeri. Zulawski je tu demonstrirao ludu hrabrost pokušavajući (skoro) nemoguće. U pitanju je adaptacija poslednjeg romana Witolda Gombrowicza, još jednog Poljaka koji je sreću i mir našao u Francuskoj, piščevog najkompleksnijeg i najapsurdnijeg, teško prevodivog i još teže adaptibilnog na film.

To što su se sudbine i životne priče kultnog pisca i kultnog reditelja poklopile sa odmakom od nekih 45 godina, samo je jedna od referenci koje se daju izvući iz filma, i to ona najočitija, biografska. Ovde je Gombrowiczev roman poslužio samo kao osnova (anti)priče i “pitch” nekoliko tema za razmišljanje, bez odgovora na pitanja i jasnih zaključaka. Zulawski tekst tumači prilično slobodno, podigravajući kulturne, najčešće filmske reference kojima nas uvlači u apsurdni svet. Tako ćemo videti i Tintina, aluzije na Rivettea i Resnaisa, čuti rasprave o Bessonu i Bressonu, Bergmanu i Spielbergu, dok će nam nad glavama visiti Pasolinijeva Teorema, možda kao ključ, možda samo kao usputna stvar.

Situacija je, u osnovnim crtama, sledeća: dvojica mladića, student prava i pisac trilera u pokušaju Witold (Genet) i metroseksualni, možda homoseksualni, ultra-površni modni mačak Fuchs (Libereau) dolaze na nekoliko dana u pansion na selu. Witold pokušava tu pokrenuti bilo koju od dve karijere, a Fuchs igra neku inatnu igru sa svojim šefovima. Pansion vodi histerična mater familias (Azema), a tu su i njen sumanuti drugi muž (Balmer) koji ispaljuje nebuloze, te kćerka, učiteljica jezika Lena (Guerra), koja se trese u socijalnim situacijama sa svojim mužem, blaziranim arhitektom (Gillet) i konačno, rođaka i kućna pomoćnica sa disfiguriranom gornjom usnom (Pons). Dinamika među svima njima je histerična, ali i opojna.

Ako vas zanima šta se dešava, odgovor je svašta i ništa. Naš narator, nadri-intelektualac Witold je i pored svojih ispada anksioze i frustracije (delimično podgrejanim zaljubljivanjem u Lenu), ipak naša najsigurnija tačka gledišta iako ponekad oponaša Paju Patka. Fuchs izlazi noću i vraća se s modricama. Stariji muž i žena se žale jedno na drugo, nekad konkretno, nekad uvijeno, a muž pritom govori kombinacijom lažnog latinskog i “baby-talka”. U dvorištu se pojavljuju, pa nestaju mrtve (obešene) ptice, što je osnova za misteriju.

Imaju li indikativno poređani zlokobni objekti (grabulja, sekira) nekakve veze sa tim ili su simboli nečeg drugog, ako su uopšte simboli? Otkud puž na kroasanu? Ima li razloga za toliko ludaštvo na jednom mestu? I onaj izlet u planine i na more... Jedino u šta se možemo pouzdati je naslov, kosmos neraskidivo povezan sa entropijom, sve ostalo je trip, možda varka, možda san, možda prirodno stanje koje prikrivamo maskom zdravog razuma.

Taj haos u odnosima i u (ne-)radnji u prvo vreme raditelj pokušava da ukroti svojim metodičnim postupkom, dugim i preciznim kadrovima, atipičnim uglovima kamere i mekim fokusom koji pojačava “dream reality” učinak. Ali kako film odmiče, tako popušta i rediteljska kontrola, što nikako nije slučajno. Od samog početka improvizirana gluma polako postaje hektična. Zulawski se prepušta haosu i poziva nas da učinimo isto.

Cosmos je magičan film barem koliko je maničan. Tripozan je, dezorijentirajući, ali zaokuplja našu pažnju. Zvuči otrcano, ali to je put u suštinu kosmosa zvanog čovek i taj put nije uvek prijatan i nije zasnovan na informacijama. Vožnja možda neće biti uvek ugodna, ali ćemo je upamtiti i možda se njoj vraćati. Veliki majstor Zulawski je još jednom uspeo. Nažalost, poslednji put.

Listen to Me Marlon

2015.

režija: Stevan Riley

scenario: Stevan Riley, Peter Ettedgui

Marlon Brando, odnosno njegov život i rad nisu nikakva nepoznanica. Talenat vidimo već na filmu, a to ko je taj talenat uzgojio (Stella Adler) i kako (po sistemu Stanislavskog) je tu manje bitno, zapravo je jedan od proverljivih biografskih podataka. Isto tako nije tajna da je slavni glumac bio težak sa saradnju (nesrećnom Coppoli je pomerio pamet na Apocalypse Now, ali Coppola nije tu jedini), da je bio sklon uvrnutim improvizacijama (Last Tango in Paris kao prva asocijacija) koje su možda bile idealne za film, ali su druge ljude dovodile u, blago rečeno, nezgodan položaj.

Nije tajna da je još pre toga stekao takvu reputaciju, a kasnije, sticajem okolnosti, bio razapinjan kao neko ko u glumi ne vidi radost, nego njome samo naplaćuje honorar. Poznat je i njegov aktivizam za građanska prava Afroamerikanaca ili za pošten tretman Indijanaca na filmu i u društvu. Nije tajna ni njegova ličnost i privatni život, propali brakovi, porodične tragedije, Tahiti kao zamišljeni lični raj i ostalo.

Ono što možda nismo znali, a što je poslužilo kao sadržajna, a često i formalna osnova Rileyevog dokumentarca su dve nesvakidašnje stvari. Prvo, Brando je jedan od prvih glumaca koji je predvideo nove tehnologije i bio kompletno digitaliziran. To će Rileyu često služiti kao estetsko pomagalo, taj retro-futurizam 90-ih koji digitalizaciju nečijeg lica, pokreta i glasa slika jednobojno i kao u nekom starom SF filmu. Drugo, Brando je vodio audio-dnevnike, materijala ima za na stotine sati i Riley je to iskoristio pre svega kako bi ispričao Brandovu priču o Brandu.

Ovo, dakle, nije klasičan dokumentarac biografskog karaktera koji nam priča priču o nekoj ličnosti iz usta njegovih prijatelja, saradnika, familije. Ovde već 12 godina mrtvog Branda imamo u veoma živom obliku. On je naš subjekt i narator, vodič kroz mračne, fragmentirane koridore briljantnog glumačkog uma. Beskrajno poštujući svoj subjekt, Riley je složio film od 100 i sitno minuta koji ima zahvat, dubinu i snagu hiljada i hiljada stranica pisanog materijala.

Neću vas gnjaviti sa njegovom biografijom, to imate prilike čuti iz njegovih usta, često fragmentirano, leteće, skačuće sa teme na temu ponekad i u istoj rečenici. Čućete i njegove stavove o glumi i životu. Na tom putu nisu samo kasete, Brandova digitalizirana glava i Rileyeve uglavnom sjajno pogođene vizuelizacije sa novosnimljenim materijalom, ali i starim intervjuima i insertima iz filmova. Ima tu mnogo čega, čak za nekoliko gledanja i slušanja, kad već imamo živog mrtvog govornika.

Riley je imao težak zadatak da zapise filtrira i odabere najbolje i najznačajnije za jednu veliku karijeru i u tome je uglavnom uspeo. Poštujući, a možda se i diveći svom subjektu, briljantnom glumcu, možda najvećem svih vremena, Riley uspeva da složi mozaik koj će nam slikati glumčevu karijeru, ličnost, um i, ako hoćete, dušu. Možda to nije strogo informativno, ali šta će nam to, nije Brando bilo ko, ali svakako ostavlja jak emocionalni dojam. Naravno, Riley će tu i tamo promašiti i preterati sa suviše očiglednim naznakama, ali to je sve daleko od toga da bi uništilo jedan ovakav film.

I, za kraj, ako niste znali, Brando je imao literarog talenta, što se odlično vidi, odnosno čuje, na kasetama. Dok ne dobijem mogućnost da preslušam te snimke, film Listen to Me Marlon je najbolja moguća opcija. Preporuka za gledanje i po više puta. Zaista, izvrstan dokumentarac.

Love

2015.

scenario i režija: Gaspar Noe

uloge: Karl Glusman, Aomi Muyock, Klara Kristin, Juan Saavedra, Isabelle Nicou, Gaspar Noe

U poslednjih nekoliko godina imali smo nekoliko upečatljivih evropskih naslova na temu ljubavi, erotike i seksa koji su otišli dosta dalje od romantičnih paradigmi u pravcu nečeg psihološki dubokog i mračnog. Najbolji od tih filmova, La vie d'Adele, seksualnu eksplicitnost i nestandardnost centralnog para (dve cure) koristio je pomalo kao “udicu” za gay i arthouse publiku, pomalo kao veštu distrakciju sa glavne teme – fenomena mlade ljubavi koju portretira nesentimentalno i do u tančine precizno. Usledila je von Trierova Nymphomaniac u dva toma, poslednji u nizu autorovih poligona za izlučivanje žuči i cinizma prema publici, kao i neskriveno podjebavanje iste te publike u svrhu nekakve, kakve god, terapije. Ono što je obeležilo film bile su eksplicitne scene seksa sa protetičkim genitalijama, ali taj seks nije bio romantičan, čak ni erotičan, snimljen iz neposredne blizine ostavljao je mučan dojam.

Na taj trend se nadovezuje novi, četvrti po redu film proverenog provokatora i “enfant teriblea” francuskog ekstremnog filma Gaspara Noe. Love je najavljivan kao pornografski film sa eksplicitnim scenama nesimuliranog seksa snimljen u 3D koji nas vodi u mračne koridore ljudske svesti po pitanju ljubavi i veza. Najave uglavnom stoje, kako se uzme, 3D je proverljiva stvar (premda sam film odgledao u 2D DVD varijanti, sistematski mi je bežao po bioskopima) i scene seksa su zaista eksplicitne (čak nepotrebno osim u smislu provokacije i možda u manjoj meri privremenog psihološkog efekta), ali implikacije toga nisu ni izbliza duboke kako ih autor želi predstaviti, čak se mogu nazvati banalnim.

Love nam ne priča priču o ljubavi ili čemu god, odnosno sa njom završava u prvih 20-ak minuta filma kratko izlažući epilog situacije. Amerikanac u Parizu, student režije Murphy (Glusman) je ujedno i naš distancirani i depresivni narator zarobljen u nesrećnom braku sa Omi (Kristin), ženom koju ne voli. Kako i zašto, Noe će nam objasniti u kratkim crtama sa jednostavnim i prigodnim objašnjenjima. Međutim, Omi nije žena sa kojom na početku zatičemo Murphyja u krevetu u sceni međusobne masturbacije. To je Electra (Muyock), njegova velika i neprežaljena ljubav, sa kojom se u “present day” liniji radnje nije čuo ni video nekoliko godina. Ona je nestala, kako saznaje od njene majke Nore (Nicou), i Murphy želi da je pronađe makar da čuje da je živa i zdrava. Od tog trenutka, Love postaje serija flashbacka u različitim trenucima vremena koja tematizira uspon i pad njihove veze i koja kroz seksualne i narkomanske eskapade pokušava da nam predstavi mehanizme fascinantne, tužne i destruktivne ljubavi koja se uglavnom svodi na međuzavisnost između dvoje nesrećno spojenih ljudi.

Ima Love svojih momenata genijalnosti i promišljanja egzistencije u kojima provocira građansko društvo i blazirane umetničke krugove. U jednoj sceni policajci rade promociju svingerskog kluba u koji zalaze pravdajući to različitim vizijama ljubavi, a i društva između Amerike (posed) i Francuske (deljenje). Međutim, takvih scena je malo u filmu koji traje preko 2 sata da bi napravile razliku, a uz to češće imamo Murphyjevo mudrovanje u “voice overu” koje deluje drveno i lažno. Čak ni ultra-emotivni završetak ne uspeva da popravi utisak.

Uz eklektični soundtrack koji ide od Bacha preko Pink Floyda do elektronike i dronea, koji bi, istina, mogao biti i inovativnije posložen, jača strana filma je fotografija koju potpisuje Noeov stalni saradnik i jedan od najboljih direktora fotografije na svetu trenutno Benoit Debie. Svoj deo posla on radi savršeno, kompozicijski to izgleda perfektno, a smene statičnih kadrova i dugih, polaganih vožnji uspostavljaju ritam filma. Scene seksa o kojima je bilo najviše reči su ponekad elegantno snimljene, a ponekad se otvoreno ide na estetiku odbojnog i mučni psihološki efekat, što je Noeova autorska odluka pre nego Debiejeva tehnička.

Puno je reči bilo i o glumcima, od kojih je jedino Karl Glusman profesionalac, doduše svež sa akademije i ovo mu je prva značajnija uloga. Iskreno, njegovim ostvarenjem nisam fasciniran i zapravo ne mogu da utvrdim je li njegova ne-ekspresivnost i ukočenost prirodna ili je to stvar rediteljevih uputa za jedan lik koji je tako nesadržajan, antipatičan i “ružan iznutra”. Klara Kristin manje ili više statira u tih svojih nekoliko scena i ova neprofesionalna glumica svakako ne može da “dopiše” svoj bezukusan lik. Aomi Muyock je potencijalno otkrovenje filma jer svakako ima prisustvo na ekranu i može da prođe kao lepa, egzotična i misteriozna ženska za kojom bi neko poludeo. To sve važi dok ne otvori usta kada otkrivamo da je njen “line delivery”, makar na engleskom jeziku, na tragu osobe oštećenog sluha. Noe je već u svom prethodnom filmu jednu od glavnih uloga dao Paz de la Huerti, glumici limitiranih (govornih) sposobnosti, ali ipak glumici, a ovde je, čini se, tu pohvalu diletantizmu doveo do kraja.

Upitni su i efekti provokacije od kojih su neke toliko “on the nose” kao penis u punoj erekciji iz kojeg štrca sperma (CGI ili organska, potpuno nebitno), druge toliko očite u filmu i nepovezane da se samo pitamo čemu sve to, dok se o trećima moramo poslužiti internet pretragom. Lako za filmske plakate kojima autor odaje počast svojim uzorima i filmovima koji su uticali na njega, ili makar na stvaranje ovog filma (između ostalih, Salo, The Story of O, Taxi Driver...) to još i možemo razumeti. Lako i za hotel Love iz Enter the Void čija maketa stoji u protagonistinoj sobi, kao i za kasetu I Stand Alone koju vidimo, pa čak i za ubacivanje svog imena i prezimena u imena epizodnih likova, mada takva egomanija po pravilu nije dobar znak.

  Čak je i simbolika imena likova površna: Electra, očekivano, ima buržoasku varijantu “daddy issues” i pre svega želi sigurnost, nisam siguran za Omi, služi li se Noe nemačkim jezikom da bi istakao sredovečnost / bapskost života s njom, dok je Murphy, logično, čovek kojem sve polazi po zlu (pocrtano karticom pri početku filma), za šta je uglavnom sam kriv. Izjava ili površnost, procenite sami. Ono što zbunjuje je ubacivanje imena i prezimena autorove majke (Nora Murphy) u dva različita i jedva povezana lika, kao i imena sadašnje kreativne i životne partnerke Lucile u jedan sasvim epizodni, beznačajni lik.

Očiti su, dakle, autobiografski elementi u filmu, pre svega u Murphyjevom liku koji je, kao i autor, došao u Pariz da bi studirao režiju i u fazi upoznavanja sa novim gradom se verovatno upuštao u eksperimente sa seksom i drogom, blejao, dangubio, vrteo filmove i tripove dok nije odlučio šta bi sa sobom. U tom smislu sećanja na staru, destruktivnu, ali opojnu ljubav i gotovo narkomansku ovisnost o osobi su solidan alibi čak i za svađu sa unutarnjom logikom kroz veći deo filma jer sećanja su naprosto takva – nepouzdana.

Problem je što Love deluje fingirano iskreno i fingirano šokantno i u konačnici banalno. Tako nešto smo sve već nebrojeno puta čitali, gledali, neretki među nama i doživeli. Jedini razuman razlog za ovakav film bilo bi da je Noe “pod stare dane” postao sentimentalan i da se priseća neobuzdane mladosti. Uostalom, neka stilska rešenja govore tome u prilog, atmosfera neponovljivo vuče na 90-te. A onda – spoznaja: Noe je ovaj projekat hteo da snimi još pre Irreversible (2002), i to sa Vincentom Casselom i Monicom Bellucci u glavnim ulogama. E, sad mi tek nije jasna otkud motivacija za snimanje sada po u dlaku istom scenariju.

Love & Friendship

2016.

scenario i režija: Whit Stillman (po kratkom romanu Lady Susan Jane Austen)

uloge: Kate Beckinsale, Mofrydd Clark, Tom Bennett, Jenn Murray, Lochlan O’Mearain, Sophie Radermacher, Chloe Sevigny, Stephen Fry, Xavier Samuel, Emma Greenwell, Justin Edwards

Reći ćete da sam smekšao i počeo da gledam filmove za babe. Da ste možda mogli da podnesete hipstersko-pičkaste indie-Sundance dramice, ali da sam ga sad baš preterao. Kostimirana drama, pa još po pisaniju Jane Austen... Pitaćete se nisam li ranije govorio da su sve te gordosti i predrasude, razumi i osećajnost bolji ako se u njih ubace vampiri, vukodlaci, zombiji ili makar psihopate sa noževima i sekirama. Stvarno strašno.

U svoju odbranu, dok nisam pogledao film nisam ni imao predstavu da se tu radi o adaptaciji Jane Austen. Znam da je neznanje nevešta odbrana, ali kratki epistolarni roman objavljen skoro 100 godina po autoričinoj smrti je dovoljno opskuran za mene kao ne-poznavaoca njenog dela. Ispostavlja se, međutim, da Lady Susan nije njen tipičan roman iako i tu imamo plemstvo, letnje rezidencije, klasno napredovanje, ženidbe i udadbe i ekstenzivnu komunikaciju pismima. Ne, poštovana Jane Austen je tu demonstrirala nešto drugo: smisao za humor i satiru.

Za razliku od onodobnih romana (reč je o poznom XVIII stoleću), ovde nema moralne poruke i “trijumfa dobra”. Happy end je tu, ali su konotacije potpuno drugačije, kao i set likova. Naša protagonistkinja je prepredena i bezobrazna, čak je i primer loše majke koja u svojoj kćeri vidi samo teret. Teško joj možemo naći makar jednu osobinu zbog koje bismo je voleli, ali je svakako možemo poštovati i čak biti fascinirani njome, njenom besramnošću i elaboriranim prevarantskim shemama. U poređenju s njom, ostali likovi su ili beznadežno dosadni i uštogljeni ili toliko naivni da nije ni čudo da upadaju u njenu mrežu.

Lady Susan Vernon (Beckinsale) je udovica koja je već uspela potrošiti nasledstvo od svog pokojnog muža i zato pod hitno mora naći novog, a pitoreskna provincija je za to pogodnija nego smogoviti, buržoaski London u kome ima samo jednu iskrenu prijateljicu namera sličnih njenim, Amerikanku Aliciu Johnson (Sevigny) “srećno” udatu za muža kojeg ne podnosi (Fry) i čiju smrt čeka i priželjkuje ne bi li se domogla nasledstva. Zato Lady Susan odlazi u goste kod rodbine svog pokojnog muža, odnosno njegovog brata (Edwards) i bratovljeve žene Catherine (Greenwell) koja jedina čita njene namere. Njena idealna žrtva je Catherinin brat Reginald (Samuel), čovek koji je inteligentan, ali svejedno fasciniran udovičinim bezobrazlukom i spletkarenjem. Da ne bi bilo dosadno, Lady Susan o istom trošku pokušava da uda i svoju kćer Federicu (Clark), i to za Sir Jamesa Martina (Bennett) čija se dobrodušna glupost može meriti jedino sa njegovim bogatstvom i ugledom.

Kako smo u romantičnim vremenima pre interneta, facebooka, pa čak i tračerskih novina, intrige oslonjene na dvosmislene razgovore i pisma su jako dalekosežne. Našu inteligentnu i prepredenu udovicu nije tako lako uhvatiti u laži, a čak i kad najopreznijima u redovima engleskog seoskog plemstva slučajno uspe u tome, ona je više nego sposobna da priču okrene u svoju korist. Nju perfektno i sa guštom igra Kate Beckinsale, inače sjajna glumica koja je imala tu nesreću da se zaglavi u trash franšizi sa pomenutim vampirima i vukodlacima Underworld. Ona ovde uživa sa svojim izuzetno mesnatim likom i kreira ulogu koja joj može poslužiti kao portfolio u daljoj karijeri. Njoj jedino može parirati Chloe Sevigny kao gospođa Johnson, glumica jednako kao i lik. Njih dve su već igrale prijateljice kod Stillmana u The Last Days of Disco (1998) i, iako sa potpuno drugačijim likovima, njihova hemija je prisutna i neiskvarena.

Naravno, Stephen Fry će briljirati u svakoj ulozi, ma koliko mala ona bila, a ovde je mala, ali njegove glumačke manirizme je uvek zabavno gledati. Vrhunsku ulogu u filmu ostaruje i Tom Bennett kao Sir James koji bi u manje veštim rukama bio iritantno glup lik. U Bennettovom tumačenju, on je izuzetno simpatičan idiot na tragu princa-regenta kojeg je Hugh Laurie igrao u trećoj sezoni The Black Adder smeštenoj u slično doba. To je, dame i gospodo, komično ostvarenje na vrhunskom nivou.

Uostalom, ovako solidan film, baš na tu temu, je i bio za očekivati od Whita Stillmana. Ovaj probirljivi i precizni reditelj koji je u 26 godina dugoj karijeri snimio samo 5 filmova praveći ponekad i izuzetno duge pauze je apsolutni majstor za prefinjenu komediju naravi koji svoje likove razume i poštuje čak i kad oni rade neviđene gluposti sebi samima. S tim u vezi, ovde su manje bitni detalji perioda poput scenografije i kostima (premda su i oni pogođeni odlično), a više odnosi likova i njihova često uvijena komunikacija.

Iz perspektive današnjeg vremena, pitanje je koliko se toga promenilo otkako je Jane Austen pisala svoje romane. Suštinski, vrlo malo toga: ženska emancipacija je uznapredovala, socijalna mobilnost je veća i mladi ljudi sami odlučuju o izboru partnera, makar u civilizovanom svetu kojem Engleska još uvek formalno pripada. Ali, ne vode li nas kroz život vrlo slični ili čak isti obrasci? Ne jurimo li uglavnom za materijalnim dobrima i finansijskom sigurnošću? Nije li još uvek lakše oženiti se ili udati za novac nego isti zaraditi? Ne nameće li nam društvo slične uzore pod različitim imenima i titulama? Lako za tehnologiju i pravo, ljudska psiha ostaje uvek ista.