Omega 3

2014.

scenario i režija: Eduardo del Llano

uloge: Carlos Gonzalvo, Dailenys Fuentes, Hector Noas

Kada se pomene kubanska kinematografija, asocijacije su najčešće “travelogue” dokumentarci sa obiljem lepih slika i zanimljive muzike, ili državni filmovi (u najgorem smislu te definicije) za propagandu zvaničnih političkih ideja, ili socijala ili nekakvi hajdemo reći disidentski filmovi. Žanrovski film retko kad srećemo. U okviru toga, science fiction je tek retka zverka, prisutan po elementima u pojedinim filmovima, a pravih, potpuno SF filmova nije bilo na Kubi. Nekako je to i logično, SF često zahteva novac koji jedna siromašna zemlja ne može odvojiti. Dodatni paradoks leži u tome da na književnom planu Kuba ima solidnu SF scenu. Opet, za priču ili knjigu su potrebni papir i olovka (kompjuter ako baš insistirate), a za film ipak nešto više.

Omega 3 je pravi, punokrvni SF, sa sve animacijom i efektima (ništa spektakularno, ali za pohvalu je samo njihovo prisustvo) i napaljivim rock soundtrackom. To nije problematično, jednostavno lepo i profesionalno izgleda. Slično važi i za glumce, kako u glavnim, tako i u sporednim ulogama, iako su likovi i njihove situacije uglavnom kliše. Problem je u tome što je Omega 3 jedan od onih filmova koji su mnogo bolji na papiru nego u praksi.

Ideja filma je odlična i univerzalna: u ne tako dalekoj budućnosti ljudi su podeljeni oko hrane. Ne da hrane nema, nego je jedenje određenog tipa hrane ideologija ili čak religija. Dakle, vegetarijanci, vegani, mesojedi, makrobiotičari, ribojedi, jajojedi i šta sve ne su frakcije, zaraćene strane. Nije to bez neke u današnjem svetu, jer kad se pomene hrana neki ljudi postaju agresivni i religiozni. I privatno dosta često tupim o ortoreksiji (opsesija pravilnošću nekog postupka) kao bolesti modernog društva i o zdravstvenom fašizmu koji može biti napadan i naporen kao i onaj pravi. O tome se može razgovarati, pisati, snimiti film...

Ali, uvek ono ali, je u ovom slučaju to izvedba svega toga nije baš najveštija. Recimo uvodna scena i njena naplata na kraju su milion puta viđen kliše. Opet, film ne uspeva da pronađe ton i čini se da se sve vreme ne baš uspešno traži, kroz animirani flashback (izgleda dobro, ali svakako nije to ni nova ideja ni naročito hrabar estetski izbor koliko ekonomska odluka – masovku se isplati animirati) i kroz vojno-akcione sekvence koje se u nekom trenutku pretvaraju u apsurdno-komične, sve do upoznavanja glavnog para i njihovog nespretnog zaljubljivanja kroz dijalog i oponiranje. Dijalog se isto diže i pada, ima nekoliko vrlo komičnih momenata i vidi se da se taj segment pažljivo razvijao, ali efekat je daleko od maksimalnog.

Problem je možda u samoj priči koja je jednostavna i bez pažljivog razvoja se vrlo brzo potroši. Autor kao da nije bio siguran šta bi želeo od filma, pa je ubacio od svega po malo i pomolio se da to uspe. Baš i nije uspelo. Omega 3 ima svoje momente, ali to je uglavnom jedan neujednačen film, usudio bih se reći čak zbrzan. Lepo za univerzalnost priče, začudnost produkcijskih uslova, relativnu ispoliranost estetike i nekoliko finih smehova, ali Omega 3 ostaje u najboljem slučaju komad kurioziteta, i to samo u okviru kubanskog filma. Da dolazi iz neke druge kinematografije, verovatno ne bi ni bio toliko zanimljiv.

Setimo se i relativno skorih valova srpskog žanrovskog filma. Presuda je ista. Zanimljiv za jedno gledanje, ali ne više od toga. I opet ona moja ograničena podrška, sa zrnom soli, bibera, vegete i zalivena sa močom od pečenja. Super da neko fura žanr, jer se kroz žanr može jednako dobro ispričati priča kao i kroz art, ali nekad ta odrednica naprosto nije dovoljna.

A Blast

2014

režija:Syllas Tzoumerkas

scenario: Syllas Tzoumerkas, Youla Boudali

uloge: Angeliki Papoulia, Vassilis Doganis, Maria Filini, Efthymis Papadimitriou, Themis Bazaka, Giorgos Biniaris

Maria (Papoulia) se u ranu zoru vozi po grčkoj autocesti. Svoje troje dece je ostavila kod sestre Gogo (Filini) i njenog niškoristi muža – đubretarskog menadžera i simpatizera Zlatne Zore Costasa (Papadimitriou), zajedno sa koferom novca. Marijin suprug Yannis (Doganis) je odsutan. Maria je do tada bila uzorna žena i majka, te požrtvovana kćerka svojih roditelja. Ona odlazi u novi život, samo svoj.

Kroz seriju flashbackova i flash-forwarda ćemo se upoznati sa njenom situacijom i kako je sve pošlo po zlu. Maria je sa dvadeset godina napustila fakultet i udala se za naočitog pomorca Yannisa sa kojim je imala strastvenu vezu. Kompenzacija za muževljevo odsustvo je njegova dobra plata, te troje divne dece, lepa kuća u predgrađu i zahvalnost roditelja kada im pomaže u poslu, pošto imaju radnju. Loša strana svega toga je da Yannis ima sklonosti ka varanju svoje žene, kako sa lučkim kurvama, tako i sa kolegom iz kabine.

Ali to je najmanji Marijin problem. Intelektualno oštećena (ne baš retardirana, ali svakako zaostala u razvoju) Gogo se udala za budalu Costasa koji ju je jedini hteo, a Costas je fašistički smrad koji joj ispira mozak. A roditelji su tek posebna priča. Majka (Bazaka), vezana za invalidska kolica i dežurni pasivni agresor u kući, dužna je državi silan novac na ime poreza za radnju čiji je vlasnik, za kuću i zemljište. Otac (Biniaris) je potpuno pasivan i nimalo ne pomaže situaciji. Familija se u teoriji i na van drži zajedno, ali njeni članovi su do jednog preki karakteri skloni svađanju. “Vi ste jedna baš nervozna familija”, primećuje službenik sa kojim bi valjalo ispregovarati otplatu duga. Tipična grčka priča, reklo bi se.

A Blast svoj dramski i socijalni zaplet na granici melodrame i sa ispadima bizarnosti i iznenadnog nasilja sjajno pakuje u triler i misteriju. Razlog za to rascepkana struktura koja skače između prošlosti i sadašnjosti, prateći temu bez mnogo interesa za hronologiju. Montaža je rapidna i precizna, muzika nabija tenziju, autor Tzoumerkas savršeno dozira i tempira tenziju, otkrivajući tačno kad šta treba i koliko treba. U konačnici, A Blast je film koji jednu temu iz novinskih članaka obrađuje veoma filmično, ekonomično i efikasno, izvlačeći maksimum efekta iz manje od 90 minuta trajanja. Snovi o boljem životu su se rasturili sa dolaskom krize. Nije isključeno da bi se kad-tad rasturili, ali kriza je katalizator. Njom se bave i drugi grčki filmovi, skoro svi u poslednjih pet-šest godina, ali nijedan na tako direktno trilerski način.

Glumci, od kojih je samo Angeliki Papoulia poznata širokoj publici zbog uloge u filmu još jednom grčkom bizarnom festivalskom hitu Dogtooth, imaju vrlo nezahvalan zadatak da u svakom kadru filma paze na ono što znaju njihovi likovi, a šta publika. Naturščici Doganis i Filina su izuzetno ubedljivi, Papadimitriou izuzetno koloritan, ali Angeliki Papoulia ipak nosi ovaj film, unosi se u lik, daje se bez rezerve, njeno prisutvo na ekranu ima skoro magične kvalitete, gledamo je i želimo još, još i još.

Naravno, film ima momente u kojima možda otkriva previše, poput Marijinih odlazaka na grupu za pomoć žrtvama nasilja u kući ili odlazaka na sastanke ekološke grupe. U tim momentima znamo da nešto smera. Nekoliko drugih momenata su poptpuni višak u ovom, inače čvrstom i stabilnom filmu. Yannisove prevare nisu naročito bitne za dalji razvoj situacije, Marijin život je dovoljno sjeban i bez njih, ali poseban problem je ničim izazvani gay momenat čija je vrednost šoka odavno potrošena i koji se može čitati kao homofobni ispad autora ili kao udvaranje tradicionalnijoj publici. Marijina scena sa gledanjem pornografije u javnoj biblioteci ili internet-cafeu je čisti “wtf” i pitanje je čemu uopšte služi.

Da, ovo je grčki film i to punokrvi predtavnik novog bizarnog vala. Zanimljiva stvar vezana za ovaj pokret je da se njegovi autori ne bune glede etiketiranja, nego etiketu prisvajaju. U drugim filmskim pokretima uvek su prisutne neke ograde, ali izgleda da kod Grka vlada solidarnost. A Blast je jedan vrlo koherentan i konkretan, a ipak bizaran film koji na pravi način pokazuje, a ne naklapa, kako izgleda kad kao društvo zaboravimo na solidarnost, a kao pojedinci na svoje obaveze prema kolektivu i posredno prema svim drugim pojedincima. Jedino rešenje ponekad je eksplodirati, ali treba biti maher pa eksplodirati pod kontrolom.

Ride

2014.

scenario i režija: Helen Hunt

uloge: Helen Hunt, Brenton Thwaites, Luke Wilson, Jordan Lane Price, David Zayas, Robert Knepper, Leonore Varella

Već od prvog momenta, Ride nas hvata i ne pušta. Fora je vrlo jednostavna, u pitanju je humor u rapidnim replikama koje ispaljuju majka i sin, oboje verzirani u pisanoj reči, majka kao urednik i lektor, sin kao pisac u nastajanju. Naravno, atmosfera je newyorška, više-srednjeklasna i neurotično-ekscentrična, i to u pamet priziva Woodija Allena i Jamesa L. Brooksa. Onda se priča seli na drugu obalu i poprima obrise opuštene porodične indie drame u kojoj će majka i sin naučiti nešto jedno o drugom i jedno od drugog, dok se komični momenat prebacuje na “East Coast – West Coast” razlike u stilu života sa povremenim ispadima dobro potkrepljenog (ne-jeftinog) fizičkog humora. I tako polako dolazimo do vrlo mračnih pod-tonova koji nisu filmsko-patetični (pa samim tim nisu ni lekcije koje će majka i sin naučiti takve), već su prosto životni.

Majka i sin su Jackie (Hunt) i Angelo (Thwaites). Ona je pomalo newyorški kliše za ženu-majku oko pedesete godine života, razvedena, posesivna, sklona potpunoj kontroli i mikro-menadžmentu svakog aspekta svog i njegovog života. On je isto kliše, guši se od njenog prisustva i od samog New Yorka, žurbe i pritiska. Zato odlazi na letovanje kod oca (Knepper), njegove druge žene (Varella) i njihove kćeri, poslednje letovanje pred studije i ulazak u svet odgovornih akademskih građana. A onda odluči da ostane, bleji na plaži i surfa. Do daljnjeg.

 Brižna majka naravno poludi, ode prvim avionom, unajmi hotelsku sobu i izuzetno strpljivog vozača (Zayas) i krene da uhodi sina, sa namerom da ga suoči i preobrati pričom o gluposti njegove odluke, o tome da u Los Angelesu nema kulture, da ga ona nije tako odgojila i sve po spisku. Momak odgovara i pogađa žicu, a majka sebi zadaje cilj da savlada veštinu surfanja u čemu će joj pomoći instruktor Ian (Wilson). Naravno da je zaštitnički odnos i majčina želja za bliskošću i kontrolom nad sinom patološki sam po sebi, ali to je površina (povezivo i sa morem kao takvim) ispod koje se krije trauma koju ćete otkriti kad dođe vreme...

Kao i njen lik, Helen Hunt drži sve pod kontrolom i kao glumica i po pitanju scenarija i režije. Lično sam od onih gledalaca i kritičara koji su skeptični prema nagomilavanju funkcija od strane jedne osobe. Prosto, reditelj će teže “ispeglati” greške u scenariju ako je u pitanju ista osoba, a pogotovo je teško režirati samog sebe kao glumca. Helen Hunt uglavnom uspeva u svemu, negde više, negde manje, ali u konačnici Ride je dobar film.

Scenario je možda i najslabija karika. Iako su otkrića, obrati i “promene brzine” izvrsno tempirani, na par mesta su prisutne pukotine. Prvo i osnovno, u dijalozima Helen Hunt pokušava da ispadne previše pametna za svoje dobro i pritom nepotrebno podvlači poent. Drugo, lika pod majčinom paskom i prešom, Angelo je suviše samostalan i samosvestan, suviše sportskog i avanturističkog duha. Takav bi valjda majku “istrenirao” na vreme da ga ne prati u stopu ili bi se jednostavno i bespogovorno povinovao njenim zahtevima.

 Srećom pa su to sve sitne zamerke. Režija nije spektakularna, više je školska i primerena materiji, potpuno u okvirima indie drame. Helen Hunt demonstrira da ima oko za detalje i sjajno hvata razlike u atmosferi i čak veoma dobro gradi napetost u scenama surfanja. Ono što je posebno značajno, ona više nego sposobno režira samu sebe, razume svoju personu i tipologiju svojih uloga i pravi sjajnu kombinaciju kao Jackie.

Za posebnu pohvalu jei njen rad sa drugim glumcima, od “castinga” nadalje. Thwaites je uverljiv kao surfer i blejač, manje kao pisac u nastajanju, nekako ne “kupujemo” njegovu gorčinu. Ostatak glumaca je savršeno izabran. David Zayas (TV serija Dexter) je odličan kao šofer naviknut na ekscentrične zahteve bogataša, a Luke Wilson sam po sebi zrači opuštenošću jednog instruktora surfanja. Mlada glumica Jordan Lane Price ima izuzetno prisustvo na ekranu i zaista je mila pojava. Svi oni imaju hemiju sa partnerima u sceni, naročito kada se ritam ubrza i okrene prema rapidnoj komediji.

Ride možda nije film koji će vas “odneti” i koji ćete dugo pamtiti, čak je moguće prihvatiti da je to samo “vanity project” jedne glumice, ali to ne znači da je film loš. Naprotiv, dobar je, inteligentan, odmeren i emotivan. Gledaoca u principu ne potcenjuje i ne vređa inteligenciju. Nije u pitanju ni navlačenje ni proseravanje, Helen Hunt poznaje materiju na sva tri nivoa bavljenja filmom i uspeva da napravi dobar film. Dakle, ko voli indie, ovo je pravi izbor.

Last Days in Vietnam

2014.

režija: Rory Kennedy

scenario: Mark Bailey, Keven McAlester

Priča o Vijetnamskom ratu počinje na različitim mestima, poneka u zalivu Tonkin, poneka još sa Francuzima ili sa Japancima pre njih, ili opet sa Francuzima ili sa Kinezima, shvatate poentu. Međutim, sve priče o ovom ratu se po pravilu završavaju 1973. sa pariskim primirjem. Priča ovog dokumentarnog filma upravo tu počinje i dotični dogovor i dokument se naziva “remek-delom dvosmislenosti” od strane jednog ili više sagovornika. Taj dokument je predviđao opstanak podele po za to vreme stabilnom korejskom modelu na komunistički sever i pro-zapadni jug, uz mogućnost da se garant sporazuma (sa južnjačke strane SAD) umeša ako sporazum bude unilateralno prekršen. Narodu Vijetnama je ovaj sporazum nudio mir, a Amerikancima sigurno i časno izvlačenje iz rata koji je odneo previše novca i ljudskih života.

Naravno, nisu se svi povukli. Nazovimo američko prisustvo okupacijom ili asistencijom, to prisustvo nije činila samo bezlična vojska. Bilo je tu novinara, diplomata, vojnih misija, osoblja ambasade, poslovnih ljudi vezanih ugovorom... I oni su tu imali svoje porodice i prijatelje, žene i ljubavnice, često Vijetnamce i Vijetnamke. Imali su i mrežu saradnika. Onda se dogodio zanimljiv domino-efekat. Nixon, koga su Vijetnamci smatrali ludakom sposobnim za totalni rat, odleteo je nakon afere Watergate. (Biće da priče o ludilu nisu bile baš potpuno bezvezne.) Na njegovo mesto je došao dosta mekši političar Ford i on je podlegao pritisku javnog mnjenja kojem je bio pun kufer i rata i Vijetnama. Usledilo je zatišje pred buru koje je trajalo nekoliko meseci.

Onda su trupe Severnog Vijetnama prekršile sporazum i jurnule na jug gde su ih dočekale nejake i nespremne snage. U roku od dva meseca, komunisti su došli do Saigona, usput počinivši seriju monstruoznih zločina protiv poraženog civilnog stanovništva na jugu. Ljudi su surovo ubijani i zarobljavani. Evakuacija Amerikanaca i “ugroženih” Vijetnamaca (a bilo je tu raznih, od kuvara i šnajdera do vojnih lica i ministara) je odobrena kasno, suviše kasno i umesto velikim brodovima i transportnim avionima morala je biti obavljena helikopterima.

Film Rory Kennedy (poznata po slično intrigantnim dokumentarcima Ethel o životu svoje majke udovice sa jedanaestoro dece i Ghosts of Abu Ghraib o istoimenom zatvoru) bavi se evakuacijom i događajima koji su joj prethodili iz različitih perspektiva, američkih i južno-vijetnamskih (agresora sa severa nema iz opravdanih razloga), vojnih, političkih i civilnih. Tako u istom filmu imamo i Kissingera i tadašnjeg američkog ambasadora Grahama Martina i predsednika Forda i razne oficire i vojnike, ali i Vijetnamce, kako vojne i političke figure, tako i obične civile koji su se na razne načine dovijali da dospeju prvo u sigurnost ambasade, pa onda i u helikoptere. Od 2.800 ljudi koji su prošli kroz kompleks ambasade, bez puta u sigurnost je ostalo njih nešto preko 400 i oni su poslednje žrtve ovog krvavog rata. Izbeglo je, prema procenama između 100 i 200 hiljada ljudi, barem 70 hiljada njih iz Saigona.

Zanimljiva je i pozicija Rory Kennedy u celoj toj priči. Ona je analitična, ali nikako hladna. Ona ima želju da temeljno preispita još jedan u seriji zajeba zvanih Vijetnamski rat. Zanimljiva je i biografska činjenica da je njen stric John, američki predsednik, povećao vojno prisustvo u Južnom Vijetnamu, a da je njen otac Robert vodio predsedničku kampanju na anti-ratnoj platformi. Obojica su ubijeni u atentatima. Nijednog nije upoznala.

U haotičnoj situaciji kada je neprijatelj pred vratima i žedan krvi (ili osvete, svejedno), više nije pitanje šta je legalno, nego šta je ispravno. Argumenti svih su validni: rat je predugo trajao i previše koštao, postiglo se nije ništa, pa čemu dalje trošiti sredstva. Sa druge strane, ratno učešće podrazumeva i određene obaveze prema određenim ljudima, prijateljima i saveznicima koji su pod direktnom pretnjom. Zato su i najupečatljiviji detalji iz evakuacije uglavnom bili plod ličnih napora. Piloti su imali po 18 vezanih sati leta. Jedan tip je vozio ljude u kombiju u ambasadu. Vijetnamski piloti helikoptera su se sa porodicama i prijateljima spuštali na brodove, a kada bi ljudi izašli, vojska je gurala te helikoptere u vodu kako bi sledeći sleteli. Čak je i ona antologijska slika helikoptera na krovu i ljudi koji se tiskaju da uđu unutra, za koju se smatralo da se radi o ambasadi, zapravo slika jedne takve privatne operacije na krovu zgrade gde je stanovao šef CIA-ine misije pri ambasadi.

Stil filma je nepogrešiv za jednu takvu ozbiljnu temu koja je i vrlo konkretna, ali i sagledana iz šire perspektive. U pitanju je vrlo klasičan dokumentarac gde se “talking heads” smenjuju sa arhivskim snimcima uz tek nekoliko animacija. Najčešće su to rekonstrukcije izgleda američke ambasade i ilustracije pokreta na karti. Crvena boja koja se razliva po karti je retko kad bila prikladna kao u jednoj od tih animacija. Dodatni ugođaj stvara muzika koju potpisuje Gary Lionelli, dramatična, klasična, decentna i zlokobna istovremeno. Drugih intervencija nema, ljudi su pušteni da ispričaju svoju priču i njihova iskrenost postiže više efekta nego što bi bilo kakvo providno nabijanje napetosti i dodavanje stvarnih ili naduvanih zasluga autorima postiglo. Da, tu mislim na Citizenfour. Čak na neviđeno, Last Days in Vietnam je bio moj favorit za Oscara. Bio sam u pravu, Akademija se povela za dnevnom politikom i pogrešila.

Last Days in Vietnam nije samo lična priča, pogotovo ne američke devojčice koja je tada imala sedam godina, nego i nacionalna sramota i trauma, kao i slika šta sve nije valjalo u tom ratu. Na stranu međunarodno pravo i slovo zakona: Amerikanci su kao garant nezavisnosti imali pravo na intervenciju i 1964. i 1975. kada je Južni Vijetnam napadnut. Prvi put su to pravo iskoristili nepromišljeno i loše, drugi put ga nisu iskoristili, opet nepromišljeno i loše. Stradali su ljudi. Sa ovim filmom im je ukazano dužno poštovanje. Last Days in Vietnam je informativan, potresan, iskren i više nego potreban film čija se otkrića mogu primeniti i na svežije primere.

Amour Fou

2014.

scenario i režija: Jessica Hausner

uloge: Christian Friedel, Brite Schnoeink, Stephan Grossmann

Heinrich von Kleist je sada znameniti književnik i dramatičar (Michael Kohlhaas, Die Marquise von O), jedno od par imena koje padnu na pamet kada se pomene nemački romantizam. Kažem “sada” zato što je pre dvesta godina, kada je spektakularno okončao svoj život i sa sobom u smrt povukao još jednu ženu, von Kleist bio samo još jedan niži plemić koji je živeo (i naročito putovao) od milosti svojih bogatijih rođaka, dok je za njegovo pisanije znalo tek nekoliko ljudi u berlinskim intelektualnim krugovima. Von Kleist je za života bio smatran samo još jednim fantastom i pesnikom, možda sa potencijalno opasnim idejama glede zanimljivih vremena u koje je živeo (Francuska revolucija, Napoleonovi ratovi). Njegova smrt je bila toliko spektakularna, teatralna i književna da je po njoj ostao upamćen.

Do te mere da se o ženi sa kojom se ubio u suicidalnom paktu, Henriette Vogel, nije znalo ništa. Nije bilo interesovanja za tu ženu iz građanskog sloja, suprugu poreskog službenika i majku jedne devojčice. Zvanična verzija je bila da je ona bila neizlečivo bolesna, a da je pesnik-romantičar, umoran od života, njoj učinio uslugu i umro zajedno sa njom. Jessica Hausner, austrijska filmska autorica, po prvi put priča priču iz njenog ugla.

Heinrich (Friedel) i Henriette (Schnoeink) se upoznaju u njenoj kući na zabavi sa muzikom koju po tradiciji priređuje njen muž Friedrich (Grossmann). Henriette je više nego dovoljno upoznata sa piščevim radom, moglo bi se čak reći da je njegov fan, ali to je neće pripremiti za količinu mraka koju on kao osoba u sebi nosi. Heinrich je već probao da pakt o samoubistvu predloži svojoj prijateljici iz visokog društva, ali ga je ona odbila i rešila da potraži muža ni manje ni više nego u Parizu.

Godina je 1811, Napoleon vodi svoje ratove, a njihovi odjeci pogađaju prusko društvo. Razgovara se o budućnosti feudalnog sistema, o nemogućnosti ili neprimerenosti demokratije, o prednostima i nedostacima univerzalne poreske obaveze i liberalnom konceptu po kojem je svako odgovoran za sebe. Neke od teza koje likovi mrtvi ozbiljni ispucavaju u filmu se iz današnje perspektive čine ne samo nemoralnim, već i neverovatnim, ali ne treba izgubiti iz vida istorijski kontekst. Francuska revolucija je uspostavila jedan potpuno novi, građanski sistem vrednosti i on nije jednakom brzinom uhvatio korene svugde po Evropi.

Dok se muški i tek poneka glasna ženska (primerice Henriettina majka ili Heinrichova sponzorka) bave tim velikim pitanjima, Henriette muče neobjašnjivi stomačni grčevi. Može biti nešto sasvim benigno, nešto na nervnoj bazi, ali i nešto opasno i terminalno. Lekarske dijagnoze su oprečne, ali ona o verovatnom čiru ili tumoru izrečena od strane najvišeg autoriteta u Berlinu na nju ostavlja poseban utisak. Zbog svoje bolesti, Henriette prihvata Heinrichov predlog o zajedničkoj smrti “umesto da istrune pred mužem i detetom”.

Friedrichova pozicija je tu izuzetno zanimljiva. On primećuje da se njegova žena druži sa patetičnim pesnikom, ali ga to ne ispunjava ljubomorom. Možda može to pripisati nekakvom romantičarskom zanosu jer je pesnik sve što on nije. Heinrichov stil života nudi strast i uzbuđenje umesto sigurnosti i relativne dosade. Zapravo, o pravoj prirodi odnosa između svoje žene i pesnika, o mogućnosti međusobnog iskorištavanja, nikada nije ni pomislio.

Jessica Hauser celu tu priču priča sa potrebnom merom i odmakom. Valja primetiti pažljivo postavljene statične kadrove sa savršeno simetričnom kompozicijom, odmeren tempo koji nepažljivom gledaocu može zaličiti na prazan hod i lakoću sa kojom se, ponekad čak i u istoj sceni, prelazi sa teme na temu. Upravo se to što neupućenima liči na smaračinu i tupljavinu može nazvati najsnažnijom tačkom filma. Zbog te svoje svedenosti, krutosti i suzdrćanosti, Amour Fou potpuno verno i dosledno oslikava našu predstavu o nemačkom (ili bolje rečeno protestantskom) društvu, svedenom, spartanskom i utilitarnom. Preporuka za ljubitelje istorije, književnosti i drame i entuzijastima za 200 godina stare tračeve. Mene je pozitivno iznenadio. Ima smisla.

The DUFF

2015.

režija: Ari Sandel

scenario: Josh A. Cagan (po romanu Kody Keplinger)

uloge: Mae Whitman, Robbie Amell, Bella Thorne, Skylar Samuels, Bianca A. Santos, Nick Eversman, Ken Jeong, Romany Malco, Chris Wylde, Allison Janney

Pre nego što teen filmove u potpunosti otpišemo, moramo ukapirati neke razlike i podele. Prvo, jesu li oni realistični kao The Spectacular Now ili su zasnovani na arhetipskim likovima i standardnim “tropama”. Ako su tipski, kakav je njihov odnos do tipskosti? Da li se s njom poigravaju kao Brick ili je koriste kao osnovu za celu priču na koju kače sve ostale rezervne delove? Jesu li tu tipskost baš oni uspostavili kao The Breakfast Club ili su je samo reciklirali i iskoristili? I konačno, da li ti filmovi zaista razumeju svoje likove, tinejdžere, njihove roditelje i profesore ili se samo foliraju, podilaze publici i serviraju šećer koji će ona progutati.

The DUFF je jedna jako čudna ptica, jer istovremeno pripada svim klasifikacijama i u potpunosti ih negira. Film je sladunjav toliko da to prevazilazi meru dobrog ukusa, ali opet se čini kao da iskreno razume mulariju i posebno današnji vremenski trenutak sa svim internetima, društvenim mrežama i snovima o instant-slavi, ako ne može kroz “reality”, onda makar preko You Tube-a. Film takođe doslovno uzima šablone, ne samo tipske likove (“geek”, “muzikant”, “jock”, “princeza”, “ludak”, “otkačeni profesor”, “perverzni profesor”) nego i tipske situacije (“žurka”, “shopping mall”, “novinarski klub”, “homecoming”), čak ih i ne subvertira, ali istovremeno ima veoma svestan i jasan “in character” odnos do njih – novo je doba, stare tipologije više ne važe, sportisti igraju igrice, a princeze idu kod psihijatra.

Posebno je zanimljiv odnos koji The DUFF gaji do škole. Sa jedne strane, to je svet u malom iz kojeg nema izlaza i koji će vas, naročito u maloj sredini, definirati do kraja života. Sa druge strane, autori su svesni paralelnosti i imaginarnosti tog sveta: škola je isti vrag kao i studentski dom, klub u kojem neko visi, forum ili internet generalno, nema tu neke naročite suštine. Iz ličnog iskustva, srednjoškolski period je bio prvi susret sa sistemom, period u kojem su neki stavovi, ukusi i izbori počeli da se formiraju, ali daleko od toga da je rezultirao bilo čime trajnim. Odrastao sam u velikom gradu i nisam imao problema da promenim ekipu, onda sam se još dva puta selio iz države u državu i upoznavao ljude na najrazličitijim mestima. No dosta o tome.

Vezano za kastinski sistem škole, The DUFF ima još jednu intervenciju i to u samom naslovu. DUFF je skraćenica za “designated ugly fat friend”, povučenu ružnjikavu i/ili debelu devojku koja se druži sa lepšim, popularnijim i dominantnijim, mada je prenosivo i na muške ekipe – recimo žgoljave žutokljunce koji su novi u sportskom timu. Uloga DUFF-a je u tome da bude nekakav čuvar na putu do svojih lepših i poželjnijih prijateljima. Ako se želite raspitati o nekome – idite do njegovog DUFF-a i impresionirajte ga. DUFF će vam dati potrebne informacije i savete, pa ćete vi i vaša druga polovina postati kralj i kraljica mature. (#BacamPeglu)

Naša naslovna junakinja Bianca (Whitman) još uvek ne zna da za njenu društvenu poziciju postoji termin. Ona se druži sa dve zgodne prijateljice (Samuels, Santos), ali nju niko ne primećuje, večito im je nekakav privesak i prilepak, “+1” na žurkama, ma klasika. Sad, Bianca nije ni klasično ružna ni debela, više onako simpatično ružnjikava i neuredna. Jasno, jednom kad promeni frizuru, počupa jebene obrve i obuče se kao cura, postaće sasvim poželjna, iako je “movie nerd” cura za koju je idealan provod veče uz laptop i japanske horore.

Ružnu istinu će joj otkriti njen prvi suset i prijatelj od najranijeg detinjstva, Wes (Amell) koji je izrastao u zgodnjikavog, ali priglupog sportistu i serijskog zavodnika. Wes je u nekoj vezi/bez-vezi sa “kraljicom kučki” Madison (Thorne) i njoj Biancino prisustvo smeta iz brojnih, a neutvrđenih razloga. Možda bi njen “bitch” ponos buduće poznate osobe bio povređen ako bi je frajer ostavio zbog DUFF-a. Bianca je, međutim, bacila farove na gitaristu Tobija (Eversman), a sa Wesom je sklopila pakt da joj on pomogne da ne bude više DUFF, a ona će njemu pomoći da popravi ocene iz hemije i upiše se na faks. Poznato.

Odraslih u priči ima i neophodan su začin. To se pre svega odnosi na Biancinu majku, razvedenu ženu koja je otkrila kako da svoju mizeriju pretvori u “self-help” literaturu primenjujući formulu o pet faza žalovanja na situaciju sa razvodom. Igra je Allison Janney i po običaju je odlična. Stvari ne stoje tako sjajno sa muškom, profesorskom ekipom. Ken Jeong izvodi svoju rutinu Senor Changa iz Communitija još jednom i izvodi je solidno, ali u velikoj meri nepotrebno. Chris Wylde je njegov perverzni kolega koji bi u realnom svetu završio u ćorci, a Romany Malco je direktor-diktator. Dosadno.

Najjača karika filma je apsolutno uverljiva Mae Whitman. Ona svoj lik igra na simpatično-antipatični način, tipičan za školske luzere i autsajedere koji se dosta često jedino humorom mogu braniti. Mlada glumica je uglavnom igrala male, ali karakterne i pamtljive uloge na televiziji, a ovo joj je možda ulaz u “prvu ligu”. Solidan bonus je i to što sa Robbijem Amellom ima nešto opipljive hemije na ekranu, od ortačke dinamike dalje napred.

Zapravo The DUFF ima svoje momente, ali najbolje stvari ostaju tek usput pomenute. Nikad ne ulazimo u psihologiju DUFF-a ni u suštinu školskog klasnog (kastinskog) sistema. Vidimo pomamu za raznim glupostima, od slave do “self-help” stila života, ali nikad te fenomene ne ispitujemo dublje. Imamo i tezu o ovisnosti o tehnologiji i kako moderna komunikaciona tehnologija preuzima naš život, ali ni to nije ispitano, iako su sveprisutni “hashtagovi” i ostala sranja. Čak i feministička teza o ženi i njenom izboru ostaje više onako usputna stvar.

Umesto toga The DUFF je slalom kroz sve označene kapije i “checkpointe” tinejdžerskog filma koji nas usput zasipa zašećerenim humorom i pseudo-humorom. Ta vožnja u relativno kratkom roku postaje monotona, dosadna, naporna. Sve je poznato, sve je jedno te isto, sve smo već videli nebrojeno puta. I to je šteta, jer negde na rubu filma stoje svi ti ozbiljni i nedovoljno istraženi fenomeni koji vape za filmskim tretmanom. Uz njih bi The DUFF postao relevantan film.

Danny Collins

kritika originalno objavljena na monitor.hr

2015.

scenario i režija: Dan Fogelman

uloge: Al Pacino, Annette Bening, Jennifer Garner, Bobby Cannavale, Christopher Plummer, Nick Offerman, Katarina Čas, Brian Smith, Josh Peck, Melissa Benoist

Zaista ne bih želeo da se foliram i pravim se da Mad Max: Fury Road ne postoji. Mislim, film je fenomen na toliko nivoa, o njima pišu svi i svugde, gleda ga se po nekoliko puta. Pisao bih i ja o njemu na ovom mestu, ali nema smisla: pišem već drugde, a neukusno je istu priču prepričavati triput. Uostalom, film je sjajan, shvatite to kao moju preporuku i trk u obližnji multipleks.

Ja bih se, međutim, posvetio filmu koji sam pogledao između dva gledanja Mad Maxa i koji je imao tu nesreću da se pojavi na kino-repertoaru u slično vreme kao i verovatno najveći hit godine. Budite solidarni, pa učinite isto. Film se zove Danny Collins, u pitanju je komična drama navodno po istinitim događajima (iako je 99% filma fikcija) koja u centru pažnje ima ostarelu pop-rock zvezdu na putu temeljne promene života i iskupljenja. Naravno, nema tu ničeg novog i neviđenog, možemo se setiti barem desetak naslova sa sličnom premisom, ali štos je u tome da je Danny Collins primer filma koji je od početka do kraja urađen kako treba.

Počnimo od same priče koja je uverljivo najslabiji deo filma, ali je treba shvatiti kao osnovu na koju su nakačeni bolji delovi: sjajno raspoloženi glumci, lepi vizuali i kvalitetno odabrana muzika. Danny je, rekoh, ostarela muzička zvezda. Nekad je imao snove da bude veliki umetnik, uzor mu je bio Lennon, ali nakon jednog loše primljenog albuma potpuno se predao muzičkoj industriji, prestao je biti muzičar i postao “showman” koji izvodi preproducirane ljigave pop-pesme sa svojih “best of” kompilacija za sredovečne i starije gospođe u publici. Bol u duši je lečio kokainom i brakovima, pa razvodima sa sve mlađim i površnijim ženama.

Kada za rođendan od svog menadžera i najboljeg prijatelja Franka (Plummer) dobije pismo koje mu je Lennon lično napisao, a koje se spletom okolnosti zagubilo i ostalo skriveno 40 godina (to se zapravo dogodilo engleskom folk-muzičaru po imenu Steve Tilston), Danny reši da promeni svoj odnos do života. Seli se u hotel u New Jerseyu, bataljuje drogu, smanjuje alkohol i ponovo počinje da piše pesme. Razvija osećanja za upravnicu hotela Mary (Bening) i, sve u svemu, počinje da liči na pristojno ljudsko biće. Međutim, sve je to tek priprema za pravo iskušenje: upoznavanje sa svojim odraslim sinom (Cannavale) kojeg nikad ranije nije video, koji ima svoj život, ženu (Garner) i kćerkicu. Problem je u tome što Danny više ne zna šta je to normalan život. Nisu u pitanju samo droga i alkohol, nego celokupan “celebrity” status, novac, slava... Danny je lik za javnu upotrebu, a kao ličnost je jedan zbunjeni i preplašeni, uglavnom smešni čovečuljak.

Takve filmove smo već gledali, u rasponu od dramuljina sa Hallmark kanala do relativno ozbiljnih art-filmova, a odnost ličnosti i lika za javni nastup je jedna od večitih umetničkih tema. Moralni preporod likova, njihovo iskupljenje i napuštanje starih nazora, hajdemo reći čak i njihovo konačno odrastanje u zrelim godinama, isto tako je sasvim legitimna filmska tema.

Osim Dannija kao centralnog lika u filmu, ostali su uglavnom tanki poput papira, potpuno stereotipni i teško ih je zamisliti u stvarnom životu. Odrasli sin koji prezire oca-klauna i koji je besan na njega, na sebe, na život. Njegova žena puna ljubavi i podrške. Njegova preslatka hiperaktivna kćerkica. Pa onda Mary, duhovita, ponosita i odlučna sredovečna žena sa integritetom. I njenih dvoje radnika, beskrajno simpatičnih, ali potpuno blentavih školaraca. Pa duhovito-cinični najbolji prijatelj pun zajedljivih komentara i mudrih saveta. Pa najnovija buduća bivša zaručnica – sponzoruša i njen mamlaz. I tako dalje.

Naravno, glumci sa takvim likovima i u Fogelmanovom opuštenom stilu režije imaju slobodu da ih interpretiraju i da im udahnu život. Annette Bening je na tom planu standardno dobra, njena Mary postaje draga osoba. Cannavalea kupujemo u potpunosti, odnosno njegov bes, i pored toga što je njegov lik klasična poluga melodramatskog zapleta. Jennifer Garner se već dokazala sa svojim silnim melodramatskim likovima, recimo u Dallas Buyers Club, da postoji opasnost da se zabarikadira u jedan tip uloge i u jedan žanr, ali u tome je među najboljima u Hollywoodu. Lepo je videti i Nicka Offermana, makar u jednoj sceni.

Stvari ne stoje toliko dobro sa Christopherom Plummerom čiji je akcenat poprilično neprimeren i nelogičan i koji se jednostavno zaneo i otišao u preglumljivanje. Makar je simpatičan u tom glumatanju, pa to nekako popravlja utisak. Druga slaba tačka je Katarina Čas. Čini mi se da ona postaje nekakav hollywoodski “running joke”, jer kao i u The Wolf of Wall Street, ona opet igra komad mesa, a ne ljudsko biće. Kada je prvi put vidimo njena jedina “odeća” je sloj pene za brijanje u genitalnom rejonu. Ona je nesumnjivo zgodna ženska, ali još uvek me nije uverila kao glumica. Ako ovako nastavi, karijera u Hollywoodu će joj potrajati koliko i fizički izgled, a bliži se četrdesetoj godini...

Ipak, galerija sporednih i epizodnih likova su tu isključivo da na neki način izdignu glavnog. Oko Dannija se autor već više potrudio, on je napisan i razrađen, za njega su upotrebljeni brojni detalji. Neki od njih su već standardni, ali su na mestu, poput njegove potpisne ljigave pesme Hey Baby Girl koja upadljivo liči na Sweet Caroline Neila Diamonda ili križa oko vrata koji služi kao kutijica za kokain. Neki drugi njegovi postupci su napisani gotovo genijalno, poput njegovog teatralnog nastupa u privatnom životu, dovlačenja klavira u hotelsku sobu i svih polu-svesnih i nesvesnih laži koje će ispaliti gotovo usput.

Njega apsolutno maestralno igra Al Pacino. Ovakvi izgubljeni “rockstar” ekscentrični likovi nisu nešto po čemu ga pamtimo, ali doza teatralnosti sa kojom je Danny zamišljen potpuno odgovara Pacinovom senzibilitetu. Dan Fogelman kao reditelj mu daje potpunu slobodu i Pacino to koristi na najbolji mogući način, u njegovom izvođenju Danny je izuzetno koloritan i pamtljiv lik. Treba napomenuti da Pacino vrlo pažljivo bira svoje uloge kako bi i u prosečnom filmu zablistao, a ekscentrici i umetnici mu postaju novi “forte”. Setimo se samo HBO-ovog TV filma Phil Spector (2013) ili relativno svežeg The Humbling.

Autor Dan Fogelman je debitant u ulozi reditelja, a uglavnom je poznat kao scenarista i producent animiranih filmova (Cars) i ne baš sofisticiranih komedija (Last Vegas). Ovde je njegova režija odmerena i neprimetna, glumci briljiraju, a on se više bavi vizualima (lokacije su savršene) i pravilno odabranom muzikom kojom dominiraju John Lennon i The Beatles, uz nekoliko pesama specijalno napisanih za film. U takvoj postavci i sa tako raspoloženim Pacinom, čak ni tako standardna priča nije dosadna i nezanimljiva.