The End of the Tour

kritika originalno objavljena na FAK-u

2015.

režija: James Ponsoldt

scenario: Donald Marguiles (po knjizi Davida Lipskog)

uloge: Jesse Eisenberg, Jason Segel, Anna Chlumsky, Ron Livingston, Mamie Gummer, Mickey Sumner, Joan Cusack

Naučnicima se divimo zato što menjaju svet. Sportistima zato što uprežu svoje telo kako bi ostvarili snove. Glumcima zato što mogu postati bilo ko, a najbolji ostaju uvek svoji. Rediteljima zbog vizije. Vizuelnim, instrumentalnim i vokalnim umetnicima jer prenose kompleksnu poruku ograničenim sredstvima. A piscima?

Eh, čini se da to može svako, jer za to treba samo ideja, a svi smo ih puni, svi možemo da mislimo i da se izražavamo, a za realizaciju je potrebno samo vreme i minimalna sredstva: papir i olovka, pisaća mašina ili kompjuter. Možemo da se tešimo zabludom da smo svi isti i da imamo iste mogućnosti, ali to ne stoji. Pisci promišljaju ne samo svoj zanat ili jedno polje interesa, nego čitav svet, svoju ideju moraju uobličiti unutra i na van, skupiti hrabrosti da sa tim izađu pred javnost, stručnu i širu, ubediti nekoga da to objavi, nas da to pročitamo i sve vreme nam dokazivati zašto je baš to od kvintesencijalne važnosti za naš svet. Što je pozicija pisca viša, to su ulozi veći, kao i rizik, jer pravi pisac svesno ili nesvesno prvenstveno govori o sebi i zbog toga je otvoren za profesionalne i lične napade. A pisci neretko pate od čitavog niza unutarnjih konflikata, ovisnosti (ne nužno alkohola i droge) i skloni su nimalo prijatnim psihičkim stanjima.

Naravno, tu ne govorim o pisanju manje ili više vešto sročene konfekcije za određenu publiku, krimićima za plažu, ljubavno-pornografskim preseransima, literaturi za klince i ostalim Dan Brownima. To je štanc, industrija, biznis, stvar zanata i pakovanja. Ne, govorim o kapitalnim delima književnosti, budućim klasicima koji su neraskidivo povezani sa filozofijom i društvom u celini. Govorim o piscima i knjigama koje menjaju svet ili ga barem objašnjavaju.

David Foster Wallace je takav pisac, a njegovo kapitalno delo Infinite Jest je takva knjiga, epitom post-postmoderne i distorziranog (histeričnog) realizma, enciklopedijski roman na preko 1.000 strana prepun digresija i fusnota sa tek (distopičnim) narativnim okvirom u kojem pisac sam sa sobom i sa celim svetom polemiše o gomili pitanja, od književne i filmske teorije, preko sporta, seksa i ovisnosti, do politike i filozofije, a da opet sve završava (američkim) načinom života i pratećim anksiozama. Roman je odmah po izlasku proglašen kapitalnim delom američke književnosti, a autor je uvršten među najvažnije pisce s kraja XX veka i proglašen legitimnim naslednikom F. Scotta Fitzgeralda, J.D. Salingera, Huntera S. Thompsona i Thomasa Pynchona. Bez potrebe za preteranim naglašavanjem, Wallace se ceo život borio sa svojim demonima, najviše sa depresijom koja ga je na kraju koštala života.

The End of the Tour Jamesa Ponsoldta (Smashed, The Spectacular Now) počinje sa vešću o Wallaceovom samoubistvu koju dobija njegov prijatelj, takođe pisac i novinar David Lipsky (Eisenberg). Ostatak filma, do pred sam kraj, je njegova reminiscencija o njihovom (u)poznavanju i petodnevnom intervjuu koji je Lipsky radio za magazin Rolling Stone. Pisci inače nisu specijalnost magazina, pa mu urednik (Livingston) nevoljko daje šansu, ali i zadatak da “pronađe priču”, a ona je ovde linija najmanjeg otpora – ovisnost. Sam intervju se svodi na razgovore u Wallaceovoj (Segel) kući na osami u zasneženoj američkoj provinciji, u autu na putu do i od univerziteta na kojem Wallace predaje i aerodroma, te na putu do i od Minneapolisa, poslednje stanice na Wallaceovoj promocijskoj turneji. Razgovorima će se ponekad pridružiti drugi ljudi, promoterka Patty (Cusack), Wallaceove prijateljice Julie (Gummer) i Betsy (Sumner), kao i Lipskyjeva devojka Sarah (Chlumsky) telefonskim putem. Iako Wallacea već prati status literarne zvezde, atmosfera neće biti obojena žurkama, alkoholom i drogom, već komornim druženjima uz brzu hranu, slatkiše i gazirane sokove.

Potpisniku ovih redova je jedan od omiljenih filmova My Dinner with Andre (1982), pa vam može reći da za film nije potrebno puno toga, dovoljno je imati kafanu i dva sagovornika ako su teme dovoljno zanimljive. Smatrajte se upozorenima! The End of the Tour je po broju i raznovrsnosti lokacija svakako dinamičniji od Malleovog filma, ali su teme razgovora, kao i motivi dvojice Davida, obojice pisaca, ono što ga definira i čini izvrsnim filmskim ostvarenjem.

Teme brzo ulaze i izlaze iz fokusa, da bi se ponovo vratile, kako to u razgovoru biva, ali neke od centralnih su pisac i mit o piscu, običan čovek i mit o običnom čoveku, slava i cena slave, etika, prijateljstvo, ovisnosti, depresija i više od svega usamljenost. Pisanje je nešto što čovek radi kada je sam, usamljenost je i motiv i logična posledica poziva.

Pravila intervjua nalažu da se tu radi o subjektu, a ne o onome ko s njim vodi razgovor, ali ovo je film nastao po memoarskoj prozi. Ovde se ne radi toliko o jednom piscu, ma kako genijalan bio, nego o dvojici. Ključna razlika između njih je njihov domet i nivo prepoznatosti. Wallace je briljantan, Lipsky tek dobar. Wallaceov roman je dočekan kao delo genija, Lipskyjev sa dobrim kritikama, ali ograničenim interesom. Wallace radi kao profesor zbog svoje želje i iz altruizma prema budućim generacijama pisaca, Lipsky radi kao novinar za život.

Njihovi motivi, njihovi stavovi i njihovo ponašanje u razgovoru su uslovljeni upravo različitim pozicijama. Wallace želi intervju u magazinu, ali ne želi da se to pokaže kao njegova očajnička želja. Lipsky je tu da ispuni zadatak, možda i da pomeri uske granice kojih se magazin drži, ali iz lične znatiželje. Njega kao pisca kopka otkud tolika razlika u statusu između njega i njegovog sagovornika. On želi da dostigne taj nivo i pomalo je arogantno uveren da će ga dostići i da mu pripada i zato svoju zavist jedva sakriva.

Wallace takođe apsolutno pristaje na takvu igru, meri reči, gleda koliko se sme otvoriti svom perceptivnom sagovorniku i jako pazi na to koliko svog privatnog želi izneti u javnost procenjujući koliko mu mit o piscu može naštetiti, a koliko koristiti. Sagovornika ne poznaje i nije siguran koliko mu može verovati, ali kao pisac i profesor ne negira njegov talenat i potencijal da bude pisac, kao što ni kao čovek ne negira mogućnost da mu baš on postane prijatelj. Ne treba zaboraviti ni univerzalni motiv Wallaceove proze i ujedno Wallaceov motiv za pisanje: usamljenost. Tih nekoliko dana će makar imati društvo.

Svojim prethodnim filmovima James Ponsoldt je dokazao dve stvari koje mu znatno olakšavaju posao u režiji. On zna napisati ili izabrati scenario čiji se dijalozi ne trude da zvuče cool i budu referentni i citatni, nego se te linije teksta izgovorljive od strane likova. U filmu koji je skoro potpuno sačinjen od dijaloga, to je neobično važno. Scenario debitanta na filmu, ali iskusnog u teatru i na televiziji, Davida Marguilesa, apsolutno je bez mane, čak i bez one očekivane teatralnosti, gde glumci/govornici kao i pisac uživaju da slušaju ton svog glasa, pa umesto dijaloga imamo samozadovoljne monologe. Toga ovde nema, razgovor je fluidan i likovi se sa apsolutnom pažnjom slušaju međusobno.

Druga Ponsoldtova karakteristika je sjajan izbor glumaca. Jesse Eisenberg se sam po sebi nametao za ulogu Davida Lipskog jer mu već prirodno leže uloge koje kombinuju naivnost sa arogancijom. On svoju ulogu igra sa merom i zato je sjajan kao naša polazna tačka u filmu. Jason Segel je već rizik. Jedina očigledna poveznica između njega i Wallacea je visina, dok mu “typecast” koji vuče iz serije How I Met Your Mother i tupih romantičnih komedija koje neretko sam piše nikako ne govori u prilog. Ovde ga po prvi put vidimo bez standardnih trikova, u ulozi pravog, kompleksnog ljudskog bića, genijalnog pisca i nesigurnog čoveka. Segel svom liku prilazi sa samopouzdanjem i rešenošću i moram reći da je pravo otkrovenje ovog filma.

Ranijim Ponsoldtovim filmovima nije bilo teško naći sitne nedostatke. Ili bi neki detalj “iskočio” ili autor ne bi uspeo da ideju uobliči do kraja. Ovde takvih problema nema. Ovo je film o dvojici pisaca koji počinju da grade odnos, nema tu velikih odogovora i velikih istina, samo pitanja koja rađaju nova pitanja. Pod Ponsoldtovom punom kontrolom, ovo je čisto uživanje. Naravno, ako vas zanimaju pisci i šta ih pokreće na pisanje. Bez patetike i, kako Wallace u jednom trenutku kaže: “inspiracije koja stiže zajedno sa pretplatom na Time/Life za 19.95 dolara na mesec”.

Anomalisa

2015.

režija: Charlie Kaufman, Duke Johnson

scenario: Charlie Kaufman (prema svojoj radio-drami)

glasovi: David Thewlis, Jennifer Jason Leigh, Tom Noonan

Malo je autora koji imaju tako prepoznatljiv glas kao Charlie Kaufman. On je, pre nego što se uhvatio režije, kao scenarista stvorio ili unapredio karijeru dvojici impozantnih filmskih autora, Spikeu Jonzeju (Being John Malkovich, Adaptation) i Michelu Gondriju (Human Nature, Eternal Sunshine of the Spotless Mind), a čak je i George Clooney izabrao Kaufmanov rukopis za svoj rediteljski prvenac Confessions of a Dangerous Mind. Kaufman se sam prihvatio režije i napravio Synecdoche, New York, jedan od filmova koji se ne zaboravljaju tako lako.

Njegove teme će zlobnici nazvati “first world problems”, ali su egzistencijalne i univerzalne. Njegovi likovi su često sputani i nemoćni pred njima, ali su zato detaljni i upečatljivi. Njegov humor je gorak, ali tera na razmišljanje i oslikava njegov cinični, često depresivni pogled na život. Život u kome smo mi uspeli ako smo barem glumci sposobni da sa ličnim pečatom odigramo glavnu ulogu. Ako smo srećni, možda budemo imali nekoga za do-glavnu, nekoliko prijatelja za sporedne i epizodne, dok će ostali biti statisti sa zadatkom koje ćemo gledati kao funkcije, a ne kao ljude. Tek će retki svoj život pisati i režirati, odnosno upravljati njime. Naravno, ako se vratimo na početke Kaufmanove scenarističke karijere, jasno nam je da može i mnogo gore. Da možemo biti marionete na koncima kojima upravlja depresivni, nesnađeni, ogorčeni i osvetoljubivi lutkar i da ista sudbina može zadesiti i Johna Malkovicha.

No, i evo nas opet kod lutaka, silikonskih, sa 3D printom za lice. Anomalisa je animirani film za odrasle, na temu usamljenosti, sa samo tri glasa u pozadini. Naš junak je Michael (Thewlis), na prvi pogled uspešan čovek: pisac self-help uspešnice, u određenim krugovima svojevrsni “celebrity”, motivacioni govornik, oženjen, otac jednog sina, ali zapravo depresivac. Isprva se čini da je to stvar trenutka, kratkog službenog puta u Cincinnati i dosadnog predavanja koje tamo mora održati, ali stvar je dublja. Michael je upao u dosadnu i otupljujuću rutinu iz koje ne nalazi izlaz. Žena ga gnjavi, sin je od malih nogu nepopravljivi materijalista, svi mu pod nos guraju nešto što on ne želi (kao taksista koji mu reklamira zoološki vrt i brzu hranu svog grada) ili ga zadržavaju u praznim razgovorima, ili mu, kao bivša devojka, ne zaboravljaju i drže ga odgovornim za svinjariju od pre 10 godina a što je najgore, svi govore apsolutno istim glasom, odraslim, muškim, u nepogrešivoj Noonanovoj interpretaciji. Sve dok, iste noći, ne kupi antiknu japansku seks-lutku i ne upozna Lisu...

Lisa možda ima poseban glas, i to ženski, u izvedbi Jennifer Jason Leigh, ali se na prvi pogled ne čini posebnom. Ona je jednostavna, sramežljiva, čak pomalo smotana i nesnađena devojka, nenaviknuta na pažnju. Međutim, makar zbog glasa, Michael u njoj vidi nešto posebno. Ili je to možda zbog ožiljka, na istom mestu na kojem antikna lutka ima pukotinu. Je li Lisa stvarna? Je li sve to samo fantazija? Jesu li njena i lutkina specijalnost dovoljne da Michaela trgnu iz depresije ili je i on, kao i njih dve, “oštećena roba”?

O tome da li je Lisa stvarna ili je plod Michaelove fantazije o lutki će se još raspravljati, uz mnoštvo argumenata za jednu i drugu stranu, a jasno dati tragovi poput ožiljka i japanskog jezika će se stavljati u odgovarajući kontekst bez jednoznačnog rešenja. Gledaoci koji se hvataju za to će zaboraviti dve važne stvari. Prvo, film je o Michaelu i njegovoj depresiji. A drugo je ključni trag koji je Kaufman postavio na dva mesta.

Naime, hotel u kojem on odseda se zove Fregoli, što je ime jedne poznate deluzije. Fregoli deluzija je psihički poremećaj u kojem pojedinac misli da je više, u ekstremnom slučaju svi ljudi koje on poznaje zapravo jedna osoba koja menja izgled ili se prerušava kako bi dotičnom nanosila bol. Naravno, to ne treba shvatiti doslovno, Michael zna da ima posla sa različitim ljudima, ali su mu svi oni isti po tome što su mu nezanimljivi i što su samo statisti u njegovom filmu. I sam hotel svojom teskobnom atmosferom deluje kao zatvor ili ludnica i savršeno oslikava Michaelovo unutarnje stanje, taj luksuzni hotel je svojevrsni zlatni kavez ispunjenih ambicija čoveka koji ne zna više šta bi sa sobom i od sebe.

Pojam Fregoli se pojavljuje i na drugom mestu, ne u filmu, ali u predlošku za njega. Charlie Kaufman je svoju radio-dramu potpisao kao Francis Fregoli, što takođe govori o centralnoj temi filma: zasićenosti, ispraznosti i depresiji koja iz toga sledi. U tom smislu je Lisina sudbina u najavi sličnija sudbini Michaelove bivše devojke Belle, čije pismo čita u avionu i sa kojom se kasnije sreće, dok je lutka sa svojim posebnostima okidač sinhroniciteta. Iz toga sledi da nam Kaufman zapravo govori o zaljubljivanju ili čak o ljubavi kao takvoj kao svojevrsnoj iluziji. Ne zaljubljujemo se (i kasnije ne volimo) tu osobu kakva je, nego predstavu o njoj, a kao što je moguće učitati značenje i osobine nekom predmetu, tako je moguće i osobi.

Očiti su tehnički razlozi da se radio-drama vizualizira pomoću stop motion ili zapravo bilo koje druge animacije. Ako bi Anomalisa bila običan igrani film, sinhronizacija jednog te istog glasa različitim likovima bi bila očita i stoga nezgrapna. Ona je u slučaju Anomalise glatka i sasvim logična. Ono što je fascinantno je to da ćete u ovom animiranom filmu čuti fluidnije i životnije dijaloge nego što ćete čuti u velikoj većini filmova novijeg datuma. Charlie Kaufman i njegov saradnik Duke Johnson nisu omanuli. Anomalisa je apsolutno sjajan film.

The Danish Girl

2015.

režija: Tom Hooper

scenario: Lucinda Coxon (po romanu Davida Ebershoffa)

uloge: Eddie Redmayne, Alicia Vikander, Matthias Schoenaerts, Ben Whishaw, Amber Heard, Sebastian Koch

Nije baš jednostavno pristupiti biografskim filmovima koji usled svoje Važne Teme apsolutno distorziraju biografske i istorijske činjenice. Fraza “po istinitoj priči”, ovde dodato još i “ljubavnoj”, svakako još dodatno zbunjuje. A ako u jednačinu ubacimo i fikcioni biografski roman kao predložak, kojeg se film drži onoliko koliko mu to i kad mu to odgovara, tek onda smo u ozbiljnom problemu. Šta je tu zapravo najvažnije – tema, odnos do izvornog materijala ili odnos do činjenica? U filmskoj umetnosti je po pravilu važnije “kako” nego “šta”, ali šta raditi kad to “šta” presudno utiče na “kako”?

The Danish Girl je film oscarovca Toma Hoopera (The King's Speach) koji se bavi prvom visokoprofiliranom trans-seksualnom osobom koja se podvrgla operaciji. U pitanju je danski slikar Einar Weneger koji je neko vreme živeo/la sa svojim podvojenim rodnim identitetom, pod svojim imenom i kao Lili Elbe, te se na kraju odlučio/la za eksperimentalnu i rizičnu operaciju promene pola koja ga/ju je na kraju koštala života. Mi to gledamo kroz prizmu njegovog odnosa sa ženom Gerdom, takođe slikarkom i osobom odgovornom za stvaranje fiktivne Lili koju je portretirala tokom cele svoje karijere.

Copenhagen, 20-te godine. Einar Wegener (Redmayne) je slikar od jednog motiva – močvarnog pejzaža, poznat i cenjen u umetničkim krugovima. Njegova žena Gerda (Vikander) se uglavnom bavi portretima koji baš nisu na glasu, pa ona ne uživa slavu svog muža. Slikarstvo je tada još bilo uglavnom muški posao. Oni se kreću na umetničkoj sceni i žive u skladnom braku, premda je Einar povučen, gotovo udaljen.

Prvi signal koji nam Hooper daje je suptilan i jedva primetan. Einar voli da dodiruje žensku odeću. Sledeći korak je da počinje da je nosi, prvo igrom slučaja – Gerdi kasni model, pa Einar “uskače” u ženske čarape i štikle. Sledeći korak su njihove “cross-dressing” igre, pa onda i Einarovo poziranje za Gerdu kompletno u ženskoj odeći. Kada se Lili, nazvana u šali od strane njihove prijateljice Ule (Heard), konačno pojavi u javnosti, ona sve više i više potiskuje Einara. Nastaje identitetska konfuzija, a psihoterapija ne pomaže.

Naslov na prvu loptu sugerira da se tu radi samo o Einaru, odnosno Lili, međutim on se isto tako može odnositi i na Gerdu koja je tu zapravo još i više u procepu. Ona bezuslovno voli svog muža, ko god on bio, i želi da mu pomogne (šta god to značilo), ali je svesna da će ga na taj način nepovratno izgubiti. Neki kažu da ljubav znači podrediti svoju sreću drugoj osobi i Gerda je na to spremna do kraja i The Danish Girl se može posmatrati kao priča o njenoj ljubavi.

Imajući u vidu dosadašnji rad Toma Hoopera, The Danish Girl nastavlja oba trenda koja je reditelj do sada pokazao. Prvi i odmah uočljivi je vizuelna dorađenost, oko za detalje tog tipa, raskošna scenografija, kostimografija i pažljivo odabrane lokacije koje na najbolji način oslikavaju period o kome je reč. Druga je tema (ne)spremnosti na život sa ulogom koja je nekoj osobi namenjena. The Damned United je pratio kratku karijeru Briana Clougha na klupi Leeds Uniteda koja je trajala samo 44 dana i bila izuzetno neuspešna usled temeljnog razilaženja u filozofiji igre sa igračima naviklim na prljavu taktiku prethodnog menadžera. The King's Speach je u centru pažnje imao kralja Georgea VI koji zbog svoje govorne mane, ali i mekog, povučenog karaktera svakako nije bio spreman da bude kralj u turbulentnim vremenima pre i za vreme Drugog svetskog rata.

Sudbina Einara Wegenera je još okrutnija nego u slučaju prethodne dvojice. Clough je mogao dati otkaz i naći drugi angažman, što je i učinio. Kralj George možda nije bio dorastao istorijskoj ulozi, ali je na to makar mogao uticati, naučiti nešto i razviti svoju javnu ličnost u ono što građani od njega očekuju. Einar je osuđen na život sa pogrešnim telom sa kojim se ne snalazi i ne može naći sreću.

Izbor glumaca se manje ili više sam nametnuo. Eddie Redmayne je već drugu godinu zaredom u lovu na Oscara, i opet na isti način i sa istom računicom: igrajući stvarnu ličnost sa hendikepom. Upitno je koliko je to što on radi gluma, a koliko fizička transformacija. U svakom slučaju, ovde je imao prostora i pokazao više nijanse u odnosu na ulogu Stephena Hawkinga koja mu je donela kipić prošle godine. Međutim, to je opet zavisilo više od fizičkih predispozicija nego od glumačkog umeća, njegovo nežno, androgino lice i relativno uska postava su njegovi aduti, ali neku naročitu psihološku dubinu ovde nismo videli. Alicia Vikander je takođe osigurala nominaciju za prestižnu statuu i ovde je pokazala više na planu psihološkog razvoja lika od svog partnera, ali to je tek pristojna, nikako impozantna uloga, pa nominaciju treba shvatiti kao nekakav kumulativni efekat za nekoliko prominentnih vezanih uloga u poslednje dve godine, među kojima je najimpozantnija u filmu Ex Machina.

Na ključno pitanje kakav je The Danish Girl kao film u celini je teško odgovoriti. Zanatski pismen, žanrovski jasan (ljubavna drama) i vizuelno primamljiv svakako, ali ne i više od toga. Problem je u tome što je zapravo siguran i kalkulantski prikaz jedne potencijalno zanimljive teme, sa zanimljivim ličnostima u centru priče i sa specifičnim istorijskim trenutkom i što taj potencijal ne dostiže. U godini za nama smo već imali jedan film o transrodnim osobama, Tangerine, koji je bio vrlo dobar, živahan i intrigantan indie snimljen kamerom na mobilnom telefonu i u konstantnom pokretu. Prema njemu je The Danish Girl tipična “kamilica” koja ne propituje granice. Na kraju ne znamo ni autorski stav je li konfuzija po pitanju rodnog identiteta nekakav umetnički hir, posledica psihičke bolesti ili je telesno uslovljena. Hooper potencira da Einar nije bio shizofreničar, ali ga portretira kao da je, ili, čak gore od toga, kao hirovitog foliranta koji svoju sveže otkrivenu homoseksualnost nastalu iz fetiša prema ženskoj odeći podiže na novi nivo.

Znam da je nezahvalno na primeru filma po fikcionaliziranoj biografiji insistirati na istorijskim i biografskim činjenicama, ali moram. Nisu tu bitni ni dodati likovi koje igraju znameniti britanski i evropski glumci Ben Whishaw i Matthias Schoenaerts, niti je naročito bitno da su akteri priče ipak duže vremena živeli u Parizu od onoga što film sugerira. Čak se može i preći preko zanemarivanja generalnog istorijskog konteksta početka XX veka, oba svetska rata i međuratnog perioda. Pa ni operacije nisu toliko bitne, njihov broj, kompleksnost i rizici su bili izraženiji nego što to film prikazuje, a dodatni “twist” je to da je “dobri doktor” kasnije postao nacista. Štos je što jedna stvar povlači drugu i pravi dosta zanimljiviju priču.

Einar Wegener je verovatno bio osoba sa XXY hromozomom, a Gerda je zapravo bila lezbejka, pa je njihov brak u suštini služio kao maska. Oni su u braku bili mnogo duže nego što to prikazuje film, a Lili se pojavila relativno rano. Zbog toga su živeli su u tada liberalnijem Parizu gde je Einar mogao biti “freak”, a Gerda slobodno pokazivati svoju seksualnu orijentaciju, da ne pominjem da su se verovatno često pojavljivali u javnosti. Iako mu je pružala podršku, Gerda nije do kraja ostala s njim, odnosno Einar nije s njom, oboje su imali ljubavnike/ljubavnice. Da su se autori držali tih podataka The Danish Girl ne bi bio tako siguran i sterilan “ljubić” koji inače prilično jedinstvenu temu prikazuje na svima prihvatljiv način.

A Borrowed Identity

2014.

režija: Eran Riklis

scenario: Sayed Kashua (prema svojim romanima)

uloge: Tawfeek Barhom, Razi Gabareen, Yael Abecassis, Michael Moshnov, Danielle Kitsis, Marlene Bajali, Ali Suliman, Laetitia Eldo

Dečak, kasnije momak. Njegova uvrnuta, glasna i svadljiva, a ipak topla i draga familija. Njegova škola, prvo osnovna, onda i srednja. Devojka koja dolazi iz drugog sveta. Zabranjena ljubav. Njegov prijatelj, duhoviti, ali ponekad otrovni invalid. Prijateljeva majka. Odrastanje i snalaženje. Zgode i nezgode. Pripreme za svet velikih. Zvuči poznato, kao svaki drugi film o odrastanju. Ali ako kažem da se sve to događa u Izraelu 80-ih i 90-ih godina, to menja perspektivu.

Ako se oslonimo isključivo na medije, dobićemo uglavnom jednostrane i nedostatne informacije, što će nas odvesti u pogrešne zaključke o prirodi Izraela, Palestine i konflikta jevrejskog i arapskog naroda. Možda ćemo imati čvrst stav, navijački gotovo, ali on neće biti potkrepljen suštinskim argumentima. Da, svako malo tamo izbije neko sranje, gađaju se raketama, odjekuju bombe u kafićima i autobusima, vojska upada u arapska naselja, a ponekad i u susedne države. Palestinsko pitanje koje zahvata Zapadnu Obalu i Gazu (Golan i Istočni Jerusalim da i ne pominjemo) nije tako jednostavno, a zapravo ne daje ni punu sliku.

U Izraelu živi oko 20% arapskog stanovništva. Arapski jezik je jedan od službenih jezika. Arapi uživaju većinu građanskih prava, uz određene privilegije (osim Druza, Arapi ne služe vojsku). Izraelaca arapskog porekla ima u svim sferama društva, uključujući i vrhunske intelektualce, političare i umetnike. Ali to što je integracija moguća i što ima svetlih primera, ne znači da se sprovodi u potpunosti. Većina Arapa živi u zatvorenim zajednicama, nerado govori hebrejski, nema dostatno obrazovanje i smanjena im je mogućnost za socijalnu mobilnost. Taj status quo odgovara svim grupama: arapske mase još uvek sanjaju o Palestini i gutaju narativ o jevrejskoj okupaciji, njihove elite imaju neuko, siromašno i podložno stado za instrumentalizaciju, a ni poslovično zaplašeni Jevreji ne bi znali kako bi ih sve primili u društvo.

Iz pera arapsko-izraelskog novinara i pisca Sayeda Kashue i pod rediteljskom palicom Erana Riklisa (The Syrian Bride, Lemon Tree) dolazi nam film A Borrowed Identity koji se bavi odrastanjem bistrog momka arapskog porekla i problemima njegove integracije u izraelsko društvo. On je Eyad (Razi Gabareen u detinjstvu, Tawfeek Bahrom kasnije) i smatran je za genija među svojim vršnjacima. Njegov otac (Suliman) je bivši radikalni aktivista kojem je političko delovanje uništilo život, pa sad radi kao najamni radnik na plantažama, opsesivno gleda televiziju i agituje. Njegova majka (Eldo) je tipična brižna majka. Njegova baka (Bajali) je prototip arapske gospođe. Iako su oni svim srcem za palestinsku stvar, vrlo dobro znaju da Eyadova jedina šansa za pristojan život leži u izraelskom obrazovanju.

Međutim, nova škola je novi izazov za njega. Jezik jedva govori, odrastao je u potpuno drugom svetu i na potpuno drugim informacijama, pa se oseća kao stranac i uljez. Iako niko u školi nije prema njemu neprijatan, ipak startaju sa dijametralno suprotnih pozicija. A i generalno izraelsko društvo ga ne čeka raširenih ruku, momci iz susedne škole ga vređaju na autobuskoj stanici i vojska ga često proverava na ulici. Međutim, dva poznanstva će mu dati motiv i pomoći mu da se uključi u izraelsko društvo. Prva je devojka Naomi (Kitsis) sa kojom će otpočeti skrivenu vezu, a drugi su Yonatan (Moshnov), momak sa progresivnom mišićnom distrofijom, i njegova majka Edna (Abecassis) koja će Eyadu pružiti svu moguću pomoć.

Naslov filma ćemo shvatiti tek u drugoj polovini, kada se Eyad lažno predstavi da bi se maskirao pred neodobravajućim Naominim roditeljima, a posle shvati da će mu “posuđeni” Yonatanov identitet bolje doći u životu od njegovog vlastitog, prvo stranog i sa neprijateljskim prizvukom, a onda podvojenog. U društvu u kojem je nacionalni i verski identitet postao seme razdora, lični i ljudski je pojeftinio. Lako je zaboraviti da smo svi pre svega ljudi, pa onda sve ostalo. Međutim, jedno je to shvatiti na individualnom nivou, a potpuno drugo je izboriti se sistemski, protiv ukorenjenih podela koje se podrazumevaju.

Originalni naslov filma je glasio Dancing Arabs, što je ujedno i naslov Kashuinog prvog romana. Film, međutim, uzima elemente iz sva tri njegova romana nastalih pre svega na ličnom iskustvu dugog puta integracije. Iako cenjen i popularan u Izraelu, Kashua je na kraju “predao meč” i iselio se u Ameriku, što je svojevrsni poraz izraelskog društva. Ne samo da bi on bio idealan primer integracije, nego je i u njegovom pisanju bilo nečeg temeljno izraelskog. Njegova topla, gorko-slatka, ironična i ponekad farsična slika života Jevreja i Arapa je u svojoj osnovi vrlo kishonovska.

Eran Riklis uspeva da održi taj ton i pozicionira film u klasični “coming of age” registar između tople komedije koja će nas nasmejati i ozbiljne drame koja će nas naterati na razmišljanje o podvojenim i usvojenim identitetima i o tome kako naći mesto pod suncem protiv svih šansi i očekivanja. A Borrowed Identity ima moju preporuku kao film koji će vam posvećeno, a bez ostrašćenosti otvoriti oči o ljudima između svih tih velikih politika i mitova.

The Connection / La French

2014.

režija: Cedric Jimenez

scenario: Cedric Jimenez, Audrey Diwan

uloge: Jean Dujardin, Gilles Lellouche, Celine Sallette, Melanie Doutey, Benoit Magimel, Guillaume Gouix, Feodor Atkine

Jedan od najvećih doprinosa Novog Hollywooda filmskoj umetnosti bilo je temeljno narušavanje filmskih modela i šablona i uspostavljanje novih. Friedkinov film The French Connection (1971) ne samo da je bio sjajan kriminalistički triler prepun jurnjave automobilima po atraktivnim newyorškim lokacijama, nego je i temeljno revidirao tipove likova. Detektiv Popeye Doyle (Gene Hackman) je bio nadrkana, rasistička sirovina, ali predan i više nego sposoban borac protiv zločina, a njegov nemezis Alain Charnier (Fernando Rey) evropski gospodin finih manira, ali ipak gangster i uvoznik ogromnih količina heroina.

Naravno, iz The French Connection je nastao čitav niz filmova o dilerima kao “kapetanima industrije”, a od svakog filma koji je tematizirao francuske “uvoznike” očekivanja su bila velika i uglavnom izneverena. Čak ni zvanični nastavak The French Connection II (1975) uprkos repriziranoj ulozi Genea Hackmana i pouzdanom Johnu Frankenheimeru u rediteljskoj fotelji nije bio dobar film. U najboljem slučaju bila je to klasična žanrovska žvaka za mozak, u najgorem kultur-rasizam filma u celini nije mogao biti pokriven samo vizurom takvog protagoniste jer ga je u velikoj meri prevazilazio.

Zanimljivo, ali nismo baš imali prilike da gledamo francuske filmove na tu temu, iako u francuskoj kinematografiji postoji trend žanrovskog, kriminalističkog filma. The Connection, na domaćem terenu zvani La French Cedrica Jimeneza je pokušaj, i to prilično dobar, da vidimo francusku perspektivu “Francuske veze”.

Nemojmo očekivati previše u smislu faktografije, jer sama struktura kriminalnih aktivnosti nije tako jednostavna da bi se mogla predstaviti kroz jedan monolitan klan. Bilo je više klanova i pod-klanova, šverc heroina iz Marseillesa je trajao dugo, bio povezan sa većinom kriminalnih aktivnosti u gradu (reket, kocka), imao pipke u legitimnom biznisu, policiji, sudstvu i politici, i to ne samo na lokalnom nivou. Jimenez delove te faktografije, kao i detalje vremenskog perioda, od sredine 70-ih do ranih 80-ih (kada je stvarna “Francuska veza” bila u priličnoj defanzivi), vrlo vešto ubacuje u centralnu priču koja je potpuno fiktivna. Istini za volju, nagledao sam se filmova “po istinitim događajima” koji su faktografiju mnogo manje poštovali.

Jimenez i njegova supruga i saradnica Audrey Diwan vešto pletu sled događaja oko dvojice glavnih likova na suprotnim stranama kriminalističke istrage. Pierre Michel (Dujardin) je istražni sudija, sveže prebačen iz odeljenja za maloletničku delikvenciju u odeljenje za organizovani kriminal koji pokušava da konačno “zašije” vođu kriminalnog klana Gaetana Zampu (Lellouche). The Connection je u smislu tretmana likova vrlo solidan nastavak Friedkinovog filma. Obojica su ljudi sa ambicijom i nagonom za održanjem. Obojica su porodični ljudi koji ne znaju i ne mogu drugačije. Obojica su obeleženi svojim karakterom. Michel je kockar koji voli adrenalin igre na sve i ništa, a Zampa je sirovina, ali ne klasičnog kriminalnog tipa, više kao beskrupulozni šef ogromne internacionalne poslovne operacije, što šverc heroina na visokom nivou i jeste zapravo. U njihovom sukobu drugi su samo pomagači i prepreke.

Iako ima sasvim dovoljno akcionih scena i nekoliko jurnjava kao posveta oba dela The French Connection, Jimenezovi uzori su primarno negde drugde. Sa jedne strane, tu su psihološke igre kakve smo viđali u filmovima Michaela Manna, što se najbolje vidi kada dvojicu glavnih likova imamo u domaćim okruženjima. Sa druge, tu je Scorcese u svojoj klasičnoj fazi gangsterskih epova, sa sve montažnim sekvencama, ponekad predominantnom muzikom i obiljem detalja vezanih za period, dok su detalji vezani za faktografiju i samu priču vrlo diskretni.

Jimenez ipak ne uspeva da dobaci do svog uzora i dosta često se vidi da ga emulira, doduše vešto. Naprosto nema tu fluidnost i atmosferu koja gledaoca proguta kakvu smo imali prilike da vidimo u Goodfellas i Casinu, pa čak i u The Wolf of Wall Street. Možda je problem u samo skiciranim pozadinskim pričama i elementima zapleta sa strane (kao recimo o klanu korumpiranih policajaca, službenika i političara). Možda su montažne sekvnce suviše “flashy” i nisu uvek neophodne. A možda je u pitanju i nešto banalno, kao što je odsustvo naratora koji bi “sa lica mesta” podvukao kredibilnost same priče.

Ali ipak The Connection nudi sasvim dovoljno toga za uživanje. Tu je atmosfera mediteranskog sunca. Tu su atraktivni kadrovi, napeta akcija i sukob jakih ličnosti. Tu su i dva vrlo raspoložena odlična francuska glumca, “oscarovac” Jean Dujardin u svojoj prvoj glavnoj ulozi posle The Artist i ništa manje dobar Gilles Lellouche. Više od svega, The Connection nudi zabavu starog kova sa prekaljenim detektivima i gangsterima. Preporuka fanovima.

Mojave

2015.

scenario i režija. William Monahan

uloge: Garrett Hedlund, Oscar Isaac, Mark Wahlberg, Walton Goggins, Louise Bourgoin, Fran Kranz

U principu za svaki film pogledam “metascore”. Ne da mi nešto previše znači, ali prosto mi je zanimljivo kako je neki film dočekala relevantna američka kritika. Mojave je jedan od fenomena koji se retko viđaju, mislim da je jedini film na koji sam naleteo da ima ocene disperzirane od apsolutnih pohvala do apsolutne nule. Iako nije u pitanju film “koji ćete ili voleti ili mrzeti”, kako već glasi kliše, može se sa sigurnošću reći da je podelio kritiku.

Rekao bih pre da je ovo jedan od onih filmova koji vam legnu ili ne, a koje “krasi” neujednačenost, konfuzija i ne baš jasne umetničke ambicije, ili makar njihova realizacija. Nije ovo film ni impozantnog stila, ni sjajne priče, niti naročito nov, a opet ima neku nespretnu svežinu koja dolazi iz nadobudnosti. Ako vam legne, u stanju ste da mu za štošta progledate kroz prste. Ako ne, neće ga oprati ni Dunav ni Sava. A ja se još lomim, valja li ili ne, i to na svim nivoima, od osnovne priče do finalne realizacije i to mi se nekako čini potpisnim za Williama Monahana. Prošle godine u ovo neko doba jako me je zbunjivao njegov scenario za The Gambler.

Naš protagonista je jedan od klasičnih tipova: filmska zvezda u krizi identiteta. On se zove Tom, igra ga Garret Hedlund i upoznajemo ga na kućnom ili možda televizijskom snimku gde priznaje da ne zna šta bi sam sa sobom, poziva se na Byrona i Rimbauda. Već u sledećoj sceni napušta svoj brlog i uspavanu ljubavnicu (Bourgoin), dok mu žena ostavlja poruke na telefonskoj sekretarici (ozbiljno, da li to neko još uvek koristi?), seda u džip i odlazi u naslovnu pustinju gde se igra Sama Peckinpaha i dere se na kojote u daljini. Umesto kojota, međutim, pojavljuje se neznanac, skitnica (Isaac) i kreće da brblja o književnosti, filozofiji i religiji. Susret na rastanku prerasta u obračun u kojem “tesnu pobedu” odnosi Tom.

Ali dan kasnije, neko drugi gine. Šerif slučajno probudi Toma i on ga upuca, misleći da puca na neprijatnog gosta od prethodne večeri. Gost je, naravno, sve to video. Sad, nije toliki problem rešiti se leša, ali svedoci su nezgodna stvar. Dobro, ovaj nije baš pouzdan, ali je svakako neprijatan, sigurno je sociopata, a možda je i serijski ubica. Tom se vraća svom nesnađenom životu sa dodatnom dozom paranoje, a i neznanac uspeva da ga isledi i kreće za njim...

Do tada iznimno naporan film odjednom postaje zanimljiv, pre svega zbog paranoidne neo-noir atmosfere. Tomovo ponašanje, od početka čudno, sada postaje i opravdano. A skitnica potpisana kao Jack je ne samo efikasan bauk (čudan tip, iz najnižeg sloja, ali samouki intelektualac), nego i veoma snalažljiv i beskrupulozan tip koji bi se sasvim solidno uklopio u okruženje Hollywooda, pa je zato još strašniji. Počinje igra mačke i miša između njih dvojice, a istovremeno se podiže temperatura i Tomovih privatnih konflikata.

Druga solidna stvar u inače problematičnom scenariju, opterećenom sintetičkim, pseudo-cool i pseudo-dubokoumnim replikama koje se dotiču omiljenih tema naših junaka, su reference na stare filmove. U paketu sa gustom atmosferom i lokacijom, logično je pomisliti na Sunset Boulevard, ali tu se provlače i drugi noir-klasici koje Monahan sasvim solidno prožima sa svojom usporenom i pomalo rasutom pričom.

Treći plus ovog filma su glumci, i to dvojica glavnih, onih koji su zapravo u sukobu. Garrett Hedlund sasvim solidno igra svoj tipski lik, dovoljno je uverljiv i kao bahata zvezda i kao isfrikani tip sa nekom grižom savesti, ali Oscar Isaac je prosto briljantan i uspeva da stvori jednog sasvim originalnog psihopatu. Što se ostalih tiče, Walton Goggins me još nije uverio u širinu svog glumačkog talenta. Pamtim ga samo kao Tarantinove južnjačke sirovine, a ovde je potpuno neprimetan kao Tomov agent. Takođe, Mark Wahlberg je čudan izbor za ulogu studijske glavešine, niti je on artikulira kako valja, niti je lik sjajno napisan (opšta mesta bodu oči), niti je zapravo potreban u celom tom odnosu snaga.

Ni sad na kraju teksta nisam siguran šta mogu reći o filmu, valja li ili ne. Svakako je bolji po delovima nego u celini, mada u jednom trenutku sasvim solidno konvergira. Možda je štos u Monahanu kao autoru: on je pisac koji voli zvuk svog glasa i kad režira i na primeru Mojave je to očito.

The Revenant

kritika originalno objavljena na Monitoru

2015.

režija: Alejandro Gonzalez Inarritu

scenario: Alejandro Gonzalez Inarritu, Mark L. Smith (po romanu Michaela Punkea)

uloge: Leonardo DiCaprio, Tom Hardy, Domhnaal Gleeson, Will Poulter, Forrest Goodluck, Grace Dove, Lucas Haas, Duane Howard, Melaw Nakehk'o, Arthur Redcloud, Fabrice Adde

Filmska kritika je subjektivna stvar i nijedan čitalac ne treba osetiti obavezu da se mojih reči drži “k'o pijan plota”. Zato i počinjem sa subjektivnim stavom i molim vas da ga imate na umu čitajući ovu kritiku. Naime, Inarritu mi kao filmski autor ni najmanje ne leži. Njegova potreba za filozofiranjem, religijskom simbolikom i teškim misticizmom u kombinaciji sa autorskim nastupom većim od života i ozbiljnijim od smrti me u startu odbijaju. Amorres perros poštujem kao izuzetno nadahnut i pismen filmski prvenac, ali ne vidim potrebu za još dva potpuno ista filma iza toga. Nije stvar ni “hyperlink” strukture, i to se, po mom mišljenju, pokazalo sa Biutiful koji je imao uredan narativ. Birdman je tu izuzetak, sjajan film koji kao da je radio drugi autor, film koji isto tako govori pametne stvari, ali to čini sa lakoćom i na zabavan način, dovoljno da pređem preko povremenih ispada mistifikacije. The Revenant je, u velikoj meri povratak na staro i to je šteta.

Šteta je jer počinje tako dobro, in medias res, urgentno. Indijanci iz plemena Arikara napadaju traperski logor, negde na severu Velike Louisiane. Napadaju ga sa svih strana, iznenada, poput elementarne nepogode. Imaju za to i praktične razloge, pored onog moralnog, da je to njihova zemlja. O tim razlozima ćemo kasnije. Skaut Hugh Glass (DiCaprio) je zajedno sa svojim polu-indijanskim sinom Hawkom (Goodluck) malo udaljen od logora i njih dvojica dolaze na kraj bitke. Kapetan Henry (Gleeson), zapovednik ekspedicije, i iskusni traper John Fitzgerald (Hardy) se trude da sačuvaju što je više moguće ljudskih života i ulovljenih koža, ali to je sizifov posao, pa malobrojni preživeli beže prema brodu na reci, noseći onoliko robe koliko mogu pre nego što sve ode dovraga. 

Ova scena se prati bez daha i fantastična je u svojoj brutalnosti i krvi koja se meša sa blatom i očajem. Ali predah na brodu se nastavlja u novi sukob. Skaut Glass, kao neko ko najbolje poznaje teren, tvrdi da su na reci laka meta za Indijance koji će ih opet opkoliti i da veće šanse imaju ako zapale brod, sakriju plen i krenu kopnenim putem, nekih 200 milja do najbližeg utvrđenja. Fitzgerald se tome protivi, ali kapetan veruje svom skautu i izdaje takvo narađenje. Seme razdora je posejano. Skaut odlazi sam napred u izvidnicu, ali ubrzo iznenadi medvedicu sa dva mladunčeta i u prvom okršaju s njom izvuče deblji kraj. Iz nekog razloga, umesto da se pritaji ili sačeka siguran pogodak, on po drugi put “čačka mečku”, i nekim čudom uspeva da je ubije, ali pritom biva još gadnije ranjen.

Kao što je CGI medvedica umalo pocepala DiCapria, odnosno Glassa, tako je u solidnoj meri pocepala i film. Kada ga ostali traperi pronađu, uspeju jedino da ga “pokrpaju”, ali je izvesno da će umreti. Kapetan traži dobrovoljce da ostanu s njim do smrti i prirede mu “kršćanski pogreb”, javljaju se Hawk i još jedan mladić, Bridger (Poulter), ali i Fitzgerald, na čuđenje svih. Njegova logika je prosta, za stražarsku dužnost je obećana nagrada, a on bi želeo “izvaditi štetu” zbog izgubljenih i sakrivenih koža.

Znamo šta sledi, zli Fitzgerald ubije Hawka pred očima nepokretnog i nemog Glassa, te ubedi Bridgera da su Arikare u blizini i da treba bežati, pa njih dvojica ostave ionako polu-mrtvog skauta u grobu. Tu na scenu stupa Glassova čelična volja da preživi, ustane iz groba i sam se dovuče do utvrđenja, ali i da se osveti onome ko mu je ubio sina, a njega ostavio da umre. 

Sledeće dve trećine filma, posvećene preživljavanju i osveti, pate od ograničenja i od tipskosti koja zahteva tačno određenu dramaturgiju. Znamo kako to biva sa preživljavanjem u surovoj, snežnoj divljini, gledali smo to onoliko puta, na primer u Pollackovom Jeremiah Johnsonu, pa i u poetičnom Man in the Wilderness (1971) Richarda C. Sarafiana. Inarritu se tu dosta oslanja na kontraste između divnih pejzaža atraktivno uslikanih kamerom Emanuela Lubezkog i nezavidne situacije u kojoj se Glass našao. Ako smo videli nekoliko “man vs. nature” filmova, znamo šta to znači. Ješće se korenje, životinjske strvine, živo meso i riba. Junak će u ključnim trenucima proplivati (obučen u krzno) i prohodati. Još na početku odiseje će “ustati iz groba” iako ništa nije jeo danima. Tarantino se sa tim slatko isprdao u svojoj osvetničkoj fantaziji Kill Bill, na dva mesta, ali čini se da Inarritu ili misli ozbiljno, ili jednostavno ne uspeva da pronađe bolje rešenje od standardnog i prilično naivnog, no prigodnog.

Kako odiseja odmiče dalje, Inarritu nas sve više zasipa sa svojim misticizmom. Isprva u scenama snova o davno pokojnoj ženi Indijanki, stradaloj u napadu vojske na selo, pa zatim snova sa religijskom tematikom, a na kraju i na javi, kad Glass naleti na jednako usamljenog i tužnog Pawnee Indijanca, čiji jezik govori. Postoji još nekoliko religijskih momenata za koje jednostavno osećamo da će autor posegnuti za njima prilikom “naplate” na kraju. A osveta? Ona dolazi na kraju, klasično, u očekivanoj sceni borbe od 20-ak minuta.

Nevolja sa filmovima po istinitim događajima, a naročito onim koji su obavijeni velom tajne i distorzirani potonjom mitologizacijom, kao što je to slučaj sa pričom o Glassu, je to da se sve moglo drugačije i često bolje napraviti. Stičem utisak da je Inarritu uzeo mit i knjigu o Glassu kao predložak da bi unutra ubacio svoja razmišljanja o čoveku i prirodi, izopačenosti civilizacije, moralnosti i religiji, što je apsolutno legitimno, ali u i oko legende o Glassu ima materijala za nekoliko boljih priča kojih se autor u najboljem slučaju hvata samo površno, dok mu je prvenstveni cilj da se mi kao gledaoci osećamo loše dok gledamo njegov film, kao u onoj sceni sa obešenim Indijancem i natpisom na francuskom. Nekome će se možda to učiniti dubokoumnim, ali ja u tome vidim samo nabijanje.

Zbog tih svojih eskapada Inarritu namerno razvlači dramaturški najstandardniji središnji deo o preživljavanju. A duboke teme mu se same nameću: demistifikacija Glassovog lika, genocid nad Indijancima, odnosi snaga nakon kupovine Louisiane i pokušaj kolonizacije, život na i preko granice civilizacije, pa čak i Glassova osveta kao uvod u studiju moralnosti. 

U svojoj fingiranoj dubini Inarritu na ključnim mestima ostaje površan, čak povremeno i zlonameran. Tretman Indijanaca nije otišao mnogo dale od Dances with Wolves, tako imamo dobre, mistične i magične Pawneeje, Arikare koje su elementarna nepogoda i na ratnoj stazi sa dobrim razlogom (poglavičinu kćerku su oteli belci i Arikare gaze skoro sve pred sobom), ali i Siouxe koji se pojavljuju u trećem licu kao oličenje surovosti. U odnosu na Kostnerov film, uloge pojedinih plemena su izmenjene, ali suština ostaje ista, a pogled salonski. Međutim, Indijanci su još i dobro prošli u poređenju sa Francuzima, suparničkom grupom trapera, koji su prikazani kao epitom zla i izopačenosti.

Jednodimenzionalnost u prikazu etničkih grupa se oslikava i na pojedinačne likove. Tako je Glass slika i prilika iskustva, moralnosti, mudrosti i nepokorenog duha, Fitzgerald ljudskog oportunog zla, Bridger mladalačke naivnosti, a kapetan dobrog i moralnog, ali ne baš sposobnog čoveka. Usudio bih se tvrditi da ni “casting” nije savršen, Leonardo DiCaprio bi mi među poslednjima pao na pamet kao Glass, ta uloga bi bolje stajala Tomu Hardiju koji je već dokazao da je sposoban da bude sam na ekranu, u Lockeu je 90 minuta razgovarao telefonom i ni jedne sekunde nije bio dosadan. Ovde bi se to diglo na novi nivo, uglavnom bez dijaloga. Umesto toga, Hardy je zarobljen za likom koji je karikatura sitne ljudske zlobe, sakrivenim iza prenaglašenih tikova i tvrdog teksaškog akcenta koji glumac nije savladao, pa sve to izgleda još karikaturalnije. Što se DiCapria tiče, daleko od toga da je on loš, ali nije ni impozantan kao što zna biti kad pogodi pravu ulogu. Trudi se, jako se trudi, i to se vidi, a to nije dobar znak.

Naravno, odmah po premijeri filma su se pojavili napisi kojim se diže prašina. O izuzetno zahtevnom snimanju na udaljenim lokacijama u divljini koje je dupliralo budžet. O snimanju po samo sat-dva dnevno, kada je najlepše svetlo da film ne bi izgledao lažno. O “raštimanim violinama”, odnosno članovima ekipe koji su otpušteni. O mukama kroz koje su glumci prošli. O sirovoj bizonskoj jetri i spavanju u konjskoj utrobi (inače, to isto imamo sa mnogo manje pompe u islandskom filmu Of Horses and Men). Inarritu je imao toliko takta da u svojoj potrazi za autentičnošću povuče granicu: DiCapria nije napala prava (dresirana) medvedica, niti se sjurio na konju u provaliju.

Postavlja se pitanje čemu onda sav taj “hype”, ako je već sve tako veće od života. Jer ima ljudi koji na to padaju, eto zato. Meni cela ta “feel bad” kinematografija ima smisla kad Joshua Openheimer i Herbert Sauper u svojim dokumentarcima prouče građu, odu na teren i povuku zanimljive paralele kojima naglašavaju apsurdnost cele situacije. Nema mi smisla kada to učini miljenik kritike i određene publike, sa preko 100 miliona dolara budžeta iz udobne pozicije velikog umetnika i velikog mislioca. Ne kažem da je The Revenant loš film, kažem samo da nije ne znam kako dobar i da ga, kao i njegovog autora, ne kupujem. Prosto ne vidim potrebu za tim.

PS: Napisah 1500 reči, a nigde ne spomenuh ni sezonu nagrada ni Oscare, iako se The Revenant visoko kotira sa 12 nominacija. Nije to lak zadatak u ovo vreme kad svi bruje o tome i kad se slažu tiketi u kladionici.