Muallim / The Teacher

2014.

režija: Nosir Saidov

scenario: Safar Haqdadov

uloge: Mahnaz Afshar, Abdukarim Mashrabov, Marat Oripov, Faridunsho Rakhmatulloyev

Centralnoazijski film mi je velika nepoznanica, kao uostalom i sama centralna Azija. Kontam da mi jedna od životnih želja da se provozam džipom ili kamionom po tih pet država, pet bivših sovjetskih republika na Putu Svile čiji se nazivi završavaju na -stan, da vidim kako se različite kulture, religije i uticaji preklapaju na jednom mestu. Imam i taj običaj da se o takvim stvarima učim iz filmova, ali jednostavno nisam često u prilici da ih gledam. U tom smislu je odlazak na festivale koji se bave egzotičnom kinematografijom poput onog u Innsbrucku dragoceno iskustvo.

Dve stvari, međutim, upadaju u oči. Jedna od njih je da Tadžikistan, odakle nam film Muallim dolazi, ima tradiciju kinematografije koja seže u period od pre Drugog svetskog rata, te obrazovne institucije i sistem iz sovjetskog perioda uređene po sovjetskim principima, što itekako pogoduje razvoju kinematografije, a ona ipak nije u potpunosti razvijena. Druga je to da se filmovi iz Tadžikistana prikazuju na različitim svetskim festivalima, uključujući u barem dva navrata i Cannes (usled čega je verovatno najveće ime tadžikistanskog filma Jamshed Usmonov dobio priliku da radi u Francuskoj, na francuskom jeziku i sa francuskim glumcima), ali zato gotovo nikad ne idu u domaću kino-distribuciju. Tu “tradiciju” je srušio Nosir Saidov sa svojim filmom Qiyami roz / True Noon (2009), apsurdnom komedijom o tome kako potezi sa vrha poput promene granice utiču na svakodnevne živote običnih ljudi.

Novi film Nosira Saidova sa prethodnikom deli i domaću bioskopsku distribuciju, ali i neke od karakteristika kao što su ironične igre sudbine na granici apsurda, ruralni “setting” i “slice of life” pristup. Ovde u centru pažnje imamo seoskog učitelja Samadara na vetrometini sudbine između svog oca na samrti, svog brata Yusufa koji putuje iz Moskve, seoskog hodže koji ne ceni učiteljski poziv i hajdemo reći celog sela, zabitog i odsečenog od sveta. Centralni akter sukoba je hodžina sestra, udata za još jednog od gastarbajtera (oko polovina tadžikistanskog BDP-a su doznake iz Rusije), a nekada verena za Yusufa.

Sve je počelo sa Yusufovom ponudom za brak koju je hodža odbio zbog “beznačajnosti” učiteljskog posla i loše plate. Yusuf je onda otišao da zaradi novac, ali je njegova draga na silu udata za drugog čoveka koji je takođe otišao, ostavivši nju u neizvesnosti i vezanu za kuću. Kao učitelj odan principima svog posla, Samadar i nju i njenu kćer ohrabruje na akademsku karijeru, što hodža vidi kao uplitanje i nepristojnost. Taj sukob u filmu je samo slika i prilika tadžikistanskog u sadašnjem trenutku, dosta često izolovanog i odvojenog od sveta, u kojem se prelamaju dominantni uticaji islama, praktičnih materijalnih potreba i sovjetskog nasleđa.

Prvo na šta se neupućeni gledalac kome je sve to novo mora navići je stil glume, pomalo prenaglašen, gotovo na nivou sapunica. Ta evropskom oku neprijatna senzacija se sasvim solidno potire atraktivnom fotografijom i letnjim planinskim pejzažima. Nije to mala stvar pošto je film snimljen u selu bez motorizovanog prometa, što će reći u zeznutim produkcijskim uslovima. Druga stvar koja je pomalo “off” je ritam, odnosno nemogućnost odvajanja ekspozicije od zapleta, jer su oni dati gotovo uporedo. U tom smislu je film malo težak za praćenje, ali vredan truda zbog uvida u jedan novi svet i jednu novu kulturu sa svojim pravilima, kao i zbog sjajnog i sjajno tempiranog kraja koji kapitalizira na ironiji sudbine.

Muallim je odneo glavnu nagradu u Innsbrucku i uveren sam da je žiri za to imao suvislo objašnjenje. Moj utisak je malo drugačiji i svakako ne tako intenzivan. Naprosto, celo iskustvo gledanja Muallima mi je bilo suviše novo i suviše drugačije. Preporuka ljubiteljima centralnoazijske kinematografije i onima koje ta tema zanima. Ostalima savetujem oprez, da se ne iznenade previše.

Horns

2013.

režija: Alexandre Aja

scenario: Keith Bunin (po romanu Joea Hilla)

uloge: Daniel Radcliffe, Juno Temple, Max Minghella, Joe Anderson, Kelli Garner, James Remar, Kathleen Quinian, Heather Graham, David Morse

Oko nekih autora se stvara neverovatni “hype”, a meni nikako nije jasno zašto. Recimo, Alexandre Aja. Proslavio ga je Haute tension, za moj ukus providan i banalan film koji od kvaliteta ne poseduje bog zna šta, osim ekstremnosti. Fakat je, međutim, da je Aja tu pokazao da je dovoljno vešt reditelj koji može bez problema komunicirati sa američkom publikom, pa mu je to otvorilo vrata u karijeri. Remake The Hills Have Eyes je jedan od boljih naslova kad je u pitanju oživljavanje starog klasika. Mirrors baš i nije uspeo, a na Piranhu 3D ne treba trošiti previše reči, ipak je to festival campa.

Kakav god da je, Aja svakako nije suptilan reditelj, reklo bi se čak suprotno. No dobro, suptilnost nije nužan kvalitet horor filmova, posebno onih ekstremnijih. Ali to Aju čini potpuno pogrešnim izborom za film poput Horns koji je žanrovski blender u kome je horor samo začin, ako i toliko. Ostalih elemenata je previše, od provokativne komedije, preko ljubavne drame i filma o odrastanju do triler-misterije koja i čini okosnicu radnje. Naravno, sa toliko toga na jednom mestu i verziraniji autori bi imali problema, ali Aja jednostavno ne uspeva da pronađe ton. Konačni utisak je da je Horns film koji tu i tamo, gotovo slučajno, nabasa na svoje trenutke, dok se kao celina ne uklapa i deluje konfuzno.

Zapravo i ti naslovni rogovi su simbol, jedan od mnogih, teškom rukom nabijenih kako u film, tako i, pogađam, u izvorni roman (koji nisam čitao). Ostatak simbola je uglavnom standardni splet koji se gura uz đavolje rogove, dakle anđeoska krila, zmije i jabuke. Tek je jedan od likova sa amputirana dva strateška prsta relativna inovacija, ma kako providna. Naravno, demonska priroda glavnog lika je projekcija, kako njega samog, tako i okoline (koja ga demonizira), ali mu otvara specijalne moći, to jest da ljudi pred njim ne kriju ništa, naročito svoje najniže i najmračnije porive. (Upotreba gay momenata u tu svrhu je neukusna i homofobna, ali ko sam ja da tu ikome sudim i popujem, pa ovo shvatite kao usputnu opasku.)

A naš protagonista sa demonskim rogovima, Ig Perrish (Radcliffe) je u problemu. Njegova dugogodišnja devojka Merrin (Temple) je brutalno ubijena, poslednji put je javno viđena kako se raspravlja s njim, a on se, zgodno, napio kao svinja. U gradiću koji kombinuje ludilo Twin Peaksa i muljažu Farga ionako svi misle da je on kriv, pa legalna istraga ne vodi nikuda po logici “neka visi Pedro”. Opremljen svojim “rogovima istine” i setom natprirodnih moći koje će tek razviti, naš junak mora sam istražiti slučaj i dokazati svoju nevinost.

“Flashback” momenti su ključni za ceo film. Kroz njih upoznajemo i nekakvu predistoriju u odnosu likova i predistoriju veze izmađu Iga i Merrin, ali se oni često vraćaju na tu usudnu noć. Neki od njih će, pak, poslužiti kao poligon za komediju, dok će drugi davati nimalo diskretne “hintove” šta se zapravo dogodilo. Ako ništa drugo, barem su komični ispadi dovoljno slučajni, uvrnuti i zabavni da nam drže pažnju. Iako je tu možda bilo natruha nekakvih satiričnih tendencija, oni su jednostavno previše farsični za takav efekat, ali su svejedno olakšanje u filmu.

Problem je sa tipskim, ukalupljenim pričama, kako glavnom, tako i sporednima. Daniel Radcliffe i Juno Temple uspevaju samo pomoću svoje hemije da inače ljigavu tinejdžersku vezu učine gledljivom. Grad ludaka, ovako skiciran, jedan je od potrošenijih fazona. Najstandardnija je sama misterija oko ubistva čija logika i mehanika ne odlaze ni korak dalje od romana Agathe Christie. Tome valja dodati i činjenicu da film traje mamutskih 2 sata, a da su sve karte otkrivene već na sat i po, tako da se kraj svodi na obračun napucan jeftinim kompjuterskim efektima koji će vrlo brzo i vrlo ružno ostariti.

Zapravo, nikad nije dobra vest kad film provede godinu dana na nekoj polici između jedne jedine festivalske premijere (Toronto) i limitirane bioskopske distribucije. U Americi je čak paralelno pušten na internet, što nikada nije dobar znak. Ipak, čini se da je Ajino ime dovoljno zvučno i da dovoljno privlači fanove, pa su rezultati u svetu malo popravili (finansijsku) sliku. Ne brinem se preterano za Aju, sposoban je i kao producent, pa već ima nekoliko novih projekata. Važno je da se kreće, kvalitet njegovih ostvarenja je ionako uvek bio nekonzistentan.

Razlog zašto sam, posle dužeg odlaganja i premišljanja, ipak pogledao Horns je Daniel Radcliffe koji svakako raste kao glumac. Dobro, sa ovako neujednačenim materijalom teško je pokazati vrhunske sposobnosti, ali svejedno je korak dalje od Harrija Pottera koji je obležio njegove početke. Radcliffe se trudi i isprobava nove stvari i to može biti samo dobro. Previše je glumaca od jedne uloge na ovom svetu i znam koliko je frustrirajuće za mladog čoveka kad ga vežu za fiktivni lik. U tom smislu, apsolutna podrška za Radcliffa i njegov “out of the box” pristup. Možda bi bilo lakše da “ostane” Harry Potter i živi od tantijema, ali verujem da bi to istovremeno bilo apsolutno neizdrživo.

Illusion

2013.

scenario i režija: Ronald Reber

uloge: Christoph Baumann, Carolina Hoffmann, Thomas Kollhoff, Marina Anna Eich, Nikola Antje Mönning, Wolfgang Seidenberg, Andreas Pegler, Ute Meisenheimer, Claire Plaut, Ronald Reber, Mira Gittner

Osmoro naoko običnih ljudi dolazi u bar, tri para i dve individue. Svako od njih ima svoju priču, svoje interese, svoje želje, svoje fantazije i svoje iluzije. Njihove želje variraju, seks, dominacija i submisivnost se prepliću. Njihovo socijalno poreklo je različito, kao i psihološki profili, ali ta jedna noć će promeniti sve ili neće baš ništa. Bilo kako bilo, oni su tu, sa njima je i vlasnica bara kao nekakav ceremonijal-majstor i videćemo kako će se odvijati njihova komunikacija i interakcija, u kojem će smeru ići njihove fantazije.

Filmovi o seksu koji ga na ovaj način fetišiziraju mogu da završe na brojnim stramputicama, da odu u umetničarenje ili u banalizaciju, da se izgube u šokovima ili u jalovoj psihoanalizi, da budu previše eksplicitni ili jednostavno beskrvni i dosadni. To je jedna od takvih tema o kojoj svako ima nešto za reći, ali za to treba prvo skupiti hrabrosti, pa onda i nekako uobličiti, verbalno i slikom. Treba nas ubediti da je to zaista važno, da mu nije mesto samo u sferi privatnog, nego i javnog. Poseban problem je tretman toga kroz “ensemble” dramu na jednom mestu u ograničenom vremenu, ona može postati statična i rasplinuta na sve strane. Takođe, problem je i u argumentaciji (ili nedostatku iste) i proizvoljnosti određenih scena i postupaka. Od svega toga Illusion pomalo pati, i sve to se, ako ste sitničavi, može uzeti kao kardinalna greška. Međutim, upravo takvo posmatranje bi bilo krivo, jer Illusion nije samostalan film.

Ronald Reber, Mira Gittner i ostatak ekipe funkcionišu kao trupa, što je dosta redak primer takvog pristupa u filmskoj umetnosti. Iza sebe imaju nekoliko filmova u istom ili sličnom sastavu. Teme i žanrovi su različiti, od horora i trilera do umetničkih drama, ali jedna te ista ekipa je uvek tu. Reber i Gittnerova se oboje pojavljuju u cameo ulogama i u Illusion, ona tu “duži” i kompletni vizuelni identitet filma (kameru, montažu i scenografiju). Glumica Nikola Antje Mönning je potpisala muziku, druga glumica Marina Anna Eich je ujedno i producentkinja filma.

Ovaj teatarski pristup se u ovom filmu pokazuje kao efikasan, a naročito kada se uzme u obzir koliko su ta dva medija različita. Illusion je pre svega vizuelno atraktivan i ispoliran film, kako u scenama u klubu, tako i u scenama fantazija koje se odvijaju u glavama likova. Poetičnost i elaboriranost pojedinih kadrova je za posebnu analizu. Problem nastaje na jednom drugom mestu, a to je narativna linija filma. Film naime ide srednjim putem između visceralnog iskustva, filma stanja i klasične priče i to se oseti. U tom smislu preplitanje sudbina likova je ponekad suviše zgodno i proizvoljno, verovatno i nepotrebno.

I pored toga Illusion je film koji zavređuje moju preporuku veoma određenoj “arthouse” publici, a posebno poznavaocima dela Ronalda Rebera i njegove ekipe. Možda će vam se to učiniti na prvi pogled opskurno, ali to nije sasvim istinito. Reber i društvo su redovni gosti na filmskim festivalima i njihovi filmovi imaju status kulta u određenim krugovima, ne nužno filmskim. U svakom slučaju, čeka vas provokativno, seksi i anarhistično iskustvo.

Pelo malo / Bad Hair

tekst originalno objavljen na monitor.hr 

 

2013.

scenario i režija: Mariana Rondon

uloge: Samuel Lange Zambrano, Samantha Castillo, Beto Benites, Nelly Ramos, Maria Emilia Sulbaran

Venecuela. Zakrčene ceste i sirotinjski blokovi Caracasa. Vrućina i gužva. Dečak (Zambrano) i devojčica (Sulbaran) sede na terasi, verovatno njenoj, i ubijaju vreme gledajući susede i igrajući igru pogađanja. Pitaju se da li se možda drugi provode bolje nego oni. Zapravo, sigurno se neko provodi bolje nego njih dvoje. Njihove majke su prezaposlene, oni su prepušteni sami sebi, dosađivanju i dokolici.

I zato beže u svet mašte, a prava prilika za to je obavezno fotografisanje za školsku knjižicu. Devojčica, prirodno, želi biti princeza ili missica. Kovrdžavi dečak Junior, atipično, želi pozirati kao pevač sa ravnom kosom. I tu počinju njegovi problemi, pre svega sa majkom Martom (Castillo) koja se plaši da se mali razvija kao gay. Spoljni znaci su tu, mali pevuši i pleše i svaki slobodan trenutak koristi za ravnanje kose. To nju, siromašnu i večito u jurnjavi za poslom, baca u svojevrsnu homofobnu paniku. Opet, njena logika, ako pogledamo iz majčinskog ugla je besprekorna: svet je surovo mesto i siromašni gay dečaci ne prolaze najbolje. Sa druge strane, njeni postupci oslikavaju više prezir nego iskrenu brigu.

Mada, opet, ni Juniorova motivacija nije posve jasna. Možda samo iskušava sreću i provocira majku. Možda je ljubomoran na svog mlađeg brata koji od majke dobiva pažnju i nežnost. Možda su pop-muzika i pevači samo prolazna fascinacija i fantazija o lepšem i boljem životu. Možda sa lokalnim tinejdžerom visi samo zbog toga što ga on jedini tretira ljudski, a ne zbog zaljubljenosti u njega. Možda je opsesija sa ravnanjem kose uslovljena time što je to jedino što je dobio od pokojnog oca koji je bio beskoristan i dok je bio živ. U priči je još i baka po ocu Carmen (Ramos) koja njegove fantazije podgreva, što iz najbolje namere da dečko ne završi u kriminalu kao njegov otac, što iz sebičnih razloga.

Zapravo, previše je toga “možda” u ovom filmu i ništa nije sigurno. Sa jedne strane, to je intrigantno i realistično, dok je sa druge to samo nedorečenost ili možda nedostatak autorske hrabrosti i vizije maskiran u suptilnost i takt. U konačnici, utisak je da film ne ide nikuda i da samo gledamo nemogućnost dvoje glavnih likova da komuniciraju i prevladaju jedan minoran konflikt, dosta manji od krupnijih problema koji potresaju društvo.

S tim u vezi imamo i kontekst savremenog venecuelanskog društva, ekonomije i politike. Vreme je to oko Chavezove smrti, diktator je bolestan, ali još živ. Njegova raja moli Boga i prinosi mu žrtve, od benignih poput odrezane kose do mračnijih (kao vest da je jedan čovek ubio svoju ženu kako bi prineo žrtvu za predsednikovo zdravlje). Opet, i to je samo zanimljiva pozadina, ali ostaje nedovoljno razvijeno.

Sa tehničke i glumačke strane, Pelo malo je solidan film. Fotografija je impresivna i potpuno pod kontrolom u realističkom stilu. Tome treba dodati i odličan zvuk, od gradske vreve preko televizijskog trasha do jednako tako trashy muzike. Dvoje glavnih glumaca, a i većina sporednih su dovoljno dobri da nas privežu za sebe i da nam održe pažnju. Oboje imaju kompleksne i nezgodne likove, takva im je i međusobna dinamika. Zadatak je težak, ali ga ispunjavaju bez većih poteškoća.

Problem je u scenariju koji ne ide nikuda. Luk radnje je jedva vidljiv i iako osećamo eskalaciju sukoba, nemamo uvid ni u početak ni u kraj. Rekoh već, stvar je pristupa. Moj utisak je da film samo obigrava oko svoje teme ili svojih tema i ne posvećuje im se u potpunosti. Ako postoji nešto kao višak suptilnosti, Pelo malo je primer za to. Iskreno, nakon tolikih festivalskih i kritičarskih hvalospeva, očekivao sam više. Nije Pelo malo loš film, ali nije ni dobar.

El cami mas llarg per tornar a casa / The Long Way Home

tekst originalno objavljen na fak.hr 

 

2014.

režija: Sergi Perez

scenario: Eric Navarro, Roger Padilla, Sergi Perez

gl. uloga: Borja Espinosa

Naš protagonista Joel (Espinosa), kojeg kroz celi film verno pratimo, uglavnom iz blizine, često nepodnošljive, jednog dana ustaje iz kreveta u svom neurednom stanu. Doziva psa Elvisa. Pas se ne pomera, očito je bolestan. Joel, očito u depresiji i ne baš sposoban da se brine o sebi, uzima Elvisa na ruke i izlazi iz stana. Njih dvojica će krenuti na podužu odiseju Barcelonom, a Joel je, rastresen i depresivan kakav je, zaključao svoje ključeve unutra.

Osećaj filma je neprijatan i maglovit, visceralan. Vidimo šta se dešava na ekranu i nije nam prijatno, a svejedno smo u magli jer ne znamo pozadinsku priču. Kako film odmiče, tako ćemo je sve više naslućivati, ali ni u jednom trenutku nećemo znati zasigurno. Ovo je možda odiseja, možda hobo-dnevnik, možda metafora života natopljena teškom simbolikom, ali svakako nije junakovo putovanje gde je cilj određen. Cilj je preživeti. Cilj je pronaći se. Cilj je rešiti psa, polumrtvog i teškog, velika je to beštija. Cilj je vratiti se doma, pronaći ključ od stana, ali više od toga pronaći ključ svoje volje, svoje duše i svog uma.

I hrabri Borja Espinosa to savršeno radi. Na njegovom licu vidimo svu Joelovu muku. On, kao i Joel, oseća Elvisovu težinu. I mi sa njim. Možda ne razumemo, ali osećamo njegov bezizlaz, dno bunara na kome je. I kamera ga prati u njegovim lutanjima, u vožnji autom, dok razgovara preko mobitela, uporno iz blizine, spreda, straga, sa strane. Tek je poneki kadar širok, situacioni, ali mi smo uglavnom tu pored, saosećamo s njim, nemoćni da mu pomognemo. Nemoćni kao i on, utapamo se zajedno s njim.

The Long Way Home je jedan od onih filmova koji naprave jak, ali difuzan utisak. Stvari postaju malo jasnije kada nam autori, producenti i glumci kažu nešto o njemu, što je moguće na festivalskim Q&A posle filma. Ako smo uopšte sposobni sastaviti suvislo pitanje posle projekcije, to jest. Reditelj će nam otkriti Joelovu pozadinu koju samo on zna, a mi možda pretpostavljamo iz tragova koje je u filmu ostavio. Ako je to uopšte potrebno. Možda je bolje film pogledati ponovo. Ako ga možemo još jednom podneti.

Zanimljive stvari se otkriju i iz intervjua dostupnih na internetu. Sergi Perez je svoj celovečernji bioskopski prvenac snimao ukupno 16 dana, u tri navrata u roku od godinu dana, prekidao snimanje, dorađivao scenario. Pre toga se okušao u kratkim formama i na televiziji. Kada je počeo da skuplja sredstva za dugometražni film, Španjolsku je pogodila kriza. The Long Way Home, na kraju snimljen sa izuzetno skromnim sredstvima skupljenim preko “crowdfundinga”, iz ličnih fondova i od pozajmica prijatelja, onda postaje lična priča, o ličnoj frustraciji, besu i nemoći da se dođe do cilja. Nadalje, iako se to u tekstu filma nigde eksplicitno ne pojavljuje, The Long Way Home onda nije moguće tumačiti ni bez podizanja stvari na nacionalni nivo, bez asocijacija na krizu koja je žestoko pogodila Španjolsku i koja nikako da prođe. Joel onda postaje taj neki “everyman”, “average Joe”, bez svoje volje i namere.

Sa relativne vremenske distance možemo se pitati jesmo li išta naučili iz Joelovog primera i od njegove odiseje. Sumnjam, mada to nije bio ni cilj. Život je borba, najviše sa samim sobom. I nema dna, jer se nizine, kao i visine, uvek pomeraju. Granice postavljamo mi u trenutku kad izaberemo da nemamo izbora, da moramo dalje pa kako god. Joel je to shvatio na teži, neprijatniji način. The Long Way Home možda nije najprijatnije filmsko iskustvo, ali ne bih ga drugačijeg ni želeo, niti je drugačije moguće.

Welcome to Me

2014.

režija: Shira Piven

scenario: Eliot Laurence

uloge: Kristen Wiig, Wes Bentley, James Marsden, Linda Cardellini, Joan Cusack, Jennifer Jason Leigh, Thomas Mann, Tim Robbins, Alan Tudyk

Nema sigurnijeg načina da ispadneš pametan u društvu mediokriteta nego da izjaviš da ne gledaš televiziju. U svojim i njihovim očima automatski postaješ Castaneda, Buddha na srebrnoj planini i glas Morgana Freemana u dokumentarcu o svemiru. Istini za volju, televizija ima sasvim dovoljno debilizama, realitija, nameštenih političkih pljuvačina, “info-tainmenta” i čega sve ne, ali... Dovraga, ima tu i pametnih stvari. Sami biramo šta gledamo. Moja generacija je odrastala sa televizijom i na televiziji, neki su ispali debili, neki su ispali normalni, kao uostalom i sve prethodne i sve naredne generacije. Čak su i procenti tu negde.

To, međutim, ne znači da televizija nije bila predmet sprdnje, ozbiljne rasprave i oštre satire, na filmu, a možda i na samoj televiziji. Network, Being There (Chance), The Truman Show, pa i recentni Nightcrawler (mada je tu televizija bila samo manji deo fokusa) neki su od naslova koji se bave time kako televizija naš svet pretvara u virtuelni. Welcome to Me se nadovezuje na određene aspekte svakog od njih. 

Imamo i nimalo sladak prikaz uređenja televizijske stanice (Network, Nightcrawler). Imamo lika koji počinje da živi na televiziji i kroz televiziju (The Truman Show) i ta osoba je psihički poremećena. Ne u smislu The Truman Show, gde je dijagnoza glavnog junaka uslovljena time što živi u paralelnom svetu, niti u “forrestgumpovskom” smislu korisnog idiota kao što je to Chance, a iskreni da budemo, niti u smislu agresivne psihopatije Loua Blooma, junaka filma Nightcrawler. Međutim, sa poslednjepomenutim naslovom upadljiva je jedna druga slučnost: upotreba motivacionog novogovora, samo što umesto self-helpa menadžerskog i poslovnog tipa ovde imamo self-help gomilu gluposti sa dnevne televizije, Oprah-gluposti, visokoproteinske i niskokarbonske dijete, slaganje emocija po bojama i sličan “mumbo-jumbo”.

Dakle, naša junakinja je Alice Klieg (Wiig) i ona ima granični poremećaj ličnosti. Njen život je ceo sastavljen od rutine, “talk show” programe zna gotovo napamet, televizor nije ugasila 11 godina, stalno je u problemu i stalno joj je potrebna pomoć. Ima jednu prijateljicu (Cardellini), stare i lagano izgubljene roditelje, čak i bivšeg muža (Tudyk) koji joj pruža podršku. Ide na obavezne seanse kod psihoterapeuta (Robbins), ali ne uzima pilule koje joj je on prepisao, nego se leči svojom magičnom dijetom sa televizije.

E, da, i svakog dana kupuje srećku, što će joj se jednog dana isplatiti sa vrtoglavih 80 miliona dolara. Njen život se menja iz korena, seli se u hotel, bavi se isključivo sobom i pokušava da se ugura na lokalnu televiziju. TV stanica koju drže dvojica braće, Gabe (Bentley) i Rich (Marsden) je u problemima i prihvatiće njenu ponudu da ona dobije svoj dvočasovni “talk show”, gde će ona uređivati sve, od sadržaja do scenografije i gde će se baviti isključivo sobom, odigravanjem iskustava koja su je oblikovala, svojim mislima i osećanjima, svojim idejama i dijetama. Naravno, potpuno je logično da će se njen život na dva koloseka ubrzati do vrtoglavih brzina i da će se samo još opasnije približiti potpunom raspadu.

Naravno, tu imamo svu silu živopisnih televizijskih likova i frikova u publici. Gabe pokazuje iskreni interes za Alice, Rich misli samo na novac. Producentkinja Debbie (Jennifer Jason Leigh koja ne dolazi do izražaja) oseća eksploataciju, a šefica produkcije Dawn (apsolutno genijalna Joan Cusack) preuzima mentorsku, gotovo materinsku ulogu. Student (Mann) pasionirano prati emisiju i želi da napiše seminarski rad o njoj. Totalno ludilo.

Emisija kakvu vidimo u filmu je potpuno nepredvidljiva glede toka kojim će krenuti. U jednom trenutku će naša voditeljka-junakinja optužiti školsku drugaricu da joj je ukrala šminku, u sledećem će kuvati i jesti svoje čudne mesne torte, a u trećem će kastrirati svoje ljubimce. Da stvar bude blesavija, takva emisija je potpuno moguća i izvediva na današnjoj televiziji, i tu ne mislim samo na Ameriku. Tako nešto je moguće bilo gde. Potreban je samo ludak sa parama voljan da istresa i pretresa svoju privatnost. Odgvorni ljudi sa televizije će to prihvatiti u trci za profitom, a dokoni ljudi pred malim ekranima će to gledati kao finale Lige Šampiona.

Ironija sveta leži u tome da ludake bez novca i moći zovemo frikovima i od njih se sklanjamo kao od zarazne bolesti, a ludake sa novcem i moći zovemo ekscentricima, poštujemo ih i udovoljavamo njihovim hirovima. To je oduvek tako. Ludwig Bavarski je u svom ludilu gradio dvorce da se odvoji od sveta, mi ih danas posećujemo i divimo se količini ulupanog novca u genijalna rešenja za sumanute ideje. U njegovo vreme su ljudi drugačijeg društvenog statusa sa sličnim dijagnozama zatvarani u samostane i bolnice ili su nad njima vršeni eksperimenti.

Kad god se potegne pitanje psihičke bolesti, treba biti izuzetno obazriv u tretmanu jer zamke leže na sve strane. Možda priča skrene u eksploataciju, jeftini uvredljivi humor ili, još gore, tetošenje i patroniziranje. Možda se uguši u političkoj korektnosti i ostane prazna, banalna i besmislena. Zapravo, najteže je napraviti satiru koja će biti usmerena na spoljne uzroke i spoljne manifestacije nečije psihičke bolesti, koja će ići i u širinu i u dubinu u ispitivanju šta to dovraga ne valja sa ovim svetom, a koja će za svog protagonistu buditi makar minimum empatije, čak i kad je ovaj očito u krivu.

Ovde su to uspeli. Prvo, scenario je savršeno precizan i savršeno na mestu. Režija ga razigrava tamo gde je potrebno, podvlači i akcentira na pravim mestima. Ogroman posao su napravili i glumci. Galerija epizodista je ogromna i najčešće su u pitanju odlična ostvarenja. Tima Robbinsa je zadovoljstvo gledati kao psihijatra, kao i Joan Cusack u ulozi šefice produkcije. Ogromno priznanje je zaslužila i Kristen Wiig u glavnoj ulozi. Ona je pre svega komičarka, ali njen humor ne izvire iz očitih štoseva ili fizičkih gegova. Ona je ozbiljna i dozirana, u svakom trenutku ima svoj lik pod kontrolom i tačno zna kako da se postavi. Uostalom, pogledajte je u Hateship Loveship i sve će vam biti jasno, a u Welcome to Me je taj balans između komedije i drame dovela do perfekcije.

Welcome to Me je jedna izuzetno ozbiljna, višeslojna satira. Ovo je primer relevantnog i inteligentnog filma. Apsolutna preporuka.

Beyond the Reach

2014.

režija: Jean-Baptiste Léonetti

scenario: Stephen Susco (po romanu Roba Whitea)

uloge: Jeremy Irvine, Michael Douglas

Lako za to kad film “obrne pun krug”, odnosno kada je toliko loš da postane dobar trash, nešto što se gleda isključivo iz ironične perspektive. To je zabavno, ma koliko glupo bilo. Što gluplje to bolje, zapravo. Problem je, međutim, kad je nešto samo loše i dosadnjikavo, od početka do kraja formulično, nategnuto u pretpostavci, pešački u izvedbi i u konačnici ravno. Primer za prvu situaciju je Killing Season sa Travoltom i De Nirom koji se ganjaju po šumi, dok je primer za drugu zapravo sličan film Beyond the Reach sa Jeremyjem Irvinom i Michaelom Douglasom koji se ganjaju po pustinji. Princip je isti, sve su ostalo nijanse, rekao bi pesnik. Stvar kod filmova je što su baš te nijanse nekad presudne.

Počnimo od naslova. Oba su generička. Killing Season je nekako vrckavo badass, kao primer lošeg humora, dok je Beyond the Reach jednostavno mlak, možda zvuči cool ali zapravo ne znači ništa. Van dometa čega? Snajpera? Mobitela? Radio-veze? Ljubomorne bivše devojke? Ili je The Reach neko predgrađe, pa kao idemo iza njega u nekakvu prirodu?

Postavka je donekle slična: duo-drama na zabitom i nedostupnom terenu gde se dvojica nadjebavaju, ali imamo dve razlike. Killing Season je u tom smislu nepatvoren, imamo njih dvojicu, ostali su prisutni u priči ili preko telefona. Beyond the Reach ima plejadu sporednih likova koji služe ili kao materijal za popunjavanje minutaže, ili kao distrakcija, ili, u najboljem slučaju, kao “plot device”. Drugačija je i logika. Killing Season je nadjebavanje dvojice ravnopravnih sjebanih ludaka kao u crtanom filmu kratkog metra, a u Beyond the Reach imamo sadističkog negativca sa “full opremom” i golorukog, naivnog i poštenog proganjanog pozitivca koji treba da ga preživi. Ovakvo stanje stvari jako podseća na stare kompjuterske igrice. Štos je, međutim, u tome što je to zanimljivo za igranje ili eventualno gledanje nekog bliskog kako to igra, ali nikako nije zanimljivo za gledanje TV snimka.

Dakle, ovako. Naš junak je Ben (Irvine), lovački vodič i “tracker”, povremeni saradnik šerifove kancelarije u gradiću na rubu pustinje Mojave za potrage za preživelima po pustinji. Vidimo ga kako ispraća curu na koledž i nije mu pravo. No, on nema vremena za tugovanje jer mu iz šerifove kancelarije nameštaju šljaku da izuzetno bogatog klijenta odvete u lov na američkog muflona, malo van sezone i malo bez prave dozvole. Bogati klijent Madec (Douglas), međutim, ima dovoljno love i opreme i dovoljno je rešen da upotpuni svoju kolekciju trofeja. Njegov terenac je “mečka” sa tri osovine, frižiderom i aparatom za espresso, jedini u Americi. Njegova puška je unikatno napravljena u Austriji, a nišanski sistem u Švedskoj. (Ben će u ključnom trenutku kao odgovor na sve naći pračku. Jebenu praćku, ne zezam se.) Sa svog satelitskog telefona komunicira o nekakvom velikom poslu sa Kinezima i sve na tu foru.

Jasno, tip je bogat, hvalisav i dosadan, njegov lov nije baš legalan, ali šerif žmiri na jedno oko i ko je Ben tu da se pita. Onda dolazimo do “L'etranger” momenta: Madec čuje muflona u daljini i vidi pokret tačno ispod sunčevog kruga, nacilja i opali. Stvar je u tome da nije upucao muflona nego čoveka, suludog, ali dobroćudnog pustinjaka Charlija. Sad, krivolov i nesreća su dovoljni da ga uvale u neprilike, pa odluči da podigne ulog i poštenjačinu Bena prisili na saradnju, čak ga fino potkupi. Međutim, Ben k'o Ben, pošten kakav je, samo čeka priliku da ga prijavi. Madec se onda seti da bi najbolje bilo da ga ne ubije, nego da ga samo posmatra kako skapava od vrućine u pustinji i eto nama filma.

Složićemo se da je motivacija za takav u najboljem slučaju klimava, ja bih je čak nazvao idiotskom. Stvari potpuno odlaze u kiselinu kad Madeca izda strpljenje, pa ne može više da čeka da njegov ekstremno snalažljivi protivnik rikne. Jebiga, mali je “tracker”, pustinju poznaje bolje nego svoju dnevnu sobu, pa još uspeva da nađe Charlijevu pećinu i mapu sa obeleženim štekovima (kad smo već kod igrica). Ne samo da jebeni muflon ispada iz priče, nego to čini i sva formalna logika: možda baja ima svu opremu u džipčini, ali ne razmišlja kako će se vratiti dok pije martini i lovi čoveka. Dobro, možda ima neki “gadget” i za to, ali otkud mu neiscrpne rezerve goriva...

Složićemo se da je scenario lagano idiotski, ali daleko od toga da Stephen Susco ima status kvalitetnog ili makar originalnog autora. Njegova karijera je obeležena preradama stranih i starih horor filmova, te sa “backwoods revenge flickom” Red i komedijom Highschool, oba napisana po veoma standardnim modelima. I ovo je formulično i svakim obratom i replikom vrišti “B produkcija” i “štanc”. Ni francuski reditelj Jean-Baptiste Léonetti (sa samo jednim, i to atmosferičnim art filmom iza sebe) ne uspeva da u film unese malo preko potrebne živosti dalje od nekoliko atraktivnih situacionih totala pustinje. Možda je on tu figurirao kao najamni radnik i nije imao nikakvu autorsku slobodu, a možda je to njegovo cinično viđenje američkog filma kao besmislenog štanca. Možda otkrijemo u nekom sledećem filmu ako ga bude.

Što se glumaca tiče, sa ovakvim materijalom je nemoguće napraviti čudo. Jeremy Irvine kao da ne bira uloge i prihvata sve živo što mu se ponudi. Iako je sposoban glumac, on jako zavisi od materijala. Ovde se od njega traže trbušnjaci i to pokazuje, a što se glume tiče – nisam impresioniran nimalo. Michael Douglas igra ulogu van svog tipa i to je jedina stvarno zanimljiva stvar u filmu. Glumac kome bolje leže uglađeni, prefinjeni i ljigavi zlikovci ovde mora biti blatantan i hvalisav. Donekle se oslanja na Gordona Gecka, ali bez suptilnosti. Naravno, on ulozi prilazi hrabro i na momente ga je uživanje gledati kao u onom “Wall-E” dijalogu u autu, ali sa takvim replikama ni on ne može puno.

Konačno, Beyond the Reach je film za izbegavanje i to otvoreno kažem. Nije zabavan, nije pametan, nije čak ni originalan. Nekoliko momenata nisu vredni 90 minuta zevanja. Nije čak ni impozantan trash. Jednostavno je bezvezan. Ovakve filmove sam gledao na raznim noćnim programima kojekakvih trash televizija. Fora je u tome da bih ih do jutra zaboravio. Znači, anti-preporuka.