Welp / Cub

2014.

režija: Jonas Govaerts

scenario: Jonas Govaerts, Roel Mondelaers

uloge: Maurice Luijten, Stef Aerts, Titus De Voodgt, Evelien Bosmans, Jan Hammenecker, Gill Eeckelaert

Vic #1: ”I tako, čekam ja autobus na stanici, sakriven iza drveta. Staje autobus, ulazim unutra, vidim pun dece... Ja izvadim bacač plamena... Znači, smanji ribu da ne napravim masakr!”

Vic #2: “Skauti – dečaci obučeni kao kreteni koje predvode kreteni obučeni kao dečaci.”

Nešto se vickasto osećam, ali nije to poenta stvari. Belgijski hororčić Welp je film koji se, prosto i jednostavno, mora gledati kao vic, ili kao serija viceva: crnjaka (eto prvog navedenog), politički nekorektnih i “patriJotskih” (Belgijanci su dežurni “Bosanci” bilo u holandskim, bilo u francuskim vicevima, a verovatno da bi se i međusobno poklali kada bi imali standard kao Bosna ili Makedonija), sa sve logikom i mehanikom crtanih filmova, pa još smešten u okruženje skauta. Rezultat je zabavan, vizuelno impresivan film čija priča balansira između “hommage” moenata i standardnih “tropa”, na momente hrabar, uglavnom ekstreman i “over the top”, ali često izgubljen u svojim silnim elementima. Pa još smešten u okruženje skautskog kampa u šumi, što objašnjava drugi navedeni štos.

U centru priče je Sam (Luijten), čudni, asocijalni i, ispostaviće se, istraumatizirani klinac koji je večita žrtva siledžija, kako među vršnjacima, tako i od strane starijih, naročito vođe Petera (Aerts) koji je, što bi se reklo, prava šupčina. Sa sve opasnim kerom. Balans u “upravi” čine Chris (De Voodgt), razumniji vođa blagonakloniji prema Samu i simpatična kuvarica Sabine (Bosmans). Sad, stariji su izmislili priču o divljem dečaku Kaiu kao okvir za avanturu i građenje timskog duha. Zez je u tome što je Sam ne samo poverovao, nego ga je i svojim očima video...

Ni sama avantura ne prolazi kako treba. Prvo, frankofoni kraj u koji su zabasali flamanski skauti je sjeban do daske. Drugo, njihovu livadu ograđenu za kamp su zauzela dva kretenoidna brata sa buggijem, pa su se naši vrli skauti smestili u šumi. Treće, neki ludak je kroz celu šumu postavio veoma elaborirane zamke. Na koncu, divlje dete sa maskom od kore drveta stvarno vreba iz svojih osmatračnica i krade hranu, za šta nesretni Sam biva nabeđen...

Znači, postavka je tu. Tehnička izvedba nije uopšte loša, film odlično izgleda i još bolje zvuči. Soundtrack je energičan, adrenalinski i sjajno uklopljen sa veoma živahnim tempom filma, što je garancija za 80-ak minuta čiste morbidne zabave za one koji to vole. Ima tu odjeka francuskog ekstremizma (Aja pre svih), kao i njegove belgijske varijante (Du Welz sa svojim filmom Calvaire), kao i ideja iz američkih B-horora.

Problem je u tome što je debitant Govaerts utrpao svašta u film, pre svega previše likova i dao im premalo pred-istorije i motivacije (posebno slabo po pitanju negativaca i manijaka) i što neumitno dovodi do nestajanja likova iz priče bez razloga i do ogromnih rupa u priči. Na primer, zašto jedan debilni brat nije otišao da traži drugog? Ili kako to da se policajac na motoru koji se hvali da šumu zna kao svoj džep i da je skidao samoubice sa drveta u toj šumi izgubio zato što mu je nešto preprečilo put? Ili otkud manijaku onako opremljen podzemni bunker? Da, ok, zamke iz crtanih filmova su same po sebi atraktivne, ali malo pozadine ne bi bilo na odmet.

Drugi problemi koji nastaju su moralne prirode. Varijanta sa osvetom mučenog deteta nije naročito nova, i nekako bi naše simpatije morale biti na Samovoj strani kao što su bile na strani De Palmine Carrie i njegov obrat pri kraju je dovoljno uverljiv, ali ipak nešto tu ne štima. Po tom pitanju, mnogo je bliži Stanislavu iz Šejtanovog ratnika nego li jadnoj devojci. Možda je to zbog tek nagoveštene pozadinske priče.

Problematičan je i tretman međunacionalnog pitanja. Frankofoni likovi su do jednog prikazani kao karikature, glupaci, debili i manijaci. Da, to je klasičan “redneck trope”, ali je li to ispravno u zemlji sa nacionalnim i ekonomskim tenzijama među regionima? Meni je to čak zabavno, ali pitanje je li bi mi bilo tako zabavno da živim tamo. Recimo da se u tom pogledu može povući paralela sa Šumom summarum. Za dodatni bonus, imamo i još jedan šamar u lice političkoj korektnosti: glavni “bully” među klincima i najveća šlihtara sadisti i psihopati Peteru je ujedno i jedini “obojeni” klinac u grupi.

To je svakako provokacija, ali ima još direktnijih. Reći ću samo zaletanje kamiona u šator i pas u džaku. Da ironija bude potpuna, Welp je, verovatno greškom i nepažnjom cenzora dobio rejting da je prikladan za sve uzraste. Hajde da pomislimo da su sve ove stvari koje se pojavljuju od prve trećine nadalje ostale ispod radara komisije koja je isključila film nakon desetak minuta, ali film počinje sa hvatanjem žene u zamku, pobogu! Što je čak pomalo i “lame” za film koji se hvali time (i to potpuno opravdano) da su svi njegovi likovi “fair game”.

Bilo kako bilo, Welp je više zabavan nego baš dobar film i simpatičan je za debitantsko ostvarenje. Nego, sve nešto izbegavam domaći prevod naslova. Vučić. Ako biste voleli da povučete neke paralele filma sa jednim od političara, predlažem vam da proverite šta je napisao kolega Ghoul na svom blogu. Ne bih ja tu ništa dodao.

Chrieg

2014.

scenario i režija: Simon Jaquemet

uloge: Benjamin Lutzke, Ste, Ella Rumpf, Sasha Gisler, Ernst C. Sigrist, John Leuppi, Livia Reinhard

Kada pomislimo na Švicarsku, u glavi imamo predstavu uređenosti države i života u njoj, neutralnost i skoro pa večiti mir i suživot svih članova društva. Pomislimo možda i na bogatstvo ili na štedljivost. Ima to i svojih tamnih strana, poput “underclass” imigranata, izbeglica i domaćeg proleterijata, ili veoma strogog i konzervativnog, najčešće religijski obojenog odgoja. Ne pomislimo, međutim, na sukobe, klasne, generacijske ili ine, a još manje na rat.

Onda se pojavi film sa naslovom Chrieg, varijacija na nemačku reč Krieg, gde je CH oznaka za Švicarsku, smešten u okruženje maloletnih delikvenata na odgojnoj farmi. Iznenađenje nam u svakom slučaju ne gine, iako možemo pretpostaviti da maloletničke delikvencije ima svugde, da je klinačka pobuna gotovo instinktivna stvar, da je društveni konzervativizam samo stiska do eksplozije, te da nasilje, makar samo psihičko, rađa samo nasilje.

Protagonista je Matteo (Lutzke), tipičan neukrotivi i “angsty” klinac. Iako je njegova životna lokacija (predgrađe) idilična, stanje u kući nije. Njegova majka (Reinhard) mu poklanja neprimerenu pažnju, dok otac (Leuppi), manijak za fitness, ima opsesiju da pobunjenog momčića dovede u red i usadi mu osećaj discipline. Sa novom bebom u kući, njih dvoje više nisu u stanju da Mattea drže pod kontrolom. On klošari i puši travu, svira bubnjeve uveče i dovodi imigrantske prostitutke. Traži pažnju, primerenu svojim godinama, svojim hormonima i svojim problemima. Traži ono što ne može dobiti.

Zato dobija tri meseca privatnog “zatvora” u vidu rada na udaljenoj farmi. Ovakvih ustanova ima u Švici, a variraju od relativno prijatnih seoskih mesta gde se normalni momci uče disciplini i radu do gotovo pa zatvorskih ustanova, nešto kao popravni dom sa radnom terapijom za prestupnike koji su odavno prerasli nestašluke i spačke. Iako je Matteo bliži prvoj kategoriji, mesto je više nalik na drugu. Tamo ga furaju privatni kidnaperi, farmom nominalno upravlja Hanspeter (Sigrist) koji ponavlja kako tu nema alkohola, droge i zabave, nego samo težak rad, a zapravo je sve u rukama drugih, starijih pitomaca, Antona (Ste) i njegovih pulena imigranta Diona (Gisler) i muškarače – lezbejke Ali (Rumpf), a Matteo počinje na dnu lanca ishrane.

Inicijacija je brutalna, za početak je on na nivou psa, bilo u boksu, bilo na lancu, spava vani i služi za mučenje. Kada taj period prođe, Anton i ekipa ga primaju u bandu i postaje mu jasno da su “ludaci odavno preuzeli ludnicu”, da je Hanspeter samo pijana ruina i da ovi zaboravljeni mladići i devojka vode svoj rat protiv sveta odraslih. Matteo se sa njima razvija u punokrvnog sociopatu i pravog kriminalca. Vrlo "goldingovski", zar ne?

Chrieg ima svoje momente, ali ti momenti su samo momenti. Generalna ideja i moralna osnova priče je prastara, svodi se na staru mudrost da nasilje rađa nasilje, ni više ni manje. Zapravo gledamo kako Matteova inicijalna konfuzija samo dobija momentum i postaje destruktivna. Prenos ideje na filmsko platno je malo nespretan, debitant Jaquemet ima u glavi ideju kako bi sve to trebalo da izgleda, ali nekako ne uspeva da tu ideju jasno iskomunicira sa publikom. Balansirajući između klišea i proizvoljnosti, često odlazi u konfuziju. Dok to manje smeta u prvoj polovini filma, jer sve mislimo da će konačno uhvatiti ton, u drugoj konfuzija postaje neizdrživa i sveprisutna, od narativa do likova i njihovih motivacija.

U pozitivne momente filma se može ubrojiti njegov vizuelni identitet. Krajolik je fascinantan, istovremeno idiličan i surov, snimljen u prirodnim bojama i prirodnom svetlu. To posebno dolazi do izražaja u scenama nešto smirenijeg tempa. Senku na tu lepotu baca prečesta i preintenzivna upotreba “shaky-cama”. Pozitivan momenat su i glumci, uglavnom naturščici, pokupljeni sa ulica, često i iz kriminalnog miljea, što dodaje na autentičnosti.

Simon Jaquemet kaže da su mu kao inspiracija poslužile priče njegovih roditelja koji su bili socijalni radnici i radili uglavnom sa maloletnicima. Čini se da je tih priča i ideja iza njih bilo previše da bi se od toga složila jedna koherentna i filmska. Primetna je furka na braću Dardenne, ali ne i njihov filmski “know-how”. Jaquemet jednostavno ne uspeva da isfura svoju priču do kraja i gubi se sa svojim materijalom. Dobra vest je da je on mlad autor kome je ovo debitantsko dugometražno ostvarenje i da već ima nos za temu i ideju. Loša vest je da je recentni američki indie Coldwater smešten u slično okruženje, ali mnogo bolje izveden: autor je uprskao tek na kraju. Chrieg od početka ne uspeva da uhvati tlo pod nogama.

Vie sauvage / Wild Life

2014.
režija: Cedric Kahn
scenario: Cedric Kahn, Nathalie Najem (prema knjizi braće Fortin i Laurencea Vidala)
uloge: Mathieu Kassovitz, Céline Sallette, Romain Depret, Jules Ritmanic, David Gastou, Sofiane Neveu, Jenna Thiam, Amandine Dugas

Poučen iskustvima u poslednje vreme, sve češće mislim da je jak početak filma možda i najveći rizik koji film može preuzeti. Događalo mi se u poslednje vreme da neki film tako sjajno počne, ali se posle utopi bilo u prosečnosti i očekivanosti, bilo u preseransu, larpurlartizmu i nebulozi. To se ponavlja tim tempom da ću početi da se plašim jakih filmskih početaka. Dobro, preterujem malo, ali Vie sauvage je film koji me je duboko isfrustrirao.
Takav jak, intenzivan početak malo podseća na nekakve prošle, propale, potrošene veze. Svejedno čije. Svako ima makar jednu takvu. Takvu vezu su imali Paco (Kassovitz) i Nora (Sallette), strastvenu, turbulentnu, pa još začinjenu sa nomadskim životom i anti-konformizmom. Znate već te neo-hippie furke na Majku Zemlju, divljinu, prirodu, Cigane i Indijance, ali u ovom filmu, a i u istinitoj priči koja je bila inspiracija, ta furka je poprimila veoma ekstreman oblik. Sjajna udica koju Cedric Khan, inače veoma vešt reditelj (za referencu pogledati triler Red Lights) je data u prvih par scena u kojoj Nora grabi svoja tri sina, od kojih su dvojica Pacovi, i po unapred smišljenom planu beži nazad u civilizaciju, odnosno kod svojih roditelja. Očito joj je dosadio nomadski život i anti-konformizam, ali klinci, a naročito Paco, ne dele njena osećanja. Iako se čini da se sve kreće legalnim tokovima, Paco u jednom trenutku otima klince i odvodi ih sa sobom, a oni se baš i ne bune. Nedostaje im mama, ali ih život sa stalnom adresom i školom ne privlači, dosadan im je.
Ono što ih čeka je stalno bežanje pred policijom, skrivanje, nepovoljni dogovori koje moraju da naprave u iznudici. Složićete se, ne baš najprijatnije i najugodnije detinjstvo. U međuvremenu se Paco od simpatičnog oca koji voli svoju decu, ali ima detinjasto koncepcijsko razilaženje sa majkom pretvori u “control-freaka”, kenjatora i grebatora. Možda je oduvek bio takav, ali su klinci međusobno odrasli i shvatili granice njegove manipulacije i tvrdoglavosti. Opet, kakav god bio, otac im je, odgojio ih je kako je najbolje znao i umeo, a iako su imali izbor da se vrate majci, dečaci, sada već momci, to nisu iskoristili.
Nije ta priča ni prazna, ni neinteresantna, niti ima samo jednu ravan. Khan povremeno fokus prebacuje na različite aspekte jednog nenormalnog odrastanja. Nije problem ni sa glumom, jer je ona perfektna barem što se tiče Kassovitza, a vrlo dobra je i Céline Sallette. Ostatak uglavnom neprofesionalne ekipe je na nivou i kapa dole Khanu na pronalaženju baš njih. To posebno važi za dva seta dečaka, odnosno momaka koji igraju dvojicu braće i čija je fizička sličnost izuzetno promišljen detalj.
Problem donekle nastaje na vizuelnom nivou, sa opet popularnim prečestim koketiranjem sa “shaky-camom” i celim tim “chaos cinema” stilom, što ovde povremeno ima smisla, ali dosta često i ne baš. Međutim “the” problem je tretman same priče koji niti za milimetar ne odstupa od događaja opisanih u knjizi, te zbog toga deluje nefilmično, kao kakav skup novinskih članaka, ponekad sa prednjih stranica, ponekad iz crne hronike. Recimo, Nora, koja je bila jedan od nosećih likova, ako ni zbog čega drugog, a onda zbog one scene, jednostavno nestaje iz priče skoro na početku i nema je do samog kraja, osim kao prikaze. Upravo na tom primeru je vidljivo da autor ne uspeva da izgradi dramatičnost i dinamiku.
Posle onakvog početka, sve je razočaranje. Vie sauvage, i pored nekoliko teza koje ovlaš provlači, pada u tempu i dinamici. Postaje dosadan i predvidljiv. Džaba svi ti hvalospevi i poređenja sa braćom Dardenne (potpisani kao producenti) kada Vie sauvage jednostavno ne uspeva da uhvati ni njihov osećaj urgence niti sirovu snagu priče iz života.

It Follows

kritika originalno objavljena na: monitor.hr

2014

scenario i režija: David Robert Mitchell

uloge: Maika Monroe, Keir Gilchrist, Jake Weary, Daniel Zovatto, Lili Sepe, Olivia Luccardi

It Follows je film koji je podigao dosta veliki “hype”, pobedio na prestižnom Austin Fantastic festivalu i požnjeo redom dobre kritike kako od specijaliziranih horor publikacija, tako i od drugih portala za filmsku kritiku, kao i od ozbiljnijih medija. Sva je prilika da te pohvale nisu nimalo nezaslužene, jer je u pitanju horor koji ne potcenjuje gledaoca i ne servira mu jednu te istu konfekciju, bilo da je to u pitanju “found footage”, monstrumi na isti kalup ili nemaštoviti franšizni nastavci, a nema ni šokantnog nasilja, užasa i uludo potrošenih hektolitara krvi. U pitanju je jedan inteligentno koncipiran horor film koji donosi pravu dozu šoka uz sablasnu atmosferu i zanimljiv pod-tekst, te obilje promišljeno utkanih žanrovskih refernci.

U prologu vidimo curu kako u spavaćici i štiklama (čudna i nepraktična kombinacija) beži po susedstvu kao da je nešto proganja. Mi, naravno, još ne vidimo šta je to, a ona će već nekako naći ključeve od auta i otfurati se do plaže. U sledećoj sceni je vidimo mrtvu, okrvavljenu, sa otvorenim prelomom noge. To nešto ju je očito stiglo.

Priča se dalje fokusira na Jay (Monroe) i grupu frendova oko nje: njenu sestru Kelly (Sepe), hipsterku Yaru (Luccardi) i šmokljavog momčića Paula (Gilchrist). Povremeno im se pridruži i sused Greg (Zovatto), to jest kada nije zauzet zavođenjem devojaka, pošto važi za lokalnog lepotana i taj hobi ga očito zanima i ide mu od ruke. Jay ima svežeg dečka, nekoliko godina starijeg momka koji se predstavio kao Hugh (Weary). Na prvom sastanku koji vidimo Hugh će se ponašati malo čudno, kao da vidi imaginarnog progonitelja, što će mladom paru pokvariti šanse za seks. Na sledećem sastanku, međutim, sve ide po planu i programu i sastanak se završava na zadnjem sedištu auta.

Hugh će onda, “kao pravi džentlmen”, svoju partnerku omamiti, odvesti u napuštenu fabričku halu i vezati je za invalidska kolica, te joj ispričati jednu priču... Naime, seksom sa njim nije “pazarila” neku boleštinu, bogu hvala, ali je sebi na vrat navukla kletvu. Neko će je stalno pratiti, brzinom normalnog, “casual” hoda, ali zato izuzetno uporno i postojano, sve dok je ne stigne i ne ubije. Taj neko, ili bolje rečeno to nešto, neće govoriti, ali će menjati oblike, doduše uvek ljudske, nekad poznatih ljudi, češće nepoznatih. Najbolji način da se reši bede je da prvom zgodnom prilikom spava sa nekim i kletvu jednostavno prosledi dalje. Ako to ne učini, kada demon završi s njom, vratiće se nazad do Hugha i pozabaviti se s njim. Uostalom, zgodna je cura, pronalazak partnera joj neće predstavljati problem. Osim moralnog, naravno...

Jasno, spolna bolest u vidu demona je metafora. Rekao bih da je ova metafora jedva metafora i da se odnosi na post-seksualno stanje, dakle na stid, nesigurnost i preispitivanje. Određeni krugovi će tu učitati propagandu konzervativnog javnog morala i apstinencije i na tome završiti priču, ali to bi bilo površno. Jasno, seks zauzima visoko mesto na listi tinejdžerskih prioriteta i “virus” se prenosi seksom. Stvar je ipak malo složenija, pošto je seksualno sazrevanje, ponašanje i praksa takođe “karta” za ulazak u svet odraslih, te dokaz zrelosti koji sa sobom vuče izvesne posledice i očekivanja, pa bih ja tog demona pre video kao taj isti javni moral, pritisak sredine i socijalno ucepljeni osećaj stida i preispitivanja. Dokaz za to vidim u nekim njegovim manifestacijama, iako ne svim. On se pojavljuje kao mnoštvo golih, istraumatiziranih žena od kojih su neke vrlo očito bile žrtve nasilja, ili kao (pretpostavljam) seksualno isfrustrirani previsoki klipan, ili kao goli manijak na krovu, ili kao poslovična osuđujuća baba. Posebno je interesantno da se u ključnim scenama demon pojavljuje kao bliski rođak ili roditelj žrtve, što otvara mogućnosti psihoanalitičkog tumačenja u šta ne bih ulazio. Zadržimo se na tome da to ima veze sa stidom, od nekog bliskog ili makar iz neposrednog okruženja, ili da se ne pretvorimo u nekog.

Već zbog toga je It Follows film vredan pažnje. Međutim, pravo blago ovog filma se skriva u tome kako je žanrovski i stilski izveden. Elektronski “soundtrack” i “trope” oko javnog morala i čednosti direktna je asocijacija na Carpentera, kao i nehajno spori hod monstruma koji našu junakinju proganjaju. To je sve dosta puta ponovljeno, sa više ili manje uspeha, u “slasherima” koji su usledili nakon Carpenterovog Halloweena (1978), čak i u originalnom Terminatoru (1984) koji ima sličnu mehaniku. Sama kletva koja se prenosi sa osobe na osobu je standard za val japanskih horora, gde je, kao u originalnom Ringu (1998), entitet kružio sa određenim predmetom i za taj predmet vezanim činom.

It Follows sjajno slaže žanrovske standarde, ali se tu ne završava. Neke od njih sjajno varira i izokreće. Imamo ubicu koji vreba, koji se pojavljuje iz drugog plana, koji pleni svojom postojanošću i imamo grupu tinejdžera koji su u begu, krše se i lome, ali ubica ima jasno određenu metu, druge će skloniti, zaobići ili odgurnuti. Takođe, grupna dinamika se menja iz neverice u apsolutno prihvatanje viđenja žrtve među njima, ali umesto instinktivnog “svako za sebe” pristupa, ovde kohezija raste iz situacije u situaciju, iz poduhvata u poduhvat. Dva momka u grupi, zavodnik Greg i tunjavi Paul se u jednom trenutku javljaju da preuzmu kletvu na sebe tako što će spavati sa Jay. Ima u tome nečeg tipično mužjačkog i hormonima teranog, istovremeno viteškog i sebičnog, usuđujem se reći i komičnog. Kad smo kod komičnih momenata, oni su prisutni na sjajno tempiranim i neočekivanim mestima i dolaze kao relaksacija u momentima lažnih uzbuna. U filmu koji takođe ima i solidan broj pravih cimova, oni lažni samo dodaju na atmosferi. Za atmosferu je dosta važna i savršena, često snolika fotografija, kao i lokacije Detroita, od relativno pristojnih predgrađa do sablasno derutnog i napuštenog centra.

Ono što je problematično sa It Follows je njegova linearnost. Film je zbog toga podeljen u najmanje 4 celine, plus prolog i epilog, pa se čini da u svojih 100 minuta ima nekoliko obrata previše. Svaka od celina se završava sa svojom kulminacijom, a kako su uglavnom sličnih intenziteta, upitno je koliko je napetost dozirana i pravilno raspoređena. U nekom trenutku će nam se učiniti da se film malo vuče. Takođe, likovi su daleko od savršenih po pitanju nijansiranja. I pored odlične glume Maike Monroe, Jay nije do kraja životni lik. Druge dve cure su potpuno prazne, jedva da imaju funkciju u filmu, pa se čini da su tu radi brojnog stanja. Kod muških je centralni problem njihova tipičnost koja ide do granice jednodimenzionalnosti.

It Follows je vrlo dobar film koji ima šta da kaže i koji funkcionira i na žanrovskoj i na metaforičkoj ravni, pa čak i kao art-film. Njegov svet je zaokružen i podseća na Brick (2005) koji je takođe prenosio ozbiljne teme i žanrovske rasprave u tinejdžerski milje. Autor David Robert Mitchell za sobom već ima jedan film smešten u taj milje. U pitanju je komična drama o odrastanju The Myth of American Sleepover (2010) koji se na jedan opušten i iskren način bavi seksualnim sazrevanjem. It Follows nastavlja gde je prethodnik tematski stao i bavi se, na jedan potpuno drugi, uvijeniji način onim što sledi posle tog famoznog doba nevinosti. U pitanju je dobar horor i, još važnije, veoma dobar film.

The Girl Is in Trouble

2015.

režija: Julius Onah

scenario: Julius Onah, Mayuran Tiruchelvam

uloge: Columbus Short, Wilmer Valderama, Alicja Bachleda, Jesse Spencer, Kareem Savinon, Paz de la Huerta, J. Bernard Calloway, Mike Starr

Nedavno sam pisao o jednom sjajnom filmu. Zove se A Girl Walks Home Alone at Night i neviđeno je cool. Sada opet imam jedan sasvim cool film da predstavim i on se zove The Girl Is in Trouble. Na prvi pogled, ta dva filma nisu previše slična. Jedan je vampirski, uslovno rečeno, drugi je noir – misterija, takođe uslovno rečeno. Jedan je smešten u mali propali pustinjski kalifornijski gradić, drugi u metropolu New York. Jedan je snimljen digitalnom kamerom u crno-beloj varijanti koja deluje oštro, drugi na 35mm, u boji i deluje mekano. Jedan je na farsi jeziku i sa internacionalnim glumcima iranskog porekla, drugi sa internacionalnim glumcima različitog porekla koji gravitiraju New Yorku, naravno na engleskom jeziku.

Neko će reći da osim naslova ova dva filma nemaju ništa slično. Naslov je očigledna poveznica, pošto šetnja noću često implicira nevolju. Druga poveznica su autori. Oboje su debitanti u celovečernjem formatu i oboje su imigranti (Ana Lily Amirpour je persijanka druge generacije, doduše, dok je Julius Onah nigerijskog porekla), i oboje jako koriste imigrantsku pozadinu, mada na drugačiji način. Oba filma su indie, i oba iz te tradicije vuku korene. Dok kod vampirskog imamo Jarmusha kao inspiraciju, kod noira ne možemo tačno odrediti jednog autora kao uzor, već je tu zastupljena cela newyorška klika, a Spike Lee je potpisan kao producent. Oba filma vole i cene muziku i obilato je, i potpuno ispravno koriste. Konačno, oba filma preispituju, rastavljaju i sklapaju žanr kojim se bave.

Priča sa devojkom u nevolji je sledeća. Barmen i DJ bez posla po imenu August (Short) pod svoj krov prima droljastu Šveđanku Signe (Bachleda) koju zna iz kafića u kojem je radio pod krov jer je ona u nevolji, pa tako on upada u istu tu nevolju. Nevolja je ubistvo koje pored devojke uključuje još pokojnog sitnog dilera Jesusa (Savinon), njegovog besnog brata Angela željnog osvete (Valderama) i veoma bogatog belca Nicolasa (Spencer) u čijem se stanu dogodilo ubistvo i koji će sve učiniti da ga zataška. Signe kaže, i za to ima video-snimak kao dokaz, da je Nicolas ubio Jesusa, ali ona je manična i nepredvidljiva, možda čak i mutna pošto govori polu-istine i snalazi se tako što se uvaljuje muškarcima. Sa druge strane, Nicolas, pritisnut od strane Angela i bez očekivane zaštite, krivicu svaljuje na nju...

Dodatni štos leži u tome da je, iako je u pitanju jedan od najvećih svetskih gradova, radnja ograničena na jedan kvart i nekoliko kafića i klubova i da se svi likovi međusobno poznaju makar površno i u prolazu. Ili su se susreli, ili su preprodavali jedni drugima kroz još dve-tri ruke ili preko interneta.

August je, pored toga što je glavni lik, varijacija na temu detektiva koji prosto ne želi da ima išta sa slučajem, još i narator koji nas putem digresija upoznaje sa ostalim likovima. Kroz te digresije saznaćemo njihov etnički, klasni i personalni “background”, kao i komadiće tajnih, duboko ličnih istorija New Yorka, posebice kvarta Lower East Side. Biće tu valova imigracije, Wall Streeta, berzanskih krahova, stalnog muljanja i dovijanja...

Augustova naracija, njegova razmišljanja i digresije ne preuzimaju radnju filma koja ostaje prvenstveno misterija, ali ostaju u pozadini i ne nestaju. Ovakav postupak zahteva puno koncentracije i Onah pokazuje zavidnu veštinu u skrivanju tragova i držanju u dilemi istovremeno stvarajući uverljivu, organsku pozadinu za priču i prikazujući kakav New York zaista jeste iz perspektive direktno sa terena. Likovi se, tipično newyorški, bore sa vremenom koje ih sustiže i prestiže i taj pritisak je vidljiv. Mudriji za to vreme sede i posmatraju, uče i pamte.

The Girl in Trouble ima auru od srca iskrenog filma, ali nema naročitu misiju ni dubinu. Ipak, savršeno je zabavan i zapanjujuće funkcionalan zbog toga kako je izveden. To važi na svakom planu, od priče koja je pod apsolutnom kontrolom, preko skretanja pažnje i šaltanja napred – nazad kroz priču i tempa do izbora sjajnih glumaca. Možda se i moglo bez ponavljanja centralne scene ubistva, ali ta scena je toliko dobro režirana, a napetost u njoj je savršeno dozirana da je time zaslužila da se nađe u filmu.

Columbus Short je izuzetno simpatičan kao August i zadovoljstvo je slušati njegova naklapanja. Wilmer Valderama je odličan kao besni brat željan osvete i možda je pornašao pravu ulogu za sebe u daljnjim projektima. Poljska glumica rođena u Meksiku Alicja Bachleda sjajno izvodi transformaciju od nežne cure u nevolji do potencijalne “femme fatale” i nazad, od scene do scene i od kadra do kadra. I to čini sjajno. Jedino je Jesse Spencer pomalo uskraćen jer je njegov mladi bogataš Nicolas uglavnom jednodimenzionalni bogati seronja. To je, opet, stvar perspektive autora više nego nekakva krupna i neoprostiva greška i može se pripisati njegovom neiskustvu. Zato imamo par veoma koloritnih epizoda, a Paz de la Huerta u svojoj kao konobarica, drolja i narkomanka ostvaruje možda i najbolju svoju ulogu ikada.

The Girl Is in Trouble je film svakako vredan pažnje. Zabavan je, pratljiv i pamtljiv. Dobro “vozi”, ostavlja utisak i čak je u neku ruku informativan. I cool je. Veoma cool. Zato ima moju preporuku, a Onah mesto na listi autora za praćenje.

Horrible Bosses 2

2014.

režija: Sean Anders

scenario: Sean Anders, John Morris, Jonathan M. Goldstein, John Frances Daley, Michael Markowitz

uloge: Jason Bateman, Jason Sudeikis, Charlie Day, Jennifer Aniston, Kevin Spacey, Jamie Foxx, Chris Pine, Christoph Waltz, Jonathan Banks

Čim sam pročitao vest da će Horrible Bosses dobiti nastavak, pretpostavio sam da će to biti jedan od onih veštačkih, besmislenih, nakalemljenih nastavaka smišljenih za otimačinu para od naivnih gledalaca. I bio sam u pravu, ovaj nastavak je sasvim nepotreban, što je i publika solidno prozrela, pa je, pored svega, još i flopnuo. Kako je priča prvog filma bila završena i zaokružena, za nastavak po narativnoj liniji realno nije bilo mesta, pa su samo preuzeti likovi iz filma i smišljena (spakovana od sastavnih delova) nova priča, sa ciljem da sve bude izraženije: gluposti su gluplje i glasnije, za bilo šta pametno nema mesta, humor je još uvredljiviji i direktniji, k tome još manje smešan i delotvoran. Pod-teksta nema nikakvog. “Mi smo ovdje samo zbog para”, citiram KUD Idijote i pretpostavljam da je to bila deviza studijskih glavešina kad su dali zeleno svetlo za ovakav projekat. Rezultat je da on vređa dostignuća originalnog filma koji je zaradio solidnu svoticu i u određenim segmentima uneo dah svežine i kontekst u “mainstream” komedije za odrasle.

Ne da je originalni Horrible Bosses bio dobar film, jer, budimo iskreni, nije, ali je makar imao potencijala da bude solidan i relevantan. Naravno, teorija je jedno, a praksa drugo, pa je potencijalno zanimljiv kontekst modernog kapitalizma ispeljan tako da se u konačnici Horrible Bosses pretvorio u populističku komediju, onakvu kakve gledaju preopterećeni radnici da bi se smejali šalama o genitalijama, seksu i telesnim fluidima i trojici šmokljana i debila koji pokušavaju da se osvete svojim sadističkim, perverznim i kradljivim šefovima. Raja nije skužila štos da se sve vreme smejala samoj sebi. Drugi deo čak nema ni taj potencijal, nema ni te šefove (osim u nakalemljenim epizodama radi fingiranja kontinuiteta), nema kontekst, zapravo nema ništa originalno, potencijalno zanimljivo, čak ni smešno.

Priča počinje izvesno vreme posle kraja prvog filma. Naši šmokljani, najpametniji od trojice, ali ipak nedovoljno pametni Nick (Bateman), patetični Kurt (Sudeikis) i retardirani Dale (Day) su odlučili da pokrenu svoj biznis sa nekakvom alatkom za tuširanje koja se zove “shower buddy”. (Gay humor – check.) Prezentacija na televiziji im polazi po zlu, a još im se web stranica zove niggerdale (rasistički humor – check), pa im posao propada. Slamku spasa će im ponuditi mladi bogataš Rex (Pine) koji će ponuditi da ih otkupi, ali oni su rešeni da budu sami svoji šefovi, pa će to odbiti. Tu uskače Rexov otac Burt (Waltz) koji će im dati kredit i naručiti prvu veliku seriju proizvoda. Štos je u tome što on nema nameru da im plati za robu, nego samo da im naplati kredit i to će ih dovesti do bankrota.

Ideju za instant rešenje će dobiti od starog znanca Motherfuckera Jonesa (Jamie Foxx u reprizi uloge iz prvog filma, još glasniji i nejasniji, iritantan do übera), a ta ideja glasi da otmu Rexa kako bi im Burt platio dug za otkup. U tu svrhu moraju provaliti u ordinaciju zubarke Julie Harris da bi ukrali gas-smejavac za omamljivanje, ali i da bi se Jennifer Aniston pojavila u reprizi uloge iz prethodnog filma, samo što je sad njena uvrnuta seksualna opsesija dignuta na novi, izrazito neprijatan nivo. To više nije smešno, to je patetično. Pojaviće se i Kevin Spacey kako bi grupu debila zajebavao iz zatvora, eto tako... Bilo kako bilo, otmica ne prolazi po planu (iznenađenje samo takvo) i naši šmokljani su opet u većim problemima nego na početku.

Dalje imamo samo usiljeni humor na seksualne i druge teme i ponavljanje jednih te istih štoseva kroz ceo film. To nije “running joke” jer nije bilo smešno ni prvi put. Kurt i Dale izgledaju kao da im je između dva filma mozak odstranjen hirurškim putem, pa Nick u poređenju s njima deluje kao genije. Chris Pine je zaglavljen sa jednodimenzionalnim, ljigavim i neuverljivim likom, pa iz njega ne uspeva da izvuče ništa. Njegova uteha leži u tome što je bolji od velike većine ostalih. Christoph Waltz je potrošen bezveze, i sva je prilika da se njegova hollywoodska karijera posle nekoliko bljeskova našla u slepoj ulici. Videćemo hoće li se iz nje izvući. Spacey je prisutan koliko da naplati ček, a Jennifer Aniston pokazuje da nema blama kad su u pitanju komedije. To možda nije loša osobina, ali ovde svakako ne izgleda dobro, i mislim da joj ovakve uloge škode. Zapravo, čudi me kako ona nije dobijeni tekst spalila i pepeo poslala producentima i studijskim glavešinama da pokaže šta misli o svojoj ulozi i njhovom projektu. Ono što su joj servirali je zaista uvredljivo. Jedina pozitivna strana filma je Jonathan Banks kao nadrkani policajac kome je jasno da ima posla sa idiotima i to zapravo izgleda kao legitiman stav o filmu.

Naravno, Horrible Bosses 2 je loš film, mada to smo mogli pretpostaviti i pre. Čudno je, međutim, koliko je to zapravo loše i pored renomiranih glumaca. U stvari, čemu smo se i mogli nadati od autorske ekipe koja je zamalo pogodila sa prvim delom i koja je dodatno pojačana sa veteranima ćoravih komedija za odrasle. Važnije od svega ovaj film pokazuje šta sve ne valja u Hollywoodu, posebno glede poslovnog modela. Svaki slučajni uspeh se mora pretvoriti u mužu sa nastavkom, ma koliko on bio besmislen. Ako bude i trećeg dela, mislim da ga neću pogledati ni iz radoznalosti. I ovaj sam komotno mogao preskočiti.

The Hunger Games: Mockingjay Part 1

2014.

režija: Francis Lawrence

scenario: Peter Craig, Danny Strong (po romanu Suzanne Collins)

uloge: Jennifer Lawrence, Josh Hutcherson, Liam Hemsworth, Philip Seymour Hoffman, Julianne Moore, Donald Sutherland, Woody Harrelson, Elizabeth Banks, Sam Clafin, Jeffrey Wright, Stanley Tucci

Ne bih da se ponavljam i da zvučim kao hipster koji voli samo opskurne stvari, ali zaista ne vidim poentu u franšizama osim one najočiglednije, finansijske. Jasno, studiji zavise od novca i od publike, puno ulažu da bi puno i dobili, mlađi glumci preko franšiza dobijaju zvezdani status, stariji naplaćuju honorar za relativno nezahtevne uloge. Nisu ni ti filmovi loši ni dosadni sami po sebi, ali se opet osećam kao budala kad me navuku da posle prvog pogledam drugi, treći, četvrti, deseti film, bilo da znam šta će se dogoditi, bilo da nemam pojma.

Međutim, posebno mi ide na živce jedan novi trend “muže” da poslednju knjigu u serijalu podele na dva dela. Finansijski rezultat je dobar svakako, knjige i filmovi imaju armije fanova. Pogledajte fenomen Harry Pottera i Twilighta, da ne pominjemo bespotrebno razvlačenje Hobbita na čak tri filma. Međutim ti “Part 1” filmovi su jednostavno nekompletni, nesnađeni i dosadnjikavi, pa više deluju kao epizoda izrazito skupe serije nego kao film koji može stajati samostalno. Bez obzira na relativno jednostavan uzrok (“muža”) i povod (treća i poslednja knjiga je primetno obimnija nego prve dve) za ovakav postupak, ni u slučaju serijala The Hunger Games te njegovog dela Mockingjay se ne može pobeći od tog famoznog “Part 1” utiska – u pitanju je za sada naslabiji deo serijala.

Prvi deo je bio žanrovski pristojan blockbuster, zanimljiviji na nivou ideje (“young adult” distopija, prvi film na tom talasu) i trivije (put do zvezda Jennifer Lawrence) nego u samoj izvedbi uglavnom ograničenoj na događaje u areni i opterećenoj “shaky cam” estetikom. Imao je i on svojih prednosti, poput izuzetno zanimljive muzičke pratnje, ali ipak nije sve štimalo glatko. Drugi deo je za jedan drugi deo trilogije bio iznimno samostalan i više se bavio kosmologijom, društvenim uređenjem nego događajima u areni, dodatno pojačao glumačku ekipu, zamenio reditelja i promenio estetiku u smeru vrlo stabilne slike. “Prvi deo trećeg dela” koji imamo pred sobom odlazi još dalje od arene i potpuno se bavi politikom i revolucijom u ditopičnoj državi Panem, paletu boja dodatno pomera ka sivom spektru i uvodi neke nove likove.

Radnja se nastavlja izvesno vreme od kraja prethodnog dela. Katniss (Lawrence) je uništila arenu na jubilarnim Igrama, ali je pod vođstvom Heymitcha (Harrelson) i Plutarcha (Hoffman) spasena i prebačena u Distrikt 13 za koji se verovalo da je uništen nakon prethodne pobune. Ispostavlja se da nije, nego su se pobunjenici i izbeglice iz drugih distrikata povukli u nevesele podzemne bunkere. Tu vidimo i Katniss sa natruhama PTSP-a, upoznajemo je kako bunca (pokušaj elegantnog rešenja da nas autori ne bi podsećali u montažnoj sekvenci šta se dogodilo), a sa njom upoznajemo i jedno novo državno uređenje, pseudo-egalitarno, pod vođstvom predsednice Alme Coin (Moore). U njemu svako ima svoju ulogu, tako je Plutarch majstor propagande, Beetee (Wright) tehnološki genije, opet imamo i Effie (Banks) kao guru za stil, što je zanimljiva, ali ne baš potrebna epizoda. Za Katniss je namenjena uloga lica revolucije.

U međuvremenu, pobuna je u punom zamahu i Capitol sprema napade na pobunjenike po distriktima, a ispostavlja se da zna i za aktivnosti u navodno tajnom Distriktu 13. Predsednik Snow (Sutherland) je žučniji nego ikada, Stanley Tucci sa perikom se vraća kao Caesar, a jedan od dvojice Katnissinih frajera, Peeta (Hutcherson), je zarobljen i korišten kao propagandno sredstvo Capitola kako bi ljudstvo odvratio od pobune. Pobunjenici i izbeglice, pre svega Katnissin drugi frajer, lovac Gale (Hemsworth) i preživeli kolega iz arene Finnick (Clafin) u njemu vide izdajnika, jedino Katniss shvata da je on samo sredstvo pritiska na nju, pticu rugalicu, simbol revolucije.

Utisak je, naročito u prvoj polovini filma, da se sve nekako vuče i da su autori svesno išli na razvlačenje minutaže. Katniss je postala izuzetno pasivna i zapravo šraf u pobunjeničkoj mašineriji na zadatku snimanja propagandnih filmova. Iako se, navodno, izborila za svoju slobodu i spontanost, ona ipak deluje lažno, usiljeno, čak i u najefektnijem delu kad zapeva folk standard The Hanging Tree, a posebno dok gleda u ruševine i tuguje nad svojom sudbinom i sudbinom svog Distrikta 12. Čak je i ono malo akcije koje u prvoj polovini filma imamo bledunjavo i neuverljivo, ali se stvari popravljaju kako film odmiče. Akcija postaje atraktivnija, fokus je više na njoj i jedina zamerka je što tu nemamo Katniss. Ali imamo nekoliko efektnih scena, diverzantske akcije, jedno pogubljenje u ISIS stilu, atmosferu atomskog skloništa i jedan sasvim neočekivan obrat na kraju i, naravno, “cliffhanger” za nastavak.

Uostalom, The Hunger Games serijal je oduvek bio zanimljiviji zbog pod-teksta koji se da tumačiti nego zbog svog teksta, i to je i ovde slučaj. U trećem delu konačno imamo malo jasniju ideološku sliku, nakon klasične distopije iz prvog dela i konteksta elite i mase koji se može tumačiti i konzervativno i liberalno i levičarski iz drugog. Treći dao nam svojim tretmanom zaraćenih strana, gde je Captol nedvojbeno konzervativna, ujedno i dekadentna tvorevina u skladu sa Starim Rimom, a Distrikt 13 siva, socijalistička diktatura (što je uočljivo i na vizuelnom nivou), nagoveštava ideološku poziciji kako autorice romana Suzanne Collins, tako i autora filma. Ona je klasična liberalna, post-ideološka, individualistička. Shodno tome, revolucija više liči na šarene revolucije na post-sovjetskom prostoru nego na socijalno osveštenu klasnu borbu.

Druga zanimljiva stvar su glumci. Svi svoje uloge izvode perfektno, ali oseća se razlika u prostoru koji dobijaju, što je pre svega problem scenarija koji je uglavnom korektan, ali manjkav u pojedinim detaljima. Neki likovi su tu samo da bi se nekako odšlepali do poslednjeg dela i finala, što je frustrirajuće prisutno kod Heymitcha, sada treznog i u funkciji “levog smetala”. To se oseća i kod Katniss, i svesno ili ne, Jennifer Lawrence uspeva da pogodi tu žicu. Ne znam da li je to dobro. Katniss ne zna zašto je tu, radije bi bila negde drugde, ne snalazi se. Taj stav je prisutan i kod Jennifer, i ona bi radije bila u nekom drugom filmu. Ona je od mlade nade u prvom delu postala velika zvezda u drugom, a sada je već umorna profesionalka kojoj se nešto ne da raditi, ali to svejedno radi.

Malo razočaranje je i Julianne Moore od koje sam ipak očekivao strastveniju i koloritniju ulogu, ali ona je samo korektna, ni više ni manje. Sutherland je standardno dobar u svojoj ulozi zlikovca. I ostali imaju svoje momente, više ili manje, ali se sve to uklapa u sivilo i pozicioniranje pred konačni obračun, što je i nekako glavni utisak o filmu.

Međutim, ja se na serijal nisam “navukao” ni zbog Jennifer Lawrence koju izuzetno volim gledati, ni zbog “young adult” tematike, čak ni zbog političkog konteksta koji može ići samo donekle. Moj razlog za gledanje je, rekoh u kritici prethodnog dela, Philip Seymour Hoffman kome je ovo testamentarni film. I on je dobar, štaviše odličan, konačno pozicioniran bliže centru događaja, opušteniji i sa više inspiracije. Ako i bude ostao upamćen po The Hunger Games, ostaće upamćen po dobroj ulozi. Sad, što su to prosečni do solidni filmovi, to je već druga stvar.

Going Clear: Scientology and the Prison of Belief

2015.

scenario i režija: Alex Gibney (po knjizi Lawrenca Wrighta)

Ok, jasno nam je šta je u pitanju, makar u najgrubljim crtama. Sajentologija, Tom Cruise, John Travolta, sekta, kult, piramidalna organizacija, šta god. Iako se čini da im “akcije padaju”, što bukvalno (investirali su u nekretnine), što u prenesenom značenju (članstvo širom sveta se smanjilo na 50.000 nesrećnih duša, napustili su ih mnogi visokorangirani i verovatno bogati članovi), to ne znači da je ova organizacija rekla svoju poslednju reč. Dešavalo se i ranije da se dignu iz pepela, pa to proslavljaju motivacionim pesmicama i nacistički režiranim priredbama. I dalje su opasni, razgranati i vrlo, vrlo bogati.

Znamo za njenog osnivača, L. Rona Hubbarda, pisca pulp SF romana, skribomana, šarlatana, prevaranta, patološkog lažova, samoproklamovanog proroka, ali zapravo paranoika. Znamo i rani istorijat, Hubbardovu tobože vojnu službu, pisanje Dijanetike kao self-help literature na bazi distorzirane psihoanalize... Poznat nam je odjek koji je knjiga imala, Hubbard je postao milioner. Njegovi kasniji problemi su započeli iz vrlo jednostavnog razloga: čovek nije želeo da plati porez pa je svoje šarlatanstvo digao na nivo religije. Problem sa lažima, šarlatanstvom i religijom je, za jednog pisca, stvaraoca, osnivača, to što će se, ma koliko vešt, inteligentan i pozoran bio, jednog trenutka upetljati toliko da se više neće ispetljati. 

Uostalom, Paul Thomas Anderson je sasvim lepo uhvatio suštinu u svom filmu The Master (2012), gde je fikcionaliziranu verziju Hubbarda maestralno odigrao pokojni Phillip Seymour Hoffman. U tom filmu smo upoznali neke od sajentoloških praksi, pre svega besomučne seanse snimanja zvane auditing, mehanizme kako privlače ljude sa potencijalom koji se nađu na nekoj niskoj tački života i fanatizam koji sajentologija u njima budi. Paul Thomas Anderson, kao i njegovi glumci, producenti i ostatak ekipe su se našli na meti sajentoloških jurišnika, čak je i Tom Cruise nešto kenjao, bilo, prošlo, čini se bez posledica. I oko Going Clear se podizala prašina oko premijere na Sundance festivalu, postojala je mogućnost da će ta projekcija ujedno biti i jedina, ali film je prikazan na HBO, čini se bez veće graje.

Ono što, međutim, nismo znali je to da je Hubbard, ma kakvo smeće od čoveka bio, ipak bio zlatan u odnosu na bandu koja je zavladala posle njegove smrti. Tu bandu predvodi David Miscavige koji nije bio ni njegov prvi, niti najverniji sledbenik, ali je svakako bio najambiciozniji i najbeskrupulozniji, pa je, shodno tome, nakon udara i čistki koje je izvršio, postao i ostao najparanoidniji. Tom Cruise je njegov projekat i njegovo zaštitno lice i zanimljivo je videti ih zajedno na ekranu, ako ni zbog čega drugog, onda zbog retke prilike da Tom Cruize bude viši od nekog. U poređenju sa Miscavigeom, on deluje kao gromada.

Naravno, biće jako puno reči i o njemu, i o braku sa Nicole Kidman i razvodu koji je “crkva” poduprla, možda čak i izazvala, o Travolti i ucenama kojima je bio izložen, ali to su već pomalo i tabloidske priče. Otkrićemo da je i Paul Haggis, dobitnik dva vezana Oscara za scenario, te jednog za najbolji film (Crash) bio verni član 30-ak godina, da ga je privukla self-help i filozofska nota, te da je iz okrilja crkve otišao sa praskom. Haggisu je to uspelo zbog javne prirode njegovog posla, ali i zbog toga što njegovi angažmani ne zavise od slike koju o sebi ostavlja. Travolta, Cruise i neki drugi poznati nisu imali petlje da tako nešto naprave.

Naš dojam o sajentologiji kao o nečemu isključivo za slavne i bogate je pogrešan. Oni jesu zaželjena klijentela, izvor novca, maska i PR, ali sajentologija je kao hobotnica sa mnogo pipaka. Ova organizacija ima bezbroj odeljenja, projekata, sektora, pod-sektora i čega sve ne i to sve treba održavati. Tu na scenu stupaju obični ljudi, njihovi vernici koji su prinuđeni da rade fizičke poslove besplatno ili za iznose višestruko manje od minimalaca, tu su ljudi koji su u njihovim internim zatvorima i logorima kao svojevrsni disidenti ili makar ljudi koji su se suprotstavili vođinom autoritetu. Njihove ispovesti su potresne, ali što je najgore, neki od njih koji su pretrpeli torturu su se javljali za još i još...

Going Clear sve to sjajno pakuje i prikazuje u dva sata filma. Određeni delovi knjige su izostavljeni, ali to je razumljivo zbog vremenskog ograničenja. Struktura je tu, motivacija je tu, objašnjavanje zaguljenih termina, procedura i postupaka koji se menjaju kako vetar dune je tu. Ovo je jedan od onih “talking head” dokumentaraca koji je potkrepljen uglavnom arhivskim snimcima (samo jedna scena je odigrana), ali se gleda sa pažnjom i ni trenutka nije dosadan. I iako ne donosi ništa novo, osim par detalja i pikanterija, svakako je vredan gledanja, posebno za široku publiku koja nije “na ti” sa ovom mračnom, bogatom i izuzetno opasnom organizacijom.

Alex Gibney je iznimno plodan autor dokumentaraca, producent, reditelj i scenarista, dobitnik Oscara za Taxi to the Dark Side, nominovan za Enron: The Smartest Guys in the Room. Njegova tema su organizacije, i tu se bavio najrazličitijim, od lobista, preko vojske do biznisa i crkve, ponekad i određene poznate ličnosti iz raznih sfera javnog života, ali svakako sa dozom kontroverze. On ih ispituje, često iz više uglova, ali bez fingirane neutralnosti. Sa druge strane, nije ni tendenciozan kao neki od njegovih kolega. I vrlo često zalazi u dubinu, postavlja prava pitanja i određeni fenomen nam prikazuje u celini i po delovima.

Kritičarka New York Timesa, Manohla Dargis je filmu zamerila da nije veran misiji knjige. Lawrence Wright, i sam gost na dokumentarcu i jedan od producenata, inače novinar-istražitelj, u objašnjenju šta ga je privuklo sajentologiji kaže da ga zanimaju ekstremne religije i kultovi, sile koje te najčešće male, ali ponekad i velike grupe ljudi drže na jednom mestu. Kritičarka zamera da film ne objašnjava sajentologiju i ne pokušava da je shvati, nego da raskrinkava pipke hobotnice i prakse jedne kriminalne zadruge koju vode ludaci. Slažem sa s njom, ali ne mislim da je to loše ili da je drugačiji pristup moguć. Sajentologija je takva kakva je, sistem verovanja ne postoji, sve je naknadno smišljano i izmišljano prema potrebi i sve zajedno je haotično i stihijski. Jedan od učesnika u filmu kaže da pripadnici drugih religija mogu tačno objasniti u šta veruju u rečenici ili dve, što sajentolozi ne mogu. Možda nam posle Going Clear učenje neće biti jasno, ako se to učenjem može nazvati, ali ćemo zato upoznati organizaciju iznutra, njene prakse, sheme, funkcije. I svakako ćemo shvatiti kako ona privlači nove ljude i kako ih zadržava.

Let Us Prey

2014

rezija: Brian O'Malley

scenario: David Cairns, Fiona Watson

uloge: Liam Cunningham, Pollyanna McIntosh, Bryan Larkin, Hanna Stanbridge, Douglass Russell, Niall Greig Fulton, Jonathan Watson, Brian Vernel

Manje ili više od početka znamo na čemu smo. Uvod možda izgleda otrcano i na nivou muzičkog spota, ali njegova ekonomika je genijalna. Nema, dakle, potrebe za polučasovnim upoznavanjem sa likovima, još manje za otkrivanje tajne oko misteriozne persone i mogućeg pokretača zapleta. On je bauk, vrag, natprirodna pojava i očito je dosao po nešto u stereotipnu, kišovitu, od Boga zaboravljenu škotsku zabit. I za početak samo luta mestom...

Onda se u zgodnom trenutku, pred očima nove policajke Rachel (McIntosh), poturi pod ukradeni auto u punoj brzini. Autom upravlja Caesar (Vernel) i biva promptno uhapšen. Kada se, međutim, Rachell okrene, misteriozni bradonja skitničkog izgleda je nestao. Rachel zato bez razmišljanja odvede Caesara u policiju u pritvorsku jedinicu gde joj narednik (Russell) objasni da je on stara i standardna mušterija. U pritvoru je trenutno stacionirana još jedna takva mušterija, naoko fini i uglađeni učitelj (Watson) čiji je hobi ubijanje boga u svojoj ženi. Uskoro stiže još dvoje policajaca (Larkin, Stanbridge) sa sve misterioznim bradonjom (Cunningham) i vec zbog nečeg je potreban doktor (Fulton). Onda doktor napravi sranje i njih dvojica takođe dobiju svaki svoj "apartman" u ćorki. Među pritvorenicima počinju psihološke igre na koje nisu imuni ni panduri, posebno ako se uzme u obzir da svaki od njih ipak nešto krije...

Ne znam baš koliko njihove tajne mogu proći kao misterija, jer ih vrlo rapidno otkrivamo. Rekoh već, ni misteriozni bradonja nije tako misteriozan, jedino što kod njega ne znamo je motiv zašto te jadnike jebe u glavu. Vrlo brzo će nam postati jasno šta su sve oni zajebali, kako robijaši, tako i panduri, kakve grozne tajne i nedela kriju. Da citiram Savu iz Kikinde, sve su to kurve, pederi, licimuri, miljarderi, demoni, budale.

Ono što sledi je brutalan, krvav, atmosferičan i zajeban horor. U jednakim proporcijama imamo i psihološki pritisak i "in your face" momente strave, užasa, nasilja i brutalnosti. Dakle, sat i po napetosti i zabave u pravom, "old school" stilu, bez tupljenja.

I to radi savršeno. Scenario je jednostavan do "idiot proof" nivoa i inteligentnom i veštom reditelju nije nikakav problem da ga iskoristi do maksimuma. Ima tu preteranog objašnjavanja i preterivanja generalno, ali vrlo malo da bi nam pokvarilo zabavu. Recimo da narednikova transformacija nije bila baš potrebna. Glumci su više nego sposobni i sjajno odabrani za svoje likove. Pollyanna McIntosh kao najveće ime donosi sasvim pristojnu ulogu. Ostali manje poznati glumci su takođe prilično koloritni u svojim izvedbama. Zvezda filma je ipak Cunningham koji iz svog ionako najzanimljivijeg lika izvlači apsolutni maksimum i zaista podiže film na novi nivo.

Dakle, očekujte jedan žanrovski čist i precizan horor, možda sa primesama trilera, ali bez art skretanja. Mali i zajeban, reklo bi se. Iznenađenje je bilo videti takav film na Festu, cak i u žanrovskom sklopu programa. Bilo kako bilo, svakako je vredan paznje poklonicima žanra, pre svih Carpenterovih klasičnih radova. Let Us Prey je film čija se iskrenost i direktnost mora ceniti.

Sword of Vengeance

2015.
režija: Jim Weedon
scenario: Julian Unthank, Matthew Read
uloge: Stanley Webber, Annabelle Wallis, Edward Akrout, Karel Roden, Dave Legeno, Ed Skrein

Letimičnim pogledom na IMDB stranicu ovog filma utvrdićemo sa visokom stopom sigurnosti da je ovo jedan konfekcijski produkt čiji je domet prikazivanje na nekom opskurnom filmskom kanalu na kablovskoj televiziji. Ovakve naslove obično preskačem u širokom luku, često čak ni nemam pojma da oni postoje jer oni naprosto nisu zastupljeni u medijima koje pratim. Sword of Vengeance bi sigurno doživeo istu sudbinu da nije snimljen u Srbiji i da je, ako je verovati IMDB-u, imao svetsku bioskopsku premijeru na Festu.
Naravno da ga nisam gledao tamo, ne budimo smešni. Kako stvari stoje, bioskopsku distribuciju će imati samo u matičnoj Velikoj Britaniji i u Japanu (jer Japanci mogu progutati baš svašta), dok je uveliko dostupan na VOD platformama i kućnim formatima širom sveta. To što je sniman u Srbiji ne znači puno: ovakav film je mogao biti snimljen bilo gde na svetu jer blata, poljana i šuma ima skoro svuda. Srpski glumci koji su unutra su mi nepoznati, ekipa od producenata do šminkera takođe, čak ni kad proverim njihove reference i prethodne projekte. Slično stojim i sa engleskim delom producentske ekipe, njihov prethodni projekat Hammer of the Gods je prošao mimo mene, ali izgleda da ima poštovaoce i fanove na internetu. Neka.
Već od uvodne kartice jasno nam je kakav je to trash u pitanju. Pominje se William Osvajač, Normani, Vikinzi, Saksonci. Lažna istorijska autentičnost služi kao paravan za nekakvu “stock” priču o ratniku – osvetniku, što je opet paravan za 90 minuta bitke i krvave koljačine bez reda, smisla i makar osnovne formalne logike. O motivaciji likova i njihovih postupaka ne treba trošiti reči. Nisu to radili ni autori, a ko sam ja da ih ispravljam.
Glumci su meni uglavnom nepoznati, a i dosta često su maskirani ili zablaćeni, pa ih verovatno ne bih prepoznao sve i da sam ih gledao. Uz dvoje prvopotpisanih, jedino mi ime Dave Legeno znači nešto, u smislu da sam ga negde već čuo ili pročitao. Sad sam saznao da je od nedavno pokojni, te da je igrao u Snatchu, odakle ga se ne sećam. Stanleya Webbera i Annabelle Wallis će publika verovatno najpre povezati sa televizijskim serijama, Borgia i The Tudors.
No, kod Sword of Vengeance dve stvari jako bodu oči. Prva je iznimno površna vizuelna furka na Valhalla Rising, sa svim tim blatom i kakti naturalističkom ružnoćom i prljavštinom. Takođe, i kadrovi su isprani, skoro crno-beli, dok su krv i vatra u jarkim bojama. Možda je reditelj mislio da je to efektno, ali ja bih pre rekao da je to jedan jeftin, prvoloptaški štos. Iliti, što priliči Jupiteru, ne priliči volu, ono što je u Valhalli deo njenog visceralnog štimunga u Sword of Vengeance je demonstracija nepoznavanja izražajnih sredstava. To je posebno znakovito kada se u igru uvede stavka broj 2, odnosno elementarno nepoznavanje ratne taktike i tehnike, odnosno čemu koji rekvizit na sceni služi. Stičem utisak da je autor gledao neki obrazovni program i pokupio par stvari koje su mu izgledale zanimljivo i simpatično, ali se nije potrudio da shvati čemu ti šiljci ili to paljenje vatre služi.
Bilo kako bilo, od mene dosta. Sword of Vengeance ne valja čak ni kao prolazna zabava, svaki kadar odiše jeftinoćom i trashom. Međutim, ovo nije onaj dobar, nameran, trash radi trasha, ovo je slika i prilika štanca i konfekcije. Iskreno, nije tu ni bilo potencijala za bolje. Učinite sebi uslugu i zaobiđite ovaj nebitni film.

Phoenix

kritika originalno objavljena na monitor.hr

 

2014.

režija: Christian Petzold

scenario: Christian Petzold, Harun Farocki (po romanu Huberta Monteilheta)

uloge: Nina Hoss, Ronald Zehrfeld, Nina Kunzendorf

Drugi svetski rat, nacisti i holokaust su zicer. Sve i da film ne valja, osnove pristojnosti, ako ne i političke korektnosti nam ne dozvoljavaju da to jasno i nedvosmisleno izreknemo. Takođe i feniks kao naziv i osnovna metafora koja se može tumačiti svakako. Centralno- i istočnoevropski židovi su se podigli iz pepela krematorija u logorima smrti. Država Izrael izgrađena je na stradanju njenog (budućeg) naroda. Konačno, i nemačka država i nemački identitet su nanovo izgrađeni iz ruševina koje su kraj rata, kapitulacija i okupacija pustili za sobom. U moru tih velikih priča ipak se kriju i poneke sasvim male, intimne, ljudske, a film Phoenix u svom centru ima jednu baš takvu.

Kad prvi put vidimo Nelly (Hoss), njeno lice je povijeno zavojima. Ona je preživela logor, streljanje i oslobađanje, ali je u tom procesu izgubila svoje lice i svoj identitet. Holokaust joj je odneo i celu familiju, a od nje načinio jedinu, te stoga bogatu, naslednicu. Jedino što joj je ostalo od starog života je prijateljica Lene (Kunzendorf) i mogućnost da je njen muž Johnny (Zehrfeld) živ. Lene je nabrijana na Izrael, cionizam i židovsku stvar, na tome temelji svoj i ne samo svoj identitet. Johnny je Nemac, muzičar i mogući krivac za Nellinu sudbinu. Sa novim licem koje je lepo, ali nije njeno, jedino što Nelly želi da uradi pre konačne selidbe u Izrael je da ispita šta se dešava sa Johnnijem, je li preživeo rat i da li je još uvek voli kao ona njega.

Ona će ga naći u “shady” klubu u američkoj okupacionoj zoni Berlina, gde čak ne radi kao muzičar nego kao perač suđa. I nije više Johnny, nego Johannes. I tvrdo je uveren da je Nelly mrtva, ali da žena koja mu se predstavila kao Esther dovoljno liči na nju da njih dvoje mogu podići i podeliti njeno nasledstvo. Nelly na to pristaje i šarada počinje, a pitanje je samo hoće li mu se i kada otkriti, te kako će on to podneti.

Johnnijev motiv je jasan da jasniji ne može biti, on i ne krije da ga zanima samo novac i preživljavanje. Okolina je naprosto takva, porušeni i spaljeni Berlin gde je krov nad glavom luksuz. On će čak imati i zastrašujući “one-liner”: “Moja žena je bila siromašna dok je bila živa, sada kada je mrtva je bogata”. Nellina motivacija je malo kompleksnija i složenija. Sa jedne strane, u pitanju je ljubav i nada za koju misli da su je održale u životu u logoru. Sa druge strane, u pitanju je opsesija njenim prošlim, izgubljenim, predratnim identitetom kada su ona i Johnny vodili srećan, zajednički, umetnički život bez politike, vere i nacije. Ona u jednoj raspravi sa Lene kaže da je Izrael ne privlači pošto se ne oseća kao Jevrejka. Uostalom, identitet je nešto što sami biramo, a odnos između Johnnija i Nelly podseća na “The Nation of Two” odnos između Howarda i Helge u Vonnegutovom romanu Mother Night, po kojem je snimljen i film.

Većina kritičara će Phoenix porediti sa ranijim saradnjama reditelja Petzolda i Nine Hoss. Ima smisla, pošto im je ovo peta (ako računamo i jedan TV film, onda i šesta) saradnja. Ne treba zaboraviti da su često među saradnicima bili i Ronald Zehrfeld i pokojni scenarista Harun Farocki, pa se ovde može govoriti o filmskom krugu. Jedan film je vodio u drugi, Petzold i Hossova su gradili svoj stil i ispostavili se kao funkcionalna kombinacija. Ona je po pravilu igrala žene sa integritetom i još značajnije, stavom, što je potpuno u skladu sa njenom postavom nordijske lepotice. Petzold se bavi ljudskim sudbinama u različitim okruženjima, a nakon Barbare (2012) i Phoenix je film koji je i “period piece” i implicira određeni politički stav. Petzold ipak ostaje veran ljudskim pričama, tako da Phoenix ide tim putem pre nego putem ziheraške osude nacizma i užasa holokausta.

Ono što je različito i neočekivano, što apsolutno odudara od hiper-realističke dogme je Petzoldovo tretiranje perioda radnje. Da, Berlin je razrušen i po njemu se bahati Amerikanci vozikaju u džipovima. Sreća za naše likove je da su makar u pravom delu grada, a ne u ruskom. Da, fotografija je sva u tamnim tonovima propasti i beznađa. Da, okruženje je surovo i nepoverljivo. Međutim, Petzold se ne opterećuje nepotrebnim detaljima, primerice zakonskim ili medicinskim procedurama, fokus je na odnosu između tri lika. Ovde je izmenjena i upotreba Nine Hoss, koja naročito pri početku igra nesnađenu i preplašenu ženu koja još nije izgradila svoj novi identitet, a stari je izgubila. Njene oči su pune straha. Ona dozvoljava da je se gura i muštra. Međutim, kako vreme prolazi, ona postaje aktivniji lik, a ne samo prizma preko koje se prelamaju različiti vanjski uticaji koji dolaze od drugih likova.

Ne treba ispustiti iz vida da je Phoenix nastao po motivima francuskog pulp romana koji je već imao dve ekranizacije, jednu filmsku i jednu televizijsku. Sam roman je pogodniji za klasičnu žanrovsku obradu, možda u maniru Hitchcocka, pošto spaja krimić, noir i melodramu u atmosferi prevare i izdaje. Petzold radnju prenosi iz Pariza u Berlin iz nekoliko razloga, od kojih su najopipljiviji bolje poznavanje terena i snažnija atmosfera siromaštva i beznađa. Od celog romana zadržava jedino premisu o mužu koji bi pokupio nasledstvo od svoje žene za koju je uveren da je mrtva, pa je tera da igra samu sebe. U Phoenixu je razrada potpuno drugačija, nije usmerena na obrate i iznenađenja, koliko na studiju psihe i identiteta.

U teoriji Phoenix zvuči nešto bolje nego što ispada u praksi. Pitanje gubitka identiteta nije istraženo do kraja, kao što ni proces konstrukcije novog identiteta prikazan detaljno. Stoga i odnos između njih dvoje ostaje nekako površan, a izdaja kao ključni momenat visi u zraku od početka da bi tek na kraju došla na naplatu. Sve se ovo može objasniti kao anestezija i priprema za emotivno nabijeni kraj, jedan od najboljih i najpromišljenijih koje sam video u poslednje vreme. Sa druge strane, za lik Lene i njen nestanak iz fokusa i iz filma nema opravdanja, to je pitanje površnosti pisanja.

Zanimljivije je, međutim, što se film bavi posledicama Drugog svetskog rata na jednom čisto ljudskom nivou. U tom kontekstu valja spomenuti i sličnost sa ovogodišnjim dobitnikom Oscara, filmom Ida. U oba slučaja imamo pitanje identiteta i izdaje od strane ljudi kojima su žrtve verovale. U oba filma imamo ličnost koja usmerava protagonistkinju u pravcu otkrića. U Idi je Wanda razvijeniji lik nego što je to Lene u Phoenixu, ali zato Nelly preuzima inicijativu koju Ida / Ana ne uspeva ili ne želi. U Idi se izdaja sakriva iz sramote i osećaja krivice, katolički, dok je u Phoenixu dominantna protestantska, pragmatična perspektiva. To ne znači da Petzold opravdava svoje likove, samo da pokušava da ih razume u datoj situaciji.

Imajući u vidu listom pozitivne kritike, Phoenixu predviđam uspešnu američku turneju (oduševio je publiku u Torontu), a nominacija za Oscara je sasvim moguća i bila bi, u to sam siguran, potpuno zaslužena. Phoenix je u svojim najbitnijim delovima jedan izuzetno promišljen film na jednu još uvek neistraženu i neiscrpljenu temu, Christian Petzold se pokazuje kao jedan od kompletnijih evropskih autora, a Nina Hoss dokazuje da je trenutno jedna od najboljih svetskih glumica. Ogromna preporuka.

Son of a Gun

2014.

scenario i režija: Julius Avery

uloge: Ewan McGregor, Brenton Thwaites, Alicia Vikander, Jacek Koman, Matt Nable, Tom Budge, Nash Edgerton, Damon Herriman

“Stvari nisu onakve kakvim ih zamišljaš.” Ovu tipsku repliku izgovara Tasha (Vikander) na lagano preglumljenom ruskom akcentu engleskog jezika. “Meni se čini da uglavnom jesu”, odgovara J.R. (Thwaites), glavni junak, klinac koji se upetljao sa velikim gangsterima. Autor Julius Avery će se potruditi da ne samo J.R.-u, nego i svima nama dokaže ispravnost Tashine teze. Son of a Gun, kao i njegov protagonista ne zna tačno na čemu je, prolazi kroz standardne žanrove i očekivane tačke zapleta i obrate, pa od zatvorske drame, preko gangsterskog film dolazi do pljačkaške akcije i “caper” trilera.

Imamo tu akciju, jurnjavu, konstantnu napetost i standardne, mada solidno razrađene i obojene likove. Protagonisti možda ne možemo previše verovati zato što je mlad, zelen i nadobudan, ali baš zbog toga možemo navijati za njega. Njegovog mentora Brendana (McGregor) ćemo shvatiti ozbiljno jer je vešt i snalažljiv gangster, ali ipak ne svemoćan. Imamo tu i žensku koja je u jednakom omeru miks “femme fatale” iz noir filmova i proste i jednostavne “nagrade” za glavnog junaka. Imamo tu i bauk u vidu istočnoevropskih gangstera, a jedan od njih govori nekom čudnom, a ipak profiliranom dinaridskom varijantom našeg jezika. (Čovek se zove Marko Jovanović, nadimkom Mugsy, Australac je i na filmu je prvenstveno angažiran kao tehničar scenografije, pa mogu samo da pretpostavim kako je završio sa malom, ali koloritnom epizodom u filmu.) Dobro, ti gangsteri imaju standardna anglosaksonska imena i prezimena, što odaje utisak šlampavosti, ali to je tek minorna zamerka u ovom filmu koji svoju veoma standardnu priču kompenzira stalnom i sjajno doziranom napetošću, akcijom i odličnom režijom.

Sa J.R.-om se upoznajemo u trenutku u kom on dolazi u brutalni zatvor na izdržavanje relativno kratke kazne. Mlad i izgubljen, viđen je da u zatvoru postane meta siledžija i okorelih kriminalaca i vrlo je svestan toga. Zato bira jednog od njih, Brendana, ne bi li ga ovaj uzeo u zaštitu. Njihova poveznica je šah, ali zaštita svejedno nije usluga bez naplate, pa će J.R. sa slobode izvući Brendana iz ćorke.

Ta neverovatna sekvenca sa helikopterom kojoj prethodi potpuno urnebesni susret sa dilerom oružja, “ekserašem” i ljubiteljem preglasne jeftine muzike je ujedno i finale prvog čina. Sledi J.R.-ovo ufuravanje u gangsterski milje, upoznavanje sa Tashom i veliki posao, odnosno pljačka rudnika zlata koja će proći generalno po planu sa manjim trzavicama, pa onda obrat, izdaja, nameštaljka, jurnjava, skrivanje, osveta, znate već, gledali ste takve filmove.

Ono po čemu se Son of a Gun izdvaja je svojevrstan “no bullshit” stav. Autor je od početka svestan da je, ma kroz koji deo priče i žanr prolazio, takvih filmova već bilo. Neki od tih filmova su čak i iznimno dobri, nema mesta za veliku originalnost. Avery, iako debitant u celovečernjem formatu, pokazuje zrelost da ostane dovoljno skroman i ne pokušava sa “pomeranjem planina”. Jedina nada mu je da to što je smislio i napisao izrežira dobro i on to čini bez značajne greške.

Tako mu je casting perfektan. Brenton Thwaites je pametan izbor zbog svog zvezdanog potencijala više nego zbog svog realnog glumačkog umeća. On se već probija u Hollywoodu, ima za sobom neke zapažene naslove, te ugovore za još neke druge, industrija se “kladi na njega”. U ovakvom filmu za ovakvu ulogu realno nije neophodno nekakvo glumačko otkriće. Inovaciju nam, međutim, donosi u formi Ewana McGregora koji je dovoljno sazreo ili ostario da igra opasnog i okorelog gangstera koji ima inteligencije da skuje solidan plan i koji na promene istog ima nepredvidljive, često nasilne reakcije. McGregor, naravno, briljira. Alicia Vikander je glumica o kojoj ćemo tek slušati pošto se njena karijera kreće veoma brzo i veoma uzlaznom putanjom. Ovde ima takvu ulogu od koje možda neće zastati dah kao u Ex Machina, ali ipak u jedan tako standardni lik unosi nešto prirodnosti i ležernosti.

Dakle, svaka čast za izbor glumaca i rad sa njima. Avery, međutim, uspeva i još ponešto osim toga. Son of a Gun ima sjajan ritam sastavljen od adrenalinske, a opet nimalo “over the top” akcije koja se smenjuje sa nešto sporijih scena. Neke od njih su opuštene, neke druge napete, kao nekakvo ispitivanje snaga, kako na planu odnosa sa gangsterima, tako i na planu odnosa između J.R.-a i Tashe. Odličan je i soundtrack, pre svega originalni elektronski “score”, koji je, istina na momente preglasan i nimalo suptilan u svojoj sugestivnosti. Nije loš ni izbor postojećih pesama koje se čuju u filmu, mada je nekako standardan i očekivan.

Sve u svemu, Son of a Gun je sasvim solidan komad filmske zabave i vrlo kompletan i promišljen uradak za jednog debitanta. Ne očekujte ništa preterano novo, niti nešto što će vas naterati na razmišljanje. Očekujte dobru zanatsku vrednost i pametne autorske odluke. Prepustite se i uživajte u akcionom trileru starog kova.