Lucky Them

2013.

režija: Megan Griffiths

scenario: Emily Wachtel, Huck Botko, Caroline Sherman

uloge: Toni Collette, Nina Arianda, Ryan Eggold, Oliver Platt, Thomas Haden Church, Ahna O'Reilly, Amy Seimetz, Johnny Depp

Kako je loš osećaj kad te film dobije na foru. Lucky Them me je dobio na foru, spajajući u svojoj tematici alternativni rock, “setting” Seatla i okoline i novinarsku potragu, a ni na indie dramice nisam preterano gadljiv, čak ni kad su u pitanju skoro isključivo “ženski” filmovi. Fora sa Lucky Them nije što je loš film, nego što nije ni naročito dobar, a posebno što ne donosi ama baš ništa novo i sveže.

Novinarka Ellie (Collette) nam u uvodnoj naraciji objašnjava da je njen dečko, slavni muzičar Matthew Smith sa karijerom u vrtoglavom usponu posle nekoliko promumlanih reči seo u auto i otišao u nepoznatom pravcu pre 10 godina. Kod kuće ju je sačekala poruka u kojoj je on ne baš vešto objasnio svoj postupak. Od tada su ga fanovi viđali otprilike kao Elvisa, ali nijedan stabilan dokaz o njegovom životu ili smrti ne postoji. Ona je u međuvremenu postala klasična “puma” (eng. Cougar), zainteresovana više za petljanje sa mladim muzičarima nego za pisanje poštenih tekstova i kritika. Njen šef (Platt) joj daje ultimatum: mora da napiše dobar i opsežan tekst o Smithu za desetogodišnjicu njegovog nestanka ili dobija nogu, čitanost, novi mediji, trendovi u izdavaštvu se pominju, ali se i podrazumevaju.

Problem sa Ellie je što se oseća suviše mladom da bi bila relikt prošlih vremena, ali je istovremeno još uvek klinački buntovna, lenja i hirovita, pa ne zna odakle da počne. Kao spas joj dolazi davno bivši frajer Charlie (Church) koji se u međuvremenu masno obogatio na internetu, ali je i dalje ostao uštogljen. Delom iz zadnjih namera, a delom iz samoljubive velikodušnosti (znate one tipove koji vam plaćaju pića i ručkove samo da bi mogli da imaju publiku za hvalisanje i popovanje), ali uglavnom zbog fascinacije “community college” dokumentarnom kinematografijom, on je spreman da finansira njeno istraživanje, dokle god on može da snima. Problem je što su tragovi nepouzdani i ne vode nikuda, osim do sitnih prevaranata koji žive od prodaje trivijalnih informacija.

Naletevši na prepreku u poslu, Ellie pokušava da se bavi svojim privatnim životom, nadajući se da će joj nova veza sa Lucasom (Eggold) uspeti. Naravno, to je vrlo zajebana stvar, jer je Lucas muzičar u usponu, i to zahvaljujući Ellie i njenim kontaktima. Druga otežavajuća okolnost je naporni Charlie sa vrećom punom saveta i novom vezom sa u najmanju ruku sumnjivom devojkom (O'Reilly). Treća i presudna okolnost je Ellin karakter i njena nesigurnost.

Autori nisu baš načisto šta film zapravo treba biti: priča o potrazi jedne novinarke za muzičarom koji je nestao pre 10 godina i postao neka vrsta kulta ili obična indie dramica o nesrećnom ženi srednjih godina koja traga za samom sobom. Te stvari nisu nespojive, ali zahtevaju veštinu. Scenario ima autobiografski pečat Emily Wachtel, koja je i sama rock novinarka, ali čini se da stvari izlaže linearno i hronološki, ne uspevajući da ih najbolje spoji. Huck Botko nije ime kojem treba verovati (stoji iza užasne komedije Bad Johnson), a Caroline Sherman je osoba bez profesionalne biografije na filmu. Stoga nedostatak fokusa ne treba da čudi. Drugi problem su opšta mesta: naravno da je alternativna scena u Seatlu i dalje pod ogromnim uticajem grunge muzike, a Kurt Cobain samo što ne iskoči iz nekog ormara; i naravno da Ellie ima najbolju prijateljicu (Arianda) koja može i sme da joj saspe sve u lice.

Ono što je dobro u filmu su odlično pogođeni međuljudski odnosi. Ellie sa svojim šefom ima vrlo realističan odnos, jasno da se njih dvoje predugo i predobro poznaju da bi mogli jedno drugo da zavaraju. Isto tako, Ellie prema Charliju gaji nešto između iskrenih prijateljskih osećanja i smorenosti količinom njegovog samoljublja, uštogljenosti i popovanja. To je sve moguće zbog odlične glume u kojoj prednjači Toni Collette, ali je Oliver Platt i Thomas Haden Church, koji čak svom veoma tipskom liku uspeva dodati nešto ličnog karaktera.

E, da. I “payoff” na kraju je genijalan. Reći ću samo da nisu mogli izabrati boljeg glumca za ulogu nestalog muzičara. Ali i pored toga, Lucky Them više deluje kao pilot za seriju nego kao film.

The Cold Lands

2013.
scenario i režija: Tom Gilroy
uloge: Silas Yelich, Lili Taylor, Peter Scanavino

Mami me da vam ispričam jedan crnjak od vica. Pa kaže ovako... Vraća se Perica iz škole, otvara vrata od stana i pita: “Mama, šta to smrdi na crkotinu? Mama? MAMA!!!”
Neumesno je, slažem se. The Cold Lands je suviše ozbiljan film za ovakvo zevzečenje. Glavni lik, mladi Atticus (Yelich) to nije zaslužio. Prosto, klinac je, normalan kao i svaki drugi, voli video-igrice i zajebanciju u šumi oko kuće, a ne voli školu, obaveze i to što mu keva određuje ama baš sve u životu. Glupo je da se na ovaj način zajebavam. Sa druge strane, njegova majka Nicole (Taylor) je možda primerenija meta za ovakav vic. Mislim, nije ona neka trash žena, a nije ni loša majka. Voli ona svog sina, a i on nju. Njena mana je što je fanatični vernik jedne rigidne i nakaradne ideologije.
Ta ideologija je samodostatnost, ili srpski rečeno “u se i u svoje kljuse”. Deluje jako hippie / new age / zeitgeist moderno, ono kao imaš baštu i šumu iza kuće, sam gajiš svoju hranu, sam cepaš svoja drva, ako nabaviš košnice, imaš i med i milina. Višak prodaš na pijaci ili trampiš za već neki kurac. Zlo je država koja hoće da ti uzme porez, zlo su banke i krediti, zlo su mediji, a posebno televizija. Zlo su i doktori, zato se lečiš čitanjem interneta, odlaskom kod vrača, gatare i Jove travara. Svaka ideologija koja nudi prečice do savršenstva i instantnost je opasna i zla na svoj način. Možda je nisu smislili zli ljudi i možda u nju ne veruju samo zli ljudi, možda čak ni samo glupi, naivni, oni koje je ujela zmija, pa se i guštera plaše, ali ta ideologija ih tera da čine greške zbog kojih će neko drugo ispaštati.
U takvoj situaciji će se naći i Atticus kada mu umre majka. Pustinjakinja kakva je, odgojila ga je da ne veruje sistemu bilo koje vrste. Koja je onda njegova prva reakcija? Trk u šumu, tamo gde je noću hladno, gde ima živog blata, gde se motaju naoružani lovci, gde ima opasnih životinja i gde banditi postavljaju svoje “kuhinje” za spid. E, sad, može i u šumi da se preživi, kako su to radili naši stari u prvobitnoj zajednici. Moderno vreme to još malo olakšava, neki izletnici će zaboraviti hranu, možda nekom nešto i može da se ukrade i tako... Majka je sve vreme tu da ga prati kao utvara ili da bdije nad njim kao anđeo.
Atticus će imati sreću da naleti na “nomada”, beskućnika, nešto starijeg Cartera (Scanavino) koji će ga uzeti pod svoje. On puši travu i izrađuje nakit po indijanskom modelu, pa ga prodaje hipsterima po festivalima. Atticus će u Carteru naći mentora, možda čak očinsku figuru, ali će i jedan i drugi prema tom odnosu osećati nekakvu rezervu. Razlog tome je njihov potpuno suprotni odnos do te “slobode” siromaštva: Carter je postao takav silom prilika, možda i nekim svojim greškama, dok je Atticus tako “naravnan” od rođenja.
Istina je da film na sredini, između majčine smrti i pojavljivanja Cartera, kad pratimo Atticusa samog na sceni postaje dosadnjikav i sklon ponavljanju. Sekvence koje liče na san pomažu, ali samo malo, ali je i pored toga u pitanju dobar, inteligentan i intrigantan film. Prvi očiti kvalitet se ocrtava u razrađenosti troje likova i sjajno kontrolisanoj glumi. Od njih troje, istupa Silas Yelich kao Atticus, a njegova komunikacija sa dvoje iskusnijih kolega je izvrsna. Druga stvar je portret ove još nezavršene krize vidljiv u perifernim detaljima, kuće na prodaju i krama ispred njih, izbačena od strane nesrećnika koji se iseljavaju, a ne mogu da je ponesu. I naravno ljigavci koji krizu koriste kao izgovor da spuste cenu robe koju nabavljaju. I još par detalja. I neizbežni “kuvari” spida. Sve to asocira na Winter's Bone i govori nam da je taj kraj (u ovom slučaju planina Catskills u unutrašnjosti države New York, nekada glavno turističko odredište za Jevreje iz Cityja i mesto “gde je komedija išla u školu”) video i bolje dane.
The Cold Lands je veoma dobar, iako mračan i depresivan film. To ne treba da čudi od Toma Gilroya, autora slično intoniranog indie bisera Spring Forward (1999). Zanimljivo je da Gilroy radi vrlo malo naslova kao autor (uglavnom se bavi glumom), ali oba njegova filma ostaju dugo u gledaočevom pamćenju.
Nego, šta to smrdi na crkotinu? Posle ovakvog filma, nadam se da je mantra o samodostatnosti.

Metro Manila

2013.

režija: Sean Ellis

scenario: Sean Ellis, Frank E. Flowers

uloge: Jake Macapagal, John Arcilla, Althea Vega, Angelina Kanapi, JM Rodriguez, Reuben Uy

Nešto sam u raspoloženju za egzotiku, dapače azijsku egzotiku, Indoneziju, Filipine i tako to. Da li je zbog vrućine i vlage u zraku ili zbog nečeg drugog, ne bih znao pravo da kažem. Nakon raskošnog nastavka The Raid 2, one silne akcije i koreografije, na tapet dolazi Metro Manila, socijalna drama/triler sa Filipina. Filipince sam do sada izbegavao jer sam uglavnom imao prilike da se srećem sa njihovim filmovima koji traju kao prosečna Wagnerova opera – dva do tri dana. Za razliku od indonezijskog akcionog spektakla koji je snimljen sa vrlo opravdanim ciljem nabiranja ozbiljne love, Metro Manila je film snimljen pomoću štapa i kanapa, sa veoma skromnim sredstvima, rediteljem koji je istovremeno i direktor fotografije i asistent kamere i montažer i glavni producent i investitor.

Kao i u slučaju The Raid, reditelj je Britanac. Za razliku od Garetha Evansa koji nije imao bajnu karijeru kod kuće, Sean Ellis ima iza sebe već jednu nominaciju za Oscara. Doduše, u pitanju je nominacija za kratki film Cashback (2004) koji je posle toga uspešno razrađen (a ne samo rastegnut) na celovečernju formu (2006) i prošao solidno kod arthouse publike i kritike. Usledio je horor The Broken (2008) koji je u priličnoj meri potopio karijeru obećavajućeg reditelja, film za koji sam Ellis kaže da je mogao biti i mnogo bolji. Bez kinte i poverenja studija, Ellis odlazi u Manilu i piše scenario za Metro Manila. Uzima hipoteku na kuću, pozajmljuje lovu gde stigne i nekako uspeva da nakrpi potebnih 250 hiljada funti i vraća se u Manilu sa namerom da snimi inače produkcijski zahtevan film na lokalnom jeziku (koji ne zna), sa lokalnom ekipom i lovom koja je u filmskoj industriji sitniš. Film je sniman 2011. godine, a usledila je dugotrajna post-produkcija, montaža, ponovno snimanje određenih dijaloga... Ellis kaže da je prevođenje scenarija, njegova prilagodba i pretakanje u film kroz dijalog bio najduži i najteži posao na filmu. Rezultat je jedna opasna, iako u suštini naivna i generička drama sa recikliranim elementima trilera.

 

Priča se svodi na kliše “sa namerom pođoh u veliki grad”. Protagonista je farmer Oscar (Macapagal) kome je dosadilo da živi u bedi pod pritiskom otkupljivača riže. On i žena Mai (Vega) sa dvoje dece, očajnički želeći da obezbede egzistenciju, odlaze u Manilu. I tu im se u početku dešavaju sama sranja. Prevarant im iznajmi baraku koja nije njegova, pa ih policajci isteraju na ulicu. Oscar radi ceo dan, a plaćen je sa dva bedna sendviča. Oni su jadni, bedni i gladni u surovom velegradu koji ih mami iluzijom luksuza, a gura ih u blato i prašinu.

Stvari se nekako pokrenu sa mrtve tačke kada Mai nađe posao “hostese” u striptiz-baru, a Oscar spletom srećnih okolnosti dobije posao čuvara u kompaniji koja se bavi dostavom novca. Plata nije nešto, ali je bolja od ničega, a posao je opasan. Barem je ekipa dobra, posebno veteran tog posla i bivši policajac Ong (Arcilla) koji uzima Oscara pod svoje, uči ga tajnama čuvarskog zanata (prva je kako sačuvati svoju glavu – pucaš iz automata i ne nišaniš, pa ko pretekne) i etici na ovom zajebanom poslu. I izvan posla mu pomaže, čak mu sredi i gajbu. Ali, kao u svakoj Training Day varijanti, Ong ima skrivene namere koje su možda poštene po nekakvoj uličnoj logici, ali nikako nisu po pravilima službe. Oscar nema previše izbora, mora da ga posluša, jer će mu u suprotnom Ong smestiti zatvor ili nešto još gore.

 

Pre nego što triler priča uopšte počne, barem pola filma odlazi na dramski tretman siromašnih pridošlica u grad, ekspoziciju i upoznavanje sa likovima. Drama deluje potresno samo zato što je snimljena na lokacijama, sa statistima koji su zaista iz sirotinjskog miljea Manile, a inače je vrlo generička: isti ishod događaja je preživeo i Joe Buck u New Yorku (Midnight Cowboy), a zamisliv je i u Sao Paolu, Londonu, Beču, Moskvi ili bilo kom većem gradu. Pored generičnosti, dosta je tu praznog hoda u prvoj polovini filma. Recimo, film nas provodi kroz sve dosadne faze Oscarovog traženja posla, a sve se moglo završiti u sceni ili dve.

Najveći problem su ipak likovi i to ostaje tako do pred kraj. Oscar i Mai su suviše naivni za svoje dobro, a i za dobro filma, jednostavni, lakoverni i pobožni seljaci koji sve rešavaju mukotrpnim radom, verom u Boga i nadom u bolje sutra. To mi je malo neverovatno. Oni ostaju takvi i kad dođu u gradsku džunglu u kojoj je najvažniji instinkt za samoodržanjem.

 

Dakle, scenario je slabašan i neuverljiv po pitanju likova i malo predugačak bez realne potrebe, ali događaji kroz koje oni prolaze su realistični. Zanimljiv je i po pitanju stava, pošto nema ni natruhe kolonijalističkog imperijalizma i kultur-rasizma, ali ni jednako ogavne belačke kolonijalne krivice, nego se čini da prikazuje realno stanje stvari. Režija, kamera i montaža su zanimljive, a posebno treba pomenuti jednu jako inteligentnu jurnjavu automobilima (ako se to može tako nazvati), kao i paralelnu montažu priče koju Oscar kao narator priča o jednom svom zemljaku i onoga što mu se u tom trenutku dešava. Gluma je pristojna, dobra koliko može biti sa takvim likovima. Macapagal i Vega su u redu u svojim vrlo tipskim ulogama naivaca, a John Arcilla je sjajan kao ljigavi kolega Ong koji munta Oscara.

Metro Manila je solidan film, imajući u vidu produkciju i ograničena finansijska sredstva, ali svejedno pati od sindroma ispričane priče. Dovoljno je dobar da se može pogledati, ali nije onoliko dobar koliko ga hvali kritika. Nekako ostaje na pola puta između priče iz gladnog stomaka kao što je Cidade de Deus i pomodnog zapadnjačkog humanitarnog popovanja. Pa ipak, kome je do malo filmske egzotike, neka pogleda ovu filipinsku dramu.

The Raid 2: Berandal

2014.
scenario i režija: Gareth Evans
uloge: Iko Uwais, Arifin Putra, Tio Pakusodewo, Oka Antara, Alex Abbad, Cecep Arif Rahman, Julie Estelle, Very Tri Yulisman, Kenichi Endo, Yayan Ruhian, Cok Simbara, Roy Marten

Ako volite borilačke filmove, sigurno ste gledali The Raid. Ako ih ne volite, verovatno ste ga propustili i slično planirate da učinite i sa nastavkom. Ako ne veolite borilačke filmove, a pogledali ste The Raid ili ste bili impresionirani koreografijom i količinom brutalne tuče (borilačka veština upotrebljavana u filmu se zove silan, čisto da pomenem), ili vam je film bio dosadan zbog praktičnog nepostojanja priče. Nastavak je istovremeno i sličan prethodniku (ima tuče koliko vam duša ište, pa još sa veoma uvrnutim i zanimljivim negativcima), i od njega potpuno različit (priča je elaborirana, epskog zamaha, ponekad teška za praćenje zbog zapletenosti i tempa filma). Ako je prvi deo, smešten u jednu zgradu bio Die Hard klon, onda se u nastavku mogu prepoznati brojni filmovi, poput Infernal Affairs trilogije, Godfather trilogije, filmova Takeshi Kitana i nezaobilazni Kill Bill Quentina Tarantina, kao i manga kultura.

Životna i karijerna priča reditelja, Velšanina Garetha Evansa zvuči neverovatno. Njegov prvenac, pulp B film Footsteps mu je obezbedio pažnju manjih festivala, ali ne i sredstva za nastavak karijere. Evans je odlučio da sa ženom Indonežankom ode kod nje doma, prouči borilačku veštinu silan u nekoliko varijanti i o njoj snimi dokumentarni film. Upravo u to doba, silan i kinematografija jugoistočne Azije dobivaju na popularnosti, pre svega kroz jeftine borilačke filmove bazirane samo na tučnjavi i akrobacijama tela, bez kompjuterskih i mehaničkih pomagala (poput čuvenih hongkonških žica). Takav film je Merantau (2009), prva kolaboracija velškog reditelja i indonezijskog silan šampiona Ika Uwaisa, sa kojim Evans dobija pažnju međunarodne publike.
The Raid je došao skoro slučajno, kao kompromisna varijanta. Naime, Evans je imao pripremljen scenario za Berandal, borilački film smešten u milje zatvorskih bandi, ali nije uspeo da skupi sredstva za snimanje, pa je prihvatio kompromis i snimio zaista vešti i akrobatski impresivni The Raid, na jednostavnoj Die Hard premisi pentranja kroz zgradu. Film je postigao neplanirani planetarni uspeh, pa je Evans prepravio scenario za Berandal i uklopio ga kao drugi deo planirane The Raid trilogije.

The Raid 2 počinje nekoliko sati posle prvog dela. Otkrivamo da je boss koga je Rama (Uwais) skenjao tek osrednji boss u zapetljanoj mreži podzemlja Jakarte. Bande su toliko moćne da se sumnja na policijsku korupciju do najvišeg nivoa, komesara Reze (Marten). Rama dobija ultra-tajni zadatak da se infiltrira u redove jednog od kartela, a policija će štititi njegovu familiju od moguće osvete. Istovremeno, negde na selu gine i njegov brat koga je smaknuo sitni, ali ambiciozni mafijaš Bejo (Abbad).
Ramin put infiltracije, logično, vodi kroz zatvor, a cilj je prvo se sprijateljiti sa Ucom (Putra), razmaženim princom kartela kojim kraljuje njegov otac Bangun (Pakusodewo). Rama se u početku drži sam za sebe i privlači Ucovu pažnju kad prebije polovinu zatvorske populacije koristeći samo klozetska vrata. Kada Rama u epskoj tuči u zatvorskom blatu sačuva Ucov život, zadobije dovoljno poverenja da ga Uco odvede svom ocu i da počne da radi za organizaciju. Ono što, pored standardne mafijaške paranoje, komplikuje Ramin život je činjenica da je Uco nestrpljiv da preuzme organizaciju, te da neće prezati ni od čega, pa čak ni od započinjanja krvavog rata bandi sa japanskim klanom koji predvodi Goto (Endo) i uključivanjem ambicioznog i sve moćnijeg Beja u priču...

Toliko o priči, jer onaj koji gleda borilačke akcione filmove zbog priče je jednako lud kao i onaj koji gleda porniće zbog radnje. Ono što sledi je tabačina u svim mogućim oblicima, sa hladnim oružjem i bez njega, sa pucanjem kostiju, razbijanjem lobanja, prerezanim grkljanima, zavrnutim šijama, u malim i velikim prostorima, čak i u autu u pokretu sa sve jurnjavom i puškaranjem, gde likovi koriste scenografiju kao priručno oružje i makar oruđe. Sporedni likovi su upečatljivi barem onoliko koliko su glavni razrađeni. Posebno treba izdvojiti silan majstora i koreografa Yayan Ruhiana koji igra drugačiju ulogu nego u prvom delu. Ovde je on Prakoso, plaćeni ubica maskiran u beskućnika. Tu je i trio finalnih “bossova” (termin treba shvatiti kao u kompjuterskoj igirici) Baseball Bat Guya (Yulisman), Hammer Girl (Estelle) i Assasina (Rahman), kome pripada čast da ima finalnu borbu sa Ramom. Baseball Bat Guy i Hammer Girl su možda čak i malo previše stripovske i “outlandish” pojave za film i ništa drugo do posveta Tarantinu, ali njihovo poreklo je objašnjeno u propratnom stripu namenjenom fanovima. Samo ću reći da su njihovi “stuntovi” neprocenjivi i da su strašni koliko su čudni i malo verovatni.
Borbe su na vrhunskom nivou i izgledaju sjajno, kao i celi film. Vidi se da po prvi put Evans raspolaže sa solidnim budžetom i sa sjajno utreniranom ekipom. Manji problem nastaje kod priče koja je previše zamršena za svoje dobro i za jedan akcioni film. Još jedan od problema je generičnost mafijaša, ali to može biti samo stvar mog evropskog oka kojem Azijati liče jedni na druge poput klonova. Gluma nije na nekom posebnom nivou, ali na to se treba navići jer je to standard kako za azijske akcione filmove, tako za akcione filmove generalno.
Ono što The Raid 2 obećava, to i donosi, i to u velikim količinama i, usuđujem se reći, veoma kvalitetno, vizuelno impresivno, pa čak i sa solidnim vezivnim tkivom u vidu priče. Ovo je jedan od onih pravih muških filmova zbog kojeg treba preurediti i ponovo otvoriti bioskop 20 Oktobar. Ništa drugo ne bi imalo smisla. Ne volim nastavke, ali jedva čekam treći deo. Samo se bojim da je Gareth Evans pred sebe stavio nemoguć zadatak da ponovi i premaši adrenalin ovog filma.

Narco Cultura

2013.

scenario i režija: Shaul Schwartz

Narco Cultura je dokumentarni film koji relativno tačno pretpostavlja da se obračun meksičkih narko-kartela međusobno i sa državom ne vodi samo oružjem, nego i nekom artificijelnom, novokomponovanom kulturom. Kultura ne poznaje granice, pa je tako narcocorrido muzički žanr u usponu ne samo u Meksiku, nego i u Americi. Među mladim latinoamerikancima po getoima severnoameričkih gradova, ovaj muzički žanr je popularan kao što je gangsta rap među crnom populacijom u istim tim gradovima.

Narcocorrido nije nov, a još manje samonikli fenomen. Folklor je uvek opevao odmetnike koji žive izvan zakona i odmetništvo kao takvo. Imamo američki folk i country i brojne balade od western legendi o hrabrim revolverašima (zapravo običnim kriminalcima) do sofisticiranijih “murder” balada. Pitanje je samo jesu li u ovo naše postmoderno vreme baš sve maske pale i je li baš sve prihvatljivo, kao na primer neskrivena glorifikacija lica sa poternica odgovornih za smrt desetine hiljada ljudi. Narcocorrido je mentalno i moralno na istom nivou kao naš turbo-folk i crnački gangsta rap: muzika koja živi od nasilja, koja je inspiracija za nasilje i tako deo jednog začaranog kruga.

Ni muzika nije naročito nova, to su obični meksički narodnjaci (mariachi + valcer/polka), dakle gitara, harmonika, trube. Najveća zvezda ove vrste muzike je Edgar Quintero i da zez bude veći, on ne živi u Meksiku, nego u Los Angelesu. Iako demonstrira raskoš mafijaškog života, živi relativno skromno, puno radi i ima nos za zaradu, slavu i popularnost. Mafijaši mu naručuju pesme. On radi intervjue s njima ne bi li ih što realnije i slikovitije opisao. Tekstovi su mu ubitačni, a publika ga prosto obožava, pa je redovno na turneji.

Meksički rat bandi je već odneo više desetina hiljada života. Stradali su kriminalci, policajci, sirotinja i slučajni prolaznici, žene, deca, starci... Policija i centralna vlast ne pomaže sa svojim tvrdim stavom u ratu protiv droge, ne pomažu ni američke agencije, instruktaža, naoružanje... Karteli su trenutno jači od države i možda situacija ostane nepromenjena. Država je nemoćna da zaštiti obične ljude koji sa ratom nemaju veze. Protesti, marševi i molitve su više parada zabrinutosti nego bilo kakvo rešenje. Za lokalnu policiju važi da je korumpirana i siledžijski nastrojena, federalci dođu i prođu. O tome nam govori Richi Soto, forenzičar u Juarezu, svetskoj prestonici ubistva. On okleva da govori o policijskoj korupciji i to je znakovito, ali ne štedi reči po pitanju narcocorrida, bandi, obračuna... Reditelj njegovu priču potkrepljuje sa šokantnim, ali pažljivo odabranim i relativno pristojnim arhivskim snimcima.

Sama tema filma je izuzetno zanimljiva i sasvim je dovoljna da privuče znatiželjnog gledaoca. Realizacija, nažalost, nije na tako visokom nivou. Prvi problem je koncepcija: Narco Cultura su zapravo dva ne baš najbolje povezana filma u jednom. Sa jedne strane imamo relativno površni dokumentarac o relativno slaboumnom muzičkom fenomenu koji ne ide dovoljno u dubinu da ispita ontološke i psihološke korene glorifikacije nasilja u narodnim pesmama. Sa druge strane, imamo klasičan istraživačko-novinarski dokumentarac o besmislenom ratu bandi koji prosto ne može prodreti dovoljno duboko u temu. Morlani i ekonomski aspekti su implicirani, ali nisu ni izbliza dovoljno istraženi

Schwartz je vešt dokumentarni autor, pre ove meksičko-američke priče snimio je film o nasilju posle izbora u Keniji koje se rasplamsalo do granica građanskog rata. Sa Narco Culturom je pogrešio što je izabrao sebi relativno nepoznatu temu. Da, tema je zanimljiva i teza o krugu nasilja i njegovog prenošenja kroz folklor stoji, neki podaci izneti u filmu deluju nestvarno neutralnom posmatraču, ali Narco Cultura nije dovoljno koncizan dokumentarac.

The Pretty One

2013.

scenario i režija: Jenée LaMarque

uloge: Zoe Kazan, Jake Johnson, Ron Livingston, Frankie Shaw, John Carroll Lynch

Identični blizanci različitih karaktera nisu nikakva novost na filmu. To može biti osnova za laganu komediju jednako kao i za tešku perverziju, zavisi od želja i preferncija autora. U svakom slučaju, sa tako obrabljenim konceptom teško je biti svež. Za svežinu je potreban dobar, uverljiv scenario (ili neka svesna ironija prema samom konceptu) i više nego sposoban glumac da iznese dvostruku ulogu.

The Pretty One je prvenac autorice Jenée LaMarque i, što se tiče scenarija i režije, pokazuje šansu da su pred njom veća dela, nešto iskrenih emocija i spremnosti da se bavi njima, ali i nekoliko simptoma poslovičnih “prvih mačića”. Glumica Zoe Kazan, unuka slavnog Elie Kazana, demonstrira sposobnost da ležerno i sa lakoćom odigra dvostruku ulogu kroz niz različitih situacija i ona je što filmu daje početnu vrednost.

Dakle, imamo bliznakinje Laurel i Audrey. Laurel je naivna, tiha i povučena, reklo bi se pomalo čudna devojka koja živi na selu sa ocem (Lynch) i brine se o njemu nakon majčine smrti. Otac je slikar jeftinih kopija poznatih slika (nije falsifikator jer ih ne potura kao originale) i Laurel se kreće njegovim stopama. Audrey, naslovna “ona lepša” je sušta suprotnost, otišla je u veliki grad i potpuno se osamostalila, te želi povući Laurel sa sobom. Kod njih je sve drugačije iako su identične, počev od frizure i odevanja, pa do držanja i facijalne ekspresije.

Zaplet nastaje kada Audrey pogine u saobraćajnoj nesreći, a Laurel završi sa blagom post-traumatskom amnezijom. Zabuna je u tome što je Laurel upravo promenila frizuru i zaličila na Audrey, pa čak i rođeni otac misli kako je Laurel poginula, a Audrey preživela. Malo iz radoznalosti, a malo i iz očaja i smorenosti seoskim životom, Laurel reši da preuzme ulogu svoje sestre, uskoči u njenu odeću, ode u njen stan u gradu, na njen posao i preuzme njen život. Štos je u tome da je tuđa trava zelenija samo kada gledamo preko plota, a ne i kada po njoj gazimo i Laurel će se suočiti sa nizom sitnijih i krupnijih neprijatnosti.

Dobro, neke od njih se mogu otpisati na stres usled nesreće i gubitka voljene osobe, ali Audreyin veoma oženjeni ljubavnik (Livingston), koleginica s posla (Shaw), pa čak i dobronamerni blentavi sused Basel (Johnson) će primetiti da se “nova Audrey” ponaša dosta drugačije nego “stara” i da to predugo traje za privremenu amneziju ili post-traumatski stres. Logično je pretpostaviti da Laurel neće zapravo postati Audrey i da će morati konačno da pronađe sebe.

U stvari, kada bolje pogledamo, Zoe Kazan ne igra samo dve nego četiri uloge: naivnu Laurel, kučkastu, ali snalažljivu Audrey, Laurel koja se pretvara da je Audrey i na kraju pravu, odraslu Laurel. Sve četiri uloge igra odlično i distinkcija među njima je dovoljno jasna, a opet dovoljno prirodna. U tome joj dosta pomaže interakcija sa drugim glumcima, od kojih je Ron Livingston (Office Space) još i najmanje primetan. Jake Johnson pronalazi svoj tip uloge, flegmatičnog, zaigranog sanjara. John Carroll Lynch krade svaku scenu u kojoj se pojavi, ali i lik mu je tako koloritan i ekscentričan.

Scenario prolazi kroz nekoliko nelogičnosti i nikad ne zalazi dovoljno u emotivne dubine, a pritom je opterećen i prilično nategnutom simbolikom, kao što je recimo Laurelino traženje svojeg “ja” u životu jednako kao i u slikarstvu. Režija je veoma standardna i neprimetna, što i nije loše jer omogućava glumcima da zablistaju.

Kada ne pokušava da kaže nešto neverovatno pametno ili neverovatno slatko i pusti likove i glumce u interakciju, Jenée LaMarque uspeva da sa svojim scenarijem i režijom kaže mnogo više nego kada se trudi iz petnih žila. Sve u svemu, The Pretty One je jedna sasvim solidna indie dramica sa nekoliko apsurdno komičnih momenata i odličnim glumačkim ostvarenjima.

Brick Mansions

2014.

režija: Camille Delamarre

scenario: Luc Besson (po filmu District B13)

uloge: Paul Walker, David Belle, RZA, Gouchy Boy, Catalina Denis, Ayisha Issa

Pred nama je još jedno delo iz Bessonove radionice zvane EuropaCorp, i znamo šta možemo da očekujemo. Kada neko godišnje napiše nekoliko scenarija i producira nekoliko filmova svuda po svetu, ne možemo da očekujemo mnogo svežine i originalnosti. Pre ili kasnije Besson uleti u mašinu za kopiranje, a neretko kopira samog sebe. Ono što je dobro kod njega je činjenica da to i priznaje i ne shvata sebe preterano ozbiljno. On pravi tupave akcione filmove i oni su uglavnom izuzetno zabavni.

Originalni District B13 je manje ili više bio programski film sa namenom da omogući glumcima, kaskaderima i statistima da se pentraju po zidovima i skakuću po krovovima ne bi li reklamirali parcours, akrobatsko-borilačku veštinu (ne znam kako bih drugačije to nazvao) zasnovanu na fizici tela i preskakanju prepreka. District B13 je poslužio kao sjajan marketing kanal Davidu Bellu, čoveku za kojeg se smatra da je izmislio parcour, i njegovu karijeru usmerio u filmskom pravcu.

Brick Mansions nije zamišljen kao ništa drugo nego kao transplantacija originalnog francuskog filma na engleski jezik i u američku sredinu, dakle kao marketing kanal za Bellovu karijeru preko Atlantika. Međutim, spletom čudnih okolnosti, Brick Mansions je poslednji završen film nedavno nastradalog glumca Paula Walkera. Da, izaći će još Fast & Furious 7, ali Walker je poginuo usred snimanja, pa će film biti dovršen pomoću holograma i dublera.

Priča ne donosi ništa novo, u pitanju je “šav na šav” remake originala, od početka do kraja. Ni original nije bio naročito originalan, bila je to klasična cop-buddy akcijada sa dvojicom slučajnih i ne baš srećno spojenih partnera sa istim ciljem, gomilom tučnjave, pucnjave i jurnjave, te jednim nebuloznim, ali svejedno zanimljivim levičarskim obratom na kraju. Sve iz originala je ostalo, samo je distopični setting pariskog bio zamenjen sa distopičnim Detroitom (a kakvim drugačije?) i njegovim izmišljenim getom Brick Mansions. Film je snimljen u Montrealu, usput.

Dakle, dvojac bez kormilara su policajac na tajnom zadatku Collier (Walker) i baraba Lino (Belle). Njihov zajednički cilj je stati na rep Tremainu (RZA), narko-dileru i kralju Brick Mansionsa. Brick Mansions nije običan geto, nego onaj iz bliske budućnosti: ograđen je zidom od spoljnog sveta, a na ulazima su vojnički “checkpointi”, tako da je kraj prepušten “samoregulaciji”, dokle god se njegovi stanovnici ne mešaju sa ostatkom sveta. A njegovi stanovnici su do zuba naoružani banditi, i njima upravlja diler Tremaine. Collier već od ranije želi da se osveti Tremainu koji mu je ubio oca, takođe policajca, a zadatak mu je da spreči dilera da aktivira nuklearnu bombu i ubije gomilu ljudi. Lino želi da spasi svoju devojku (Denis) koju je Tremaine oteo jureći Lina koji mu je drpio neku količinu droge. Setting je jasan, dalje slede tuče, akrobacije, pucnjava i jurnjava...

U tom pogledu, film je zabavan koliko je “trashy”, dijalozi su zdravo glupavi one-lineri koji se neretko nastavljaju u otrcani ping-pong između dvojice protagonista, a neretko i podcenjuju inteligenciju gledaoce i podsećaju ga šta je upravo video na ekranu. Belle je “nahovan”, i to prilično očito, dok svoje akrobacije izvodi sam. Akcija je spektakularna što se tiče koreografije i montaže, ali na trenutke liči na video-spot, što je standardna fora za Bessonove akcijade. Ipak, imena negativaca su neprejebiv trash, K2 i Rayzah (fonetsko pisanje za crnački izgovor reči “razor” - britva, i normalno da dotična ženska voli da se igra sa noževima).

Gluma je na očekivanom nivou, ali ni mrvicu višem od toga. Walker je bio vešt akcioni glumac koji uspeva da zadrži stoičku pojavu među gomilom ludih negativaca i ovde opet igra svoju standardnu ulogu. Od Bella se očekuju akrobacije i on to radi odlično, a o dijalogu ne možemo da sudimo zbog sinhronizacije. RZA je zanimljiv negativac, ali reper u akcionom filmu je izlizana fora, a RZA ima i nešto iskustva kao glumac u ozbiljnijim filmovima, kod Jima Jarmusha, tako da mu je ovo korak unazad u možebitnoj filmskoj karijeri. Catalina Denis i Ayisha Issa igraju dve žestoke ženske i donose nekoliko zanimljivih ženskih tuča. Ayisha Issa je dosta upečatljiva kao sadistkinja Rayzah, obučena u kožu i opremljena bičem i britvom.

Scenario je samo prepisan iz originala i preveden na engleski. Transplantacija iz Pariza u Detroit nije baš glatka i stiče se utisak da Besson ne razume američku kulturu iako je u njoj stvarao. Mada, u ovakvim filmovima logičke začkoljice i aroma neke lokalne sredine nisu naročito važna stvar. Gde nema logike, poseže se za spektaklom, za trashom i za stavom, koji je ovde, na sreću, neozbiljan i zajebantski. Režija bi bez problema mogla biti bolja i uglađenija, ali ovde je poverena debitantu i proverenom montažeru Camillu Delamarreu, izdanku kuće EuropaCorp.

Sve u svemu, Brick Mansions je kratkotrajna i prolazna zabava, sa Paulom Walkerom u jednoj od poslednjih uloga, i to poprilično standardnoj, puna lošeg dijaloga i solidne akcije. Film ne traje dugo, neozbiljan je čak i kada bi mogao biti ozbiljan i to ga spasava. A činjenica da je Paul Walker pokojni će od filma, ni krivog ni dužnog, napraviti kult u određenim krugovima. Čini se, ipak, da je David Belle izvisio za promociju u Americi.