All Mistakes Burried

2015.

režija: Tim McCann

scenario: Tim McCann, Shaun S. Sanghani, Sam Trammell

uloge: Sam Trammell, Vanessa Ferlito, Missy Yager

Na prvi pogled All Mistakes Burried deluje kao “vanity project” Sama Trammella. On je jedan od producenata, jedan od scenarista (mada je potpisan samo kao autor priče) i glavni glumac. Kada se jedan uglavnom televizijski glumac (serija True Blood) upusti u ovakav projekat, pa još sa po broju naslova plodnim rediteljem koji se nikada nije izborio za status relevantnog autora i sa kojim je već radio na jednom prosečnom i neinventivnom filmu (White Rabbit), to obično znači da pokušava da privuče pažnju značajnijih imena makar u indie svetu, ako ne i u Hollywoodu.

All Mistakes Burried je zapravo sasvim solidan film, kakve god namere stajale iza njega. Iako uglavnom igra na poznatom terenu žanrova i njihovih spojeva, uspeva da ostane svež od početka do kraja. Zasluge za to pripadaju i Trammellu kao glumcu i McCannu kao reditelju.

Okruženje je južnjačko i pomalo ruralno, osnova priče je socijalna drama koja u određenim, vrlo logičnim trenucima prerasta u triler, a tipologija likova je iz noira, više klasičnih nego modernih. Naš anti-junak je Sonny (Trammell), čovek u ozbiljnim problemima. On je narkoman koji živi u gadnom motelu i dane provodi drogirajući se, opijajući se, vozikajući se naokolo u raspadajućoj se krntiji i lamentirajući sam nad sobom. Nije oduvek bio takav, imao je ženu po imenu Jenny (Yager) i uspešnu firmu koja se bavila prodajom alarmnih sistema, ali kako mu se brak raspao, tako mu se i život raspada. Zanimljivo, ali droga nije uzrok nego posledica.

Sonny još nije digao ruke od sebe i pokušaće da popravi što se popraviti da. Ili tako bar misli. Njemu i Jenny se približava godišnjica, a on je smislio “genijalni” narkomanski plan da joj pošalje iskrenu čestitku i pokloni jednu baš specifičnu ogrlicu. Oba će ukrasti, ogrlicu možda čak “povratiti” svoju iz zalagaonice pomoću hrabre sheme. Problem je u tome što se ona ne javlja na telefon, a muškarac s druge strane žice ga uverava da je dobio pogrešan broj.

Sad, naručujući kurvu iz oglasa i odustajući od cele transakcije, Sonny će doći u sukob s njom i njenim makroom. Oni će oteti njegovu ogrlicu, jedino vredno što on poseduje, kao zalog da će on platiti dugove. Kada ogrlica završi oko vrata beskrupulozne vlasnice agencije za prostituciju i ujedno žene i Sonnijeve prošlosti (Ferlito), to će pokrenuti sled očajničkih događaja u kojima se Sonny neće najbolje snaći...

Prvo što je bitno za All Mistakes Burried je njegova unikatna perspektiva, sa samog dna, narkomanska do bola i očajna. Iskupljenje je tu malo verovatno. Takvo je i okruženje, prljavo, prepuno prevaranata, nasilnika i ostalog šljama. Ništa tu nije ulepšano i ušminkano, naprotiv. Iz svega što vidimo na ekranu možemo pretpostaviti da izbija smrad: urina, znoja, baruta, nikakve higijene... McCann i inače rado snima u takvom ambijentu i teksturu filma produžava i na statiste i epizodiste, amatere uglavnom iz kriminalnog miljea, ali dodatak potpuno posvećenog i glumački vrlo hrabrog i raspoloženog Trammella koji se sjajno snalazi u datoj situaciji je pun pogodak. Trammell je sve vreme apsolutno siguran i nikad ne promašuje ton i ne klizi u karikaturalnost ili osudu sopstvenog lika.

Druga bitna stvar je način na koji je to izloženo. Kako sve gledamo iz perspektive jednog narkomana, pitamo se koliko je pouzdana, koliko iskrivljena manipulacijom, a koliko distorzirana poremećenim umom skrhanim patnjom. To ide do te mere da se pitamo šta je realnost, šta sećanje, a šta san i koliko je šta od svega toga istinito. McCann to postiže asocijativnim, ne-hronološkim flashback momentima i scenama i pritom se jako oslanja na odličnu montažu koja ovde savršeno radi. Istina je da će se taj trik malo previše puta ponoviti i lagano ofucati kako film ide prema kraju, ali ne mari, svoj cilj postiže. Mi se do samog kraja pitamo hoće li se naš anti-junak izvući i uporedo s tim šta je uradio da se tako sjebao.

Verovatno ste u pravu ako ustvrdite da u All Mistakes Burried nećemo videti ništa novo i do sada neviđeno. Ali jednako tako, ovaj mali film je apsolutno urađen kako treba. Vidimo i profesionalnost i posvećenost projektu, ali i hrabrost, ljudskost i takt njegovog autora i glavnog glumca. Preporuka.

Gabriel

2014.

scenario i režija: Lou Howe

uloge: Rory Culkin, Emily Meade, David Call, Deirdre O'Connell, Alexia Rasmussen, Louisa Krause, Lynn Cohen

Gabriel (Culkin) je mladić sa kojim očito nešto nije u redu, ne znamo tačno šta, ali znamo da ga nešto opasno muči. Upoznajemo ga u “prirodnom okruženju” za ludake, u newyorškom autobusu kako se zeza i igra sa nekim klincem. Gabriel deluje dobroćudno i mi se kao gledaoci ne plašimo za klinca. Međutim, klinac ima majku koja ga odvuče. Logično, sigurnost na prvom mestu, nikad se ne zna i ostale trice.

Saznajemo da Gabriel ima i dijagnozu (ne i koju, ali sumnjam na maničnu depresiju), da je pušten iz bolnice na kućno lečenje i da se njegovi brinu oko njega, ali baš i ne znaju šta bi s njim. On je nepredvidljiv, u jednom trenutku agresivan, u drugom autodestruktivan, a u trećem mu treba pomoć. Majci (O'Connell) je očito stalo do njega, ali ne zna kako da mu pomogne. Bratu (Call) isto tako, ali on ima manje živaca i takta. Jedino je baka (Cohen) donekle sposobna da dopre do njega čak i u najosetljivijim trenucima.

Saznajemo i da je gubitak oca, samoubistvo, za Gabriela bio traumatičan događaj, kao i da je otac isto imao dijagnozu. Nešto nasledno? U svakom slučaju, Gabriel je možda nestabilan, ali nije glup i njegovo ludilo ima nekakvu shemu. Kao i većina nesrećnih ljudi, bilo da su zdravi ili ne, on želi da se vrati trenucima kada se osećao kao srećna osoba. Razlika je samo u tome što usled bolesti on ne shvata da su ta vremena nepovratno prošla.

Fiksacija u njegovom slučaju je Alice (Meade), takođe tužna devojka koja je nekada bila dobra prema njemu i koju je on možda voleo, a svakako misli da je još voli i da sa njom ima budućnost. Njegova težnja da dođe do nje je istovremeno romantična i manijačka. Prosto, nije prijatno biti u njenoj koži, kao što nije prijatno biti u njegovoj, posebno kad okruženje i realnost generalno govore u prilog tome da je Gabrielova fantazija apsolutno nemoguća...

Gabriel je daleko od savršenog filma. Spor je, a uz to većinu karata otvara prerano, pa niti 90 minuta trajanja ponekad izgledaju kao večnost. Dobro, tema je neprijatna, pa iskreno ne očekujemo nekakvo romantično ili ugodno iskustvo. Za pohvalu je, međutim, odabir glumaca, naročito Rorija Culkina koji uspeva da nam približi Gabriela i da ga predstavi kao ljudsko biće. Isto važi i za Emily Meade i njenu interpretaciju lika Alice koja je sigurna i osobena.

Posebno je zanimljiv tretman mentalne bolesti i mentalno obolelog lica. Gabriel nije neka izjava od filma, niti služi za podizanje svesti. U pitanju je film čiji su osnovni kvaliteti strpljenje, pronicljivost i predana opservacija u pokušaju da razumemo unutarnji svet tih nesrećnih ljudi i raskorak između njih i onoga što podrazumevamo pod normalnim.

El cadaver de Anna Fritz / The Corpse of Anna Fritz

2015.

režija: Hector Hernandez Vicens

scenario: Isaac P. Creus, Hector Hernandez Vicens

uloge: Alba Ribas, Albert Carbo, Cristian Valencia, Bernat Saumell

Anna Fritz je lepotica. Anna Fritz je zvezda. Anna Fritz je modna ikona i primer za ugled. Anna Fritz je glumica. Anna Fritz je igrala kod Woodija Allena, Almodovara i Sofije Coppole. Anna Fritz je mrtva. Pričalo se da se bori sa depresijom i “burnoutom”, a onda su je našli mrtvu u kupatilu na nečijoj žurci.

Tako mrtva, Anna (Ribas) je dopremljena u bolnicu, u mrtvačnicu u kojoj šljaka Pau (Carbo). On je na prvi pogled malo čudan momak, usamljenički tip kome rad sa leševima nije ni gadan ni smoran, već nešto u čemu nalazi mir. Naravno, on će slavnu pridošlicu slikati mobilnim telefonom, ali to ne treba da čudi u društvu medija i spektakla.

To društvo je samo po sebi nekrofilno, ali nekrofilija tu tek počinje. Pau je još divna persona u poređenju sa njegovim prijateljem Ivanom (Valencia). Ivan i Javi (Saumell) dolaze u posetu Pau koji treba da preuzme noćnu smenu. Oni to predstavljaju kao pauzicu pre nego nastave na žurku na koju su se namerili, taman da izvuku par lajni i drmnu par kratkih. Pau baš nije oduševljen, ali džabe droga, džabe cuga... A kad su već tu, zašto ne bi pogledali leš Anne Fritz... A onda Ivan dolazi na “genijalnu” zamisao: zašto je tako mrtvu ne bi iskoristili. U smislu jebali. Mislim, mrtva ili mrtva pijana, isti vrag, neće ona nigde, podmaži i teraj.

Javi je zgađen i uplašen, mislim, mrtvačnice nisu njegov fazon, a nije mu ni do gudre ni do pića više, samo bi da se makne. Ivan je, naravno, karikaturalni sociopata, znate već taj tip ljudi, jedan od onih ortaka koje vučete od detinjstva dalje, a ni sami ne znate zašto, pošto vas napogrešivo guraju u nevolju. Pau se lomi kojem bi se privoleo carstvu: već je u prekršaju što je nezaposlena lica uveo u mrtvačnicu, bilo koje veće sranje bi ga koštalo posla, a možda i nečeg drugog, a opet bi i on “umočio” u filmsku zvezdu, pa makar i mrtvu...

Štos je, međutim, u tome što Anna Fritz nije baš tako mrtva. Možda se posle prvog seksa neće probuditi, ali posle drugog već hoće. Ne, nije ona nekakav zombi, vampir ili nešto slično na putu osvete. Možda je više kao Isus. A zapravo najviše kao Beatrix Kiddo, junakinja film(ov)a Kill Bill. Njen prvi plan je preživeti. I jurnjava i promena lojalnosti može da počne.

I eto nas u problemu. The Corpse of Anna Fritz bi bio sjajan kratkometražni film da se držao svoje osnovne premise koju je nagoveštavao, premise o sociopatiji u društvu spektakla. Tu bi se izvukao i sa tankim, tipskim likovima koji bi makar mogli preneti neku poentu. Nije čak ni loš “twist” sa oživljavanjem leša lepe glumice, ali pitanje je šta posle. Jurnjava, nazovi-akcija, ubeđivanje i motivacija između preživljavanja, čuvanja časti i čuvanja dupeta nije rešenje. Na stranu što smo to već videli u jednostavnijoj i elegantnijoj izvedbi.

Što se pojedinačnih aspekata tiče, atmosfera je tu, hladna i klaustrofobična, da ne naglašavam koliko uvrnuta, ali to je naprosto tako kad imamo mrtvačnicu. I to u velikoj meri opredeljuje i fotografiju i montažu, pa i režiju, sve solidno, iako ne spektakularno. Slično se može preneti i na glumu: njih četvoro su ležerni koliko mogu biti, ograničeni likovima, odnosima i bizarnim sledom događaja.

Zapravo, The Corpse of Anna Fritz je film koji ćemo prihvatiti ili ne. Tu čak nije toliko pitanje medicinske korektnosti, ja recimo nemam problem sa tim. Moje kontra-pitanje je: čemu sve to? Je li nekrofilija zaista toliko šokantna da bi se samo na osnovu toga mogao “isterati” ceo film? Meni nije, pa mi The Corpse of Anna Fritz posle obećavajućeg početka ubrzo tone u besmisao. A onda se pitam čemu toliki festivalski “hype”.

Concussion

kritika originalno objavljena na: monitoru

2015.

scenario i režija: Peter Landesman (prema novinskom članku Jeanne Marie Laskas)

uloge: Will Smith, Alec Baldwin, Albert Brooks, Gugu Mbatha-Raw, Eddie Marsan, Stephen Moyer, Luke Wilson, Sara Lindsay, David Morse

Oscar sezona je prošla, ima već mesec dana kako su nagrade podeljene, ali imam osećaj da sam vam ostao dužan. Kao i prošlu godinu, i ovu je obeležila kontroverza oko odsustva manjinskih glumaca i autora na listi nominacija, a pored Straight Outta Compton i Creeda, najviše se u tom kontekstu spominjao Concussion, a naročito uloga Willa Smitha. Iako nagrada više govore o onome ko ih dodeljuje, nego kome se dodeljuju, jednostavno sam poželeo da se na primeru uverim u kvalitet celog filma i pomenute uloge.

Ako ćemo o ulozi i generalno o karijeri Willa Smitha, smatram da se mogao naći u izboru pet najboljih, recimo umesto Eddieja Redmaynea. Iako je Smith glumac sa nemalim talentom i ovo mu je verovatno uloga karijere, barem u ozbiljnom, dramskom registru, ne bih se usudio tvrditi da je izostanak nominacije neka velika nepravda. Istini za volju, prošle godine nije bilo impozantnih muških uloga, a nisam ni siguran koliko je deljenje nominacija po rasnom ključu radi “mira u kući” ispravno rešenje.

Ako ćemo o samom filmu koji ni u kojem slučaju nije loš, onda tu treba uzeti u obzir još nekoliko faktora. Najvažniji je to da je Concussion, baš kao i svi prethodni Landesmanovi filmovi za koje je pisao scenario ili ih je i režirao (Trade, Parkland, Kill theMessenger), doku-drama, odnosno dramatizacija stvarnih događaja koja se u solidnoj meri oslanja na faktografiju i otkriva nepravilnosti u američkom sruštvu. Prošla godina nam je u istom žanru donela dva superiornija filma, The Big Short i dobitnika kipića za najbolji film, Spotlight, tako da je Concussion u tom smislu došao u nevreme, iako je više nego solidan film.

Will Smith igra ponosnog doktora Benneta Omalua, nigerijskog imigranta i veoma cenjenog forenzičkog patologa u Pittsburghu. On živi mirno, povučeno i štedljivo, ide u crkvu, gde će upoznati svoju buduću ženu Premu Mutiso (Mbatha-Raw), a na poslu je u sjajnim odnosima sa nadređenim (Brooks) posvećen zadacima i detaljan u radu. Upravo će ga te osobine staviti u centar zbivanja kad na njegovom stolu završi slavni fudbaler (o američkom fudbalu je reč) Mike Webster (Morse) koji je poslednje godine života proveo kao psihički bolesnik i beskućnik. Uzrok smrti je srčani udar izazvan strujom, ali to nije razlog. Webster odaje vanjske znakove psihičkog bolesnika, ali fiziologija njegovog mozga ne govori tome u prilog. Stoga Omalu naručuje detaljne testove, sumnjajući na više manjih povreda i potresa tokom sportske karijere koji su kasnije došli na naplatu.

To se ispostavlja kao tačno, ne samo na primeru Webstera, već i na primeru drugih fudbalera koji se ubijaju po stopi omanje epidemije. Testovi su im isti, dijagnoza je ista, ali je nemoguće otkriti povredu mozga pre smrti. Da bi se išta promenilo i popravilo, NFL liga mora priznati da je fudbal makar u teoriji opasan za aktivne sportiste, što može smanjiti priliv novih snaga i urušiti celu pažljivo građenu poslovnu imeriju. Je li Omalu spreman na tu borbu? Koliko on može doprineti zdravlju ljudi? Je li on kao neko sa strane prava osoba za taj posao, bez obzira na stručnost?

Različite su stvari tu u igri. Sa jedne strane, tu se radi o pojedincu protiv sistema, bez obzira što pojedinac, odnosno pojedinci, kad se Omaluu pridruži razočarani sportski lekar Julian Bailes (Baldwin) na svojoj strani imaju nauku, a sistem se svodi na kapitalističku mašineriju nevešto zamaskiranu mitomanijom (o socijalnoj mobilnosti baš na taj način) sportom i radošću igre. Sa druge strane, to je sukob dva sveta u kojem onaj moćniji klan koristi jedva uvijene rasističke i nacionalističke komentare da bi se rešio protivnika.

Treće i najvažnije, u samom Omaluu se bore dve vizije Amerike. On insistira na onoj idealnoj, na Američkom Snu, na društvu nepokolebljive radne i stručne etike, razuma, humanizma i novih šansi. Sa druge strane je realnost, prljava, korporativna, interesno povezana, spremna da zatvara oči pred belodanim činjenicama ako joj one ne idu u prilog.

Taj veći deo filma koji se bavi Omaluovom borbom za primenu svog otkrića je zapravo jači, iako nije savršen. Treba mu vremena da počne, da uhvati ritam, ali jednom kada se to dogodi, film je vođen sigurnom rukom. Alec Baldwin potvrđuje da je možda i najbolji sporedni glumac u Hollywoodu, sposoban da finim, neprimetnim intervencijama razigrava svoje partnere, utiče na tempo i dinamiku, vedrinu ili težinu i Smithu je njegova pomoć dragocena.

Smith i inače svoje zadatke obavlja savesno, ali na njegovu karijeru svakako nije toliko uticao talenat, koliko pojedine odluke, naročito izbor projekata i građenje slike o sebi kao pre svega o zabavljaču. Sa godinama je Smith dobio na integritetu, a Concussion može označiti sretanje više prema dramskom registru i ozbiljnim ulogama. Smith je ovde dobar koliko mu je dato, afrički akcenat skida više nego solidno, sa minimalnim ispadanjem, ali čini se da ga scenario tretira kao dvodimenzionalnog lika. Pritom navodno upoznavanje sa njim i produbljivanje njegovog karaktera uzima bar četvrtinu filmskog vremena, bez zadovoljavajućih postignuća. Jednostavno rečeno, sve je već više puta ponovljeni šablon o ponosnom pravedniku. U tome najviše strada Gugu Mbatha-Raw u svojoj sporednoj, skoro robotskoh ulozi žene koja bodri.

Ali i pored toga Concussion je film vredan pažnje. Ne samo zbog sezone nagrada i kontroverze sa Willom Smithom i ljutnjom na Akademiju. To je čak i sporedno. Nije tu presudna ni sama Smithova uloga, ma koliko dobra i iznenađujuće ozbiljna bila. Ovo je film koji vas tera da razmislite o sportu, nauci, biznisu, i uopšte o sistemu. O pojedincu i etici. Naravno, nije ovo film ni blizu savršenstva, ali je zato školski primer za “po istinitom događaju”.

Mediterranea

kritika originalno objavljena u časopisu Identitet

2015.

scenario i režija: Jonas Carpignano

uloge: Koudous Seihon, Alassane Sy, Pio Amato, Vincenzina Siciliano, Davide Schipilliti, Norina Ventre

U celoj ovoj poplavi rasprava oko izbeglica i migranata sa istoka, kao da smo zaboravili da već dugi niz godina, nesmanjenim intenzitetom nesrećni ljudi dolaze i sa juga. Možemo se složiti da je rat strašna stvar i da ratno stanje direktno ugrožava osnovnu egzistenciju ljudi, ali ne zaslužuju li i ekonomski migranti šansu za pristojan život od svog rada? Ne polaze li i oni zbog toga na duga putovanja puna opasnosti? Nisu li to radili i Evropljani, pre možda nekih 100 godina, kada su išli u Ameriku i Australiju? Možemo biti prinicipijelni humanisti, ali činjenično stanje je takođe takvo da Evropa ni uz najbolju volju ne može prihvatiti sve te nesrećne i izmučene ljude odjednom, bilo da beže od rata ili od siromaštva u sopstvenoj zemlji. Isto tako, to što ne mogu svi odjednom doći, ne znači da neće pokušati, jer je u konačnici njihov život u pitanju. I eto nam krize.

Mediterranea je film koji se bavi tom trenutno skrajnutim iz medija, ali itekako aktivnom mediteranskom rutom po kojoj putuju izbeglice i migranti iz Afrike. Jonas Carpignano se čini kao prava osoba da snimi takav film, sin je Italijana i Afroamerikanke i svakako je upoznat sa problemima rasizma u Italiji. Film je razvijen iz nagrađivanog kratkometražnog filma A Chjana (2012) koji je svom autoru doneo pristup radionicama (Sundance Lab) i fondovima. Istražujući za potrebe filma, autor se upoznao sa Koudousom Seihonom koji mu je postao neka vrsta vodiča, a ne samo glavni glumac.

Seihon u Mediterranei reprizira ulogu Ayive, imigranta iz Burkine Faso koji zajedno sa Abasom (Sy) i multinacionalnom grupom ljudi polazi na put preko pustinje i mora ne bi li se domogao boljeg života u Evropi. Njih dvojica su se namerili u Italiju, u grad Rosano na jugu zemlje gde Ayiva ima strica. Na putu ih čekaju krijumčari i banditi, olujno more i čamac bez kapetana, ali čini se da njihov put nema alternativu. Ni u Italiji stvari nisu bajne, oni ne znaju jezik i mogu dobiti samo turističku, tromesečnu vizu dok im za trajniju varijantu treba stalni, prijavljeni posao, za šta im opet treba gomila dokumenata koju oni nemaju, pa su osuđeni na ilegalne poslove za siću i život u kampovima i pretrpanim kućama. Da ne pominjemo da se tu radi o punom predrasuda ruralnom i siromašnom jugu Italije i da domaće stanovništvo nije oduševljeno prilivom pridošlica, iako su se njihovi stari, isto tako očajni i siromašni, raseljavali preko pola sveta.

Hipotetički, da ja emigriram iz Afrike u Evropu, sumnjam da bi mi krajnji cilj bio Italija, a posebno Rosano, pa makar imao strica tamo. Išao bih negde gde znam jezik i gde je ekonomska situacija takva da se može pristojnije zaraditi čak i od ilegalnog nadničarenja. Zapravo, da emigriram bilo odakle, sumnjam da bih išao u Rosano. Opet, nisam ni pretpostavljao da će me put u EU odvesti do ruralnog severoistoka Slovenije koji se još nije oporavio od deindustrijalizacije, pa sam se tamo smestio i ne žalim se.

No dobro, nazad na njih dvojicu. Situacija im je, očito, teška, a čak i dobre strane, poput humanitarnog angažmana Mame Afrike (Ventre) dolaze sa tipičnom evropskom i kršćanskom poputinom u vidu pridike. Možeš dobiti tradicionalni obrok, ali za stolom moraš skinuti kapu i jaknu, ma kako ti hladno bilo jer je takav red. Njihovi mehanizmi borbe odnosno prihvatanja su različiti. Ayiva je simpatičan, vredan i pomirljiv i nada se da će ga šef Rocco (Schipilliti) zaposliti za stalno. Čak i da ima iskrenu volju da tako nešto učini, to je nemoguće, što iz tržišnih, što iz proceduralnih razloga. Abas je, sa druge strane, bundžija koji na naznaku nepravde reaguje agresijom ili sabotažom. Razvoj situacije vodi ka neredima koji su izbili u Rosanu 2010. godine i oni neće zaobići ni naše junake.

Ovakav materijal bi u nekoj hollywoodskoj obradi poslužio za “inspirativnu”, srceparajuću melodramu, verovatno sa happy-endom ili sa ultra-patetičnim tužnim krajem, ali Carpignano je odlučio da igra na drugi efekat. Glumci su prirodni u svojim ulogama i sve vreme ih prati kamera iz ruke, u njihovoj visini, što pojačava realistički dojam. Fotografiju potpisuje Wyatt Garfield, poznat po radu na vizuelno atraktivnom Beasts of the Southern Wild, a reditelj istog filma Ben Zeitlin ovde potpisuje soundtrack.

Iako je rasizam univerzalan problem, pošto je isti na primer u Americi i u Italiji, Mediterranea ne igra na kartu široke, globalne publike, nego ostaje pre svega arthouse film za treniraniju i preciznije ciljanu publiku. To je odlično iz prostog razloga što nema potrebe za kompromisima, objašnjavanjem jasnog i namigivanjem poente. Mediterranea nije film jedne određene poruke, mada se ona može bez problema iščitati, koliko film jednog iskustva, partikularnog, ali potpuno primenjivog na opšte.

Nama ostaje da se pitamo posle gledanja filma je li našim junacima sve to vredelo. Čemu emigracija, ako te tamo gde ideš dočekuju sa mržnjom, indiferentnošću ili patroniziranjem? Možda su za te novce u svojoj zemlji mogli pokrenuti neki posao i poboljšati egzistenciju. Kada bi, ne samo oni, nego svi emigranti doneli nešto iskustva, ideja i malo novca, ne bi li te afričke zemlje krenule napred? Je li zaista vredi izlagati se životnom riziku sa MP3 player, slušalice, kompjuter, mobilni telefon i ostale hi-tech igračke? Ne budimo naivni, njima je pitanje emigracije i snalaženja u Evropi često pitanje života i smrti i u tu svrhu im je siromašni jug Italije primamljiv skoro jednako kao bogati sever zemlje. Iz njihove perspektive često gladnih stomaka ni razlike između recimo Belgije i Makedonije nisu tako drastične, što smo imali prilike videti u belgijskom fudbalskom filmu Scouting for Zebras.

Vraćam se na svoje migrantsko iskustvo, koje nije bilo ni tako intenzivno, ni tako ilegalno, ni tako opasno kao njihovo. Otišao sam legalno, bez ikakvog straha od deportacije, kao pripadnik srednje klase u tamošnju srednju klasu i, što je još važnije, u relativno sličnu kulturu. Naravno, nije sve isto i nedostaju mi neke stvari na koje sam navikao, što je posledica razlika na relaciji grad – selo, ali i posledica sitnih kulturnih razlika koje umeju postati iritantno bitne. Nisam tamo gde sam sad ostvario neke impozantne uspehe, nemam čak ni stalan posao, što je možda stvar mog umetničkog senzibiliteta i snobovskih shvatanja o tome da niti je svaki posao za mene, niti sam ja za svaki posao, ali i činjenice da tamo gde sam, čak ni kad bih se više prilagodio tržišnim uslovima, svejedno verovatno ne bih našao pristojan posao, kao što ga ne nalaze ni moji susedi i drugari. Ali svejedno nemam nameru da se vraćam. To naprosto nije opcija. Otići dalje, naučiti neki novi jezik i upoznati drugačiju kulturu, možda, ali nazad nikako.

U tom smislu mi, na jednom krajnje ličnom nivou, kraj filma nikako nije seo i delovao mi je kao jedna folirantska, blazirana i patronizirajuća izjava, floskula koju bi bio sposoban izjaviti samo neko jako dobro situiran. Možda je to samo moj lični dojam, ali ne dozvolite da vam takav kraj pokvari zahtevno, ali zato snažno iskustvo koje Mediterranea ostavlja.

The Hunger Games: Mockingjay Part 2

2015.

režija: Framcis Lawrence

scenario: Petter Craig, Danny Strong (prema romanu Suzanne Collins)

uloge: Jennifer Lawrence, Josh Hutcherson, Liam Hemsworth, Woody Harrelson, Donald Sutherland, Phillip Seymour Hoffman, Julianne Moore, Willow Shields, Sam Clafin, Mareshala Ali, Jena Malone, Elizabeth Banks, Jeffrey Wright, Stanley Tucci, Natalie Dormer, Evan Ross

Evo, jedna franšiza je konačno došla do svog kraja, ovog puta stvarno. Sa njom do svog prirodnog kraja, barem u ovom ciklusu ideja, polako dolazi i ceo trend distopijskih “young adult” filmova, zapravo ekranizacija takvih popularnih romana. Sredstva su se iscrpela, publika se zasitila, sumnjam da će se neko usuditi započeti neki novi serijal. Studijima ostaje da odrade šta su započeli, završe trilogije i tetralogije i podvuku crtu. Jedno je jasno: svi ti filmovi i serijali će se nužno posmatrati u svetlu The Hunger Games i sa njime porediti.

Za razliku od prva dva filma koja su se uz sve svoje tipično blockbusterske nedostatke ipak činila svežim, sa trećim i četvrtim delom nešto ozbiljno ne štima. Prvi i logičan razlog je razvlačenje materijala da bi se od jedne, doduše obimnije knjige nekako istisnula dva filma od po dva sata i četvrt. U tom smislu je “drugi deo finalnog dela trilogije” nešto bolji i dinamičniji od svog prethodnika, ali ipak nedovoljno da bi stajao kao samostalan film. Sve se, dakle, uz manje ili više truda moglo stisnuti u jedan deo, uz preskakanje dosadnih delova i praznog hoda. Lionsgate studio bi žrtvovao nešto zarade u svrhu kompaktnijeg i boljeg serijala, oba Mockingjay filma su snimana istovremeno, ali to očito nije bio cilj.

Finansijsku logiku na stranu (franšize su navlakuša same po sebi, ako se jednom ukačimo, gledaćemo svaki sledeći nastavak), nijedan od ta dva filma ne uspeva da održi balans između akcije i pozadinske priče kao prva dva i zapravo ne uspeva da poentira. Naša pažnja se rasipa na manje bitne stvari, poput otrcanog ljubavnog trougla, sve više sporednih likova kojima je sve teže naći neku funkciju i vratolomne obrate koji avanture naše Katniss Everdeen približavaju logici kompjuterske igrice.

Dakle, pobuna se približava kraju, a Katniss (Lawrence) nije samo njeno zaštitno lice, ma koliko to de facto vođa i buduća predsednica Alma Coin (Moore) i njena desna ruka i glavni strateg Plutarch Heavensbee (Hoffman) to želeli. Na Katniss se vide tragovi umora, ali ona još nije, niti će biti spremna da se podredi tuđem višem cilju. Očajničke borbe su u toku i Katniss je sebi zadala cilj da ona lično svojim rukama (odnosno lukom i strelom) ubije predsednika Snowa (Sutherland), ali za pretpostaviti je da će i on pružiti otpor, ali i da predsednica Coin i Plutarch računaju i na taj otpor i na Katnissinu rešenost, pa oko tog mita mogu ustrojiti svoju buduću diktaturu.

Ono što bi trebalo biti borba jedne devojke same sa sobom, ali i sa celim svetom da očuva nezavisnost i lični integritet u kovitlacu događaja u kojem se našla slučajno ili voljom više sile, pretvoreno je u generički spektakl, dosta sličan onom kojem su prva dva dela oštro kritikovala. Čak se tu ne radi ni o ljubavnom trouglu koji je razrešen odmah na početku filma, koliko o formuli “red akcijanja, red torokanja”, ređe kontemplacije, a češće rekapitulacije viđenog. Neke od tih epizoda skreću ka klasičnom SF-u, neke čak i prema hororu, i to bi verovatno bolje izgledalo u nekom drugom filmu. Mračna atmosfera je održana, likovi ginu kao na pokretnoj traci, među njima i epizodisti za koje smo se već na neki način vezali, na ekranu i van njega, rat je pakao, a i ono što dolazi posle njega.

Sad, tih epizodista je ionako previše da bismo ih sve uredno ispratili, a autori jednaostavno osećaju potrebu da ih daju, pa makar u ne baš potrebnim cameo ulogama. Tako će Stanley Tucci kao nekadašnji voditelj Caesar imati samo jedno “uključenje” kao čitač vesti, Effie (Banks) možda dve-tri potpuno nepotrebne scene da se pokaže u stilu “i ja sam tu”, a ekipa nekadašnjih pobednika, uključujući tu i Katnissinog mentora Heymitcha (Harrelson), popunjava kvotu što preživelih, što poginulih u akciji. Nije da pojedine scene nemaju svojih čari, kao cinični odmak od celog tog marketinškog koncepta “ptice rugalice” koji demonstrira Johanna (Malone) ili standardno zlobni predsednik Snow, pa čak i cinični Heymitch, ali to svejedno nije dovoljno.

Jedna od čari prva dva The Hunger Games filma je bila i ta da je franšiza rasla zajedno sa Jennifer Lawrence kao svojom glavnom zvezdom. U prvom filmu, ona je bila glumica koja obećava i koja je izabrana zbog svoje uloge u indie filmu Winter's Bone. U drugom je već bila “oscarovka” i jedna od većih hollywoodskih zvezda u datom trenutku. Već u trećem je evidentno da je ona ulogu Katniss prerasla i da joj to nije izazov. Što se franšiza tiče, ima je u Marvelu. Što se glumačkih zadataka tiče, Katniss je ispod njenog sadašnjeg nivoa. To, naravno, ne znači da Jennifer Lawrence neće izvesti poneki fascinantan trik, makar jednim jedva primetnim gestom, ali to je otprilike sve što može izvesti u cilju izdizanja lika.

Ma koliko ja nju voleo, cenio i rado gledao, ona ipak nije razlog zašto sam pogledao ceo The Hunger Games serijal, iako sam već negde na drugom delu predviđao u kom pravcu će ići i bio uglavnom u pravu. Nije to bila ni stidljivo natuknuta politička pozadina filma, u smislu rasprave između diktature i revolucije, te revolucionarne pravde i sistemskih rešenja. Nije razlog ni poduža lista dobrih i vrhunskih glumaca u epizodnim ulogama (čak sam razočaran sa ulogom koju je ostvarila Julianne Moore).

Razlog je Phillip Seymour Hoffman i njegov filmski testament. Iako je od njegove smrti prošlo već više od dve godine, teško se navikavam da ću ga od sada gledati samo u stari(ji)m filmovima, ne i u potpuno novim. Bio je odličan glumac, ni u jednoj ulozi loš i lenj, nikad nije otaljavao. Bio je pamtljiv i činilo se da zaista uživa u glumi. Ova dva franšizna filma su njegova poslednja dva. Dobar je on, čak odličan, onoliko koliko je to moguće. Koliko to franšiza dozvoljava. Možda je ovakva glumčina zaslužila impozantniji film za testament. Znam samo da mi njegovo prisustvo u filmovima jako nedostaje.

Grandma

2015.

scenario i režija: Paul Weltz

uloge: Lily Tomlin, Julia Garner, Judy Greer, Marcia Gay Harden, Sam Elliot, Nat Wolff, Elizabeth Pena, Laverne Cox

Već od starta osećamo haos i emocije, radost i gorčinu, dramu i smeh. Starija feministkinja i pesnikinja Elle (Tomlin) koja je nekada bila relativno poznata ličnost (danas bi više bila opskurna referenca nego legenda) i pionir borbe za građanska prava prekida vezu sa dosta mlađom, lepom i inteligentnom ženom Oliviom (Greer). To čini na posebno brutalan način uz uvrede koje možda zvuče lažno i forsirano, ali mogu rezultirati time da potonja više ne želi čuti za nju. Posle odlazi pod tuš i plače, oblači onu smešnu akademsku odoru sa sve nakrivljenom kapom i gleda stare slike. Elle je stara i izmučena, kasnije saznajemo da je pre nekog vremena sahranila partnerku sa kojom je živela prethodnih 38 godina i da je upitno ima li još snage za još jednu ljubav i je li njena ljubav nešto što drugoj ženi treba. Elle čovekoljublje maskira cinizmom i mizantropijom i to nije tako redak manir. O tome će biti još reči, uz jednu od potentnijih šala u filmu.

Elle će iz samosažaljivog sna probuditi njena unuka Sage (Garner) koja joj se na kućnom pragu pojavljuje nenajavljena i u problemima. Sage je tinejdžerka, trudna i dekintirana, pa od svoje bake traži pomoć. Nevolja je u tome što je i baka bez prebijene pare, poplaćala je dugove i iseckala kreditne kartice. Zaostali honorari će joj stići, ali novac za Sagein abortus je potreban odmah. I njih dve kreću u potragu za novcem (stare usluge, ponude i potraživanja) na jednodnevni urbani road-trip...

U seriji gorko-slatkih, smešnih i potresnih epizoda njih dve će pokušati da namaknu novac. Reč je o svoti od 600 dolara za koju se Elle žali da je previsoka, pritom zaboravljajući na svoju naivnost da će plaćanjem dugova odjednom dobiti čist početak u životu. Na mestu klinike za besplatnu pomoć devojkama u nevolji nikao je kafić sa preskupom lošom kafom u kojem je retkim posetiocima i mutavom šankeru neprijatno da se o abortusu uopšte govori. U toj sceni Paul Weltz pozicionira svoj stav o temi i licemernom odnosu američkog društva po tom pitanju: o tome je najbolje ne govoriti, iako je jasno da je to po pravilu poslednja opcija tim nesrećnim ženama, samo po sebi neprijatno iskustvo, u krajnjoj liniji i elementarno ljudsko pravo.

Weltz će u možda najsnažnijoj sceni filma pustiti i drugu stranu da dođe do reči, inteligentno, odlučno, ali nikako militantno. Tu stranu predstavlja Karl (Elliott), muškarac sa kojim je Elle imala prošlost. Sve počinje kao reminiscencija na srećne dane, uz malo nepoverenja i podjebavanja (otkrićete zašto) i hvalisanja ko je šta postigao i zašto. Njemu finansijski nije problem da pozajmi taj novac, ali jeste u moralnom smislu i to sa vrlo dobrim razlogom. Zapravo ta scena, najduža u filmu, u kojoj glumci briljiraju je svojevrsna post-festum analiza 60-ih godina prošlog veka i zajedničkih iskustava, dobrih i loših, onih koja se ponavljaju i onih koja se izbegavaju, baby-boom generacije.

Na to se nadovezuje i generacija između bake i unuke, u vidu kćerke, odnosno majke. Ona se u ovom slučaju zove Judy (uz neizbežnu referencu na Judge Judy) i igra je Marcia Gay Harden. Ta generacija je borbu za prava zamenila borbom za novac, a toliko poželjna odgovornost kao kontra hippie-raskalašnosti je zapravo šefovanje po svaku cenu. Između ostalog, ta srednja generacija je u svom materijalističkom solipsizmu odgovorna za to da mlađi moraju da se snalaze sami i da zapravo ponavljaju borbu svojih predaka, pritom bolje poznajući pop-kulturnu triviju nego klasike feminizma. Nije ni bitno ko je u pravu, suština je da su odnosi narušeni.

Ostatak epizoda na tom putu nisu tako moćne, ali su pratljive, nenametljive i govore o ljudskoj dobroti, ljubavi ili sebičnosti. Urađene po kanonima indie kinematografije, nisu samo vezivno tkivo, već prilika da glumci, kako glavni, tako i epizodni, briljiraju. Uopšte, glumačka podela je genijalna. Tu ne govorim samo o Marcii Gay Harden, opravdano na granici karikaturalnosti poslovne žene koja nema vremena, niti o senzualnosti Judy Greer. Naravno, Nat Wolff je apsolutno genijalan izbor za ulogu ljigavog dečka, kao što Julia Garner savršeno utelovljuje sliku i priliku svoje zbunjene generacije rastrzane između projekcija boljih prošlosti prethodnih. Sam Elliott donosi jednu od svojih karakterističnih epizoda, samo što za njegovu potpisnu bezbrižnost vidimo da je maska koja skriva povređenu sujetu, pa je njegova uloga utoliko snažnija, rekao bih čak jedna od boljih u njegovoj karijeri.

Grandma je ipak film Lily Tomlin. U svojoj prvoj glavnoj ulozi nakon 27 godina i Big Business, ova velika glumica pokazuje zašto je unikat. Nema tu poze i jeftinog foliranja, ona grabi u emotivne dubine, jednako hrabro kao 70-ih. Svaki njen lik, ma koliko epizodni bio je za pamćenje. I ako mi je za neku glumicu žao da se nikada zvanično nije probila u prvu ligu, pa je zato i zbog svoje atipičnosti osuđena na epizodne uloge i na televiziju (njena epizoda u Homicide: Life on the Street je remek-delo), onda to važi za nju. Ovde nosi ceo film, snažno i suvereno.

Iskreno, nisam verovao da će ovakva filmčina izaći iz radionica Paula Weltza. On je u principu svaštar, najčešće u komičnom registru. Njegovi prethodni filmovi nisu neka sjajna referenca. Sa American Pie (koji je režirao zajedno sa bratom) je pokrenuo unosnu franšizu i unapredio žanr seksualno opterećene teen komedije. About a Boy je bila pristojna konfekcija, ali Weltz nikada nije iskočio iz tih okvira. Pored nešto osrednjih, nepamtljivih filmova, režirao je i Little Fockers. Da li se mi tu zezamo?

Grandma je potpuno drugačija priča. Smeh dolazi prirodno, ne muze se po svaku cenu. I taj smeh ima ozbiljnu podlogu, i to u vrlo vitkom formatu od 80-ak minuta. Najčudnije od svega, Grandma deluje kao savršeno ženski film, kao da muški autor to nije ni dirnuo. Izgleda da Weltz razume stvari koje mu nisu dostupne iz prve ruke: kako je to biti žena i još pritom lezbejka i zašto je feminizam jedini put do slobode. Grandma je školski primer dobrog i promišljenog filma.