A Night in Old Mexico

2013.

režija: Emilio Aragon

scenario: William D. Wittliff

uloge: Robert Duvall, Jeremy Irvine, Angie Cepeda, Luis Tosar, Joaquin Cosio

Priznajem, fora je videti Roberta Duvalla u glavnoj ulozi, iako je, i pored Oscara za glavnu ulogu, najbolje upamćen kao epizodista. Da mu je Lt. Col. Killgore (Apocalypse Now) jedina uloga, već bi imao moje doživotno i maksimalno poštovanje. A Night in Old Mexico je Duvallova saradnja sa scenaristom Wittliffom sa kojim je zajedno ostvario hvaljenu, a meni dosadnjikavu western mini-seriju Lonesome Dove (1990). Duvall se u poslednje vreme specijalizirao za western i neo-western uloge ostarelih kauboja i rančera koji prosipaju komadiće mudrosti iz stihova country pesama.

U ovom filmu bi situacija bila slična da se Wittliff zapravo potrudio da uradi karakterizaciju likova i nekakav scenario koji nije sastavljen od samih klišeja iz više žanrova. Nakon uvodne scene u kojoj dvojica dripaca ubiju i opljačkaju tipa, upoznajemo Duvalla kao Reda, starog rančera kome se banka sprema da oduzme sve. Jasno nam je da je Red neopevana budala koja ide okolo i vređa ljude, kako slučajne prolaznike, tako i ženu iz susedstva koja se brine o njemu. U nekom trenutku on reši da mu je dosta sranja, prisloni revolver na glavu, ali ne uspe da stisne ni petlju ni obarač. U pravi čas se pojavljuje Gally (Irvine) i predstavlja mu se kao njegov unuk.

I film skreće u “bonding time”, sa jedne strane imamo dedu kojeg treba zatvoriti u starački dom i kljukati sedativima da se smiri, a sa druge uštogljenog unuka u lažnoj kaubojskoj odeći koja izgleda kao kostim za gay paradu. I njih dvojica odlaze u “Stari” Meksiko (Red insistira na tom terminu, ali ipak nije toliko star da New Mexico smatra delom Meksika) da bi se deda proveo po poslednji put u životu. Familijarna melodrama će, očekivano, opaliti još jednom u “zgodnom” trenutku.

Ako ste se pitali šta je sa onom dvojicom dripaca sa početka, njih će Red i Gally pokupiti kao stopere, pa ih ostaviti pored puta. Dripci će ostaviti torbu punu love u autu (vrlo ubrzo će i izginuti u već nekom obračunu), a ta torba će poslužiti kao, pogodili ste, pokretački motiv za jurnjavu sa meksičkim krimosima...

U međuvremenu će se Red i Gally vući po nekom meksičkom gradu koji je, kada je zgodno, veliki kao neki San Francisco u kojem žurka nikad ne prestaje, a kada je zgodno mali toliko da se likovi mogu naći posle petominutne vožnje. Njih dvojica će se svađati, prepirati, ići na kurve i tekilu, šta već rade Gringosi u Meksiku. Tu će i upoznati lepu pevačicu / striptizetu u noćnom klubu (Cepeda), a ona će se, neočekivano, zaljubiti u nadrkanog polu-dementnog starkelju. Naravno, i razni krimosi će juriti lovu i sve će teći prema klišeiziranom kraju.

Duvall je u pristojnoj formi, bilo za komičnu, bilo za lagano tragičnu notu koju ima njegov lik. Problem je što je dijalog kretenski drven, a monolozi dugi i besmisleni, pa Duvall, hteo to ili ne, deluje kao pajac. Jeremy Irvine ne dobija priliku da pokaže svoje glumačke mogućnosti i sve vreme je nešto između “mokre krpe” i blentavog klinca koji nema pojma o životu. Angie Cepeda dobro izgleda i u svaku rečenicu ubacuje psovku, i to bi bilo to. Tosar i Cosio su klišeji zlikovaca i pograničnih krimosa, ništa bitno.

Iskreno, kada sam čitao prve kritike, nisam očekivao ništa posebno. A Night in Old Mexico je mogao da bude relativno simpatičan film sa lagano kultur-rasističkom notom o dvoje ljudi koji u toku jedne noći doživljavaju zgode i nezgode i zbližavaju se. A Night in Old Mexico pravi nekoliko kardinalnih grešaka, likovi su antipatični, njihovi razgovori nerealno glupi, i ceo film je neverovatno dosadan. Pored toga, iako krade masu klišeja iz nekoliko žanrova, nije baš najjasnije koji od nekoliko aspekata treba da dominira. Tu su u jednakoj meri zastupljeni i “nightmare logic” i komedija i ljubavna priča i porodična drama i neo-western i neo-noir, sve smućkaj pa prospi.

Reditelj Aragon očito nema iskustva (ovo mu je drugi film koji režira) i ne uspeva da pronađe svoj glas, nego prosto realizuje očajan scenario. Wittliff nije ni nepoznat ni loš scenarista, ali njegova specijalnost su pitoreskne dramice širokog zamaha tipa Legends of the Fall. Očito da se ne snalazi kada piše nešto što bi u teoriji moralo biti dinamičnije.

Omar

2013.

scenario i režija: Hany Abu-Assad

uloge: Adam Bakri, Leem Lubany, Samer Bisharat, Iyad Hoorani, Waleed F. Zuaiter

Izraelsko-palestinski konflikt je sveprisutan u kinematografiji. Više nije ni stvar u hollywoodskim politički korektnim limunadama ili otvorenim pamfletima od filmova, niti u evropskim “bleeding heart” dramuljinama na manje ili više istim osnovama kao kod američkih kolega. Sve češće se, i sve jasnije i glasnije, čuju glasovi sa terena, iz Izraela, Palestine i okolnih zemalja. Ti glasovi mogu biti difuzni i dosta zavise od autorovog ugla gledanja, a njihov primer zavisi, pak, od gledaočevog ugla. Waltz With Bashir, Ajami, The Attack (da pomenem samo neke) nisu nimalo nepoznati filmovi, pre svega festivalskoj, arthouse i politički aktivnoj publici.

A kada se o takvim filmovima govori, ne sme se izostaviti Abu-Assadovo ime. On je autor već jednog filma sa oscarovskom nominacijom, i jedinog palestinskog filma sa takvim rezultatom, Paradise Now (2005). Nakon neuspele hollywoodske avanture, vratio se na domaći teren i snimio Omara, sa jednakim rezultatom.

 

Ono što se ne sme zaobići u ovom uvodnom izlaganju je čudna vremenska podudarnost sa izraelskim “parnjakom” Bethlehemom, sa kojim Omar deli neke od tema: izvazove svakodnevnog preživljavanja (teško se to može nazvati životom) na Zapadnoj Obali i procepom u koji upadaju lokalci koji su naterani da rade kao doušnici izraelskih snaga. Dva filma se razlikuju pre svega po uglu gledanja, Bethlehem makar nedovoljno uspešno pokušava da ponudi izbalansiranu panoramsku priču, dok je Omar mnogo intimnija i distinktivno palestinska priča. Druga razlika je žanrovska izvedba, Bethlehem je pre svega triler, dok je Omar (melo)drama. Treća razlika je razlika u opsegu, izraelski film se, makar u najgrubljim crtama, bavi politkom i palestinskim političkim strukturama, dok se palestinski film ne pomera dalje od vizure svojeg naslovnog junaka.

On je Omar (Bakri), pekar po struci i vikend-borac za slobodu (ili terorista). Nije on nešto organizovan, on visi sa još dvojicom drugara, Tarekom (Hoorani) i Amjadom (Bisharat), i njih trojica planiraju da snajperom ubiju jednog ili nekoliko vojnika u obližnjoj kasarni. Kasnije ćemo saznati da su oni povezani sa Al-Aqsom, ali u pitanju je beznačajna i zakutna ćelija. Pored toga što šljaka, preskače zid koji deli dva kvarta ili dva susedna grada i trenira terorističke veštine, Omar se tajno sastaje sa Nadiom (Lubany), Tarekovom mlađom sestrom i sa njom sanja o boljem životu, ali nijedno od njih dvoje u to baš i ne veruje.

Stvari odlaze u kiselinu kada trojica zgubidana izvedu svoj blentavi napad. Koliko sutradan, Omar biva uhvaćen. Nekoliko dana kasnije, iako odbija da izda svoje saborce, Omar biva nasamaren od strane izraelskog obaveštajca Ramija (Zuaiter) maskiranog u arapskog zatvorenika. Rastrzan između lojalnosti prijateljima i želje za slobodom, Omar teška srca prihvata saradnju, a istovremeno o svojim koracima obaveštava svoje drugare kako bi postavili zasedu i napali policajce koji su došli da ih uhapse. Stvar će poći po zlu i Omar će ponovo završiti iza brave, i ponovo će biti stavljen u možda i grđu situaciju, jer će ga uceniti sa onim na šta je najslabiji.

 

A to je Nadia. I njegov odnos sa njom polako propada, jer ona pomalo i veruje u glasine da je Omar postao kolaboracionista. Uostalom, svi u to veruju. Zato će se Nadia okrenuti Amjadu, što će pokrenuti dalju i dalju melodramu. Ne bih dalje prepričavao, reći ću samo da je na rubu telenovele, i da možda nisam najbolje pohvatao ko tu kome šta.

Ljubavna priča ima “shakespearovske” zamahe, ali, po mom mišljenju, to nije najjači kvalitet filma. On leži u “down to earth” perspektivi svakodnevnog života. Ona je prisutna od početnog kadra sa išaranim zidom kao asocijacije na berlinski u kasnoj fazi, ali i metafore za veštačke podele među ljudima, narodima, prijateljima, životima. Okupacija je grozna i traje jako dugo, toliko da već generacije sa njom žive i pokušavaju da se snađu. Da se ožene, da se zaposle, da zarade, da sagrade kuću, sve vreme se boreći protiv te okupacije. Oni se s njom bore u sebi, čuvajući svežinu duha, a i otvoreno, pokušavajući da naprave štetu okupatorima, bilo napadima, bilo terorističkim zasedama, bilo prostom građanskom neposlušnošću. Ono što možda ne shvataju, a možda ne prihvataju, je činjenica da imaju jako slabe karte, da protivnik to zna i da na duge staze ne mogu nikoga izblefirati. U takvom svetu male dnevne pobede ne znače gotovo ništa. Igra je nameštena i oni su izgubili. Čak ni pitanje lojalnosti cilju ili lojalnosti prijateljima nije centralno, ako ne izda jedan, izdaće drugi i to isključivo iz sebičnih interesa.

 

Realističnosti i iskrenosti filma doprinosi vešta fotografija koja sjajno hvata urbanu vrevu Zapadne Obale i stavlja je u kontrast sa golim brdima, linijama razdvajanja i ogradama od bodljikave žice. A Abu-Assad sjajno bira glumačku postavu sastavljenu većinom od naturščika i polu-profesionalnih glumaca. Oni su vrhunski ležerni u svojim ulogama, ali pitanje je koliko oni variraju sebe tu. Jedini profesionalac je američki filmski i televizijski glumac Waleed F. Zuaiter koji maestralno igra agenta Ramija. Abu-Assad je vešt reditelj i ume da nam izazove emocije za svoje likove.

Problem je, međutim, u strukturi filma. Ljubavna priča i “soap opera” razvoj događaja ga potpuno preuzima i poništava druge aspekte. Omarov odnos sa Ramijem je veoma “sketchy”, te se doima neiskrenim. Uostalom, svi likovi nemaju više od dve-tri izražene osobine. A ni izrazito anti-izraelski stav koji se ničim ne dovodi u pitanje tokom filma neće baš svima prijati. Ali i pored toga, Omar je jedan od onih filmova za koje vam neće biti žao da ih pogledate. I svakao je primer filmske veštine u priličnoj meri.

Bethlehem

2013.

režija: Yuval Adler

scenario: Yuval Adler, Ali Wakad

uloge: Tsahi Halevi, Shadi Mar'i, Hitham Omari, Tarik Kopty, Yossi Eini

Bliskoistočni konflikt je kompleksan, a posebno je kompleksan onaj između Izraela i Palestine. Mi sa strane na to najčešće gledamo onako kako nam to mediji serviraju u kratkim crtama i sa senzacionalističkim naslovima o pojedinim događajima ili incidentima. Naš utisak je da je to klasična definicija rata kao oružanog sukoba naroda. Ako se malo udubimo u to i potražimo više informacija, jasno nam je da to nije tako jednostavno.

Prvo, izraelsko društvo je izrazito kompleksno, etnički, verski, ekonomski i politički. Toliko je kompleksno da ne postoji jasan “mainstream”, više nekakva fragilna ravnoteža dogovora i kompromisa koja sprečava da se ceo politički sistem uruši. A ni Palestinci nisu nekakva monolitna nacija, teritorija im je izdeljena na nekoliko krpica, a politička situacija je na ivici građanskog rata. Fatah, Hamas, Al-Aqsa i PLO nisu samo “random” nabacani termini, već političke, paravojne i terorističke snage u oštrim međusobnim sukobima koji su samo za nijansu blaži od akcija protiv Izraela. Koga zanima, neka sam pročita, objašnjavanje bi trajalo predugo.

U takvoj situaciji je Bethlehem prvo jako podigao očekivanja kao film koji se detaljno bavi tematikom izraelsko-palestinskog konflikta, a pritom nudi balansiranu (ili sasvim malo pro-izraelsku) perspektivu zahvaljujući zajedničkom scenariju izraelskog reditelja i palestinskog novinara. Otprilike u isto vreme se pojavio i Omar, koji je i dobio nominaciju za Oscara, koji se sličnom temom bavi više iz palestinske perspektive. Očekivali smo detaljan portret ratnog i političkog sukoba ispričan kroz ljudsku priču sa terena o odnosu između izraelskog obaveštajca Razija (Halevi) i palestinskog mladića Sanfura (Mar'i).

 

Kompleksnost smo dobili, ali ne tamo gde smo je tražili. Bethlehem je previše složen film za svoje dobro, bavi se brojnim temama i ne uspeva svima da se posveti u dovoljnoj meri, niti dovoljno kvalitetno za svojih 90 minuta. Sam kostur filma je klasičan proceduralni i špijunski triler o obaveštajcu i mladom doušniku između kojih se razvija i ljudski odnos. Samo okruženje rata je dekor koji nam donosi nekoliko vrhunskih potresnih scena, ali ga je skoro sasvim moguće zanemariti i zameniti. Osnovnu priču je moguće sa vrlo malo prepravki smestiti u nekakav Baltimore i napraviti od nje klasični krimić o policajcu, doušniku, nadrkanim šefovima, korumpiranim političarima i naoružanim bandama, bez ikakve garancije da bi to bilo genijalno kao The Wire.

Dakle, Razi i Sanfur imaju veoma poseban odnos koji je počeo kao profesionalan, ali se razvio u čudnu varijantu mentorskog odnosa na granici familijarnog. I taj odnos ih definiše. Razijev posao je ugrožen zbog toga što je njemu Sanfur više od pukog doušnika, čak više od vrednog projekta na kojem je mukotrpno radio i što će učiniti sve da zaštiti klinca. Sanfur je u odnos ušao kako bi pomogao svojoj familiji, ali u njemu vidi i mogući izlaz kad se sva sila sranja i internih među-palestinskih sukoba sruči na njega. Ni Razi ni Sanfur nisu do kraja iskreni jedan prema drugom, jer Razi ima naređenja koja su usmerena na brze, ali kratkoročne rezultate, a njegova vizija je da Sanfur uznapreduje u bilo kojoj od palestinskih terorističkih struktura i ostane doušnik. Sanfur, sa druge strane, neće hteti da izda svog brata, vođu lokalne ćelije Al-Aqse koji je počeo da se njuši i sa Hamasom.

Jasno je da su obojica u procepu, ali Sanfur je ipak malo više na nesigurnom terenu jer iz dana u dan rizikuje život. A stvari se komplikuju kada pukne bomba u Jerusalimu iza koje stoji Sanfurov brat. Neki od Sanfurovih problema su čisto tinejdžerski i hormonalni: želi dokazati barabama da nije pička, želi sakriti od oca da je ranjen zbog opklade i da beži sa posla da bi se malo đilkošio, malo igrao teroriste, a malo drukao stanje na terenu. Neki nisu nimalo naivni, pa tako imamo pitanje lojalnosti, inteligencije i procene s kim je bolje plivati u veoma zajebanoj situaciji.

 

A situacija je takva da izraz “zajednički neprijatelj” znači veoma malo. Lokalne vlasti žele da pregovaraju o miru i ne žele terorističke ispade. Pregovori o miru su samo paravan da se pokupe donacije od Amerikanaca i Evropljana koji na taj način peru ruke i savest zbog podsticanja sukoba pre mnogo vremena. Scena u kojoj lokalni politički moćnik pita volinu iz Al-Aqse prigodnog nadimka Tyson šta misli o pravima žena, jer Belgijanci nude neke pare za otvaranje kancelarije, a ovaj tupo odgovara da su prava žena jako važna je strašna koliko i smešna. Sa druge strane imamo militante, lokalnu ćeliju Al-Aqse koju preuzima beskrupulozni beduin Badawi (Omari) koji ima komplekse niže vrednosti i želi da se dokaže (beduini su nomadi i među Arapima imaju status otprilike kao Romi u Evropi), priznaje samo osvetu kao metodu političkog delovanja, finansira se reketom i sa svojom bandom patrolira naoružan. U priču se ubacuje i Hamas koji nema značajnu ulogu u Bethlehemu, ali pokušava da je stekne, što dovodi do možda najjače scene u filmu, kada se dve naoružane bande u bolnici otimaju za truplo poginulog “mučenika”.

Treća scena za pamćenje je Razijeva i odvija se u izraelskoj bolnici kada on, ranjen, pokušava da vrbuje jednog starog Arapina da mu bude doušnik preko partije tavle (arapska društvena igra nalik na “checkers”). Dijalog je možda otrcan i školski, možda čak i patetičan, ali sasvim nedvosmisleno pokazuje koliko je doušnička pozicija opasna. Od ranije znamo da Razi ima armiju doušnika koju je nečim zadužio ili pridobio nekakvom manipulacijom i potencijalno je odgovoran za groznu smrt velikog broja ljudi koje on sve ljigavo oslovljava sa “habibi” (“prijatelju”).

 

Bethlehem je ambiciozan, ali neujednačen film, a utisak je da su akcenti malo promašeni. Odnos između Razija i Sanfura je zamišljen kao emotivniji deo filma, ali ta emocija se čini neiskrenom, melodramatičnom i patetičnom. Njihov odnos je kompleksan, ali dosta često klizi ka generičkim dijalozima i nespretnim rešenjima. Sa druge strane, scene emotivnog naboja su ubačene u delove koji se bave sukobom. Tu je scena lova na Sanfurovog brata i nasilnih palestinskih demonstracija, pa čak i otvorenog napada na izraelske vojnike i pomenuta scena u bolnici. Takve scene su svakako bonus, ali čini se da rade protiv originalne ideje filma. O ambicioznosti govori i naslov koji ima dvojako značenje. Sa jedne strane, to je trenutni geografski pojam na Zapadnoj Obali večito stisnut između različitih interesa različitih grupacija, a sa druge strane to je pojam iz naše kolektivne memorije. Način ponašanja i dimenzije osvete se nisu pomakle od Starog Zaveta.

U svakom slučaju, Bethlehem je sasvim dobar film, pogotovo za prvenac, i to čoveka kojem filmska režija nije primarno obrazovanje (Adler je inače dokror filozofije). Korektno je snimljen i podnošljivo odigran, ima solidnu strukturu i drži napetost sve vreme. Problem je što je mogao biti i bolji, što su očekivanja od takvih postavljena visoko, možda zahvaljujući Ajamiju (2009). Pristrasnost je toliko sitna da ju je moguće progutati, pa čak je moguće zanemariti silnu generičnost u odnosu dvojice glavnih likova, ali problem je u tome što je Bethlehem nedovoljno informativan po pitanju izraelsko-palestinskog i posebno unutar-palestinskog sukoba. Ko je te stvari pratio, u filmu neće otkriti ništa novo, a ko nije detaljno pratio, teško da će biti šokiran i zapanjen novim saznanjima. Sve u svemu dobar film, ali ne i odličan.

Devil's Knot

tekst originalno objavljen na www.fak.hr

2013.

režija: Atom Egoyan

scenario: Paul Harris Boardman, Scott Derrickson (po knjizi Mare Leveritt)

uloge: Colin Firth, Reese Witherspoon, Dane DeHaan, Mireille Enos, Kevin Durand, Elias Koteas, Stephen Moyer, Amy Ryan, Alessandro Nivola, Bruce Greenwood, James Hamrick, Kristopher Higgins, Seth Meriweather, Andrew R. Kaplan

Devil's Knot nije zapravo loš film u klasičnom smislu te reči, pre se može opisati kao pogrešan i nepotreban. Naime, u pitanju je igrani film po istinitom događaju koji ne koristi prednosti formata (mogućnost da jasnije izrazi stav o samom događaju ili ga dovede u vezu sa nekom širom pojavom i tako ponudi novu perspektivu) i koji ne može da se odlepi od pristupa doku-drame. Tom pristupu ništa ne fali, ali ovde je u pitanju zaista poznat slučaj koji je praćen u svim medijima, o kojem su napisane brojne knjige, snimljeni dokumentarci i “true crime” emisije, slučaj koji je podigao na noge i oštro podelio Ameriku.

U pitanju slučaj tzv. West Memphis trojke, trojice mladića koji su navodno ubili tri osmogodišnja dečaka, vezali im ruke i bacili ih u potok u šumi. Damien Echols (Hamrick), Jessie Misskelley (Higgins) i Jason Baldwin (Meriweather) su žrtve čuvene “satanističke panike”, opasne gluposti koju su izmislili američki sveštenici krajem 80-ih i početkom 90-ih godina, a koju je oberučke prihvatila policija i javnost. Panika se najbolje može opisati kao sumanuta teorija da po mirnim američkim gradićima postoje ćelije satanista koji izvode rituale i ubijaju ljude. Najčešće su to bili momci i devojke koji su pokazivali srednji prst klerikalnoj sredini tako što su slušali metal, oblačili se u crno i bili bezobrazni. Takvi kakvi su, Damien, Jessie i Jason su idealni kandidati da im se nakrpi ubistvo koje nisu počinili. Oni će upasti u mrežu primitivizma, netolerancije i inercije sistema iz koje će se tek nakon 18 godina zatvora izvući.

 

Sam film uglavnom prati događaje oko istrage i suđenja. Centralna figura je istražitelj Ron Lax (Firth) koji besplatno pomaže advokatima odbrane. Isprva je njegova motivacija samo politički stav, protivljenje smrtnoj kazni, iako vrlo malo sumnja u krivicu momaka. Kako njegova istraga napreduje, postaje sve više uveren da policijska istraga nije bila samo šlampava (bilo je u opticaju i boljih osumnjičenih od navodnih satanista – očevi dvojice dečaka, dve lokalne barabe i misteriozni stranac koji se blatnjav i krvav pojavio u baru tog usudnog dana – ali niko od njih nije ozbiljno istražen), nego i tendenciozna i zlonamerna, sa sve lažnim svedocima i dokaznim materijalom, te namernim zatrpavanjem tima odbrane sa irelevantnim dokazima. Dodajmo na to i porotu sačinjenu od priprostih ljudi, pritisak lokalne zajednice i sudiju koji je popustljiv prema tužiocima, ali ne i prema odbrani, pa je jasno da je suđenje trojici tinejdžera - navodnih satanista najviše ličilo na lov na veštice.

 

Samo suđenje je veoma nalik na brojna filmska suđenja, sa malim odmakom da nije u pitanju tipična “justice hero” priča. Zato ćemo se u pozadini suđenja upoznati sa meštanima, ožalošćenima, besnom ruljom i nesposobnom policijom. Ipak, za razliku od Egoyanovog najprominentnijeg The Sweet Hereafter (1997) koji se bavi traumama lokalne zajednice nakon nesreće školskog autobusa, ovde Egoyan ne ulazi preduboko u unutrašnji svet svojh likova, nego daje relativno plitku panoramsku sliku. Tu su bolom shrvana majka (Witherspoon) i dominantni očuh jednog od ubijenih (Nivola) koji se malo čudno ponaša, otac drugog ubijenog dečaka (Durand) koji koristi medijsku pažnju i dodaje ulje na vatru panike, muljatorka (Enos) koja servira policiji prigodna lažna svedočenja da sačuva svoju kožu i Damienov bivši “parole officer” (Koteas) koji Damienovo tinejdžersko-pobunjeničko brbljanje uzima kao nepobitni dokaz za satanističku aktivnost, kao i jedan od lokalnih dilbera (DeHaan) koji možda ima veze sa ubistvom, a možda i ne. Tu su još sveštenik, šerifi, televizijske ekipe i ogorčena rulja.

 

Od svih silnih likova i odličnih glumaca kojima su uloge poverene skoro niko ne dolazi do izražaja. Firth i Witherspoonova su najzastupljeniji u filmu i imaju makar nagoveštaj karaktera, dok su ostali uglavnom karikaturani. Firth čak ima i pozadinsku priču, istina prepunu opštih mesta o razvodu, usamljenosti i idealima. Naprosto, likova je previše i jedan drugog guše, pa nam nije previše stalo do njih i njihovih sudbina, samo bi morali biti snimljeni u tipičnom “talking head” maniru i potpisani, pa bi Devil's Knot u potpunosti izgledao kao televizijski specijal na temu West Memphis trojke.

Ono što o filmu donekle popravlja utisak je zanatska veština sa kojom je snimljen. Kadrovi su sjajno posloženi i oslikavaju emocije likova, a scena pretraživnja šume pre nego što su otkrivena tela dečaka slučajno ili namerno podseća na antologijsku pretragu polja iz Egoyanovog legendarnog filma Exotica (1994). Dobar vizuelni identitet je podvučen sa sjajnom tonskom shemom i obiljem zvukova prirode.

 

Kao što sam na početku rekao, muči me koncept filma. Za doku-dramu suviše brzo prolazi kroz sve aspekte zločina,istrage i suđenja, pa će neupućenom gledaocu biti teže pratljiv. Sa druge strane, nekome ko poznaje slučaj Devil's Knot ne nudi ništa novo i nepoznato, nego samo ponavlja poznate stvari i ostaje inferioran prema dokumentarcima na istu temu. Egoyan je dosta liričan autor i često slika ljudske patnje i zablude, i svakako je autor sa znanjem i stavom, sposoban da se savršeno artikulirano izrazi, ali ovde to ne čini. Razlog je nebitan, može biti sasvim obično ljudsko poštovanje prema onima na koje su događaji ostavili traumu. Egoyan sa Devil's Knot ne ide nikamo, a mogućnosti su brojne: odlazak u anatomiju jedne panike ili moralnih panika kao takvih, ili politički, filozofski, religijski i socijalni stav. Konačni utisak je da je Devil's Knot propustio priliku da bude dobar, potresan i aktuelan film. Šteta.

The Double

2013.

režija: Richard Ayoade

scenario: Richard Ayoade, Eli Korine (po romanu F.M. Dostoyevskog)

uloge: Jesse Eisenberg, Mia Wasikowska, Wallace Shawn, Noah Taylor, Yasmin Paige, Sally Hawkins, Rade Šerbedžija, James Fox, Cathy Moriarty, Kobna Holdbrook-Smith

Velikan književnosti Dostoyevski, na sreću, nije doživeo oko 200 priznatih filmskih i televizijskih ekranizacija njegovih dela. Većinom su to bili filmovi koji nisu uspeli da uhvate dubine izvornog književnog dela, a neki od njih nisu ni pokušavali. Njegova ranija novela Dvojnik nije toliko poznata, a stilski je najbliža gogolevskoj satiri. Do sada nije imala priznatih ekranizacija, mada se u Bertoluccijevom filmu Partner navodi kao inspiracija, a kontekst je pomeren iz carske Rusije u Italiju 60-ih koju potresaju društvena trvenja i studentski protesti.

Ekranizacija Richarda Ayoadea ima još pomereniji kontekst, reklo bi se vanvremenski, dizajniran kao retro-futurizam. U pitanju je očita distopija, mogu se iščitati uticaji Orwella i Kafke, a vizuelno su najprisutniji Brazil Terrija Gilliama, The Trial Orsona Wellesa i nezaobilazni Lynch. Filmski uticaji tu ne prestaju, naprotiv. Pažljiv gledalac će primetiti kadrove iz još nekoliko antologijskih filmova. Očito je da se dosta polagalo na stil, i on je zanimljiv, klaustrofobičan, distopičan, a tonovi su ekstremno tamni. Ono što se postavlja kao pitanje je koliko je supstance u tom silnom stilu. Odgovor bi bio: vrlo malo.

 

Iako prolazi kroz sve važnije tačke radnje originalnog romana, film The Double je samo veoma slobodna interpretacija. Kod Dostoyevskog je najznačajniji bio momenat negativne selekcije kadrova, laktarenja i korupcije u najširem smislu te reči u nabubreloj birokratiji koja je sama sebi cilj. Ovde je birokratija prisutna, ali više apsurdna i groteskna nego opasna. Ton koji se menja od komedije apsurda do tragedije je zanimljiv, ali već viđen. Otprilike kao i vizuelni paket u koji je film umotan.

Priča prati Simona (Eisenberg), kukavnog službenika na obradi podataka u jednoj velikoj firmi kojom upravlja strašni i autoritarni Pukovnik. Simon je mekan, povučen, skoro neprimetan, toliko da skoro nije osoba. Vratar ga ne prepoznaje posle 7 godina redovnog i vrednog rada, šef (Shawn) mu ponavlja da je inertan i bez inicijative čak i kad to ne može biti dalje od istine, a koleginica Hannah (Wasikowska) koja radi u odeljenju za kopiranje ga ne primećuje, iako je on u nju zaljubljen. Simonov život se može nazvati nesadržajnim, ali ipak na granici podnošljivog. A onda će sresti svog dvojnika.

To je James, fizički identičan Simonu (iako se niko ne trudi da tu sličnost primeti), ali potpuno drugačiji i kao ličnost i po nastupu. On je prodoran, zavodljiv, napadan, sklon svaljivanju posla na drugog i otimanju tuđih zasluga, kad treba poltron, a kad treba siledžija. I naravno da je zanimljiv ženama, pa će Hannah pasti na njegove čari. James će prvo uzeti Simona u svoje okrilje, ili to samo tako deluje, da bi do razlaza vrlo brzo došlo. Pred Simonom su dva puta: izludeti zbog napadnog dvojnika koji slobodno raspolaže njegovim radom, ali i životom, ili se promeniti i preduzeti nekakvu akciju.

 

Za razliku od romana, u filmu sukob na poslu igra manju ulogu, tako da je potencijal za paljbu po kancerogenoj prirodi birokratije sveden na minimalan. Tome doprinosi komično-apsurdni ton koji je manje ili više konstantan. Uparen sa klaustrofobičnom scenografijom sastavljenom od “cubicle” kancelarija i mračnom fotografijom, apsurdni dijalozi evociraju uspomene na Brazil, ali se ispostavljaju kao interna šala. Centralna tačka sukoba dvojnika je Hannah, dakle lični inters. Iako takvo izmeštanje ima svojih prednosti i donosi nekoliko veoma zanimljivih scena, film se zbog toga spušta na nešto plići nivo. A to se opasno kolidira sa porilično teškim simbolizmom i brojnim citatima koji su posvuda u filmu.

Dvojnici i dvojništvo su večita filmska i ne samo filmska tema, pa tako The Double ulazi na nezgodan teren. Direktna ovogodišnja konkurencija mu je Enemy Denisa Villeneuva, takođe jedna slobodna interpretacija literarnog dela. Tamo gde se The Double poigrava sa retro-futurizmom i pokušajem razrađenije socijalne priče, Enemy se drži sporog trilera o krizi identiteta.

 

Srećom, glumci su savršeno pogođeni. Eisenberg se sjajno snalazi u dvojnoj ulozi, odvajajući Jamesa i Simona pomoću držanja i mimike. Ipak, u tome mu dosta pomažu i uglovi kamere, pa ta transformacija nije tako upečatljiva kao kod Gyllenhaala u Enemy, ali je svejedno veoma dobra. Mia Wasikowska se malo odlepila od “typecasta” sjebane devojčice i krenula u pravcu sjebane devojke, možda čak i sjebane žene. Pored njih dvoje i cele galerije uvrnutih epizodnih likova, pažljivo oko gledaoca će primetiti i svu silu poznatih britanskih glumaca u sasvim malim cameo ulogama.

Konačni utisak je polovičan. The Double je film bez puno napetosti, a sukob između dvojnika je hektičan i naprasan, umesto izgrađen. Simbolizam deluje nabacano, a komentar bilo koje vrste je utišan do krajnje granice. Sve u svemu, The Double deluje veoma artificijelno. Od toga je patio i Gilliamov najsvežiji film The Zero Theorem, još jedan pokušaj buđenja uspomena na Brazil. Ako je za utehu, sva je prilika da su se autori (britanska zvezda u usponu Ayoade i Eli Korine, mlađi brat dosta poznatijeg Harmonyja) zabavljali smišljajući gde će šta ubaciti i izmeniti, a i da su se glumci zabavljali izgovarajući apsurdne replike. Ali to vrlo malo znači nama gledaocima. Od silne elaboriranosti, The Double je ostao hladan, distantan, zatvoren art film koji je sam sebi svrha.

Jack Ryan: Shadow Recruit

2014.

režija: Kenneth Branagh

scenario: Adam Cozad, David Koepp (na osnovu likova Toma Clancija)

uloge: Chris Pine, Kenneth Branagh, Keira Knightley, Kevin Costner, Mikhail Baryshnikov

Koliko god neki serijal knjiga bio komercijalno uspešan, od filma snimljenog po bestselleru se očekuje još veći komercijalni uspeh. To uglavnom stoji, stvar je prosta: ko čita plitke bestsellere, pogledaće i filmove po njima jer takvi filmovi zahtevaju još manje koncentracije nego čitanje. Primera radi, Bond filmovi se još uvek rado gledaju, a ime Iana Fleminga je manje ili više komad trivije. Sa druge strane, treba biti potpuni bilmez pa zajebati The Da Vinci Code, ali i to je ne samo moguće, to se desilo.

Tom Clancy i njegova petparačka patriotska literatura su svakako materijal za jednu književno-filmsko-ekonomsku analizu. Nesumnjivo, Clancy je popularan i dobro prodavan autor i umro je kao veoma bogat čovek. Imao je nos, pa je prodavao svoja prava čak i kompjuterskim kompanijama, a Rainbow Six igrice su obeležile jedno vreme. Za film je najznačajniji kao autor romana o CIA-inom agentu Jacku Ryanu, a četiri romana su već ekranizovana. Tu priča dobija jedan čudan “twist”: Jacka Ryana su već odigrala trojica glumaca (Alec Baldwin, Harrison Ford i Ben Affleck), a pauza između trećeg i četvrtog filma je trajala skoro deset godina. Filmovi su varirali u stilu i tonu, pa se teško može govoriti o franšizi. Stoga mi se čini da je peti film o Jacku Ryanu temeljni “reboot” i poslednji pokušaj da se od Ryana stvori nekakva franšiza.

 

Meni je osobno najviše odgovarao Alec Baldwin kao “zeleni” analitičar bez ikakvog iskustva na terenu koji se plaši svega, a i The Hunt for Red October je nekako najbolje pogađao duh vremena – kraj hladnog rata i početak raspada sistema. Harrison Ford je Ryana igrao u već lagano shizofrenim, ali zabavnim akcionim filmovima Patriot Games i The Clear and Present Danger čiji su negativci bili katolici – IRA i kolumbijski karteli. The Sum of All Fears mi nije privukao pažnju, pogledao sam ga jednom na televiziji, i to istovremeno čitajući novine.

Jack Ryan: Shadow Recruit nedvosmisleno pravi odmak od prethodnih filmova: za njega su iskorišćeni samo Clancijevi likovi, ali scenario nije adaptacija romana, nego je nanovo napisan. Vreme dešavanja je prebačeno u post-9/11 svet, prvi draft je obećavao globalni finansijski triler smešten u Dubai, ali je naknadno prebačen u Rusiju, što se i vidi po ne baš glatkom i jasnom scenariju. Rupe u priči su veličine omanjeg slona, mehanizmi zavere veoma ofrlje i neuverljivo objašnjeni, ali film je manje ili više akcioni, pa logika tu igra sporednu ulogu.

Dakle, Jack (Pine) je napustio doktorske studije ekonomije kada su se Arapi zakucali u Bliznakinje i prijavio se u marince. Godinu i po kasnije, Jack preživi helikoptersku nesreću i završi u bolnici, paralizovan. Tu će upoznati doktorku Cathy (Knightley), ali će i biti zavrbovan od strane Harpera (Costner) da izgradi karijeru kao CIA-in finansijski analitičar zadužen da prati sumnjive transakcije kojima se finansira terorizam.

 

Deset godina kasnije, Jack će nabasati na gomile ruskih kompanija u vlasništvu tajkuna Cherevina (Branagh) i njihove sumnjive transakcije. Sve u svemu, Rusi planiraju da sruše američki ekonomski sistem pomoću simultanog monetarnog i terorističkog udara (kako i zašto, nije mi najjasnije), a Jack mora u Moskvu da sasluša Cherevina.

Deo u Moskvi je i ponajbolji, iako na momente generički i naivan, jer prepliće špijunsku priču sa sasvim solidnim akcionim scenama i budi uspomene na zlatno doba Bond filmova. U Moskvi će se dogoditi i jedina pamćenja vredna dijaloška scena između Knightleyeve i Branaghe u kojoj oni pričaju o ruskom romantizmu. Razgovor je pretenciozan i u konačnici bedast, ali ima iskrenosti u tome da se Branagh makar na trenutak vrati u svoj element intelektualca. Nakon Moskve, film postaje tipična dosadnjikava utrka sa vremenom sa brzim konfuznim monolozima (glasno razmišljanje pod stresom) i ispucavanjem pojmova u redu tek malo uređenijem od slučajnog.

Prvi utisak je da film u svakom pogledu deluje kompozitno. Producenti su angažovali reditelja koji je poznatiji po svom “shakespearijanskom” opusu nego po spektaklima, iako se i u tom svetu snalazi (Thor). Scenario je budžen i prepravljan i zatrpan klišejima iz drugih filmova. 

 

Glumci nisu baš najbolje odabrani. Chris Pine je u redu kao mladi Jack Ryan, iako svom liku ne daje neki očiti pečat. Kevin Costner je prilično uverljiv kao veteran i glavešina i, što je najvažnije, dokazuje da se na njega kao glumca može ponovo računati. Kenneth Branagh je sam sebi dao ulogu možda iz ego-tripa, a možda i iz krajnje nužde i sve vreme deluje kao da mu je mesto u nekom drugom, boljem filmu, ali se istovremeno sjajno zabavlja kao zlikovac iz Bonda. Kiera Knightley je očita greška, lik joj je plitak i jednostavan, a ona je glumica za drugačije filmove, pa u velikoj meri radi “planking”, odnosno glumi kao daska. Jedan mali dragulj je baletan Mikhail Baryshnikov u cameo ulozi visokog funkcionera u Kremlju.

Iako neujednačen i ultimativno trashy uradak sastavljen iz dostupnih, ali ne nužno najboljih sastavnih delova, Jack Ryan: Shadow Recruit nije strašno loš film. Akcione scene su napete, špijunski triler zaplet radi svoj posao i film nije dosadan. Najčudnije od svega je to što je u silnim budženjima i petljanjima Hollywood nekako opet pogodio duh vremena. Novi hladni rat je već izbio i vodi se ekonomskim sredstvima, a prathodni je još uvek u živom sećanju. Sasvim je moguće da nismo videli sve od Jacka Ryana, i možda će baš taj lik postati američki odgovor na Jamesa Bonda.

About Last Night

2014.

režija: Steve Pink

scenario: Leslye Headland (prema istoimenom filmu iz 1986. i drami Čikaške perverzije Davida Mameta)

uloge: Kevin Hart, Michael Ealy, Regina Hall, Joey Bryant, Paula Patton, Christopher McDonald

Kada su se pojavile pre 40 godina, Čikaške perverzije su napravile malu revoluciju u teatru. Dijalog je postao veoma brz i zajedljiv, o nekim ne baš pristojnim temama se prvi put na taj način govorilo otvoreno. Sama tema se čini kao da je oduvek bila tu: četvoro mladih ljudi koji pokušavaju da se snađu u ozbiljnom životu, seksu i vezama. To nije uvek bilo tako, nekada su intimne, a banalne teme bile veoma ne-dobrodošle u teatru.

Svet se promenio od tada. Autor Čikaških perverzija David Mamet je postao gorljivi republikanac, završen je hladni rat (možda novi već počinje), pojam blagostanja na Zapadu je preživeo neke redefinicije, tehnologija je uznapredovala toliko da tridesetogodišnjaci poput mene moraju da ulažu nadljudske napore da se ne bi osećali kao dinosaurusi. A ni veze među ljudima nisu više iste, sve više je instantnosti u sparivanju, i ne očekuje se uvek da traju. Čikaškim perverzijama se dogodilo isto što se dogodilo Diplomcu: nekada revolucionaran tekst je danas postao prilično konzervativan. (Otimanje devojke sa venčanja se nekada možda smatralo hrabrim i romantičnim ukoliko to čini momak koji ne misli da je plastika budućnost, a danas bi isti taj momak fasovao zatvor zbog silovanja.)

U prvoj ekranizaciji About Last Night... (1986) se taj protok vremena nije video. Kontekst je bio prilagođen, noseća četvorka su postali japiji, a možda je publika i kritika bila opčinjena tzv. “brat pack” glumcima i glumicama da bi primetila nekakvu nekonzistentnost. Istini za volju, kada se pogleda sa distance, jasno nam je Demi Moore i Rob Lowe tada baš i nisu znali da unesu malo živosti u dosadnjikave likove, ali koga za to briga, bili su mladi i lepi. A James Belushi i Elizabeth Perkins su im krali šou kad god su stigli.

Nova ekranizacija dolazi posle skoro 30 godina i moram reći da, za razliku od američke kritike, nisam oduševljen. Površinski kontekst je debelo promenjen, likovi više nisu belci, nego srednjeklasni Afroamerikanci. A mesto radnje više nije Chicago, nego Los Angeles, nemam pojma zašto. Osnovna priča je ostala ista: četvoro ljudi se spoji u dva para, jedan je strastven i svadljiv, dok drugi pokušava da održi normalnu vezu. Struktura je izvedena u tri čina, sa nešto bezobraznog dijaloga, i niti jednom jedinom eksplicitnom scenom.

Same teme su malo zastarele, mislim da danas više nije centralno pitanje koji će od partnera prvi izjaviti ljubav, ali film se toga drži kao nekakvog postulata. Rekontekstualizacija mi je ostala nejasna, time što su likovi druge rase se ne otvara nijedno ozbiljno pitanje, a rasa likova nije podvučena ni sa pop-kulturnim referencama. Istina, “jevrejština” jednog od likova postaje smešnija i lažnija kada je taj lik crnac.

Ipak ostaje utisak da je kontekst promenjen kako bi se priča malo pomerila prema crnačkom humoru i crnačkoj publici. Objašnjenje tima iza filma je bilo generičko, navodno su želeli da iskoriste vrtoglavu popularnost Kevina Harta, pa su oko toga i složili ceo kontekst filma. Kevin Hart je meni jedna od većih misterija: kako je taj čovek popularan? Jedino što radi je da brzo i kreštavo priča i sve njegove uloge su samo “trope” pričljivog crnje. Ovde dobija sjajnu partnericu Reginu Hall koja mu odgovara istom merom, pa su njihove svađe epske. Iako Demi Moore i Rob Lowe nisu ostvarili uloge za pamćenje pre 30-ak godina, ni Michael Ealy i Joey Bryant nisu ništa bolji. Likovi su jednostavno previše obični i dosadni, a u poslednjoj verziji i prirodna starost glumaca nije u skladu sa ulogama. Četrdesetogodišnjaci ne ulaze u svoje prve ili druge ozbiljne veze, nisu ni pre 50 godina, ne čine to ni sada. Pod-zaplet sa Christopherom McDonaldom je čist višak, a i Paula Patton je prilično neiskorištena kao prelepa, ali sjebana bivša devojka.

Iako su i reditelj Pink (Accepted, Hot Tub Time Machine) i scenaristkinja Headland (Bachelorette) veoma cenjeni autori komedija, ovde su napravili jedan klasičan konfekcijski film za Dan zaljubljenih. Bolje bi bilo da pogledate predstavu, originalna drama je klasik.