10 Cloverfield Lane

2016.

režija: Dan Trachtenberg

scenario: Josh Campbell, Matthew Stuecken, Damien Chazelle

uloge: Mary Elizabeth Winstead, John Goodman, John Gallagher Jr, Bradley Cooper (glas)

Pre 8 godina pojavio se Cloverfield, film sa budžetom od nekih 25 miliona dolara koji je zaradio blizu 200. Beše to vožnja kroz opšta mesta nekoliko žanrova i pod-žanrova (horor, SF, akcija, “found footage”, film katastrofe, postapokalipsa, “monster movie”), ali u principu energična i u prijatnom trajanju od 85 minuta, što je svakako bolje od epskih formata na koje smo navikli od takvih filmova. Sada, ako me pitate da li sam jedva čekao nastavak (jer na svakom hitu se može zaraditi sa nastavkom), odgovoriću da nisam. Not my thing.

Upitno je uopšte je li 10 Cloverfield Lane nastavak Cloverfielda, ili je njegov “prequel”, ili “spin-off” sa kojim, eto, deli naslov, a možda i “svet”, ali malo toga drugog. Upitno je takođe da li je scenario za ovaj film originalno pisan u smeru nastavka ili “spin-off”-a, ili je to producentska intervencija radi širenja fan-baze. Naslov nikako nije slučajan. Takođe je zanimljivo za primetiti da je budžet za nastavak manji nego za original, što inače nije praksa, ali jednom kada ga pogledate, biće vam savršeno jasno zašto.

10 Cloverfield Lane počinje kao sasvim drugi film. Sama pojava odlične i pouzdane indie glumice Mary Elizabeth Winstead ukazuje na to. Vidimo je u telefonskom razgovoru praćenom tužnom i sablasnom muzikom Bear McCrearija koja nagoveštava da će se sranje uskoro desiti. Devojka se potom vozi negde, zvoni joj telefon, zove je dečko (Cooper). Saznajemo da se ona zove Michelle, da ga je upravo ostavila, a da bi on da razgovara, da se pomire... Ubrzo zatim Michelle gubi kontrolu nad autom, okreće se na cesti i završava povređena u jarku.

Budi se na madracu u prostoriji bez prozora, sa infuzijom u veni i sa nogom vezanom za radijator. Vidimo da je borac i snalažljiva: pokušava i uspeva da dohvati mobilni telefon, ali nema signala. Pod zemljom je. Onda na scenu stupa jednostavni, pomalo grubi debeli tip imena Howard (Goodman) i objašnjava joj da joj je spasio život i to ne samo od nesreće, jer se vani dogodila apokalipsa (Rusi, Koreja, Marsovci, nije tačno utvrđeno), te je moli za saradnju. On je jedini slutio šta se sprema, pa se na vreme pripremio, opremio bunker i sve u tom smislu.

Uskoro upoznajemo i trećeg stanovnika bunkera. On je Emmett (Gallagher), radio je kod Howarda na konstrukciji i opremanju bunkera i potvrđuje njegove tvrdnje o apokalipsi. Njoj, međutim, to nije dovoljno, a kako bi i bilo: Howard deluje sablasno i paranoično, praktično ju je oteo i drži je pod prisilom pa makar “za njeno dobro”, a Emmett se čini kao dovoljno tupav da poveruje u njegove priče. Počinje igra napeta partija preferansa, igra nadmudrivanja u troje u kojoj Michelle ne veruje Howardu i boji ga se (izgleda sa dobrim razlogom), Howard možda samo želi dobro kao i svaki benigni ludak, a možda iživljava svoje sumanute fantazije koje svakog trenutka mogu postati nasilne, a Emmett ne zna kojem bi se privoleo carstvu, jer sa jedne strane stoji Howardov hladni tretman, ali i sigurnost, a sa druge privlačna Michelle koja je možda poslednja žena na zemlji.

I to je izvedeno baš kako treba, uvek sa dovoljno “hintova” na jednu ili na drugu stranu, sa osećajem za dramu i napetost i sa sjajnom posvećenošću detaljima. Nalazimo se u bunkeru, osećamo njegovu ograničenost i izolaciju. Od spoljnog sveta vidimo samo deliće koji nam ne govore mnogo toga, a i to samo povremeno. Još važnije, istovremeno se nalazimo u “mindsetu” jednog “preppera”, ludaka koji se ceo život pripremao za apokalipsu, pa je dočekao svojih pet minuta ili ih je izmislio. To podrazumeva šik hladnoratovske panike, paranoje i atomskih skloništa, ali i drugih stvari koje idu uz 50-te kao što su fantazije o kućanstvu i rodnim ulogama, pa i nimalo slučajno odabrana muzika (još sa džuboksa!) u tom pre-hippiejevskom stilu.

Sada nam je potpuno jasno zašto je nastavak imao manji budžet od originala: naprosto nije bilo potrebno više. Sa ovakvom jednostavnom i večitom premisom zapravo nisu bili potrebni nikakvi efekti za bacanje prašine u oči, već prosto i jednostavno dobar scenario (što stoji, a citati iz opšte kulture i pop-kulturne reference su opipljiv bonus), dovoljno detaljni likovi, kompetentna režija (debitant Trachtenberg se sjajno snalazi oslanjajući se na apsolutnog majstora napetosti, Hitchcocka) i najvažnije, sigurna gluma.

John Gallagher Jr. će možda biti zapostavljen, a iako je vrlo uverljiv kao Emmett, čak uspeva da nam pobudi neke emocije za svoju sudbinu, njegov lik je jednostavno napisan kao najmanje važan i gubi se u sukobu jačih ličnosti. Mary Elizabeth Winstead možda najčešće i najrađe igra u indie dramama, ali ovo joj svakako nije prvi susret sa žanrovskim Hollywoodom. Bila je vrlo dobra i u remakeu Carpenterovog The Thing iz 2011. godine, a ovde je apsolutno fenomenalna ne samo kao žanrovska glumica oslonjena na fizičku spremnost i determinaciju, nego i uopšte. Ona uspeva da pronađe pravi balans i njeno ostvarenje je savršeno odmereno.

Ipak, ključna faca tu je John Goodman, dokazano sjajan glumac koji zbog svojih atipičnih dimenzija nema puno prostora u Hollywoodu i to je šteta. Prvo, on je sjajan gde god se pojavio, pa makar to bile i komedije na koje je najčešće osuđen. Drugo, glumac koji je sposoban da menja svoj nastup i psihološki profil svog lika od scene do scene kao što to Goodman radi je redak dijamant. Ovde upravo to dolazi do izražaja, ta transformacija od dobroćudnog i ranjivog usamljenika do kompletnog psihopate i apsolutno uživanje je gledati ga.

10 Cloverfield Lane je odličan film, odnosno bio bi odličan da se završio na jednom određenom mestu, možda kakvih 15-ak minuta ranije. Međutim, onda bi se morao drugačije zvati. Problem je u tome što je nastavak ili šta god i što je taj spoj izveden traljavo i sa pola mozga. Taj grozni žanrovski zaokret na kraju filma i to povezivanje sa prethodnikom na silu jako kvare utisak. Do tada je 10 Cloverfield Lane zaista vrhunski “lean and mean” komorni triler sa sjajnim osećajem za napetost i prvoklasnim glumcima. I ovako je vredan vašeg vremena, ali je propustio priliku da bude sjajan.

Southbound

2015.

režija: Radio Silence, Roxanne Benjamin, David Bruckner, Patrick Horvath

scenario: Roxanne Benjamin, David Bruckner, Patrick Horvath, Susan Burke, Matt Bettinelli-Olpin, Dallas Richard Hallam

uloge: Matt Bettinelli-Olpin, Chad Villella, Larry Fessenden, Hannah Marks, Nathalie Love, Fabianne Therese, Mather Zickel, David Yow, Tipper Newton, Susan Burke

Standardni problem sa horor-kompilacijama je to što su kompilacije: njihovi segmenti su nužno nejednakog kvaliteta i pritom su često spojeni na silu, sa malo ili nimalo logike. Međutim, u tome su često brutalno iskrene: par kratkih filmova po “jedva smo se okupili” principu i to nam je što nam je, pa ko voli... Dodatni problem može nastati iz ambicije da se te priče nekako spoje i uokvire kakvim-takvim konceptom, što je, recimo, potpilo The ABC's of Death nastavke (uz sam broj kratkih filmova i vremensko ograničenje koje se iz koncepta nameće).

Southbound je od te ambicioznije i konceptualnije vrste kompilacija, gde su makar postavljenje granice “sveta” - pustinjska nedođija na jugozapadu Amerike sa prašnjavim putevima, opustelim gradićima i vrlo koloritnim stanovništvom, i makar postoji leitmotiv koji se provlači kroz svih pet priča – prošlost, njeno ispravljanje, suočavanje s njom ili bežanje. Priče, međutim, nisu organski spojene jedna sa drugom, prva i poslednja daju nekakav okvir, neke su samo nalepljene, a neke čak i pomalo vise. Ono što ih vadi je činjenica da nijedna od njih zapravo nije loša sama za sebe, pa ni kratki filmovi u konačnici nisu loši, što Southbound čini pristojnim, iako ne impozantnim komadom filmske zabave.

Prva priča koju je, kao i poslednju, režirao kolektiv Radio Silence, služi manje-više da nas upozna sa svetom i temom. Ove dve priče su među slabijima, ali za to nije teško naći valjan razlog: poslednja je zbog konstrukcije “spoilana” prvom, a prva je zapravo klasičan intro i ujedno posveta seriji Twilight Zone. Prva priča govori o dvojici okrvavljenih tipova koji pokušavaju da pobegnu od utvara koje ih proganjaju da bi se samo vrteli u krugovima po putu.

Druga priča prati žensku tročlanu rock skupinu (koja je, otkrivamo, do nedavno bila četvoročlana) i njihovu nevolju sa puknutom gumom na kombiju. Zaustavlja se sablasno pristojni stariji bračni par i nudi pomoć. Devojke se nećkaju, ali prihvataju, da bi kasnije na večeri sa još takvih sablasno pristojnih ljudi shvatile da oni nisu ono za šta se izdaju...

Treća i najbolja priča ima samo jednu manu: suviše je dobra da bi se našla na nekakvoj kompilaciji, posebno tako zgodno i prigodno povezana sa prethodnom. U pitanju je isto relativni standard što se tiče žanra, priča o običnom čoveku koji zgazi ženu na putu i traži pomoć. Zlikovac bi otišao, ali naš čovek nije takav. On će pozvati policiju i pokušati da svojoj žrtvi pruži pomoć čak i kad se to čini nemogućim. Imajući na vezi samo jednu sestru iz hitne pomoći i jednog lekara, on će u ekstremno sablasnoj i jezivoj napuštenoj bolnici pokušati da obavi kompleksnu operaciju za šta nije osposobljen, ali će se i suočiti sa moralnim posledicama svog čina.

Četvrta priča bi imala smisla u nekom “backwoods” trileru. Ona prati brata koji je godinama opsesivno tragao za svojom nestalom / otetom sestrom. Sada kada ju je našao, ona baš i nije sigurna da li bi se vratila...

Konačno, poslednja priča je svojevrstan “prequel” za prvu i u njoj vidimo naše okrvavljene tipove dok još nisu bili okrvavljeni u “home invasion” akciji u kojoj su oni banditi koji maltretiraju jednu porodicu. Krug se na taj način zatvara.

U suštini, Southbound nije film koji će vas raspametiti, ali ako želite da pogledate seriju kratkih filmova koji su bolje ili lošije zaokruženi i spojeni u jednu celinu, to je film za vas. Jedan od tih kratkih je zaista impozantan, pažljivo osmišljen, dorađen i atmosferičan do maksimuma, pa ima i neku dubinu, a ostali su sasvim pristojni, što je iznad proseka za današnji horor.

Intruders

2015.

režija: Adam Schindler

scenario: T.J. Cimfel, David White

uloge: Beth Riesgraf, Rory Culkin, Jack Kesy, Joshua Mikel, Martin Starr, Timothy T. McKinney, Letitia Jimenez

Razvijan pod naslovom Shut In (sve dok za jesen nije najavljen film pod istim imenom, ali sa jačim budžetom i glumcima, te aspiracijama za nagrade), Intruders s početka deluje kao sasvim solidan horor/triler za pogledati. Ima tu nešto osećaja za atmosferu, najbolje vidljivu kroz vrlo pametno složenu scenografiju u kojoj zamračena, turobna, stara kuća govori o psihičkom stanju svoje vlasnice mnogo bolje nego što bi to učinilo hiljadu reči. Ali Intruders, nevezano za generički naslov, zapravo nije dobar film, a od jednog trenutka to više nije ni mogućnost.

Mada i početak filma postavlja temelje za nešto tipsko. Agorafobična Anna (Riesgraf) se brine o svom umirućem bratu (McKinney) i njih dvoje žive u zaključanom i neprijatnom svetu. Njen jedini kontakt sa spoljnim svetom su dostavljač hrane Danny (Culkin) i advokatica koja uređuje testament (Jimenez). Ana će naslediti pozamašnu količinu novca, i to u gotovini, što je i nepokretni pokretač radnje...

Anna se spremila za sahranu, ali nije mogla da ode, bolest se pokazala kao jači protivnik. Upravo u to vreme trojica stereotipnih pljačkaša provaljuju u kuću. Oni su “vođa” P.J. (Kesy), njegov mlađi brat Vance (Mikel) i psihopata Perry (Starr). Anna je, ponavljam, agorafobična, znači ne može da izleti van čak ni uz otvorena vrata, pa joj ostaje jedino da se skriva po kući, što može raditi samo toliko vremena. Međutim, kada se nađemo na poznatom “home invasion” terenu, situacija se menja i Anna preuzima kontrolu...Tako što pobegne u podrum, koji baš i nije običan podrum, nego elaborirana konstrukcija sa glasovnom i video-komunikacijom, stepenicama koje se sklapaju, tajnim prolazima i daljinski kontrolisanim vratima. Lovci su postali lovina, napadači napadnuti i sve u tom stilu. A Anna je možda žrtva, ali ne baš nevina...

Reditelj debitant u celovečernjem formatu Adam Schindler koji je znanja sticao kao asistent produkcije na brojnim filmovima pokazuje nemali talenat za rad sa glumcima. Beth Riesgraf je u početku filma toliko uverljiva kao tužna i oštećena mlada žena i tako sjajno igra hendikep svog lika da su svi trikovi, osim pomenute briljantne scenografije, nepotrebni. Shaky-cam koji simulira paniku se čini kao čist višak. Isto važi i za izbor glumaca za bandu negativaca: Martin Starr, dežurni hipster po sitcomima naprosto uživa kao psihopata, ali bez nepotrebnog preterivanja i prenemaganja. Druga dvojica imaju manje živopisne likove, ali su svejedno sasvim solidni. A i Rory Culkin je, makar samo zbog svoje izgubljene face, skoro pa idealan izbor za ulogu mutavog dostavljača hrane u ruralnim krajevima koji je opet nekako povezan sa bandom “white trash” provalnika.

Problemi su evidentni sa scenariom koji ima jednu jedinu ideju: da u istom filmu spoji Panic Room i Saw, ali i sa rediteljem koji to ne zna da “ispegla”. Suština: čak i kad “kupimo” Anninu transformaciju (što nije posve sigurno, ona je nagla i efektna, ali bez objašnjenja), ne idemo u njenu dubinu. Da, ima tu malo jeftine “mumbo-jumbo” psihologije iz “scenarističkog priručnika” i ona je “telefonirana” još na početku.

Druga stvar je moralni aspekt. Nije problem saživeti se sa žrtvom dok je žrtva, pa ni kad preuzme inicijativu. Međutim, šta ćemo sa njenim žrtvama kojima se ona ne sveti zbog toga što su joj napravili, nego na kojima iživljava svoje stare traume? Možemo li “navijati” za provalnike? Je li to ispravno? Je li ispravno navijati za drugu stranu koja je doživela plastičnu transformaciju zbog koje zaboravljamo da je počela kao žrtva?

Treće i najprostije: igre mačke i miša po elaboriranim podrumima i prostorima za mučenje (psihološko i fizičko) nikako nisu idealan izbor da drže pažnju kroz ceo film. Izližu se, a i devalvirani su posle desetak Saw nastavaka, čak i kad su zanimljivo krvave, što ovde nije slučaj. Eto kako solidna ideja odlazi bestraga kada nema majstora da je realizuje. Šteta.

Ha’har / Mountain

2015
scenario i režija: Yaelle Kayam
uloge: Shani Klein, Avshalom Polak, Haitham Ibrahem Omari

Maslinova Gora uzdiže se istočno iznad Jerusalima i najstarije je jevrejsko groblje na svetu, ujedno i sveto mesto za hrišćane, kao i za muslimane. Da bi se “ojačalo jevrejsko prisustvo” u zapravo dominantno arapskom okruženju, u spartanskoj kući pored groblja živi učitelj sa ženom i četvoro dece. Oni žive u skladu sa religijskim učenjima: on radi, ona se brine o kući i deci. Međutim, čini se da niko time nije zadovoljan. Učitelj Reuven (Polak) je sve manje kod kuće, forsirajući humanitarni rad. Njegovoj ženi Tzviji (Klein) to nije pravo, ali ona nema pravo na otvorenu pobunu i jedino što joj ostaje je pasvina agresija. Deca to osećaju, posebno najstarija kćerka na rubu puberteta.
Tzvia ventilira onako kako jedino zna: šetajući se po groblju, pušeći i čitajući poeziju izraelske pesnikinje Zelde, što joj je zapravo jedini kontakt sa realnim životom. Ponekad joj se preko dana na groblju pridruži Abed (Omari), arapski radnik na groblju sa kojim razmeni poneku lepu, kurtoaznu reč. Ponekad u njihovu kuću dođu posetioci groblja, pitajući za informaciju ili čašu vode, kao dve hasidske udovice u jednoj od uvodnih scena. Tzvia, očito ne-vična sitnim razgovorima sa strancima, svoju situaciju nazove “zoološkim vrtom”, zapravo nekakvom turističkom atrakcijom. Šala loše padne.
Onda u jednom trenutku Tzvia dođe na ideju da bi se mogla tako šetati i noću. A groblja noću nisu isto što i groblja danju. Nije tu stvar u zombijima (ipak smo na teritoriji minimalističkog, vrlo utišanog “arthouse” filma), nego u marginalnim likovima izraelskog društva koji takođe žele mirno okruženje za svoje noćne eskapade: kurvama, makroima, pijancima, kriminalcima... Tzvia ih prvo posmatra iz distance, ali kad bude otkrivena, počinje komunikaciju s njima, onako kako bi to domaćica učinila - preko hrane.
Ima stara jevrejska legenda o rabinu koji je prestao da voli svoju ženu, nakon godina i godina inicijalno dogovorenog braka i posledičnom ženinom očajanju. S tim u vezi, indikativan je Abedov lik i njegova sudbina: i on je u braku koji je bio dogovoren, ali su se on i žena ipak zavoleli. Iz očajanja, Tzvia polako kreće na put spoznaje, ali pitanje je hoće li smoći snage da se otrgne uticaju tradicije.
Autorica filma, novinarka Yaelle Kayam, kaže da je htela da snimi film o Maslinovoj Gori kao značajnom toponimu za svakog Izraelca i Jevrejina, religioznog ili ne, pa se uputila na istraživanje tako što je živela tamo nekoliko meseci u samoći. U to doba, nije pisala scenario. To je učinila kasnije, oslanjajući se na svoja iskustva i razmišljanja. Rezultat toga je film koji će mnogi otpisati kao klasičnu festivalsku “slice of life” varijantu, ali koji je vrlo suptilan i odmeren film koji savršeno prenosi atmosferu teskobe i tereta, a svaki pokret i svaki kadar nešto znače. Ovo je jedan od onih filmova koji nas uvlače i za čiju nam je protagonistkinju stalo, a Yaelle Kayam, uz veliku pomoć perfektno taktilne glavne glumice Shani Klein itekako ume da priču ispriča do kraja i ostavi nas u razmišljanju.
Ne, ovo nije samo festivalski film, “slice of life”, šta već. Ovo je studija ljudske usamljenosti, teskobe i nemoći, suočavanja sa stvarnim životom nasuprot idealiziranoj tradiciji. Izraelska “arthouse” scena se sve više dokazuje kao nešto što treba gledati. Pa ipak, Mountain od gledaoca zahteva određenu kondiciju, pa bih sa preporukom bio oprezan.

Our Kind of Traitor

kritika objavljena na monitoru

2016.
režija: Susanna White
scenario: Hossein Amini (po romanu Johna LeCarréa)
uloge: Ewan McGregor, Damien Lewis, Stellan Skarsgard, Naomie Harris, Jeremy Northam, Mark Stanley, Grigoriy Dobrigin, Velibor Topić, Radivoje Bukvić

John LeCarré. Onaj što nije Ian Flemming, premda su radili za istu “firmu”. Pisac špijunskih reklama bez spektakularnih potera i jurnjava, već usmerenih na vrlo kompleksne moralne dileme i konflikte svojih likova. Pisac koji špijunski posao ne slika herojski i glamurozno, već kao samotan život u kojem je čovek često nemoćan pred sistemom i spletom okolnosti. Onaj ko ga je uzeo čitati je ili odustao, očekujući nešto drugo, ili se nepovratno navukao.
Ne kažem, Flemmingov Bond ima svoju magiju koja se u filmovima toliko puta redefinirala i reinventirala toliko da tu zapravo ima vrlo malo Flemminga, sve manje kako vreme prolazi. Van konteksta Hladnog rata, Bond ima sve manje smisla, ma koliko nas napeta akcija sa “gadgetima”, špijunski glamur i suhi humor i dalje na svoj način osvajali. Heroj 2000-ih je pokušao biti takođe nanovo izmišljeni Jason Bourne sa svojom čisto kinetičkom akcijom. Clancyjev Jack Ryan se tek povremeno pojavljivao kao alternativa, bez pravog uspeha.
LeCarré i njegovi likovi su u toj podeli nekako ostali u senci, premda su se filmski producenti i njega sve češće sećali u unipolarnom / multipolarnom post-hladnoratovskom svetu. A i pisac je obavio svoj deo posla: shvatio je geopolitičke promene i kretanja, te prema tome modernizirao i diverzificirao svoj izraz. Pa ipak filmovi prema motivima njegove proze nikada nisu dostizali niti globalnu popularnost, niti kompleksnost koju bi fan njegovog pisanja očekivao. Ili treba jednostavno priznati da LeCarré nije materijal za filmsku ekranizaciju, koliko je pogodan za TV serije, u prilog čemu govori i odlična nova serija The Night Manager.

Njegova najnovija filmska ekranizacija, Our Kind of Traitor, podigla je očekivanja iz više razloga. Barem moja. Prvo, naslov je dovoljno dobar za izvlačenje paralela sa političkom situacijom u Hrvatskoj, ali je i sugestivan u smislu da smo dobili špijunski triler po našem ukusu. A drugo, sam roman je pisan pod uticajem filmske umetnosti, i to velikog meštra političkog trilera, Hitchcocka po njegovom načelu o običnom čoveku u neobičnoj situaciji, pa se činilo da je posao prenosa na film prilično “idiot proof”.
Taj “običan čovek” je profesor Perry Makepiece (McGregor) koji se na letovanju sticajem okolnosti sprijatelji sa računovođom ruske mafije Dimom (Skarsgard) koji bi strahujući za svoj život nakon smene na “tronu” emigrirao u Veliku Britaniju i pritom vlastima u zamenu za imunitet i zaštitu otkrio ogromnu internacionalnu operaciju pranja novca. Pritisnut lošim odnosima sa ženom (Harris) i željan avanture, naš profesor postaje veza između Dime i ambicioznog agenta MI6 Hectora (Lewis), željnog da “zašije” i rusku mafiju i, još više, britanske korumpirane političare sa kojima je i sam imao loša iskustva. On će, naravno, operaciju pokrenuti u strogoj tajnosti i bez potrebnih odobrenja, nadajući se da će snaga dokaza biti dovoljna da se ide do kraja.
Problem je, međutim, u realizaciji. U želji da naprave film “po našem ukusu”, scenarista Hossein Amini (Drive) i rediteljica Susanna White sa najvećim delom opusa snimljenim za televiziju su stvari suviše pojednostavili i opteretili opštim mestima. Tako to biva sa filmovima “po svačijem ukusu”, na kraju postaju i ostaju ne-loši, sigurni i blatantno obični, mnogo puta viđeni trileri sa nešto atraktivnih lokacija i poznatih glumaca. “Meat and potaoes”, što bi se reklo, a LeCarré jednostavno nije takav...

Istini za volju, Susanna White je na jednom mestu shvatila suštinu “lecarréovskog” pisanja. Ne, nije to ni pseudo-verité drmusava kamera u pokretu, ni navodno diskretne lokacije tajnih sastanaka. (Zapravo, u romanu su one glamuroznije, ali su iz produkcijskih razloga učinjene običnijima.) Ne, taj momenat se nalazi pred kraj filma, u sceni koju anticipiramo kao akcijsku kulminaciju i Susanna White bira da umesto te akcije snima same reakcijske kadrove naših aktera koji se skrivaju. Problem je u tome da se ona toga ne drži do kraja, prekida i okreće paradigmu za 180 stepeni, u pravcu filmskih klišea, a nauštrb realističnosti, pa navodno kukavni protagonista odjednom poželi da bude junak. Ta scena simbolizira sve što je pošlo po zlu u ekranizaciji.
Sa pozitivne strane, glumačka ekipa je sasvim fino odabrana. Damien Lewis je glumac u usponu, zvezda serije Homeland, pa je njegova uloga Hectora sasvim solidan nastavak dosadašnje karijere. Stellan Skarsgard prosto briljira u ulozi Dime, iskorištava kolorit lika, svoju reputaciju i slobodu interpretacije da bi napravio najbolju i najpamtljiviju ulogu u filmu. Glavna zvezda filma, Ewan McGregor, sasvim je dobar kao običan čovek, ali mu zbrzani i spetljani scenario ne ide na ruku što se tiče očekivane transformacije u heroja. Ona se naprosto dešava suviše naglo i bez prave motivacije.
Our Kind of Traitor  je možda, makar što se mene tiče, pao kao žrtva izuzetno visokih očekivanja. Ponoviću još jednom: to nije loš film, lagan je, pratljiv i elementarno napet, iako zapravo znamo šta će se dešavati i svaki “plot twist” se da predvideti iz daljine. Zapravo, moglo je to mnogo bolje, snažnije, atmosferičnije, psihološki dorađenije.

El clan / The Clan

2015.

režija: Pablo Trapero

scenario: Julian Loyola, Esteban Student, Pablo Trapero

uloge: Guillermo Francella, Peter Lanzani, Lili Popovich, Gaston Cocchiarale, Stefania Koessl

Znate za one priče koje su toliko neverovatne da prosto moraju biti istinite, jer ko bi tako nešto izmišljao i zašto? El clan je zasnovan na jednoj takvoj priči: neverovatnoj, istinitoj i stoga monstruoznoj. Priča je to o porodično-komšijskom klanu dobrostojećih stanovnika Buenos Airesa pod vođstvom Arquimedesa Puccia čiji je unosan biznis u sumrak vojne diktature 80-ih godina bilo otimanje ljudi. Za pretpostaviti je da su se Puccio i saradnici time ranije bavili za račun države, ali ovde je reč o 100% privatnom aranžmanu.

Film počinje zbunjujuće, sa lagano zbunjujućim “flash-forwardom” u kome policija upada u kuću i na zub uzima ljubavni par, i nastavak te razlomljene scene će se odvijati dalje u filmu. Zanimljivo, ali centralnu liniju priče neće ometati, niti će nam kvariti ugođaj. Nakon toga sledi kolaž dokumentarnog materijala koji nam objašnjava političko-istorijski “setting”, kada je general Videla predao palicu generalu Galtieriju, koji će nam nekako zazvoniti poznato, a u koji će bolji uvid imati poznavaoci argentinske istorije, dok ćemo mi ostali morati to da zapamtimo kao referencu i kasnije upitamo Google. I onda naša priča počinje.

Naša tačka gledišta je Alejandro zvani Alex (Lanzani), mladić za kojeg se čini da mu se visoka politika ne meša u život. Naprotiv, on je zadovoljan i popularan, sportska zvezda i junak lokalnog ragbi-kluba, što govori i o njegovoj klasnoj pripadnosti (naime, ragbi je sport za bogatije Argentince, tradicionalne anglofile, dok se puk uglavnom bavi fudbalom). Njega i njegovog timskog kolegu presreće auto na cesti i maskirani muškarci ih otimaju. Scena je vrhunski napeta, efektna i navodi nas na krivi trag. Za razliku od svog kolege, Alex nije otet, nego je poslužio kao mamac. A iza otmice stoji njegov otac Arquimedes (Guillermo Francella, nama najpoznatiji po ulozi Pabla Sandovala u El secreto de sus ojos) i to je prva njihova otmica od nekoliko.

Nisam baš siguran je li Alex dobar izbor za tačku gledišta i našu identifikaciju sa situacijom. U određenim trenucima on je iznenađen i razočaran očevim postupcima, ali mu se ne suprotstavlja i čak mu pomaže. Nazovite to lojalnošću svojoj porodici. Pomažu mu i ostali članovi, svako u svojim mogućnostima, žena Epifania (Popovich) i mlađa deca, čak se na Alejandrov nagovor vraća i najstariji brat Maguila (Cocchiarale) koji je, pretpostavljamo zbog neslaganja sa očevom diktaturom, već bio napustio porodično gnezdo.

Pucciovi tako održavaju porodični biznis, od krupnih strateških odluka koga oteti, koliko očekivati i zašto, kako sada sa novim političkim prilikama (“demokratski izabrana vlada ne može trajati dugo”), preko dnevne logistike, pa sve do onih sitnih, filigranskih detalja kao što je čišćenje ulice pred izlogom lokala u prizemlju kuće. Zapravo, to savršeno funkcioniše kao slika i prilika fašistoidnih vojnih režima – naoko je sve u najboljem redu, samo se sa tavana ili iz podruma čuju krici. Archimedes je pritom solidan taktičar, zna kada sinovima popustiti i kako ih potkupiti, kao što vrlo dobro zna ko su mu sponzori u vlasti i oružanim snagama koji njegov prljavi mali biznis drže iznad vode i iznad zakona. Međutim, kako to obično biva, početni uspesi često zamagljuju moć rasuđivanja...

Alex nije idealna tačka gledišta iz još jednog razloga: nekako ne verujemo da ništa bitno nije znao o istina, pre svega očevim operacijama. On je u njima učestvovao. On je bio plaćan da ćuti. On je sva očeva objašnjenja prihvatao bez rezerve. Njega nije bilo briga, dokle god su on i njegova cura (Koessl) u toj priči bili na sigurnom. El clan istovremeno ispituje odnose oca i sina i slika jedan uvrnuti porodični portret, a za oba nam je potrebna tačka perspektive, pa iako Alex nije idealan izbor, nekako je najlogičniji.

Mogu se povući paralele između El Clan i klasika američkih mafijaških drama u režiji Coppole, Scorsesea i de Palme. Nije tu stvar samo teme (uvek se nekako pojavljuje motiv lojalnosti kriminalnoj i biološkoj familiji), čak ni mehanike (uspon i pad je ono što očekujemo), koliko izražajnih sredstava, osećaja za detalj i za period. Kao i Coppola, Trapero bira priču koja će ujediniti biološku i kriminalnu familiju. Kao i Scorsese, on pazi na detalje vezane za period, od televizijskog programa, preko muzike (posebno obratite pažnju na to), do modnih detalja. Kao i de Palma, napet je, političan i nudi širu sliku.

No dobro, ako je taj model poznat i očekivan, uloga Guillerma Francelle nije. On je skoro neprepoznatljiv sa sedom kosom i obrvama, a njegov pogled ledi krv u žilama. Sličan tip lika i slične glumačke zadatke imao je i Johnny Depp u dosta sličnom filmu na jednako neverovatnoj, ali istinitoj premisi, Black Mass, kao šef bostonske irske mafije James “Whitey” Bulger, ali ga je Francella prevazišao i glede transformacije i glede generalnog utiska.

Trapero je jedan od prominentnijih reditelja argentinskih ispoliranih i uzdignutih žanrovskih filmova koji uspevaju pogoditi žicu festivalskih žirija, kritike i publike. El clan mu je doneo najveće opipljive uspehe na svim tim poljima. Nagrađen je Srebrnim Lavom za režiju u Veneciji, a film je srušio domaći “box office” rekord u Argentini, čak mu je izvesna i široka međunarodna distribucija. U svakom slučaju zasluženo. U najboljem maniru savremenih argentinskih filmova, Trapero u El clan bira relevantnu temu i izlaže je na primeren, razumljiv i inteligentan način.

Kao i u jednom od Traperovih prethodnih filmova, atmosferičnom trileru o prevarama sa osiguranjima, Caranchu (2010), autor ponovo sve karte stavlja na kraj koji dolazi sa iznenađenjem. Za razliku od Carancha, gde je to u dobroj meri obesmislilo dotadašnji tok filma, u El clan baš taj i takav kraj dodaje na utisku, pamtljivosti i neobičnosti i podiže nivo od solidnog do veoma dobrog.

Man Up

2015.

režija: Ben Palmer

scenario: Tess Morris

uloge: Lake Bell, Simon Pegg, Ophelia Lovibond, Sharon Horgan, Ken Scott, Harriet Walker, Rory Kinnear, Olivia Williams, Stephen Campbell Moore

U svojim tekstovima često ponavljam pravilo da ako vas film koji gledate podseća na neki drugi koji ste već ranije gledali, to obično ide na štetu novijeg. Ovaj stariji je barem ostavio toliko utiska da ga se sećate. Međutim, svako pravilo ima i svoj izuzetak i Man Up je upravo to. Možda zato što ne podseća na jedan, već na gomilu filmova u žanru. Možda zbog toga što je romantična komedija, i to prilično dobra, samosvesna i preispitivački nastrojena, a toga baš i nemamo, naročito u poslednje vreme. A možda samo i isključivo zbog izuzetno simpatičnih i raspoloženih glumaca u ulogama glavnog para.

Bilo kako bilo, centralni zaplet je polu-slučajni “meet cute” momenat susreta između Nancy (Bell) i Jacka (Pegg). Ona je rezignirana i ogorčena “single” ženska kojoj je propao još jedan sastanak naslepo sa likom kojeg su joj nameštali prijatelji. Još uvek mamurna od prethodne noći, seda u voz za London da stigne na godišnjicu braka svojih roditelja. Tu upoznaje napadnu i dosadnu Jessicu (Lovibond), plitku žensku koja pokušava da joj uvali mudrosti iz “self-help” knjige koju nosi kao znak raspoznavanja za sastanak naslepo sa frajerom. Ona knjigu slučajno zaboravi u vozu, Nancy je pokupi i pre nego što uspe da joj vrati, naleće na tipa.  

On je Jack, nešto stariji, razveden i pričljiv muškarac i može biti “onaj pravi”. Samo štos je u tome da Jack očekuje Jessicu, čiji su aduti mlada dob, dobar posao i na površini zanimljivi hobiji. Nancy pristaje na igru, čekajući pravi trenutak da mu prizna ko je i šta je, odnosno da je zabunom došla na tuđi sastanak. Dotle će se njih dvoje zbližiti i jedno u drugom možda naći ono potrebo i ono što im nedostaje...

Ta priča ide dalje predvidljivim tokom, laž će se otkriti, njih dvoje će se dokačiti, ali i shvatiti i da se privlače i da su funkcionalni i kao par, ali i kao prijatelji koji će se naći jedno drugom u nevolji. Ovo nije naročiti “spoiler”, već deo klasične mehanike romantične komedije. Pritom je ista izvedena solidno, pa predvidljivost i klišeizirane situacije lako zaboravljamo u dijalogu koji se ređe trudi da bude smešan na silu, a češće da zvuči realno i uverljivo, a kroz koji otkrivamo dublje anksioze i zablude naših likova.

Kao dodatak tom često rapidnom i duhovitom dijalogu i tom ugodno-neugodnom muvanju, imamo i nekoliko drugih momenata. Recimo, povremeno imamo elemente “screwball” zapleta koji dosta podižu tempo i Man Up čine zabavnim filmom. Imamo i elemente tople porodične komedije u zapletu sa strane koji prati Nancyne roditelje (Scott, Walker), njenu zabrinutu sestru Elaine (Horgan) i pripreme za proslavu godišnjice uz neizbežno pitanje gde je Nancy, pošto je ona zadužena za govor. Imamo i scenu susreta sa Jackovom bivšom ženom (Williams) i njenim novim frajerom (Campbell Moore) koja se ubrzo pretvara u ping-pong nadjebavanja. Imamo čak na samom kraju jednu veoma inspirativnu referencu na jedan (po pitanju žanra i tona) sasvim drugi film, The Silence of the Lambs. Zapravo jedini deo koji štrči je lik Seana (Kinnear), bivšeg Nancynog školskog druga koji još uvek gaji nerazumnu opsesiju njome i kojem je mesto u nekoj prostačkijoj i ćoravijoj komediji.

Uz neujednačeni, ali povremeno inspirativni scenario i veštu režiju koja ispravlja većinu tih nesavršenosti, najvažniji za konačni uspeh filma su glumci. Simon Pegg demonstrira romantičnu crtu koju do sada nismo baš imali prilike da vidimo, ali se uglavnom oslanja prvo na šeretski, a onda na otvoreno komični ton koji mu itekako ide od ruke. Za Lake Bell smo, možda zahvaljujući njenom rediteljskom prvencu In a World shvatili da je njen talenat neverovatan, da je versatilna i sklona najrazličitijim transformacijama, kao i to da je sjajna glasovna glumica, a ovde uspeva da uradi nešto što se smatra nemogućim. Ona uspeva da u dlaku skine moderni, svakodnevni britanski naglasak, što je za veliku većinu američkih glumaca i glumica nemoguća misija. Ne samo to, ona je naprosto sjajna u kanaliziranju rezignacije nad lošom srećom u ljubavi i anksioze same žene u svetu koji je naštiman za dvoje.

Sve u svemu, Man Up je iznenađujuće dobar film, ako izuzmemo nekoliko propusta. Recimo naslova koji ne odgovara i može zvučati šovinistički. I onog jednog lika koji kao da je zalutao iz drugog filma (iskreno, bilo bi bolje da je taj Sean samo malo “off” i čudan). Problem u neku ruku može biti i relativno konzervativna i zastarela poenta da život nema smisla ako nismo upareni s nekim, ali i to je dobrim delom zanovetanje. Istina je da je život naprosto lakši (i lepši, ali to je za diskusiju) u dvoje i da nas i društvo i naša psihologija guraju u tom pravcu. To, naravno, ne znači da nema samotnjaka ili onih koji cene svoju individualnu slobodu previše da bi igrali po tim pravilima, ali priznaćete da je teško osmisliti romantičnu komediju u kojoj oni dokazuju svoju poentu. Man Up je sasvim solidan primerak svoje vrste i od mene ima preporuku, ne toliko u smeru romanse, koliko u smeru komedije.