Hunter Gatherer

2016.

scenario i režija: Joshua Locy

uloge: Andre Royo, George Sample III, Kellee Stewart, Ashley Wilkerson, Celestial, Kevin Jackson, Antonio D. Charity, Jeannetta Arnette

Ovo mi je preporučio drugar. Nije ni filmaš, ni kritičar, uopšte nije u biznisu, ali je filmofil sa istančanim ukusom koji se ne poklapa uvek sa mojim, ali zavređuje poštovanje. I hvala mu na tome jer je Hunter Gatherer jedan od onih nesvakidašnjih malih indie dragulja koji se vrlo lako provuku ispod radara.

Rekao sam “kupljeno” kada sam video da glavnu i, u neku ruku, naslovnu ulogu igra Andre Royo, legendarni Bubbles iz serije The Wire. Već na posteru se vide godine koje su prošle i ostavile trag. Ostarilo se. Hteo sam da uporedim taj stari lik sa novim, nadajući se da je glumac zadržao nešto svoje rutine, da mu uloga leži, ali da ipak on nije “one trick pony”, glumac kojem je svaka uloga ista. Dobro se pokazao, baš onako kako sam se nadao. To što je i film dobar (iako sa svojim nedostacima, naravno) je samo bonus.

Royo igra Ashleya, polu-pismenog sredovečnog momka iz sirotinjskog komšiluka koji je upravo odgulio trogodišnju zatvorsku kaznu i pokušava da stane na noge i da se vrati u normalan život. Frka je, međutim, u tome što bi ljudima iz njegovog okruženja, pre svega majci (Celestial) i devojci iz pred-zatvorskih dana, Lindi (Wilkerson), najviše odgovaralo da njega nema ili da je negde drugde. Možemo donekle da ih razumemo, Ashley donosi nevolje, a da toga i nije svestan: sebičan je, samoživ, rođeni gubitnik koji stalno nešto laže i maže i drži se kao kralj sveta.

Dok sanja o Lindi koja ga je napustila i otišla sa pristojnim radnikom na otpadu imena Dwayne (Charity), Ashley se zabavlja sa prostitutkom zlatnog srca Nat (Stewart) koja ga iskreno voli i zbog njega odlaže odgovor na sudbonosno pitanje od daleko bolje partije, vlasnika motela Raya (Jackson). Ashley i ne krije svoje preferencije, premda nismo sigurni jesu li one iskrene ili su samo neka vrsta navike.

Nat je, inače, tetka njegovog novog jedinog prijatelja, momka po imenu Jeremy (Sample), sa kojim Ashley kreće u nove poslovne i životne poduhvate. Jeremy je na misiji da popravi dedin ručno rađeni respirator i tako umirućem starcu produži život, a za život zarađuje pre svega kao pokusni kunić u medicinskim eksperimentima. Njihovo prijateljstvo je iz obostrane koristi (recimo ona shema sa frižiderima), ali ima u njemu nečeg toplog, ljudskog i iskrenog, makar u natruhama.

Tok radnje je dat kroz vinjetice nalik na “questove” iz role play igara koji su po pravilu praktični zadaci, odnosno problemi koje treba rešiti, pa se u procesu ili na kraju istih otvaraju novi. To uglavnom radi svoj posao, polako produbljuje likove koji guraju priču napred, a i hvata duh okruženja na jedan unikatan način. Nema tu poštapalica sa žanrom akcije i krimića, kao što je to često slučaj sa “ghetto dramama”, niti u priču ulaze standardi iz crne hronike, droga i oružje, čak ni kriminal kao takav. Naravno, Ashleyeve sheme i mulaže nisu naročito legalne i nisu uopšte poštene, ali to je više u rangu klasičnog “hustlinga” da se pregura dan nego nekakvog sukoba sa zakonom ili “obogati se brzo varijanti”. Čak je osvežavajuće to da nam vreme radnje nije otkriveno, može biti sadašnje, a može biti i nekoliko decenija ranije: automobili su stari, nema mobilnih telefona, a Ashleyeva odeća i naočari “preko socijalnog” deluju demodirano čak i za vreme kad je Andre Royo bio mlad.

Legitimno je pitanje koliko debitant u svojstvu autora, inače scenograf po zanatu Joshua Locy, kao školovani (privilegirani) belac može iskreno i bez naknadnih konstrukcija može uhvatiti specifični duh sirotinjskog, crnačkog predgrađa Los Angelesa, ali Hunter Gatherer nije gromoglasna izjava, već diskretna priča o ljudima i gubitništvu gde boja kože donosi određeni folklor, ali ne menja suštinu. Filmski uticaji su jasni, vidi se tu i rani Jarmusch (Stranger Than Paradise) i malo Spikea Leeja, dok je predominantan David Gordon Green (ujedno i jedan od producenata filma) i njegov prvenac George Washington, još jedna indie drama smeštena u afro-američko okruženje. Takođe, epizodičnost strukture i odmerena začudnost okruženja asociraju na Fellinija.

Neki od štoseva su prilično genijalni, poput upoznavanja između dvojice nosilaca radnje koje kao da je dignuto iz novohollywoodskih priča o neočekivanim prijateljstvima među gubitnicima i toga da neka pitanja kroz ceo film ostaju bez odgovora. Recimo, nikad nećemo biti načisto je li se Ashley zaista promenio, pa živi pošteno koliko se to da, kao ni to zbog čega je robijao (slutim da je reč o nekakvoj bedastoj krađi), a i Jeremyjevi eksperimenti ostaju prilično magloviti.

Neki drugi jednostavno ne rade, ljubavne priče u pokušaju su na par mesta na putu da preuzmu radnju, a nisu ni izbliza dovoljno razrađene, a i one snolike sekvence se čine kao čist višak i Locyjev pokušaj da napravi nešto što ne može i za šta nema iskustva. Takođe, utisak je da bi u nekom kraćem, koncentriranijem formatu Hunter Gatherer bio još i bolji i snažniji film, ali to bi otvorilo nove i nove probleme sa distribucijom istog zato što je srednji metar još uvek misterija čak i festivalima. Ali i pored toga, svojom empatijom i simpatijom Hunter Gatherer je naslov itekako vredan pažnje.

Nong Hak / Dearest Sister

kritika originalno objavljena na Monitoru

2016.

režija: Mattie Do

scenario: Christopher Larsen

uloge: Amphaiphun Phommapunya, Vilouna Phetmany, Tambert Tuisk, Manivanh Boulom, Yannawoutthi Chanthalugsy

Jedna od divota filmskih festivala i revija je to što nas upoznaju sa nečim što smatramo kompletnom egzotikom. Kada je reč o Slash Film Festivalu čija se asimetrično kraća prva, revijalna polovina upravo završila u Beču („prava stvar” se događa najesen), to su žanrovski filmovi najrazličitijih mogućih pozadina. Na primer, eto nama arthouse horora nastalog u laosko-francusko-estonskoj koprodukciji autorice Mattie Do za koju je internacionalna karijera gotovo izvesna.

Njen pristup hororu je ženski nežan i promišljen, bez besmislenih prepada i slepog držanja žanrovskih mehanika. Ona horor momente polako uvodi i koristi ih kao stilsku figuru za ono što je odabrala kao bazičnu temu svog stvaralaštva: život u Laosu, upadljive klasne razlike između sela i grada i breme kolonijalizma koje mahom siromašni stanovnici te zemlje osećaju egzistencijalno, a malobrojni situirani na jednom kulturološkom nivou. Dearest Sister je njen drugi dugometražni film, a svojih kratkim filmovima i prvencem Chanthaly je već privukla pažnju globalne žanrovsko-festivalske publike.

Naša junakinja je Nok (zvezda prethodnog autoričinog filma Amphaiphun Phommapunya), devojka sa sela koja odlazi u prestonicu kako bi u kući svoje dalje rođake Ane (Vilouna Phetmany) radila kao njena osobna asistentkinja. Naime, Ana se bogato udala za Estonca Jakoba (Tambert Tuisk) koji u Laosu razvija sumnjivi biznis kao preduzimač za UN agencije i u svojoj vili ima već sluškinju i vrtlara, ali joj je Nok potrebna iz razloga što Ana rapidno gubi vid i nema poverenja ni u koga. Gubitak vida dolazi sa vizijama duhova koji diktiraju brojeve koji Ani ništa ne znače, ali mogu značiti Nok.

Sad, Anin život će se uskoro pretvoriti u pakao pošto Jakob stalno putuje, a i obruč istražnih organa se steže oko njegovog posla, kućna posluga stalno balansira između suptilne iznude i pretnje pobunom, a ni Nok se ne ponaša onako kako bi se zahvalna dalja rođaka sa sela morala (štedeti svaki novčić od crkavice i slati ga svojima doma), već pokušava da se probije u višu klasu. Sukobi su, dakle, neizbežni, a savezništva između strana će se sklapati i razvrgavati bez ikakvog koncepta lojalnosti.

Snimljen fluidnom kamerom debitanta Marta Ratasseppa i ritmično montiran, uz originalnu muziku Stena Šeripova koja nabija jezu, Dearest Sister je film koji efikasno gradi atmosferu i vrlo sugestivno nam pokazuje kako se njegovi likovi osećaju. Tako možemo imati saosećanja za Nok koja vrlo brzo prevladava svoju seosku naivnost i počinje da traži prečice (u kojima Mattie Do ponekad suviše igra na zicere), ali i za Anu koja usled svog hendikepa postaje laka meta u nasilnom društvu, te za poslugu koja potlačena čeka svojih pet minuta slatke osvete, pa čak i za Jakoba koji je žrtva i svojih loših procena, ali i obrnutog rasizma u sredini koja ga percipira kao vreću s novcem.

Uz socijalni momenat, pogođen je i horor na osvežavajuće suptilan način, sa mnogo više atmosfere i iščekivanja nego nekakve akcije. Problem, međutim, nastaje u tome što različite ideje nekako ne konvergiraju prirodno, nego ih autorica sklapa gotovo proizvoljno, tako da Dearest Sister u konačnici deluje kao „mnogo hteli, mnogo započeli” tip festivalskog filma koji pokušava da spoji i art house i žanrovski pristup, ili, ako ćemo biti optimistični, kao rad nekoga ko je na korak od toga da ispeče zanat.

A Film a Week - Ron Goossens, Low Budget Stuntman

Those acquainted with the previous works by Steffen (Haars) and Flip (van der Kuil), the filmmaking duo from The Netherlands, know what to expect. Their films are technically polished, well-made, genre-oriented and all-over fun and marked with a special tongue-in-cheek, politically incorrect and taboo-breaking sense of humour which crosses a line or two, sometimes falls flat, but most of the time hits a target dead-on.

Ron Goossens, Low Budget Stuntman (2017), which had its international premiere at the Crossing Europe Film Festival in Linz, is Steffan & Flip’s fourth feature effort, after two New Kids movies Turbo (2010) and Nitro (2011) (as the follow up of the hit TV series) and Bro’s Before Ho’s (2013). It is more plot-driven than both New Kids movies and wilder in the sense of the adolescent humour than their previous films, but it gives us the unique perspective of the contemporary Dutch society. And prepare to have a blast!

The title character, played by Steffen’s brother Tim Haars, is a drunk from Zundert, once known as Van Gogh’s birthplace. Ron Goossens’ attempt to jump over the bridge in his car as a bet goes viral on YouTube, making him an instant celebrity. But his main trouble is at home: his cheating wife is about to leave him unless he proves himself worthy to her by seducing model-turned-actress Bo Maerrten (played by herself).

The only way out seems to be a job offer of a down on his luck agent Berrie (Michiel Romeyn). Not minding to get himself hurt in the process, Ron could become a low-budget stuntman, saving the struggling Dutch film industry lots of money and simultaneously getting his chance with the beautiful Bo. First steps are always hard, but whatever Ron is, he is not a quitter.

Crazy stunts, drunken jokes, shenanigans and the sheer ridiculousness of the whole idea aside, Ron Goossens, Low Budget Stuntman really works. It is not about the title character becoming a better man and a starlet proving that she has a personality behind the looks or even about trying to get out of the same old-same old loser milieu and the mentality of constant badgering and casual racial slurs out of the blue. We have seen it all before.

But what Steffen and Flip get spot-on is the modern celebrity culture consisting of YouTube overnight sensations and people famous just for being famous. All the celebrities in the film were played by the actual people who make fun of themselves. And some of the stuff, like the whole Dennie Christian schlager-singer comeback, is simply great. Also, the films within the films are a brilliant, eye-stabbing provocation, dealing with the actual affairs, pedophile scandals and terrorist attacks that shocked the Dutch society.

Yes, the low-brow comedy can be fun and it can be smart and clever, too. Steffen and Flip films are all about that. What we expect is what we get. And we can enjoy it.

Billy Lynn’s Long Halftime Walk

2016.

režija: Ang Lee

scenario: Jean-Cristoph Castelli (prema romanu Bena Fountaina)

uloge: Joe Alwyn, Garrett Hedlund, Vin Diesel, Steve Martin, Chris Tucker, Kristen Stewart, Makenzie Leigh, Ben Platt, Tim Blake Nelson

Počnimo sa tehnikalijama i podacima u brojkama: 120 slika u sekundi (pet puta više od normalnog tempa), 4K rezolucija (dva puta veća od normalne) i 3D. Nazovite me neo-luditom, iako sam daleko od toga, i nostalgičarem, iako to kao pasionirani gledalac nisam, ali po mom mišljenju taj nivo tehničkog cinculiranja retko kad ima smisla i film pretvara u vašar slike i zvuka. Novi film Anga Leeja, Billy Lynn’s Long Halftime Walk, možda jednog dana uđe u enciklopedije kao u nečemu prvi (nazovimo to hiper-realizmom, za sada) i kao prekretnica u kinematografiji, ali do tada to nešto mora da uhvati korene, što teže ide ako je samo sebi smisao.

Ang Lee u poslednje vreme voli da petlja sa tim tehničkim eksperimentima i trendovima, primer za to može biti i The Life of Pi, film koji mu je doneo drugog Oscara za režiju, sa svojim 3D-om i kompjuterskom animacijom, pa čak i žanrovski wuxia film Crouching Tiger, Hidden Dragon (1999) sa svojim kompleksnim kaskaderskim radom i koreografijom. Ali takođe nije na odmet setiti se da je Lee u suštini klasičar u svom pristupu, autor koji voli da klasične priče ispriča na klasičan način. I u srazu između autorovog senzibiliteta i tehničkog siljenja, Billy Lynn’s Long Halftime Walk pada kao žrtva i pored Leejeve iskrene i plemenite namere da tehnički napredak upotrebi kako bi realnije i detaljnije dočarao držanje i osećanja naslovnog junaka u jednom za njega i za naciju vrlo specifičnom trenutku.

(Na stranu koliko će ljudi to uopšte moći videti u formatu u kojem je autor to predvideo, poznajući nivo prikazivačke opreme u velikoj većini svetskih kino-dvorana i kako će im to zapravo izgledati. Film nije blockbuster i tematski je prikladniji za festivale i revije odakle se pušta u normalnom digitalnom formatu, kao i svaki drugi film.)

Naslovni junak (Alwyn) je postao heroj nacije kada se pojavio video njega kako spasava svog narednika (Diesel) u Iraku. To je rezultiralo time da on i ekipa njegovih saboraca dobiju nagradno odsustvo iz borbe i proputuju Amerikom kako bi se kao junaci predstavili naciji i podigli moral kod kuće. Finale njihove turneje biće utakmica američkog fudbala, baš na Dan Zahvalnosti i baš u Dallasu (iz čije je dalje okolice i Billy), gde će se u poluvremenu pojaviti na bini u pozadini nastupa sastava Destiny’s Child.

Godina je 2004, Bush je upravo pobedio Carryja na predsedničkim izborima, Amerikancima očito nije dosta ratovanja, ali prema onima koji su zapravo u rovovima gaje patronizirajući odnos, podržavajući ih na rečima, ali retko na delu i u suštini gradeći neki novi, hibridni nacionalni identitet zasnovan na nacionalizmu i ničim potkrepljenom osećaju posebnosti, začinjen nasiljem, religioznim tlapnjama i mekom “cocktease” pornografijom, te uokviren u kičastu koreografiju. Vojnici će upoznati svoju zemlju, upitati se za šta se bore (jer tu nekih ideala nema, stvar je profesionalizma, preživljavanja, vernosti sistemu i u najboljem slučaju odanosti drugovima) dok im agent (Tucker) koji ih kao mečke voda naokolo pokušava isposlovati ugovor za film sa vlasnikom fudbalskog kluba (Martin). Billy pritom mora u svojoj glavi povezati nekoliko stvari (u suštini, osim utakmice u realnom vremenu, sve ostalo su njegova sećanja iz relativno bliske prošlosti), te shvatiti kako to da je on slavljen na osnovu refleksnog ponašanja najgoreg dana u svom životu.

Kroz interakciju sa drugovima i sa celim spektaklom, kao i sa sestrom (Stewart) kao jedinim politički i humanistički iole osveštenim likom, te sa prigodnom devojkom – navijačicom (Leigh) zaljubljenom u svoju viziju njega kao nacionalnog heroja, polako ćemo uviđati šta se Billyju mota po glavi i šta temeljno ne štima sa američkim angažmanom na Bliskom Istoku. Film ima nekoliko svojih momenata u kojima kapitalizira na sudaru višestrukih realnosti i zaista koristi potencijale glumaca kako bi amplificirao satiru i što vernije preslikao roman. Međutim, prvi i osnovni problem je razlika u dva medija: unutarnja duševna stanja i opservacije o čoveku i društvu se mnogo lakše slikaju rečima, nego filmskim izražajnim sredstvima, pa se čini da je Leejev film u večitom zaostatku za Fountainovim romanom (i to ne samo zbog vremenskog odmaka, premda se 2004. godine i tadašnjih događaja u Ratu protiv terorizma sećamo kroz maglu iz današnje, još složenije perspektive), pa čak i kroz najbitnije poente samo protrčava.

Drugi problem je čisto filmske, odnosno produkcijske prirode. Koliki god bio budžet, on je uvek ograničen. Billy Lynn’s Long Halftime Walk za jedan ozbiljan film namenjen ozbiljnoj publici i lovu na nagrade budžetski stoji skoro impozantno, na cifri od 40 miliona dolara. Pitanje svih pitanja je – kako se to troši? I to nas vraća na tehnikalije s početka teksta koje su “pojele” lavovski deo budžeta. Apsurd u celoj priči je da je ovaj hollywoodski filmski produkt koji, između ostalog, navodno govori o klasnoj segregaciji, zapravo propagator iste jer će autorovu viziju videti samo probrana elita u New Yorku, Los Angelesu i možda još par gradova sveta, dok ćemo mi koji “imamo jeftinija sedišta” gledati običnu verziju (ne bunim se) i sa zaprepaštenjem shvatiti da se štedelo na autorskim pravima i na imitatoricama Destiny’s Child, pa nesrećne statistice koje igraju pevački trio vidimo samo iz daljine ili s leđa kao u lošem vicu. I mi se, kao i naslovni junak, možemo samo pomiriti sa konstatacijom da je nekome dano, a nekome ne.

Prevenge

2016.

scenario i režija: Alice Lowe

uloge: Alice Lowe, Gemma Whelan, Tom Davis, Kate Dickie, Jo Hartley, Kayvan Novak, Dan Renton Skinner

Prevenge je neshvatljiv film bez pogleda u profesionalnu biografiju njegove autorice Alice Lowe, ne samo zbog podatka da je snimanje tempirala prema svojoj trudnoći kako bi do kraja odigrala glavnu ulogu, što ukazuje na to da je ovo jedan veoma osoban projekat. Ovo joj je prvi dugometražni film u svojstvu rediteljice, kao glumica je igrala uglavnom epizodne uloge na filmu i televiziji, imala je karijeru stand-up komičarke, a ključan momenat za nju je ko-autorstvo na scenariju i glavna uloga u Sightseers Bena Wheatleya.

Mislili šta god o uspehu i komunikativnosti ove urnebesno mizantropske horor-komedije, Sightseers je film koji se dugo vremena vozika na jednom štosu, da par lagano čudnih kampera ujedno figurira i kao par serijskih ubica. Iz tog štosa se dalo svašta iščitati o engleskom stanju uma početkom druge dekade našeg milenijuma (sada može biti samo gore), ali je film dobio novu dimenziju prebacujući se na novo polje gotovo filozofske rasprave između metodičnog i nemetodičnog ludila, reda i slobode, morala i impulsa.

Prevenge u suštini figurira kao mentalni nastavak Sightseers: opet je u pitanju film jednog štosa i opet je to mizantropska komedija sa elementima pokolja, ali sa tom razlikom da je Alice Lowe ipak slabiji i manje verzirani autor nego što je to Ben Wheatley, pa stoga i ne može da se digne na neki viši nivo od serije minimalno variranih štoseva, iako to pokušava.

Ovde je reč o trudnoći, uz zez da nerođeno dete svojoj majci Ruth (Lowe) izdaje ubilačke komande. Nije ovo novo čitanje Rosemary's Baby ili nekog filma o sablasnom detetu, premda je film bogat referencama na razne horor-autore, koliko meditacija o surovosti savremenog sveta i nemoći pojedinca da se sa njegovom gadošću pošteno izbori. Kako shvatamo već pri početku, Ruth će roditi siroče, pa zato rešeno i beskrupulozno kreće putem „preventivne osvete” onima koji su za tu situaciju krivi.

I „udica” na koju nas film kači je briljantna, scena se odvija u radnji gde se prodaju egzotične životinje, a ljigavi prodavac (Skinner) uvaljuje trudnici ljigavo-perverzne lajne tipa „želite li pomaziti moju debelu zmiju?” Očekujemo nasilje sa jedne strane, a ono dolazi iz suprotnog pravca, naglo i savršeno tempirano. Ljigavac pada na zemlju, trudnica briše nož, seda na javni prevoz i u svesku crta nešto morbidno dok čuje glasić koji joj kaže „One down!”

Nisu loša ni sledeća dva ubistva, ni njihove slučajno-namerne žrtve, perverzni propali disco-DJ Dan (Davis), jedan od onih „zavodnika” koji spavaju na maminom kauču, te karijeristička frigidna kučka Ella (Dickie) koja joj savetuje da batali tu materinsku priču ako ikada želi da nađe posao. Oba ubistva dolaze sa predivno otrcanim „punchlineom”, što je ovde izvedeno majstorski i sa višestrukim uživanjem Alice Lowe kao glumice i kao autorice. Takođe, umirenije među-scene bilo same Ruth koja meditativno gleda stari krimić na televiziji ili priča sa bebom, kao i rane scene sa bolničkom babicom (Hartley) koja je zasipa frazerskim trudničkim savetima, imaju i više nego pristojnu količinu svojih ludih momenata.

Problem je što je to ujedno i vrhunac filma na svim poljima, tu negde na koti oko pola sata, odnosno trećine trajanja. Prevenge ne ide dalje u pravcu produbljivanja bilo kojeg od podigranih aspekata: trudnoće kao neuračunljivog mentalnog stanja, socijalne isključenosti i ranjivosti, mizoginije... Umesto toga, i dalje se ređaju ubistva, što dovodi do inflatornog efekta, a misterija oko pogibije Ruthinog partnera nikad ne dobija puni zamah i uglavnom deluje bezvezno nakalemljeno.

Moguće je da je ključ problema, makar delimično, u profesionalnoj pozadini autorice Alice Lowe. Ona je sposobna glumica i čini se da je to uzela kao referentnu tačku u pisanju scenarija. Međutim, problem je u logici stand-up komedije kojom se vodi pri izgradnji lika. Mi Ruth vidimo uglavnom u svojoj potpunost i datosti, više kao stand-up rutinu nego kao ljudsko biće ili čak filmski lik čiji razvoj možemo pratiti. Zato se radnja odvija kao niz skečeva čiji se kvalitet čak i ne podiže gradualno. Šteta dobre ideje i zabavne mizantropske podloge.

XX

2016.

režija: Jovanka Vučković, Annie Clark, Roxanne Benjamin, Karyn Kusama

scenario: Jovanka Vučković, Jack Ketchum, Annie Clark, Roxanne Benjamin, Karyn Kusama

uloge: Natalie Brown, Jonathan Watton, Peter DaKunha, Peyton Kennedy, Melanie Lynskey, Sheila Vand, Lindsay Burdge, Casey Adams, Breeda Wool, Angela Trimbur, Morgan Katz, Christina Kirk, Kyle Allen, Mike Doyle

Omnibus-filmovi i neujednačenost idu ruku pod ruku. Prosto, tako je to, čak i kad je reč o kolekciji kratkih filmova istog autora. Međutim, ova forma je nekako uvek bila popularna u horor-žanru kao gotovo idealna da mlađi autori snime nešto na bazi materijala za čiju realizaciju nisu potrebna velika sredstva, pa da sve to zapakuju i prodaju u paketu, u formi koja će lakše naći svog kupca. Kvalitet omnibusa kao celine često je srazmeran tome koliko je sinergije prisutno među autorima i koliko je gladak spoj između njihovih filmova, a da opet stile bude dovoljno prepoznatljiv za svakog od njih.

Ono što je štos sa XX je podatak da je to prva potpuno ženska horor-kompilacija. Žanr koji je nekada važio za izrazito muški se polako menja, između ostalog i zbog emancipacije i ženskog uticaja koji se probija. Uostalom, treba li ići dalje od The Babadook, A Girl Walks Home Alone at Night i The Invitation da bi se dokazalo da su ženski autori upravo ona sveža krv.

I XX je svež, drugačiji omnibus, iako očekivano neujednačen ne samo kvalitativno nego i tematski. Kao što je i animacija Sofie Carillo koja služi kao poveznica između priča stvar preferencija, tako je i odluka hoće li segmenti biti tematski povezani ili ne. Moj osnovni problem sa konceptom XX je polovičnost u pristupu: tri priče tretiraju ženu u kući / majčinstvo, dok jedna potpuno ispada iz šablona i deluje kao da joj je mesto u nekoj drugoj kompilaciji.

Prva priča koju potpisuje Jovanka Vučković, kanadska autorica sa „bacgroundom” u vizuelnim efektima i publicistici (bila je urednica časopisa Rue Morgue), ujedno je i najsnažnija od kvarteta. U nečemu što liči na epizodu The Twilight Zone začinjenu sa nešto vrlo mračnog humora, upoznajemo majku (Brown) koja mora da se nosi sa posledicama ignoriranja problema kod kuće. Sin je iz radoznalosti pogledao u neznančevu crvenu kutiju sa božićnim poklonom i prestao da jede. U tome ga je sledila kćerka, a na kraju i otac. Jovanka Vučković nas drži u neizvesnosti po pitanju razloga za takav sled događaja, istovremeno ispitujući modernu familijarnu dinamiku i ulogu majke u savremenom svetu.

Druga priča u režiji Annie Clark (poznatije u svetu muzike i pod umetničkim imenom St. Vincent) punokrvna je campy komedija o zaštitničkom pristupu u materinstvu. Tu se majka (Lynskey) iz petnih žila upinje da sačuva masku normalnosti za rođendansku zabavu svoje kćeri dok istovremeno posprema truplo svog muža, beži od dadilje (Vand) čije je prisustvo dominantnije od njenog i sklanja se od radoznalih pogleda iz komšiluka. Iako potpuni amater u svom poslu, Annie Clark se pokazala kao vispren učenik, a odluka da većinu radnje snima kroz staklo je više nego dobra.

Treća priča koju potpisuje nadolazeća mlada autorica Roxanne Benjamin (Southbound) je ona koja pomalo razara tematski i ini kontinuitet. Umesto materinstva, imamo staru kulturu, a umesto stida, zaštite ili ljubavi – metamorfozu u monstruma. Najkraća od svih, ova priča je u suštini vrlo napeti i profesionalno urađeni „slasher” koji nema izrazite mane osim što se našao gde nije bilo potrebno, odnosno u pogrešnoj kompilaciji.

Konačno, četvrtu priču režirala je najostvarenija i zanatski najverziranija od četiri autorice, Karyn Kusama (The Invitation), pa su i očekivanja od nje bila najviša. Kusama nas je, međutim, „počastila” svojim autorskim misaonim eksperimentom kako bi izgledao „osamnaest godina posle” nastavak kultnog filma Rosemary's Baby. Nošen sjajnom glumom Christine Kirk u ulozi majke i interesno povezan sa autoričinim prethodnim filmom (po liniji opsesije religijskim kultovima), segment se drži iznad vode do samog kraja iako vrlo teško sakriva „trope”, tipskost likova i situacija i „nedokuvanost” u priči. Jednostavno rečeno, od autorice tog renomea smo očekivali i više.

Ali, na kraju krajeva, neujednačenost dolazi sa teritorijom omnibusa, očekivanja sa statusom autora, odnosno autorice. XX je projekat itekako vredan pažnje i dokaz da vreme ženskog horora tek dolazi.

Return to Montauk

2017.

režija: Volker Schlöndorff

scenario: Volker Schlöndorff, Colm Toibin (prema noveli Maxa Frischa)

uloge: Stellan Skarsgard, Nina Hoss, Susanne Wolff, Niels Arestrup, Isi Laborde-Edozien

Volker Schlöndorff je godinama oklevao da se vrati Maxu Frischu kao literarnom predlošku, iako su veliki reditelj i veliki pisac bili dobri prijatelji. Da se podsetimo, Schlöndorff je već uradio ekranizaciju Frischovog romana Homo Faber sa filmom Voyager (1990) u kojem je iskoristio glumačke potencijale Sama Sheparda i Barbare Sukowe i svetu otkrio talenat Julie Delpy. Kao što je Homo Faber roman kojem se valja vraćati, tako je i Voyager film vredan više gledanja koji u duhu romana spaja emotivnu, ljubavnu priču sa filozofijom egzistencijalizma.

Sa Return to Montauk, Schlöndorff se našao na potencijalno skliskom terenu, budući da je u pitanju možda i najosobniji Frischov uradak koji pritom nije naročito filmičan, za razliku od većine piščevog opusa. Ideja da se materijal iz novele proširi sa elementima piščeve biografije takođe je rizična, ali za verovati je bilo da filmaš neće na koncu biti neukusan i indiskretan kada je već reč o biografiji njegovog prijatelja. Drugi problem koji se javio je mogućnost igranja na sigurno i oslanjanje na tipične motive u ljubavnoj priči koja je osnova filma. Ipak, Schlöndorff je star autor i svojevrsni zamor je kod njega očekivan.

To se na početku i oseća, izbija iz naracije vezane za “daddy issues” i razmišljanja o dva tipa kardinalnih grešaka u odnosima sa ljubavnim partnerima pisca i protagoniste Maxa Zorna (Skarsgard) za koju se ispostavlja da je poglavlje iz romana koji promovira na američkoj turneji. Takva intervencija nije toliko “spoiler” koliko ponuđeni ključ za tumačenje Zornovog lika, njegovih razmišljanja, poštapalica u promociji (ima spreman govor o tome da čovek nije biljka koja ima fiksne korene koji ponavlja od intervjua do intervjua) i njegovih daljnjih postupaka. Zorn je, naravno, Frischov alter-ego, ali i kliše pisca, ocvalog intelektualca sebičnih težnji i izraženog ega.

Zaplet ljubavne priče je u tome da Zorn upravo u tom trenutku čini drugu kardinalnu grešku sa drugom osobom. Clara (Wolff) je njegova mlađa poslovna i životna partnerka koja ga apsolutno obožava, dok je on odguruje od sebe uporno žaleći za prvom greškom koju je napravio decenijama ranije. Uz intervenciju sablasnog starog bogataša i mecene Waltera (Arestrup), Zorn pokušava da uspostavi kontakt sa svojom bivšom ljubavi, Rebeccom (Hoss), u ono doba naivnom studenticom podložnom zaljubljivanju u stare umetničke i profesorske tipove, a sada odlučnom usamljenicom i korporativnom advokaticom. Kulminacija sledi u naslovnom selu na severnom špicu Long Islanda gde se Max i Rebecca vraćaju ne bi li razrešili stare konflikte i nedoumice.

Dok scenario koji potpisuju reditelj i Colm Toibin, inače prozni pisac i autor predloška za zapaženu romansu Brooklyn, pati od literarne dogme, a dijalozi bolje izgledaju na papiru nego što zvuče iz usta živih likova, film dosta profitira od ispoliranih glumačkih ostvarenja i međusobne hemije u zajedničkim scenama. Stellan Skarsgard svog pisca, profesora i intelektualca igra sa dozom fine, anti-cool ironije, Niels Arestrup ima krajnje preteće prisustvo, Susanne Wolf pokazuje doziranu nežnost i ranjivost kao Clara, a Isi Laborde-Edozien možda fingiranu živahnost i snalažljivost mlade, prekarne generacije. Ipak, od trenutka kada se pojavi, filmom će dominirati Nina Hoss, kao i uvek taktilna i sposobna da se spusti u nesuđene emotivne dubine.

Ono što Schlöndorffu uspeva je polagana promena tona i odbacivanje klišea koji stoje u postavci, što dovodi do efektnog obrata i suptilno plasirane poente. Ovakva iskrenost i nesentimentalnost dosta je retka, naročito u žanru romanse. Važnije od toga, u skladu je sa tonom Frischovog pisanja, i Schlöndorff time dokazuje da je autor koji ne pati od staračkog zamora i na kojeg se može još uvek računati.