The Dark Valley / Das finstere Tal

tekst originalno objavljen na www.fak.hr

2014.

režija: Andreas Prochaska

scenario: Andreas Prochaska, Martin Ambrosch (po romanu Thomasa Willmanna)

uloge: Sam Riley, Paula Beer, Tobias Moretti

Western nije isključivo američka stvar, iako je sastavni deo američke mitologije. Western je univerzalan, western je stanje duha, western je etički kodeks jednako blizak teksaškom i evropskom klincu koji se igra kauboja i indijanaca. “Spaghetti” westerni, snimani na mediteranu i u skromnim evropskim produkcijama su solidan primer za tu tvrdnju. Karl May je napisao legendarne western romane, a da nikada nije video Ameriku. Po motivima njegovih romana, Nemci su snimili nekoliko western filmova na teritoriji Jugoslavije.

The Dark Valley čak ni ne pokušava da nas zavara sa mestom radnje ili sa jezikom, u pitanju je zabito selo okovano snegom visoko u planinama Tirola. Sve ostalo, dakle usamljeni jahač - stranac, barabe koje vladaju selom, pohlepni gostioničari i nemoćni terorizirani seljani, svakako su deo klasičnog western okoliša. Zamenite Tirol sa Montanom i eto vam klasične zimske varijante.

Misteriozni jahač, Amerikanac Greider (Riley) dolazi u selo u neku poznu jesen. Već na ulazu mu vladajući klan Brennerovih prepreči put i jasno mu stavlja do znanja da on tu nema šta tražiti, ali ga ipak puste da uz naknadu prezimi u kući udovice i njene kćeri (Beer). Greider ima već neki izgovor zašto je tu, ali je sasvim jasno da nešto krije. Kada usred zime počnu da nestaju i pogibaju braća Brenner pod veoma čudnim okolnostima, jasno nam je da je stranac na putu osvete i da se sprema otvoreni rat između njega, sa jedne, i brutalnog klana sa druge strane, a mračne tajne i smutne prakse vladajućeg klana će konačno isplivati na svetlo dana.

Alpski pejzaž je sjajna pozadina za ovakvu osvetničku priču, a direktor fotografije Thomas Kiennast to koristi do maksimuma. Sneg je posvuda, iz njega vire samo kuće i stabla i atmosfera je klaustrofobična. Kako priča odmiče i tempo se pojačava, Kiennast i reditelj Prochaska sve više posežu za tipskim rešenjima, pre svega neurotičnom kamerom iz ruke, što u priličnoj meri kvari ugođaj. Pa ipak, neke od scena su veoma originalne i veoma krvave, pre svega elaborirani obračuni između Greidera i jednog po jednog od braće, zatim scena u kojoj Greider tera gostioničarku da guta zlatnike, kao i scene bizarnog svadbenog rituala od bizarne propovedi sve do veoma neprijatnog prvog plesa.

U tim scenama Andreas Prochaska pokazuje sklonost ka žanru horora u kojem je već ostavio traga. Njegov film Dead in 3 Days (2006) se smatra prvim austrijskim “slasherom” i pored priče koja neodoljivo podseća na japanski Ring, postigao je neviđeni uspeh i doživeo nastavak. Prochaska je sa hororom eksperimentirao i u uvrnutoj crnoj komediji The Unintentional Kidnapping of Mrs. Elfriede Ott (2010). Atmosfera je napeta i stalno na granici incidenta, klan Brennerovih više podseća na sumanuti kult nego na posedničku familiju i mi nismo sigurni da će naš junak uspeti.

Sam Riley ga odlično igra, njegova transformacija od prvotne zbunjenosti do kasnije odlučnosti, spretnosti i posvećenosti cilju je glatka. Njemu nasuprot stoji Tobias Moretti kao neformalni vođa klana, apsolutno sablasne pojave. Treba još istaći mladu, gracioznu Paulu Beer u ulozi mlade devojke kojoj je Greiderova zaštita preko potrebna.

Sve u svemu, The Dark Valley je interesantan koncept, što možemo očekivati od hrabrog reditelja poput Prochaske. Mešajući western i horor, kao i “setting” alpskog sela s kraja XIX stoleća, Prochaska je zapravo napravio jedan “revenge flick”, “backwoods” triler smešten u prošlost. Što je najbolje, sve komponente su dobre same po sebi, a i njihov spoj je gladak, stiliziran i svakako zanimljiv film koji svakako treba pogledati.

The Invisible Woman

2013.

režija: Ralph Fiennes

scenario: Abi Morgan (po knjizi Claire Tomalin)

uloge: Ralph Fiennes, Felicity Jones, Kristin Scott Thomas, John Kavanagh, Tom Burke, Joanna Scanlan, Tom Hollander, Michelle Fairley

Danas nije teško biti “celebrity”. Nije potreban ni talenat ni naporan rad, samo malo hrabrosti da se napravi neka glupost i sreće da to neko uhvati u pravo vreme na pravom mestu i eto vam onih Warhallovih 15 minuta slave. To da li će se tih 15 minuta razvući na ceo život i da li će to doneti nešto novca ili uticaja je jedna druga i duga priča. Uostalom, naša tema nisu poznate ličnosti danas, nego prva “celebrity” persona.

On je Charles Dickens, viktorijanski pisac i javna ličnost opšte prakse (posvuduša, reklo bi se) i definicija “celebritija”. Bilo je slavnih ličnosti i ranije, na primer Mozart je bio jako popularan, ali on oko svoje slave nije brinuo. Dickens je imao auto-marketing, svoje romane i priče je pisao u serijalima tako da se stalno čitaju i da se o njima stalno govori. Pored toga se rado hvatao teatra, produkcije i režije, a zlobnici bi rekli da je preferirao društvo glumica.

Ovo je priča o jednoj glumici. Ona je Nelly (Jones) i najmlađa je kći u glumačkoj familiji. Njena majka (Scott Thomas) vodi glumačku trupu, a njene sestre relativno često nalaze angažmane i sa strane i žive skromno i dostojanstveno. Nelly, nažalost, nema njihove talente i ima mali izbor mogućnosti. Kada je prvi put vidimo na ekranu, shvatamo da se solidno udala za provincijalnog direktora škole (Burke), da se bavi dečijim i amaterskim teatrom kao reditelj i da voli da razgovara sa lokalnim pastorom (Kavanagh), koji je veliki ljubitelj Dickensovog dela. Nelly ima sve što je Dickens ikada napisao, čak i različita izdanja iste knjige i za velikog pisca kaže da je bio porodični prijatelj. Svoju priču dalje priča u flashbacku...

Pogađate, ona je bila glumica na koju je Dickens (Fiennes) pao i kasnije njegova ljubavnica. Kada su se upoznali, njoj je bilo 18 godina, njemu 45. Ona je bila anonimna, a on slavan. I oženjen... Njihova afera nije bila sastavljena od dramatičnih svađa, krokodilskih suza i teških moralnih dilema, naprotiv. Njihov problem nije bio ni njena majka, a ni njegova žena Catherine (Scanlan), majka njegovih desetoro dece, ali nažalost nikakav sagovornik i životni saputnik. Ona je toga čak i odlično svesna.

Njihov problem je viktorijanski moral, asketski, analan, takav da negira pobunu čak i kad je neophodna, prepun tipičnog protestantskog i puritanskog osuđivanja. Dickens bi se pobunio protiv toga i to i čini kada mu je zgodno, tako što prikuplja dobrovoljne priloge za prostitutke, sirotinju i uličare, ali ipak ne bi svojim primerom pokazao da je moguće razići se od žene i započeti novu vezu. Verovatno bi to razljutilo njegove čitaoce. Nellina majka, sa druge strane, želi da njena kćer ima udobnost u životu, da bude srećna koliko može i spremna je da prihvati sve, dokle god to ne ugrožava Nellinu reputaciju.

 

Dakle, ona može biti Dickensova ljubavnica, ali mora ostati tajna, nevidljiva za radoznalu javnost.

Budimo iskreni, nije to bio naročito težak život, pogotovo ako se uporedi sa životima Dickensovih književnih junaka, i svakako je bio lakši od života fabričkog radnika, rudara, pralje ili prostitutke, ali u viktorijanskom svetu mesta za propalu glumicu nije bilo. Ma koliko se činio lagodnim (njen zadatak je bio je da sedi u kući koju joj je on kupio i čeka ga da se pojavi svakih nekoliko dana), to nije bio ni naročito lak život, baš zbog svoje tajnosti. Oni nisu smeli biti viđeni zajedno, putovati, prijateljevati... Jedini koji je imao hrabrost da prekrši striktna pravila viktorijanskog morala i prođe nekažnjeno je Dickensov prijatelj i kolega, pozorišni pisac Wilkie Collins (Hollander), koji je otvoreno živeo sa izvesnom udovicom, bez namere da je oženi.

Film kao film pati od Fiennesove autorske odluke da izbegava zamke žanra, u ovom slučaju melodrame i kostimirane drame. Sa jedne strane, to čuva Dickensovu i Nellinu čast, ali film svodi na niz ne-događaja i trivijalnih podataka o Dickensovom životu i viktorijanskoj Engleskoj. Viktorijanski moral, koji treba biti u centru ove drame, reklo bi se klasični negativac, je isuviše kompleksan i apstraktan da bi ga se dalo portretirati. The Invisible Woman je u samoj osnovi dosadnjikav film u kojem je potrebno blizu sat vremena da se pohvata šta autor želi reći (Dickensov i Nellin odnos ne ide nikamo, kao i film), dok je u drugom satu najčešće kasno da bi nas bilo briga. Razumljiva je želja autora da nas poštedi klišeja, ali pitanje je šta je sa time postigao.

Budimo iskreni, Fiennes kao reditelj ume da bude pretenciozan, i meni se nikako nije svidelo njegovo čitanje Coriolanusa. Ali moramo mu priznati da je kao glumac besprekoran i sposoban da se prebacuje iz uloge u ulogu. Ovde je samo pristojan, reklo bi se na automatici. Felicity Jones ima u dramskom smislu nešto zahtevniji zadatak, iako je on tipski, i čini dobro da ne klizi u teatralnost. Nešto svežine ipak unose epizodni likovi i poznati britanski glumci koji im daju lični pečat. Kristin Scott Thomas je oslobođena uobičajenog glamura i sjajna je kao ostarela glumica, a Joanna Scanlan pruža “reality check” kao Dickensova žena. Scena i kostim su impresivni, ali ništa manje se i ne očekuje od visoke britanske produkcije na literarnu ili istorijsku temu.

The Invisible Woman nije najlošiji film koji ćete ikad pogledati, čak je i pristojan i minimalno patetičan za jednu melodramu, ali nije baš najjasnije šta je to Fiennes hteo da nam poruči sa ovim filmom. Sam Dickens je zanimljiva tema i pogled u njegov život je poput pogleda u nekakvu legendu. Takođe, uvid u pravila ponašanja jednog prošlog doba nije na odmet. Ali to naprosto nije dovoljno da bi se snimio film. Za film je potrebno nešto drame, nešto sukoba. Izbegavajući klišeje i pokušavajući da napravi film koji odudara od standarda i proseka, Fiennes je napravio uglavnom dosadan film.

Decoding Annie Parker

2013.

režija: Steven Bernstein

scenario: Steven Bernstein, Adam Bernstein, Michael Moss

uloge: Samantha Morton, Helen Hunt, Alice Eve, Aaron Paul, Maggie Grace, Corey Stoll, Bradley Whitford

Kritičar koji se usudi da se otvoreno sprda sa ovim filmom, ili makar da kaže da je film sranjkast, rizikuje da bude proglašen nečovekom. Zašto? Pa zbog teme. Rak dojke i istraživanja da li je nasledan i koji je gen za to odgovoran. Nisam tipična muška svinja i neću reći “koga za to boli kurac?”, ali rakovima i medicinskim istraživanjima (ukoliko nisu ili dramatična ili od globalne važnosti ili makar ukazuju na neku nepravilnost u društvu) je mesto u Oprah Show i na Hallmark kanalu, da se tetke site isplaču.

Naprosto, tema bolovanja od raka nije filmična (osim za melodrame), i treba biti originalan u pristupu da se od toga napravi pristojan film. Decoding Annie Parker je u tom segmentu dovoljno hrabar i originalan da nema ton klasičnog “tear jerkera”, nego je, poput svoje glavne junakinje (inače stvarne ličnosti u koliko – toliko stvarnim događajima), zapravo vedar i komičan, makar u početku. Jasno nam je kuda će to voditi, ali je svejedno osvežavajuće gledati ženu kako se vedrinom i na pomalo smotan i bleskast način bori sa rakom.

 

Decoding Annie Parker je relativno inovativan i po pitanju naracije, sa jedne strane se bavi sa naslovnom junakinjom, a sa druge sa tim “dekodiranjem”, odnosno potencijalno zanimljivim genetskim istraživanjem zasnovanom na tezi da su rak dojke i materice nasledni. Teorija počinje, očekivano, kao prilično radikalna pretpostavka sa kompleksnim sistemom provere, tako da ulagači nemaju previše interesa da doniraju svoj novac. Kasnije će se teorija ispostaviti kao tačna, epilog nam serviran pod nos kroz sve medije prošle godine kada je Angelina Jolie odstranila svoje dojke i ugradila silikone zbog genetske predispozicije za rak.

Ono što je problematično za takav narativni pristup je činjenica da su se Annie (Morton) i Dr King (Hunt) srele možda jednom u životu i razmenile možda nekoliko rečenica. Prosto, sav dramski potencijal dveju odvojenih priča je ugušen s time da spajanje tih priča izaziva anti-klimaks. Utisak je da se radi o dva prilično odvojena filma od kojih je jedan drama o važnosti pozitivnog duha i borbe za život dok je drugi film takođe drama, ali o važnosti naučnih istraživanja uz neizbežno pojednostavljivanje nauke kako bi gledaoci to pohvatali.

Naravno, film ima svoje momente, uglavnom pri početku. Takav je i rani period života kakav vodi Annie, gledan kroz njene sarkastične oči. Ona je izgubila majku kad je bila tinejdžerka, oca na pragu 20-ih, a sestru samo koju godinu kasnije. Ipak, imala je muža – rock zvezdu u pokušaju i čistača bazena u Torontu, koji ju je zabavljao (Aaron Paul i njegova kolekcija frizura i fazonirane odeće), prijateljicu (Eve) i simpatičnog sinčića. Uporedo sa tim, Dr King je dobila prvu odbijenicu za sredstva za istraživanje od biznismena koji ju je uporedio sa crvrčkom iz basne. Takvih simpatično-komičnih momenata će biti i dalje tokom filma, sporadično će se pojavljivati kada atmosfera postane suviše depresivna.

Teških dramskih, pa čak i melodramatičnih momenata će biti, na pamet mi pada celi “drugi čin” kada se Annie oporavlja od prvog raka i razvodi od prvog muža. Bolest i oporavak su prikazani naturalistički i bez ulepšavanja, i čini se da je namera autora bila iskrena i da nije radio kalkulacije sa tipskim šokovima.

 

Ni ta srceparajuća drama nije problem sama po sebi. Osim neiskorištenog potencijala paralelnih priča, film stalno pati od potcenjivanja svojih gledalaca. Razvučen je na period od početka 70-ih do početka ili sredine 90-ih, i svaki prelaz perioda je prikazan suviše očito, suviše izraženo, od Paulovih frizura do manje bitnih detalja. Isto tako, na početku filma autori jedno triput objašnjavaju da se glavnina radnje odvija u Kanadi, i čak prave polu-uspeli štos od toga (čišćenje bazena u Torontu kao ideja za biznis).

Scenario je trapav, razvučen i bez pravog dramskog sukoba, a režija pešačka. To ne treba da čudi, pošto su scenaristi debitanti, a reditelj Steven Bernstein je inače direktor fotografije koji se uhvatio režije po prvi put. Stoga je jasno insistiranje na preočitim vizuelnim “hintovima” radi praćenja radnje. Ostaje zapanjujuće kako Bernstein ima još nekoliko ugovorenih rediteljskih projekata kada sa prvim nije pokazao ne znam kakve rezultate.

Za razliku od njega, glumci su odlični. Samantha Morton nas osvaja svojim duhom i toplinom i njena uloga je odlična posveta stvarnoj Annie Parker (imamo samo ovaj film da mu verujemo ili ne verujemo po pitanju istinitosti, pošto prava Annie nije nikakva poznata ličnost). Helen Hunt je izvrsna kao briljantna genetičarka fokusirana na posao i protiv svih šansi, što je možda nastavak uloge iz The Sessions. Aaron Paul i Alice Eve funkcionišu kao “comic relief” veći deo filma i sa svojim ulogama se poigravaju koliko treba, ponekad i malo više od toga. Maggie Grace je žrtva hollywoodske stereotipizacije (iako je ovo indie film snimljen sa skromnim sredstvima), prisiljena je debilno “poružnjivanje”, igra naučnicu i mora da nosi debele naočare. Zašto? Pa valjda da bi gledaocima bilo jasnije.

Decoding Annie Parker je solidno zamišljen film koji pati od nepotpune, a ponekad i totalno pogrešne realizacije. Ipak je u pitanju većinom gledljiv, ali i zaboravljiv film čiji su najjači adut više nego pristojna glumačka ostvarenja i pozitivni duh glavne junakinje. Nećete proklinjati sudbinu ako ga pogledate, ali jednako tako nećete previše propustiti ako ga preskočite.

Anna / Mindscape

2013.

režija: Jorge Dorado

scenario: Guy Holmes, Martha Holmes

uloge: Mark Strong, Taissa Farmiga, Brian Cox, Indira Varma, Saskia Reeves, Richard Dillane

Svake godine se pojavi gomila psiho-trilera koji balansiraju na granici realnog i ezoteričnog i to je potpuno razumljiv trend. Mi volimo da verujemo u magičnu moć uma, u hipnoze, projekcije, snove... Hollywood je pomalo digao ruke od takvih filmova, vremena su se promenila, ukus mase se vratio na eksplozije, super-heroje i obračune sa Rusima, Arapima i Kinezima, ali to ne znači da psiho-trileri nisu dovoljno profitabilni za nezavisnu, B produkciju ili široke koprodukcije. Takav film je i Anna, radnog naziva Mindscape, snimljen u širokoj američko-evropskoj koprodukciji sa većinom britanskim glumcima.

Zamislite neki paralelni svet u stilu Inceptiona gde je prekopavanje po sećanjima legitimni istražni postupak. Još uvek nemamo korporacije koje preko elaborirane industrijske špijunaže vladaju svetom, ali imamo “mentalne detektive” koji rade za takve firme. Na početku filma imamo televizijsku vest u pozadini o skandalu sa senatorom koji radi za “mentalni” lobi.

Naš junak je John Washington (Strong), mentalni detektiv koji je dotakao dno svog profesionalnog života nakon ženine smrti i blažeg šloga usled iscrpljenosti poslom. Sada je i u finansijskim problemima i hitno mu treba posao. Njegov šef (Cox) mu daje naizgled lak zadatak: nesrećna tinejdžerka iz bogataške kuće po imenu Anna (Farmiga) već danima štrajkuje glađu, a na njemu je da ispita zašto je to tako i da je natera da nešto baci u kljun. Međutim, nije sve kako se čini, i Annini problemi su veći i kompleksniji od loše ishrane.

 

Odmah nam je jasno za Annu da je inteligentna, ali beskrajno čudna, a da situacija u njenoj kući nije nikako normalna. Majka (Reeves) je alkoholičarka, a očuh (Dillane) je neverovatni ljigavac koji uporno navija da se Annu smesti u instituciju zatvorenog tipa kako bi on upravljao njenim fondom. U hipnotičkim seansama pojaviće se indicije da se Anna napatila u životu, čak indicije fizičkog i seksualnog zlostavljanja kod kuće.

Pa ipak, Anna nije ni u kom slučaju nevino dete. Ona je sposobna distorzirati realnost, projektovati se i čak lažirati svoja sećanja. Između nje i Johna se odvija partija mentalnog sparinga i zapravo ne znamo, ali možemo pretpostaviti ko tu drži konce u svojim rukama. U solidno odmerenom tempu, nekoliko obrata dalje, film odlazi u generički ispreokretan kraj koji bi možda bio šokantan ranih 90-ih, ali koji se do sada potrošio.

U poslednje vreme sve je više američkih filmova (po stilu i izrazu) snimljenih sa evropskim sredstvima, ponekad čak kompletno na lokacijama u Evropi. Ne znam zašto, ali takve produkcije često angažiraju britanske glumce (možda su jeftiniji) da glume Amerikance, što je rizično. U Anni to još prolazi glatko, niko se ne muči previše sa akcentom i moguće je zamisliti celu priču negde na severoistoku Sjedinjenih Država. Zanimljivo je gledati Marka Stronga, standardnog negativca u filmovima Guya Ritchija koji pomalo podseća na uglađeniju verziju Jasona Stathama, kako igra generalno pozitivnog lika. Taissa Farmiga ima isti tip eterične lepote kao i starija joj sestra Vera, a eterične, povučene, inteligentne klinke umeju da deluju strašno. Njoj ne ide u prilog što su joj replike ogromne i beživotne, pravi monolozi koji možda otkrivaju više radnje nego što je potrebno. Ipak, Strong i Farmiga imaju solidnu hemiju na ekranu i uspevaju da nam drže pažnju, čak i da nas uvere da je njihovo mentalno “obaranje ruku” fer borba. Ostali glumci su uglavnom neiskorišteni i zarobljeni sa jednodimenzionalnim, pasivnim likovima.

 

Centralni problem filma je generička, milion puta ispričana priča i nevešt, diletantski scenario. Guy i Martha Holmes su debitanti i za očekivati je da nemaju iskustva. Međutim, njihova priča je prepuna opštih mesta, nedorađena i neispolirana, dok je scenario opterećen replikama koje variraju od banalnih do besmislenih, a rešenja za centralnu misteriju i sve manje misterije su nagoveštena prilično nesuptilno otprilike istovremeno kako se misterija pojavi. Jasno nam je kuda film ide. I reditelj Jorge Dorado nema iskustva kao reditelj “feature” filmova, ali ima solidnu kolekciju kratkometražnih filmova i reference kao asistent reditelja ili “second unit” reditelj. To znači da je dovoljno vešt da upotrebljava tehniku, tehnologiju i efekte i drži napetost, kao i da solidno tempira šokove i povremene “jump scare” momente. Da je iskusniji, verovatno da bi uspeo da preradi scenario u dovoljnoj meri da ne bi bio providan.

Sve u svemu, Anna je prosečan ili tek nešto natprosečan film, apsolutno gledljiv, čak i umereno zabavan, ako ćemo govoriti o lakoj zabavi. Nema tu ničeg preterano pametnog, usuđujem se reći ni novog. Ipak, kada pogledamo neiskusnu autorsku ekipu i čudno posloženu produkciju, Anna je još i pristojan film. Ako ništa drugo, nema pretencioznosti i foliranja da je art film ili da je išta više od prolazne zabave, i to treba poštovati.

Patrick

2013.

režija: Mark Hartley

scenario: Justin King

uloge: Charles Dance, Sharni Vinson, Rachel Griffiths, Peta Sergeant, Damon Gameau, Martin Crewes, Jackson Gallagher

Patrick je nova verzija, osavremenjena više u dekoraciji nego u stilu i stavu, legendarnog australskog horora iz 1979. godine. Originalni film je već citirao Quentin Tarantino u Kill Bill: Uma Thurman u komi ima isti refleksni tik kao i Patrick – pljuje ljude koji se previše približe.

Australska kinematografija nam nije potpuno nepoznata, nije beznačajna ni po kvantitativnom ni po kvalitativnom aspektu, ali ipak nije poznata i prihvaćena kao hollywoodska produkcija. Većina australskih filmova može da se nada statusu kulta u uskom krugu ljudi van matične zemlje i originalni Patrick je upravo to. Šta nam novoga donosi ovaj novi?

Ništa posebno, pošto su i priča i “setting” ostali u velikoj meri isti. Okruženje je atipično “gothic” (stara, mračna zgrada na osami, loše vreme i obilje kiše) za inače sunčanu Australiju, ali ono je u funkciji priče koja je tipični horor u Hitchcockovom stilu. Naime, ludi doktor (Dance) ima odrešene ruke po pitanju postupka eksperimentalnog lečenja komiranih pacijenata, ali je pod pritiskom od strane finansijera da konačno postigne rezultate. Sve nade polaže u Patricka (Gallagher), dugotrajno komatoznog pacijenta čije se stanje nije pomerilo niti za zericu otkad je primljen u zastrašujuću “old school” psihijatrijsku bolnicu. Baš u tom trenutku u bolnicu dolazi nova medicinska sestra Kathy (Vinson)...

Ona je dobra i posvećena, i pre svega nežna i ljubazna. Kao takva se ne uklapa u kolektiv sa ludim doktorom čiji je priritet poslušnost osoblja i nepostavljanje suvišnih pitanja, njegovom kćeri (Griffiths) koja deluje kao ledena kraljica i još jednom sestrom, simpatičnom prostodušnom ošljarkom (Sergeant) Kathy će se posebno posvetiti Patricku koji pati više od drugih pacijenata. Ono što Kathy vidi, a ostali ne, je to da Patrick pokušava da komunicira sa njom.

Vremenom će njihov odnos postati opasno blizak, ali Patrick nije samo neka nežna nesrećna dušica, nego psihopata sa mračnom tajnom iz prošlosti i natprirodnim moćima telekineze. Kada ga odbije, Kathy dolazi u opasnost, a jednako tako i svi oko nje, poput njenog intimnog prijatelja Eda i doktora iz susedne bolnice koji prema njoj gaji određene simpatije.

U pitanju je, dakle, klasičan horor scenario i izvedba je u velikoj meri klasična, toliko da danas deluje kao veoma namerni retro. Najslabija tačka toga su “jump scare” momenti kojih je previše da bi bili zapravo strašni. Izvan toga, film je sastavljen iz pažljivih i promišljenih posveta Hitchcocku i nastavljaču njegove tradicije atmosferičnih jezivih filmova, De Palmi.

I taj retro generalno prija, Patrick se barem ne folira da je revolucionaran film koji će promeniti nešto u okvirima žanra. Ako ništa drugo, sa svojom stabilnom kamerom, glumom pod kontrolom i standardnom pričom sa solidno tempiranim obratima, ovaj australski film je pravo osveženje u poplavi horor preseransa.

Side Effects

2013.

scenario: Scot Z. Burns

režija: Steven Soderbergh

uloge: Rooney Mara, Jude Law, Catherine Zeta-Jones, Channing Tatum

Steven Soderbergh je snimio još jedan film, sa poznatim glumcima, intrigantnim zapletom i simpatičnim vizuelnim identitetom. Premijera filma zakazana za post-oscarovsku sezonu govori o tome da film nema nekih preteranih ambicija u lovu na sledeće Oscare i Zlatne Globuse, imajući u vidu da publika i kritika često zaboravljaju filmove objavljene pre leta. Takođe, treba imati u vidu da je u pitanju reditelj sa prosečnom stopom od dva filma godišnje, koji variraju i u kvalitetu, i u ambicijama, bilo komercijalnim, bilo umetničkim. Pogledajmo znamenitiju filmografiju ovog autora, a tu ćemo naći i tupave akcije i ensemble cast spektakularne franšize, i komedije i angažovane procesne drame, filmove bazirane na istraživačkom novinarstvu i psihološke studije. Reč je, dakle, o heterogenom i plodnom autoru od koga se može svašta očekivati. Kasnije iste godine je izašao još jedan Soderberghov film, biopic o Liberaceu, a kruže glasine da će reditelj posle toga uzeti odmor od filma i posvetiti se drugim formatima, pre svega kablovskoj televiziji.

Side Effects je inteligentan i zabavan film, kritičan do patoloških pojava u društvu, ali ne gnjavi, intelektualan, ali ne-elitistički, napet i pun zapleta i preokreta, ali bez generičkih akcionih flastera. I taj koncept filma, uz odlično odabrane glumce i vizuelna rešenja, je ujedno i njegova jaka strana. Opet, takav koncept filma dovešće film u nezgodnu poziciju i pokazaće se kao izuzetno otežavajuća okolnost.

 

Priča bi išla otprilike ovako: depresivna mlada žena Emily (Mara) očekuje povratak svog muža Martina (Tatum) sa četvorogodišnje robije zbog insajderske trgovine i berzanske prevare. Iako bi to trebalo da bude srećniji period, njeno stanje se ne menja, čak se pogoršava i Emily pokuša samoubistvo, što je dovodi u psihijatrijsku bolnicu za hitne slučajeve, gde njen slučaj preuzima Dr Banks (Law), koji joj odobrava ambulantno lečenje i u saglasnosti sa Emilynom prethodnom terapeutkinjom Dr Siebert (Zeta-Jones), prepisuje pacijentkinji neortodoksni novi lek sa čudnim nuspojavama. Kada Emily ubije Martina u stanju mesečarenja, počinje sudski proces, koji može imati samo dva ishoda: ili je kriva sama Emily ili je kriv njen psihijatar koji joj je prepisao pogrešan lek zbog sopstveniih previda. Film prati peripetije oko procesa uzrokovane time što Dr Banks jednostavno ne odustaje i ne prihvata ulogu nasamarenog, rizikujući još veću štetu za svoju praksu i privatni život da bi došao do istine na kraju. Dalje otkrivanje bi bio spoiler.

Film počinje kao angažovana drama, sa lagano propovedničkim tonom o poslovnoj etici (Martin je robijao zbog nedostatka iste) i zavisnosti američkog društva od lekova, što se spaja u razmatranje morala farmaceutskih kuća koje naručuju istraživanje lekova i njegovo reklamiranje po svaku cenu, čak iako nije dovoljno razvijen ili ispitan, da bi negde na polovini postao klasičan triler prevare (nalik na mađioničarske trikove, nije suština ono što vidimo, nego ono što se događa u pozadini), u maniru Hitchcockovih filmova, ali i B-trilera 90-ih (tipa Wild Things), gde se sve vreme odigrava partija nadmudrivanja između troje učesnika, savezništva se sklapaju i razaraju po potrebi. Ono što film obećava u prvoj polovini ne donosi u drugoj, ali donosi nešto sasvim novo. I tu imamo višestruki rizik: film pokušava da bude sve odjednom, i angažovan, i pomalo popujući, i zabavan i intelektualan. Pokušava, što ne znači da uspeva: oni koje film navuče sa početnom angažovanošću će se izgubiti u trivijalijama prezapletene druge polovine, oni koji bi hitchcockovske zagonetke možda neće izdržati prespori prvi deo, a pored toga tu su i problemi sa rupama u zapletu kako se film bliži kraju. Iako na filmu to deluje donekle smisleno i pažljivo urađeno, ipak gledaocu sa solidnim znanjem o spoljnom svetu rasplet filma će izgledati nategnuto, u najboljem slučaju.

 

Poslednje, možda i najmanje važno, je stereotipni tretman glavnih likova: Martin je klasična japi baraba, sa možda malo finijim manirima od uličnih, Emily je klasična provincijalna glupačica koja je teško podnela promenu u ničim zasluženom životu na visokoj nozi, Dr Banks je, naravno, Britanac, čime se objašnjava njegova predanost poslu psihijatra, nasuprot sklonosti ka komercijalizaciji i biznis-mešetarenju za koje se optužuju američki psihijatri, pre svega dr Siebert, ali i svi oni iz raznih profesionalnih udruženja i farmaceutskih kuća. Američka materijalističnost i samoživost posebno dolazi do izražaja kroz lik samoljubive, plitkoumne i neučtive Banksove žene (Vinessa Shaw). Ipak, glumci su u svojim zadacima sigurni i uverljivi, Tatum briljira u pasivnoj agresivnosti, Rooney Mara dodaje već drugu značajnu, zahtevnu i karakternu ulogu koja će joj pomoći u daljoj karijeri (nakon uloge Lisbeth Salander u američkoj verziji prvog dela Millenium trilogije), Jude Law je standardno dobar u pomalo nižem ključu od njegovih uobičajenih uloga, a Catherine Zeta-Jones se re-inventirala, pošto joj više ne prolaze uloge klasičnih lepotica, u ovom filmu se opredila za „smart is sexy“ pristup, koji joj stoji, a i primeren je filmu.

Side Effects je dobar film, ali ne sjajan. Jako zavisi od gledaočevih očekivanja. Ko očekuje nešto veliko i genijalno, to neće dobiti i biće razočaran. Ako očekujete sto minuta dobre filmske zabave, to ćete i dobiti, u solidnim količinama.

Some Velvet Morning

2013.

scenario i režija: Neil LaBute

uloge: Stanley Tucci, Alice Eve

Some Velvet Mornin' je pesma sa neskrivenim seksualnim aluzijama iz 70-ih, a pevala ju je Nancy Sinatra. Film Some Velvet Morning nema puno veze sa pesmom, nego balansira na liniji između filma i ekranizovanog teatra, sa izraženim dramskim sukobom na liniji koja se povlači od Who's Afraid of Virginia Wolf do Carnage.

Broj likova je sveden na dvoje. Prvo upoznajemo Velvet (Eve) kako sedi na krevetu i sluša muziku spremajući se za izlazak. Na njenim vratima se pojavljuje Fred (Tucci), sa torbama u rukama i kaputom preko ramena. Istina, proćelav je, ali deluje kao ugledan tip, advokat, otac najmanje jednog deteta i svakako od nekakvog autoriteta. Kaže da je upravo ostavio svoju ženu posle preko 20 godina braka. Velvet je zbunjena i ne zna kako bi se postavila...

Naime, ona je skupa escort-dama (sa britanskim akcentom uz to), a on joj je bivši klijent. Njih dvoje su imali aferu pre nekoliko godina i ta afera je prekinuta naglo. Njih dvoje su jedno drugom ostali u relativno lepom sećanju, ali njihov odnos je bio profesionalni, a ne emotivni. Sada očito žele različite stvari: on zajednički život, a ona da je on konačno pusti na miru, jer nema gore mušterije od zaljubljene i ljubomorne. Njihove metode za postizanje cilja su slične, ali različite. Oboje se primarno služe rečima, ali Fred nastupa čas kao osetljivi, razjareni, nezadovoljni muškarac, čas pasivno-agresivno, čas otvoreno agresivno, dok se Velvet drži kao princeza (iako je kurva), i najviše voli da iz naftalina izvuče neku odvratnu tajnu. Jedna od najopakijih je da se ona još uvek viđa sa njegovim sinom...

Ima nekoliko problema sa ovakvim filmovima. Prvi je da ili tema ili likovi moraju biti neverovatno zanimljivi, a u Some Velvet Morning je tema banalna, a likovi antipatični. Ono što film održava iznad vode su relativno dobri glumci, Alice Eve ima malo lakši zadatak iz kategorije „frigidna kučka“, dok Stanley Tucci koristi svoje broadwaysko iskustvo kako bi oživotvorio svoj lik. Ma koliko dobri bili, ipak nisu bravurozni kao Richard Burton i Elizabeth Taylor koji su u Who's Afraid of Virginia Wolf igrali fikcionu verziju samih sebe, a nisu ni na nivou četvorke iz Carnagea.

Osnovni problem je sa stavom autora. Neil LaBute je nekad bio cenjen autor drama o međuljudskim odnosima sa izuzetno ciničnim i mračnim podtekstima, koji je kasnije krenuo da radi vedrije filmove i pokušao sa drugim žanrovima. Some Velvet Morning na tom planu ne donosi ništa kvalitativno novo, autor ponavlja svoju manje-više standardnu priču o tome kako su muškarci naterani na agresiju od strane lukavih i prefriganih žena. U tom smislu posveta Strindbergu, velikanu teatarske građanske drame, deluje kao jeftin trik za ostavljanje utiska na polu-intelektualnu publiku.

Gledali smo sve i svašta iz Hollywooda u poslednje vreme, svakakve eksperimente u formi, poput Roberta Redforda samog na moru i Sandre Bullock same u svemiru. Some Velvet Morning je mnogo više takav film nego My Dinner With Andre, iako pokušava da bude shvaćen ozbiljno kao Malleov klasik. Njegova banalnost vrlo brzo postaje naporna, i postoji opasnost da se izgubi pristojna distanca između likova i gledaoca, da gledalac bude uvučen u njihovu veoma primitivnu intimu. Ima jedna stvar koja ipak spasava film i to je, opet banalni, ali svakako neočekivani „plot twist“ koji dolazi dva minuta pred kraj filma, možda malo kasnije nego što treba, u trenutku kada Some Velvet Morning postaje ekstremno neprijatan. Neću vam reći šta je, pogledajte film ako vas zanima i ako niste gadljivi na malo mizoginije.