Las brujas de Zugarramurdi / Witching and Bitching

2013.

režija: Alex de la Iglesia

scenario: Jorge Guerricechevarria, Alex de la Iglesia

uloge: Hugo Silva, Mario Casas, Jaime Ordonez, Gabriel Delgado, Carolina Bang, Terele Pavez, Carmen Maura, Macarena Gomez, Pepon Nieto, Secun de la Rosa, Javier Botet, Santiago Segura, Carlos Areces

Nije potrebno previše kopati po uspomenama, enciklopedijama i wikipedijama da bi zaključili da je španski film 90-ih godina bio snažan, inovativan i relevantan. Almodovar je osvajao publiku i kritiku sa “artsy” farsama, Bigas Luna sa erotskim dramama, da ne pominjemo sad Amenabara i silne druge. Kada je totalna komedija bazirana na apsurdu i šoku u pitanju, najjača faca je bio Alex de la Iglesia.

Bila su to druga vremena. Ljudi su uživali u gledanju “neprincipijelne koalicije” baskijskog popa, metalca – zgubidana i ljigavog TV proroka kako ganjaju novog Antihrista po Madridu jedne božićne noći (El dia de la bestia) ili u avanturama para veštaca, ubica i silovatelja koji se spremaju za važan verski obred (Perdita Durango). Pitanje je koliko bi tako nešto danas prošlo kod moderne publike koja je ionako već skoro sve videla.

Novim vremenima su se španski autori prilagodili različito. Almodovar je izgleda sebe ozbiljno shvatio kao genija, pa je izgubio svaku inspiraciju i snima sve lošije filmove, Bigas Luna je nestao sa spiska relevantnih autora (ako je tu ikad i bio u globalnim okvirima), Amenabar se zaključao u art nišu. Alex de la Iglesia je pokušao da svojim filmovima doda malo više konteksta i to mu je nekad prolazilo, a nekad baš i ne. Crimen ferpecto (2004) je bio i ostao poprilično smešan i zabavan film, ali je iza humora ležala oštra satira. The Last Circus (2010) je kontekst Francovog doba nekako i preuzeo, ali film je svejedno bio zabavan.

Sa Las brujas de Zugarramurdi pokušava da nađe pravu meru između konteksta i smeha naglas, i da pritom uhvati ton apsurda kakav je imao u El dia de la bestia. Za početak filma se može reći da je i furiozan i angažovan. Ekipa zgubidana pod maskama pokušava da opljačka radnju za otkup zlata (jedna od retkih grana “industrije” koja raste u krizi). Unutra upadaju “živi kipovi”, Isus – Jose (Silva) i vojnik – Toni (Casas), gde ih čeka Joseov sin Sergio (Delgado) dok vani ostaju maskote SpongeBob, Nevidljivi Čovek i Minnie Mouse. Amaterski osmišljena očajnička pljačka odlazi u tri lepe, SpongeBob dobija rafal u stomak, Nevidljivi i Minnie bivaju uhapšeni. Toni, Jose i Sergio se nekako izvuku i otmu taksi koji vozi Manuel (Ordonez) sa još jednim putnikom i zapute se prema francuskoj granici. Put ih vodi kroz Baskiju, i to baš kroz selo Zugarramurdi, poznato po velikoj srednjevekovnoj veštičijoj zajednici, ali i po ogromnom inkvizitorskom procesu. Za petama su im dva nesposobna policajca (Nieto, de la Rosa), pojačana Joseovom ljutom ženom Silviom (Gomez). Veštice su žene iz triju generacija, polu-senilna baba (Pavez), majka koja deluje kao visoka sveštenica satanskog kulta (Maura) i divlja i raspomamljena kćerka (Bang) koja promptno baca oko na Josea. Kada se svi okupe na jednom mestu, pičvajz može da počne, a pripremljen je i “bogati kulturno-umetnički program” sa sve žrtvovanjem i kanibalizmom.

Problem sa ovakvim filmovima je što mehanika ludačke i na momente odvratne komedije po klasičnoj “blockbuster” formuli vuče na jednu stranu, a kontekst na sasvim drugu, pa se te dve stvari najčešće ne slažu. Ovde je žrtva kontekst, koji je toliko difuzan i različit da ostaje samo u nagoveštaju. Socijalna priča je prisutna na početku, ali kasnije potpuno ispada iz fokusa. Rat između polova i priča o redefiniciji rodnih uloga ostaju nekako površni i nedorađeni kroz ceo film. Mislim, trojica glavnih junaka jesu mizogine budale, ali su više od toga nesnađene budale kojima ništa ne ide od ruke. Joseov brak je propao na isti način kao i njegovi biznisi i njegova bivša žena mu s pravom (ali bez imalo takta i pristojnosti) zamera da je neodgovoran i stoga gotovo sigurno loš otac, voleo on klinca ili ne. Toni je u krizi jer je upecao žensku daleko izvan svoje lige, pa ga muče dileme vezane za to. Manuel je čovek koji od loše situacije u kući kojom komanduju njegova majka, žena i sestra beži na jednako tako buđav posao, a vreme prekraćuje jedino čitanjem trash novina i literature.

Veštice ipak imaju malo više pod-teksta u sebi i nisu samo običan “trope” iako tako izgledaju. One su dominantne žene u dominantno “macho” okruženju. One su Bajskijke u Španiji. One prakticiraju paganizam u dominantno katoličkoj kulturi. I zato su slika i prilika ugrožene “drugosti”. Međutim, ta “drugost” nije otvorena i tolerantna, ona je željna osvete, prekrajanja Biblije i uklanjanja “drugosti” u svojim okvirima. Zato je sin (Botet) zaključan u katakombama ispod uklete kuće zarađene krvavim novcem, a deda tretiran manje ili više kao sluga. Jedino je kćer Eva sposobna da shvati da ne treba sve drugačije pobiti i zato će i doći u opasnost.

Kao što se da naslutiti, film je bolji u detaljima nego u celini. Da, zabavan je i de la Iglesia svakako zna da “spakuje” formulu i kroz nju tu i tamo progovori nešto pametno. Nije stvar u tome. Čak je i ton humora neujednačen i često vulgaran, kao kad dve tetke (de la Iglesijini standardni glumci Santiago Segura i Carlos Areces u “drag” varijanti) objašnjavaju Evi šta sve mlada veštica mora raditi po pitanju drogiranja, žuranja i seksa (pa nabrajaju moguće i nemoguće fetiše). Da, vulgarno je i fali motivacije, ali je svejedno zabavno ispričano. Ili kada se Toni i Jose stalno krve oko Evine pažnje kao nekakvi klinci. Stari štos, ali radi posao.

Imam običaj da otpišem kao ćorave takve komedije po hollywoodskim formulama sa obiljem gegova, jeftinih viceva i sada već potpuno običnog i recikliranog čudaštva. Međutim, ako mi se nešto makar minimalno svidi, izbegavaću termin ćorava komedija i zameniti ga blentava, apsurdna ili kako već. To ću učiniti i u pogledu Las brujas de Zugarramurdi, ni sam ne znam zašto. Možda je to samo nekakav osećaj ili afinitet ili mi se samo čini da je Alex de la Iglesia ponovo na svom terenu. Ako mi se bude dalo da pogledam ponovo reći ću šta sam zaključio.

Noah

2014.

režija: Darren Aronofsky

scenario: Darren Aronofsky, Ari Handel

uloge: Russell Crowe, Jennifer Connelly, Ray Winstone, Anthony Hopkins, Emma Watson, Logan Lerman, Douglas Booth, Leo McHugh Carrol

Noah je film koji je uzburkao more (pun intended) i to uglavnom iz pogrešnih razloga. O njemu su donošeni vrednosti sudovi na osnovu sporednih stvari, često i bez makar letimičnog gledanja filma, da ne govorimo o nekakvoj ozbiljnoj analizi. Zabranjen je u nekolicini muslimanskih zemalja, a hrišćanski fundamentalisti su se digli na noge da se slično dogodi i u Americi. Rezultati na blagajnama su ostali ispod očekivanja, bez obzira na gotovo jednoglasno dobre kritike, u Americi nije dostignut budžet, ali su u pomoć priskočila liberalnija evropska i azijska tržišta.

Noah je pre svega film za analizu u nekoliko pravaca. Prvo i osnovno, Noah je izuzetak u karijeri Darrena Aronofskog, njegov jedini punokrvni “blockbuster”, snimljen uz ogromnu pomoć studija i pod budnom studijskom kontrolom. U tom smislu se može porediti jedino sa The Fountain (2006), koji je Aronofsky snimio sa punom autorskom slobodom, ali je film bio izmasakriran u post-produkciji i na kraju pukao na “box office”-u. Sada je Aronofsky igrao pametnije, udovoljio je studijskoj potrebi za spektaklom, ali je uspeo da održi logiku nezavisnog art filma.

Drugi izuzetak je po pitanju konačnog ishoda filma. Noah se, kao i svi prethodni filmovi Darrena Aronofskog, bavi večnom borbom čoveka protiv apsoluta. U Pi je apsolut “božji” broj koji protagonistu dovodi do ludila. U Requiem for a Dream je to metaforični “zmaj”, ultimativni “high” koji heroinski ovisnici jure, a ne mogu da ga uhvate. U The Fountain je to besmrtnost koja nam jednostavno nije data. The Wrestler i Black Swan su svaki na svoj način filmovi o odnosu ličnosti i lika, gde ličnost opsednuta likom na kraju gubi. U Noah, čovek na kraju pobeđuje. Pojavno, on pobeđuje iskušenja, ali zapravo pobeđuje samog sebe i svoja tvrda uverenja.

Istini za volju, ja nisam fan Aronofskog, čak suprotno. Njegova simbolika mi je prvoloptaška, a mudrost koju on podvaljuje banalna. Kritika ga obožava, ali ja ne uspevam da uvidim njegovu genijalnost. Pi je bio hvale vredan i dosta zreo “no budget” debi, ali ništa više od toga. Requiem for a Dream je u suštini popovanje i pilanje po jednim te istim temama koje su toliko puta ispričane da su nove i šokantne samo najgorim malograđanima. The Fountain je bio i ostao priličan preserans. The Wrestler je spasen zahvaljujući genijalnosti glavnog glumca. Black Swan je u suštini banalan film o pritisku i tremi.

Ni Noah mi se nije naročito dojmio. Počnimo od priče koja je sama po sebi “spoiler” svakom ko se u životu susreo sa Biblijom ili makar sa crtanim filmovima na biblijske teme. Potop, koji dolazi pri kraju knjige Postanja, standardni je mit kako u tri monoteističke religije s Bliskog Istoka, tako i u drugim paganskim religijama sa istih teritorija. Sve se to da prepričati u jednoj rečenici: tip dobije upozorenje od Boga (ili bogova, svejedno) da će isti potopiti svet jer je čovečanstvo odlutalo sa njegove zacrtane linije i dotičnom pravedniku daje zadatak da skupi po jedan par svake životinjske vrste, te sagradi brod na kojem će ih sačuvati (zajedno sa svojoj familijom) u svrhu razmnožavanja i repopulacije “re-boot” verzije Zemlje. Davno je to bilo, pre bilo kakvih zapisanih znanja o zoologiji i antropologiji, pa razmnožavanje tu nije naročito precizno objašnjeno, a o znanjima o uticaju incesta na genetski “pool” tek nema ni govora... Digresija, ali važna radi isticanja potrebe za shvatanjem “svetih spisa” u metaforičkom, a ne doslovnom obliku.

Pitanje svih pitanje je kako jednu složenu rečenicu razvući na film od preko 2 sata trajanja i da li je to uopšte moguće, te da li to iziskuje već viđena rešenja i dosadne stereotipne kadrove frajera koji tovari kozu i jarca na brod ili se bori da utera velikog slona u tesan kavez. Odgovorio bih potvrdno, svakako je moguće. Aronofsky tu koristi kombinaciju pristupa, od vrlo slobodnog tumačenja Biblije (što je zapravo poprilično bled argument – zašto Noah ne bi bio lik iz Talmuda), preko slika Velikog praska, šetnje napred-nazad kroz ranija poglavlja do “punjenja” minutaže spektaklom i intervencijom u tekstu kako bi se negativac nekako domogao broda. Ni sam Noah nije baš lik iz “svetih” spisa, on je čovek kojeg muče problemi modernog doba.

Na početku filma to je nešto što bi se moglo prevesti kao ekologija, odnosno dilema da li mi definitivno uništavamo Majku Zemlju, naš jedini dom. U filmu je to objašnjeno na način da je Noah jedan od retkih potomaka Setha, trećeg (i dobrog) sina Adama i Eve, dok je većina ostalih ljudi iz Cainove loze. Cainovi potomci su uz pomoć “Posmatrača” (Nephilimi u Talmudu) izgradili preduzetnu civilizaciju koja je na kraju iscrpela zemlju i za sobom ostavila pustoš. Noah i njegov klan su sakupljači bobica, žvakači korenja, i eko-svesni vegetarijanci. Sukob među njima je neminovan, a Nephilimi (džinovski kameni golemi kojima su glasove dali Nick Nolte, Mark Margolis i Frank Langiela) tu služe za “blockbuster” efekte na tragu Transformersa.

Kada konačno brod bude spreman i u pokretu za onih biblijskih 40 dana i 40 noći kiše, eko-tematika ustupa mesto psihologiji. Prvo, tu je percepcija vizije od Boga poslate koju Noah shvata suviše doslovno, do tačke da je spreman da žrtvuje sebe i svoju familiju dobrih i pristojnih ljudi zato što je uveren u iskvarenost čovečanstva. Vrhunac te unutrašnje borbe se tiče njegove dece i unuka. Druga dilema je ona univerzalna: šta znači biti čovek? Katalizator za nju je negativac, Cainov potomak, ufuran na brod. Treći i najkraći deo filma, anti-klimaks na kraju, bavi se krivicom preživelog i tesno je povezan sa događanjima na brodu.

Jasno nam je da su tu otvorene teme koje nisu baš filmične, a naročito nisu filmične u uskim okvirima “blockbustera” za najširu publiku. Realizacija toga nije naročito spretna i smislena, ali je zato vizuelno efektna. Aronofsky je tip autora koji redovno poseže za efektnim rešenjima na vizuelnom nivou, kratkim kadrovima i brzom, asocijativnom montažom. Vizije koje Noah doživljava su efektne, kao i pretresanje knjige postanja.

Što se tiče glumaca, Russell Crowe je više nego sposoban da naslovnu ulogu iznese u svom pouzdanom maniru iz perioda kada je bio zvezda hollywoodskih hitova. Ostali su, nažalost, sa svojim likovima prilično prikraćeni. Jennifer Connelly kao njegova žena i Logan Lerman, Douglas Booth i Leo McHugh Caroll kao njihova deca su uglavnom pasivni likovi. Anthony Hopkins ima zanimljivu, iako poprilično nezahtevnu epizodu kao deda Methusaleh. Ray Winstone je sposoban da dobro odigra negativca, ali njegovom liku fali smisla. Emma Watson, jedna od najvećih glumačkih nada, ostaje nedovoljno iskorišćena kao usvojena kćerka Ila.

Na kraju, Noah je sasvim polovičan film koji puno toga započinje i uglavnom ostaje nedorečen i površan. Ostaće upamćen kao komad trivije, prvi film Darrena Aronofskog snimljen sa ogromnim budžetom i u studijskom sistemu. Možda mu glavešine sledeći put povere nekog Marvela ili Bonda, ko zna? Ipak, sve što sam napisao uzmite sa rezervom, meni Aronofsky prosto ne leži, to je stvar utiska i ukusa. Pogledajte i prosudite sami, možda vidite ono što ja nisam. Ja sam ga ipak gledao po potopskom pljusku, mesecima posle aktuelnosti bilo kakve debate o filmu.

Lucy

2014.

scenario i režija: Luc Besson

uloge: Scarlett Johansson, Morgan Freeman, Choi Min-Sik, Amr Waked, Pilou Asbaek

Lucy je film koji je sjajno prošao kod publike, ali je zato oštro podelio kritiku na tri tabora. Jedni ga smatraju za inteligentno koncipiran uglavnom zabavni i pitki – plitki letnji blockbuster. Reakcija drugih je “Dokle više, Luc Besson?”, a treći ga smatraju jednim od najuvredljivije glupih filmova poslednjih sezona. I jedni i drugi i treći mogu (ali ne moraju) biti u pravu, jer je Lucy film koji zavisi od početnog stava gledaoca. Ko je došao da se zabavi i uživa u trash (a Lucy svakim svojim kadrom vrišti “trash”), taj će upravo to i dobiti, a ko očekuje koherentno, logično i prosvetljujuće delo, taj će opasno izvisiti.

To ne treba da čudi kada je u pitanju Luc Besson. On kao reditelj izbacuje najmanje jedan film godišnje. Kao scenarista ili ko-scenarista barem još nekoliko, a kao producent na desetine kroz svoju “fabriku akcije” pod imenom Europacorp. Ako je i imao za reći nešto novo, on je to odavno učinio, a sada samo operira iz svoje zone ugodnosti. Uglavnom znamo šta ćemo dobiti, svidelo nam se to ili ne.

Besson sa Lucy nastavlja niz svojih super-heroina koje čine nadljudske napore da prevladaju ranjivost. Njegovi potpisni filmovi su na tome i bili zasnovani, La femme Nikita i The Professional, pa čak i trashy epopeja The Fifth Element. Lucy se svojom pojavom u to savršeno uklapa, isprva naivna američka studentkinja na razmeni u Taipeiu koja tokom filma dobija nadljudske moći. Lucy, međutim, nastavlja još jedan niz: transformaciju Scarlett Johansson iz glumice koja se pouzda uglavnom na svoju prirodnu lepotu u glumicu koja igra na kartu moći i integriteta. Ovo joj je treća SF uloga zaredom, nakon bestelesnog operativnog sistema u Her i vanzemaljke koja otkriva ljudskost u Under The Skin.

Ekspozicija je malo razdužena za film koji traje tek nešto više od 80 minuta bez odjavne špice. Na jednom planu imamo Lucy (Johansson) na Taiwanu kojoj njen ljigavi novi dečko (Asbaek) munta da dostavi kofer nepoznate sadržine gangsteru Jangu (Choi) i nevolju koja će je kasnije zadesiti: Chang će od nje načiniti “mazgu”, osobu koja u stomaku prenosi drogu preko granice. To je ispresecano sa slikama kosmosa i isečcima iz dokumentaraca o svetu divljih životinja i te asocijativne montaže su banalne koliko su i zabavne. Na drugom planu, imamo profesora Normana (Freeman) koji drži predavanje o većoj iskorištenosti moždanog kapaciteta. Ta teorija je samo zaumno naklapanje, obdačeno od strane relevantne nauke, ali se na filmu održava, valjda iz istih razloga kao psihoanaliza – taj mumbo jumbo je više nego filmičan.

Sticajem okolnosti, Lucy biva izložena velikoj dozi droge u svom trbuhu i oseća neverovatnu promenu. Njen um se otvara, a ona stiče super-moći opšteg spektra, u stanju je da pročita ceo internet za manje od minute, da se seti svega što je ikada osetila, da izdrži operaciju bez anestezije i da potamani četu gangstera, a da glavnom od njih prekopa po umu. Kako joj moći rastu, ona postaje svesna toga da nema previše vremena, i da sa njima mora nešto uraditi. Put je vodi u Pariz kod profesora, gangsteri su joj za petama, a u svemu će joj pomoći i mladi kapetan francuske policije (Waked). Sledi jurnjava i pucnjava sa minimumom logike i maksimumom krša, loma i eksplozivnih efekata, sa povremenim skretanjima na polje pseudo-nauke i pseudo-filozofije, na teritoriju nekakvog Matrixa ili sličnog instant-mudrovanja.

Osnovni problem filma je neujednačenost. Prva polovina je, i pored banalnih asocijacija i povremenih rasističkih ispada, svakako zanimljivija, intrigantnija i logički koherentnija. Gledati slatku naivnu plavušicu kako prolazi kroz transformaciju i postaje osvetnica je pravo zadovoljstvo. Pa ipak, kako Lucy kao lik postaje svesnija svojih neograničenih moći, Lucy kao film se tu gubi i odlazi u smeru nelogične akcione krljačine. Primera radi, još na Taiwanu je super-Lucy kopala po sećanjima šefa mafije, dok u Parizu nije uspela da primeti da se horda krvožednih Kineza ukotvila na deset metara od nje. Čini se da je Bessonu bilo zanimljivije da u sve to uklopi još jednu jurnjavu ulicama Pariza koja obiluje sudarima i eksplozijama kompaktnih evropskih automobila. Kraj sam za sebe je ridikulozan, ali šta smo očekivali...

Jedna jedina stvar tu Bessonu služi kao spas. On ima reputaciju trashera i čini se da je taj stav o sebi kao o trasheru prihvatio oberučke. Besson se ne uzima za ozbiljno, ne popuje i ne pokušava da nas uveri u istinitost. On se zabavlja istovremeno zabavljajući nas. Njegove slike evolucije nisu Malickovo mudrovanje iz The Tree of Life nego štosevi na nivou viceva koje čujete na ulici. Njegov rasizam nije duboko utemeljen prezir nego svesna kalkulacija na nešto malo jeftinog smeha od publike. Njegov scenario je namerno aljkav do granice haotičnog ludila, ali je njegova režija veoma promišljena.

To se najbolje vidi u izboru dvoje prvopotpisanih glumaca. Scarlett Johansson varira svoje dve prethodne uloge: Lucy je operativni sistem Samantha sa telom kao što je i vanzemaljka iz Under The Skin koja se kreće suprotnom putanjom – od ljudske slabosti do nadljudske moći. Slično važi i za Morgana Freemana, on ovde nije profesor Norman, on je Morgan Freeman, narator dokumentaraca o kosmosu, evoluciji i popularnoj nauci. Uz takve asocijacije, neka dalja karekterizacija nije preko potrebna, što se ne može reći za gangstera Janga. Choi (Oldboy) ga igra dobro koliko može, s obzirom na veoma malo materijala koliko ima na raspolaganju.

Da završim, nisam siguran koliko je dobar ili koliko je loš film Lucy. Dosta zavisi od očekivanja. Zezanje je tu, akcija je spektakularna, iako ponekad usiljena, reference vidljive, čak i providne. Film dobro izgleda i zvuči, posebno u boljoj dvorani. Glumci, barem glavni, su dobro odabrani i pušteni da sami iznesu svoje likove koji im stoje kao saliveni. Čak je i misija filma relativno plemenita: da se zabavimo, ali i da se osvestimo i počnemo da upotrebljavamo mozak, makar je to rečeno kroz psudo-naučnu osnovu filma. Problem nastaje sa logikom filma, čiji nas furiozni tempo zabavlja do maksimuma, ali pritom nema nikakve šanse da se drži makar interne logike.

Rigor Mortis / Geung si

2013.
režija: Juno Mak
scenario: Lai-yin Leung, Philip Yung
uloge: Chin Siu-Ho, Anthony Chan, Fat Chung, Kara Hui, Lo Hoi-Pang, Richard Ng, Hee Ching Paw

Tokom 80-ih i početkom 90-ih u Hong Kongu je snimano puno “hopping vampire” filmova. U pitanju su fantastične horor-komedije koje su inspiraciju vukle više iz folklornih nego iz zapadnjačkih mitova, a njihovi vampiri se mogu opisati kao nešto između Nosferatua i jako ubrzanih zombija. Najpopularniji serijal filmova te vrste zove se Mr. Vampire i ima četiri dela. On je stvorio sijaset svojih klonova, spin-off varijanti, pa čak parodija u pokušaju (nisu uspele jer su Mr. Vampire filmovi sami po sebi bili prilično parodični). “Hopping vampire” fenomen je uglavnom zamro, a van Hong Konga globalno nije ni zaživeo: poznaju ga u principu fanovi honkonške kinematografije.
Rigor Mortis svakako ima veze sa Mr. Vampire serijalom, prolazi kao njegov tonalno različiti “sequel”, ali nije samo to. U pitanju je gladak i stilski upeglan miks čudnih sastojaka, od originalnog serijala i njegove ironizacije na granici parodije (isti glumci u nešto različitijim ulogama) do uticaja japanskih horora o ukletim kućama i zgradama (producent je Takashi Shimizu), uz primese socijalnog komentara i pretresanja stanja honkonške kinematografije.
Sredovečni propali glumac Chin Siu-Ho (igra nimalo laskavo samog sebe) dolazi u derutnu zgradu u nameri da izvrši samoubistvo. Brak mu je propao, sa sinom se ne viđa, a od stare slave ima još samo fotografije i kostime sa seta. Ako vam ovo liči na JCVD, niste daleko od istine, ali poveznice su veoma diskretne. Ta stara zgrada je nastanjena veoma čudnim i radoznalim ljudima koji glumca bukvalno skinu sa konopca i nekako vrate u život. Tu je ostareli lovac na vampire (Chan), sada kuvar – specijalista za glutensku rižu (istu onu koja je služila kao sredstvo zaštite od vampira), lokalni vlasnik dućana sa crnomagijskim pomagalima (Chung), udovica (Hui) sa albino sinom, stari čuvar (Lo) i stara gospođa (Paw) koja želi da oživi mrtvog muža (Ng).
U poređenju sa ekipom u ovoj zgradi, ekipa iz The Million Dollar Hotel izgleda veoma “straight”, ali njihovo čudaštvo je najmanji problem. Zgrada je ukleta, a posebno jedan od njenih stanova, baš onaj u kojem Chan živi. Tu se desila strašna tragedija, zbog ludila jednog čoveka nastradale su bliznakinje čiji duhovi još uvek ne mogu da nađu mir. Dodajmo tome i jednog pravog pravcatog vampira i žurka može da počne.
Istina, Rigor Mortis je neujednačen film koji ne zna šta bi bio (“creature feature”, priča o ukletoj kući ili od početka do kraja “freak fest”), ali je jedan od onih filmova koji se napeto prate čak kada ne pokazuju ni zrno smisla. Fanovi serijala Mr. Vampire će verovatno uočiti više poveznica nego ja, moje znanje o tom fenomenu je više “wikipedijsko”, ali korištenje glumaca u filmu koji prikazuje, prema sopstvenom tekstu, “život čudniji od svakog filma” je znakovito. Osnovna linija radnje se možda presporo pomalja, pod-zapleti su možda suviše brojni i zahtevni, ali pružaju priliku za uživanje. Tu posebno treba istaći melanholičnu notu koju pogađa apsolutno sjajna Hee Ching Paw, čija kompletna uloga setne i blago dementne starice izgleda kao da je pokupljena iz nekog filma Wong Kar-Waija.
I ostali glumci, veterani Mr. Vampire serijala su upotrebljeni sa merom i stilom, Anthony Chan je apsolutno briljantan kao ostareli lovac kojeg jednostavno više nije briga, a Fat Chung kao šarlatan željan da makar jednom napravi nešto veliko. Chin Siu-Ho ima nimalo laskav zadatak da odigra propalu verziju samog sebe i to mu uspeva. Čini se da debitant u domenu režije Juno Mak (inače lokalno poznat pop pevač i glumac u nekoliko filmova) ima dosta talenta makar za rad sa glumcima, što je retko slučaj među rediteljima – amaterima.
Naravno, kako minutaža odmiče, “trope” likovi će se složiti u “trope” priču i, osim obrata na kraju, tu ima vrlo malo misterije. Stil i efekti će nam pomoći da ta opšta mesta nekako progutamo. Pa ipak treba odati priznanje da je Rigor Mortis jedan jako čudan nastavak (ako je uopšte nastavak) i da je svakako više angažirajući i uznemirujući od lagane zabave iz 80-ih na koju se naslanja. Treba to znati ceniti.

The Machine

2013.
scenario i režija: Caradog W. James
uloge: Toby Stephens, Caity Lotz, Denis Lawson, Sam Hazeldine, Pooneh Hajimohammadi

Pitate li se, makar ponekad, sanjaju li androidi električne ovce? Čini mi se da se velški reditelj Caradog W. James to pita, kao što su se pitali i mnogi drugi pre njega. Otkako je po motivima Dickovog romana snimljen Blade Runner (1982), njegove osnovne premise su varirane i iskorištene bezbroj puta u literaturi, filmovima i video-igrama.
The Machine je baš to, još jedan “cyberpunk” film koji nimalo ne krije svoje korene: da je samo još jedna nova i minimalna varijacija na temu. The Machine je jeftina kopija Blade Runnera, od generalnog dojma i atmosfere, preko odnosa među likovima sve do nekih pojedinačnih scena i zapanjujuće sličnog elektronskog soundtracka na tragu Vangelisa.
Kada kažem jeftina kopija, ne mislim na trash dubine recimo turske verzije Star Wars serijala. Naprotiv, The Machine izgleda profesionalno i pristojno, čak je i bezočno drpanje (ne samo) iz Blade Runnera znalački spakovano kao nekakav “homage” većim i značajnijim delima filmske i literarne umetnosti. Pa ipak, sve to i dalje ima šmek totalnog trasha.
Film počinje sa karticama koje nam objašnjavaju stanje stvari: u toku je Drugi hladni rat, ovog puta između Zapada i Kine, i obe strane su u dubokoj recesiji jer se sav novac ulaže u trku u naoružanju. Ovog puta oružje odluke nisu nuklearne bojeve glave nego veštačka inteligencija i kiborzi napravljeni od palih boraca. Nažalost, socijalnu i ekonomsku komponentu ne vidimo, pošto se skoro ceo film odvija u prostorijama jednog naprednog vojnog kompleksa za proizvodnju vojske budućnosti.
Tu radi Vincent (Stephens), briljantni naučnik koji se bavi razvijanjem “mašina”, nečega što bi se u Blade Runneru nazvalo replikantima. Nije baš oduševljen svojim radnim mestom, ali ono mu pruža makar minimalnu mogućnost da sa strane razvija projekte za lečenje oštećenja mozga i degenerativnih bolesti, poput one od koje boluje njegova kćerka. U pomoć mu stiže jednako briljantna naučnica Ava (Lotz) liberalno-levičarskih stavova i njih dvoje će započeti jedan važan projekat koji ima za cilj da omogući “mašinama” da govore i potpuno se ukope među ljude. Kako to već biva, njih dvoje imaju viziju koja se baš i ne slaže sa politikom postrojenja koju vodi nemilosrdni šef Thomson (Lawson), a čini se i kao da “mašine” u obezbeđenju predvođene zastrašujućom Suri (Hajimohammadi) nešto spremaju...
Ekspozicija je veoma difuzna i čini se da je teško uhvatiti nit filma. Ipak, prvo veliki šok je Avina rana pogibija i Vincentova odluka da je iskoristi kao model za najsavršeniju mašinu. Kompanija ga u prvo vreme ostavlja da se njom bavi kao svojim “pet” projektom, ali Thomson ubrzo shvata da to ide u nekom drugom, nepredvidivom pravcu. U tom momentu radnja filma skreće ka korporativnom trileru ispunjenom tipični “bladerunnerovskim” moralnim dilemama, odnosno šta čini život i je li moguće “sintetizirati” svest, kao i šta ta svest uopšte znači. Završna akcija, krljačina i objašnjenje su generički i više govore o skromnoj ideji nego o skromnim sredstvima za realizaciju ovog filma.
Glumci su manje poznati, skupljeni sa televizije iz redova relativnih početnika i večitih epizodista, ali to nije nužno loše. Toby Stephens je solidan kao čovek koji stoji u procepu između svojih želja i etičkih standarda sa jedne i surovosti sveta, a pre svega kompanijske politike sa druge strane. Caity Lotz je karijeru počela kao plesačica u spotovima, da bi se prebacila u glumačke vode. Njeni aduti su fizička sprema i akrobatika i kada se ti segmenti pojave u filmu ona je na svom terenu. Kada pokušava da ostvari ulogu na tragu Sean Young, jednostavno joj ne ide jer pored simpatične face ne nudi baš mnogo glumačkog talenta. Denis Lawson je u velikoj meri potrošen na prilično jednodimenzionalnu ulogu koju odrađuje solidno, ali on bi mogao i mnogo više. Prijatno iznenađenje dobijamo od Pooneh Hajimohammadi koja je taman dovoljno strašna kao šefica androidskog obezbeđenja.
Jednom kada uhvati nit, The Machine nije katastrofalan film, ali nije ništa posebno. Skroman budžet na stranu, ipak je primer derivativnosti i samo jedan u nizu SF filmova B produkcije.

Miele / Honey

2013.

režija: Valeria Golino

scenario: Valeria Golino, Francesca Marciano, Valia Santella (po romanu Maura Covacicha)

uloge: Jasmine Trinca, Carlo Cecchi, Libero De Rienzo, Vinicio Marchioni, Massimiliano Iacolucci

Valeria Golino je italijanska glumica poznata po ulogama u ambicioznim filmovima sa obe strane Atlantika. Na njenom spisku su filmovi poput Rain Mana i Fride. Ranije nije pokazivala ambicije ka režiji ili ka scenariju, tek nedavno je potpisala svoj prvi kratkometražni film. U svetlu toga čudi koliko je njen dugometražni debi Miele sjajno artikuliran i odmeren film.

U pitanju je, neki bi rekli, ista stara priča o eutanaziji. Protagonistkinja Irene (Trinca) koja se kreće pod pseudonimom Miele (Med) radi kao neka vrsta medicinske sestre koja pomaže terminalno bolesnima da izvrše samoubistvo. Ona s njima stupa u kontakt preko njenog bivšeg dečka, doktora Rocca (De Rienzo) i vodi ih kroz proces bezbolnog i nešto dostojanstvenijeg umiranja. Njen metod rada se oslanja na veterinarske barbiturate krijumčarene iz Meksika (a što ne iz Albanije, Crne Gore, Bosne, Libije, mislim bliže je, a i korupcija je jeftinija od avionske karte). Za svoj posao dobija zgodne isplate u gotovini.

Kada nije “na poslu”, Irene se povremeno viđa sa svojim veoma oženjenim ljubavnikom (Marchioni), posećuje svog oca (Iacolucci), udovca koji je izgubio svu volju za životom, odlazi na žurke ili se bavi sportom. Puno pliva i vozi bicikl, i to stalno ostajanje u pokretu je znakovito: to je možda jedini način da se oseti živom, kada se već profesionalno bavi smrću.

Ta njena unutrašnja borba će se intenzivirati kada upozna Carla (Cecchi). On je jedan od njenih čudnijih klijenata, stari cinični arhitekta koji je imao ugodan i produktivan život i koji bi to da prekine, potpuno sam. Irene će prvo pretpostaviti da je bolestan, ali ispostavlja se da je Carlo “samo” depresivan, odnosno da ne vidi poentu nastavljanja sa životom u svetu koji se ruši pod lavinom idiotizma. To će pokrenuti i neke moralne dileme, ali i neku drugu formu samo-preispitivanja kod Irene, večito same, večito u pokretu, sa muzikom pojačanom do maksimuma i sa kamenom facom kao da joj ništa ne može doći pod kožu. Ona i Carlo će postati nekakvi prijatelji.

Scenario je adaptacija romana Matea Covacicha, koji nisam čitao. Scenario sam po sebi nikako nije loš, i oslanja se na odnos između dvoje glavnih likova koji su razrađeni, iako pomalo statični. Kod Irene je razvojna putanja još i vidljiva, ona postaje sve ranjivija i ranjivija, dok kod Carla to nije slučaj, njegov odnos s njom se menja, ali on ostaje manje ili više isti kao na početku.

Takvi likovi zahtevaju veoma sposobne glumce i dobijaju ih. Jasmine Trinca se sjajno snalazi kao devojka koja je zapela na jednoj određenoj stepenici svog života u trenutku kad ne može ni napred ni nazad. Carlo Checchi je dosta cenjen u teatru, filmove retko snima. I to se vidi u njegovoj naglašenijoj ekspresivnosti koja je ovde potpuno u skladu sa njegovim likom. Ostali glumci su korektni u svojim ulogama, ni manje ni više od toga.

Između ostalog, to je i zbog priče koja se kreće predvidljivim tokom iz brojnih evropskih drama i američkih indie filmova. To ima jednu dobru stranu: Miele apsolutno ne ispituje dubine moralne dileme vezane za eutanaziju i nikada ne skreće u smeru ofucane debate “za” i “protiv”. Kroz iste moralne krize bi Irene prolazila i da radi kao lekar u klinici gde se vrše abortusi, da se bavi politikom, špijunažom, da radi kao zatvorski čuvar, profesionalni vojnik u Afganistanu ili policajac na zapletenom slučaju. Predvidljivost na stranu, Miele ima dovoljno takta da deluje stvarno, spontano i bez ikakve usiljenosti.

Posebno treba pohvaliti veštu režiju koju ne bi izveo ni mnogo školovaniji i iskusniji autor. Valeria Golino pokazuje autorsku zrelost u pravom smislu te reči, inteligentno kadrira i polako nas uvodi u jedan unutrašnji svet. Zbog toga je Miele više nego prihvatljiv film, a neki delovi (recimo soundtrack) svojom snagom i personalnom obojenošću iskaču. Nadam se da joj ovo neće biti poslednji film, jer i kada nema nešto novo da kaže, ona to čini na veoma artikuliran i strastven način.

Life Itself

2014.

scenario i režija: Steve James (po motivima autobiografije Life Itself Rogera Eberta)

Danas se navršava tačno godinu dana od prvog posta na ovom blogu. Bila je to luda godina furioznog tempa, a vaš filmski kritičar se premeštao iz svoje udobne fotelje preko filmskih festivala širom bivše domovine do dalekih otoka, kampova i visokih planina sa limitiranom internet-vezom sa svetom filma. Koncept jednog filma dnevno je zaživeo i tu je da ostane, ma koliko to ponekad bilo naporno i zahtevno. Dragi čitaoci, srećna nam prva godišnjica i nastavljamo tempom kojim smo započeli. Promene su moguće samo na bolje, luđe i furioznije.

Ima nepunih 18 meseci kako je naš svet zapustio Roger Ebert, dobri duh grada Chicaga i dobri duh filmske kritike. Taj čovek je bio u stanju da otkuca kritiku u roku od pola sata, vodi televizijsku emisiju, posećuje festivale i čak osnuje jedan koji nosi njegovo ime, piše memoarske beleške, promovira mlade autore snagom svog ugleda, dopisuje se sa filmskim kritičarima širom sveta i među prvima prihvati internet kao novu platformu za objavljivanje. Malo li je za jedan život? Pa makar to bio život ispunjen usponima i padovima, alkoholom, smrću prijatelja i konačno rakom koji mu je onemogućio da konzumira hranu, kreće se, pa čak i da govori. Jednako tako, taj život ga je nagradio sa dobrim i dragim ljudima koji su bili oko njega: ženom Chaz, filmašima, kolegama novinarima i kritičarima, društvom iz birtije.

Na moju veliku žalost, nisam imao prilike da upoznam Rogera, čak ni da razmenim mail sa njim. To je jedna od dve stvari koje prosto moram prežaliti, a ne znam mogu li (druga je slušanje Pink Floyda uživo, što je takođe nemoguće usled smrti Ricka Wrighta). Ipak ovaj tekst nije odabran slučajno baš za godišnjicu i nije slučajno napisan u ovom, nešto ličnijem tonu od onog na koji ste se navikli.

Iako Roger Ebert nije znao za mene, ja sam vrlo dobro znao za njega. Upoznao sam se s njegovim radom negde ranih 2000-ih, čitajući kritike na sajtu Rotten Tomatoes. Za svaki film koji mi je dopao šaka i o kojem sam hteo nešto da pročitam, Roger je imao kritiku. Moje oslanjanje na njega se produbilo u periodu kada sam pisao diplomski i shvatio da je on objavio sve svoje kritike na internetu, a počeo je da ih piše baš 1967, godine kada je iz hollywoodske zvezdane prašine eksplodirao Novi Hollywood, tema mog diplomskog rada i najfascinantniji filmski period u američkom filmu. I posle toga sam nastavio da pratim šta bi Roger pisao o nekom filmu, ali tada sam već išao sa namerom da pročitam šta je baš on napisao. Nismo se uvek slagali u oceni, ipak smo samo ljudi, subjektivni, ali Roger Ebert je bio takav majstor pera, stila i bistre logike da sam njegov stav morao da uvažim čak i kad se ne slažemo. I baš zbog toga je presudno uticao na moj stil pisanja, gledanja na film kao umetnost, ali i na gledanje svakog pojedinačnog filma.

Malo više od godinu dana po svojoj smrti, Roger Ebert je dobio i dokumentarac o sebi, svom životu i radu. U pitanju je ekranizacija njegove autobiografije Life Itself, knjige napisane onako uzgred, u pauzama borbe sa rakom i svakodnevnih aktivnosti. Autor filma Steve James jedan je od Ebertovih pulena, dokumentarista čije je radove Ebert prvi primetio i pomogao mu da se domogne Sundance festivala. James ga je posećivao u bolnici, ubacio nešto neprijatne dnevne rutine, dok su većinu razgovora obavljali preko maila.

Sam dokumentarac neću puno spoilati, odgovorno tvrdim da će biti zanimljiv svakom ko poznaje Ebertov rad. Reći ću samo da je u pitanju kombinacija pristupa, od šetnje kroz istoriju novinarstva i televizije, a posebno filmske kritike, preko klasičnog biografskog pristupa do izleta u “talking head” teritoriju u kojoj Jamesovi gosti, a Ebertovi prijatelji, govore o pojedinim aspektima života ovog velikog čoveka. Tu ćemo videti Rogerove kolege – kritičare, čak i one sa kojima je znao ulaziti u rasprave, filmske autore Martina Scorsesea i Wernera Herzoga, Rogerovu familiju, prijatelje, urednike i pulene. Film se bavi raznim periodima Rogerovog života i rada, od studija u rodnoj Urbani, preko divljih noći natopljenih alkoholom po barovima Chicaga, do svetske slave koju je emisija At The Movies stekla i odnosa koju su Roger Ebert i njegov rival, kolega i prijatelj Gene Siskel gajili. Na kraju, ovo je i film o bolesti i smrti, prvo Siskelovoj, a onda i Ebertovoj.

Life Itself je i pored toga film koji slavi jedan život, i to kakav život. I mislim da je to pravi film da obeležim jedan važan jubilej, prvu godišnjicu svog javnog kritičarskog rada. Čitamo se dalje, u godinama koje dolaze.