Slow West

2015.

scenario i režija: John Maclean

uloge: Kodi Smit-McPhee, Michael Fassbender, Ben Mendelsohn, Caren Pistorius, Rory McCann

Jedan od razloga zašto se western održao u globalnoj kulturi je to što nije u pitanju samo američka, nego pre univerzalna i univerzalno razumljiva mitologija. Western je ona siva zona između poznatog sveta (civilizacije) i novih, neistraženih teritorija (divljine) ili neke tuđe civilizacije. U početku za western je bio značajan američki “setting”, ali su se još u pred-filmska vremena u njemu okušali i strani autori. O filmskim vremenima da i ne govorimo: Sergio Leone i “spaghetti western”. U poslednje vreme smo, recimo, viđali i austrijske (tirolske) westerne, argentinske, australske, pa i francusko-alžirske za koje više ni američki kontekst i “setting” nisu nužni.

I pored svoje univerzalnosti, čini se da su, makar u svojoj matičnoj zemlji, westerni u defanzivi poslednjih 20-ak, možda i više godina, možda čak od perioda Novog Hollywooda. Klasična mitologija je istrošena, revizionisti su prošli i dekonstruirali svoje, post i post-postmodernisti se westernom bave možda jednom u karijeri, ponekad samo kao idejom prebačenom u drugi prostor i drugo vreme. Nema ni komercijalnog potencijala toliko da bi se stare legende “rebootale” u novom svetlu. Pa opet, u poslednje vreme imamo val starih glumaca i stranaca koji ga nekako održavaju u životu. Razlozi za to su različiti: možda malo nostalgije, možda pokušaj ironizacije žanra, možda pokušaj hiper-realizma, možda pokušaj da se nađu još svežija i univerzalnija značenja.

Slow West je jedan od ne-američkih westerna, snimljen na Novom Zelandu u koprodukciji sa Britancima. Naslov pomalo navodi na krivi trag, jer očekujemo hiper-realizam i utemeljenost na istorijskim izvorima ili makar na zapisima iz tog doba (druga polovina XIX stoleća), što nećemo dobiti. Naslov je u pravu sa jedne druge strane: ovo svakako nije ultra-akcioni ili avanturistički western-spektakl. Ono što možemo očekivati je novo, ironično promišljanje western materije, anegdotarnu, epizodičnu strukturu i apsurd, mnogo apsurda. Jednom kad ga prihvatimo, više nam neće smetati ni istorijski ni logički propusti, čak ni oni najočitiji koji su u direktnom sukobu sa fizikom (realnog) sveta.

Naš nepouzdani, dvo- i višesmisleni lakonski narator je Silas (Fassbender), usamljeni lovac na glave koji je slučajno upoznao našeg junaka, šesnaestogodišnjeg finog škotskog momka po imenu Jay (Smit-McPhee) i postao mu vodič i zaštitnik na putu ka Zapadu. Jay traga za svojom devojkom iz Starog Sveta, Rose (Pistorius) koja je nestala pod misterioznim okolnostima i isplivala u Americi zajedno sa svojim ocem (McCann). Serija flashbacka će nam otkriti kako i zašto, budite bez brige. Bitno je jedino da su oboje na poternicama, kao i to da Jay voli Rose svim srcem i da je mora pronaći pre nego što to učine tipični i ne tako tipični western grubijani, banditi i desperadosi. Na tom putu kroz opasne prerije pune Indijanaca, ali i drugih opasnosti, Silas mu dođe nešto kao glas zdravog razuma, ako je to uopšte moguće u zemlji apsurda gde je nada najčešće jedino što njeni stanovnici imaju.

Evo nekoliko zornih primera. Pustopoljinom se muva zloslutni pop bez crkve i pastve, možda i bez biblije. Par svežih imigranata pokušava da opljačka jedinu radnju, zapravo trgovačku stanicu, desetinama, ako ne i stotinama milja unaokolo, pritom ostavivši dvoje sitne dece da čekaju ispred radnje. Bandit potpuno bez moralnog kompasa i Silasov stari kompanjon Payne (Mendelsohn) pronalazi naše junake i menja težak alkohol za čaj, a naši junaci se sutradan bude u koritu nabujalog potoka.

Dve najbolje epizode zaslužuju posebno podrobna objašnjenja. U jednoj od njih, posebno apsurdnoj, Jay se odvoji od Silasa i slučajno naleti na Wernera, uglađenog čoveka, entuzijastu i proučavaoca indijanske kulture i običaja koji već dugo luta ravnicom i zapisuje zapažanja. On mu nudi hranu, vodu i prenoćište pored njegovih dobro opremljenih kola i filozofski odgovor uz sveže jaje za doručak. Jay se budi sam, kola nema. Filozof je ipak varalica i drpio mu je odeću, ali mu je ipak ostavio obećano jaje i poruku.

Druga je čista anegdota kakve se ne bi postideo ni jedan pravi, klasičan western. Stari pionir i verovatno pljačkaš priča uz logorsku vatru kako je nekoliko godina unazad imao mladog kompanjona koji je čeznuo za kriminalnom slavom i svojim licem na poternici, pa mu je starac napravio komediju sa lažnom, rukom napisanom i nacrtanom. Komedija se sutradan možda izvrnula u igru sudbine: starac mladića i njegovu lažnu poternicu nije našao, ali je video stranca kako puca u nešto. Prišao mu je sa leđa i upucao ga. Stranac je bio upucao medveda, a mladić je sav ozaren izašao iz radnje ili klozeta sa svojom poternicom i upitao starca je li on ljubomoran što nema svoju poternicu, pa pokušava da je zaradi.

Ono što će nekima zasmetati je nonšalantan odnos filma kako prema realnosti, tako i prema western mitologiji. Jay će ići okolo bez šešira (nemoguća misija po ravnici bez drvceta leti) i neće ga, solidno treznog, probuditi niti pomeranje velike, teške zaprege (da ne govorimo o skidanju odeće). Dobiće strelu u ruku i neće ni vrisnuti kao čovek. Silas će popiti nekoliko metaka iz puške i preživeće. Čak je i njihov odnos nerealan: desperado kao Silas novajliju može komotno operušati i ubiti ili makar vezati za drvo i otperjati svojim putem, ali to ne čini. Nije nešto slab na klince, ostavio je bez po muke dvoje bespomoćnijih. Možda se tu pomalja diskretni homoerotični kontekst. Vojska (raspuštena?) luta okolo i lovi Indijance iz zabave, bez reda i strukture. Poternica je malo previše na malo previše zabitim mestima i čini se da je (skoro) svaki prolaznik lovac na ucene. A ni novozelandski pejzaž, ma koliko bio lepo uslikan, ne prolazi baš kao Srednji Zapad.

Međutim, ništa od toga ne smeta u ovoj hrabroj i uveliko šašavoj i apsurdnoj viziji. Istina, Slow West nije filozofski i dubok kao Jarmushov Dead Man od kojeg pozajmljuje epizodičnu strukturu tipičnu za road movie. Nije ni sarkastičan i gorak kao True Grit braće Coen, iako se na njihov način igra sa apsurdom. Blesavost filma pomalo asocira na Wesa Andersona, ali stilizacija ne ide tako daleko i ima svakako manje “šećera”. Poslednja i jedina zapravo akciona scena priziva u sećanje Tarantina. Uticaja je dosta i vidljivi su, ali Slow West ostaje svoj, ostaje svež i što je najvažnije, zabavan i dobar film. Preporuka.

Bande de filles / Girlhood

Napomena: Tekst je originalno pročitan u emisiji Filmoskop na trećem radijskom programu HRT-a. Dostupan je na linku: http://radio.hrt.hr/aod/filmoskop/110447/, a ovde ga, kao autor, prenosim u integralnom obliku i na hrvatskom standardu jezika. HRT zadržava sva prava, kopiranje je zabranjeno, tekst je postavljen isključivo u neprofitne svrhe.

 

I prije nego što se pojavio, za film “Odrastanje” Richarda Linklatera znalo se da će biti jedna od velikih filmskih tema ne samo prošle godine, nego i u godinama koje su pred nama, najviše zbog činjenice da je sniman 12 godina sa istim glumcima. Internacionalni naziv francuskog filma “Bande de filles” nije slučajno izabran, a kontekst Linklaterovog filma i poređenja s njim doimaju se neizbježnim. Slučajno ili ne, u pitanju je pandan Linklaterovom filmu, ako ne i njegova antiteza. Nasuprot idiličnim predgrađima teksaških velikih gradova, ovdje imamo sumorno predgrađe Pariza na tragu filma “Mržnja” Mathieua Kassovitza iz 1995. Druga bitna razlika je rasa i klasa likova koje pratimo, pa sa njom i prisutstvo kriminala, prije svega bandi. Linklater je svoj film situirao u milje bijelih, srednjeklasnih pregrađa i ne kalkulirajući sa političkom korektnošću ispričao je ultimativnu priču sa autobiografskim elementima o normalnom odrastanju generacije rođene u doba prelaska milenija. Određeni kritičari to su mu uzeli za zlo ili makar sebično razmišljanje. Sa “Bande de filles” takvih problema neće biti, milje je manjinski, prije svega crn, te radnički i sirotinjski, pa je i slika odrastanja drugačija, nasilnija i na rubu kriminala. Treća razlika je spol i dob protagonista, odnosno raspon te dobi. Namjesto momčića Masona koji pred nama odrasta dvanaest godina, imamo Marieme u periodu seksualnog buđenja, negdje oko šesnaeste godine. Spol tu nije sasvim nebitan, jer i pored svih priča o emancipaciji i jednakosti, u pariškom “getu” još uvijek važe patrijarhalna pravila: zna se što je kome dozvoljeno, a što ne. Sličnosti, razlike ili čak suprotnosti sa Linklaterovim filmom ne znače da “Bande de filles”, iako prolazi kroz standardne momente filmova o odrastanju, nije bitan, dobar i slojevit film koji ima šta za reći.

Jasno nam je to od prve, savršeno poetične scene praćene muzikom Para Onea. U toku je utakmica američkog nogometa, što je atipično za Pariz i Europu općenito. Drugo iznenađenje je to da su u pitanju ženske ekipe u sportu koji se obično poistovjećuje s muškošću. Vidimo radost Marieme i drugih djevojaka na terenu i nakon utakmice. Dok se skupa vraćaju svojim kućama, glasno govore i glasno se smiju. Kako se društvo osipa tako su djevojke sve tiše, da bi potpuno utihnule pred muškom ekipom koja sjedi na stubama. Zna se tko je tko.

Marieme ima standardni set problema za svoju dob, rasu i klasu. Njena majka je stalno na poslu, oca nema u priči. Marieme je zato zamjenska majka svojim dvjema mlađim sestrama, dok stariji i povremeno nasilni brat Djibril figurira kao glava kuće. Ni u školi joj ne ide, ponavljala je razred, te nije imala dovoljno dobre ocjene da upiše školu koju želi, pa joj ne gine nekakav zanat. Na ljubavnom planu očijuka sa prijateljem svog brata, Ismaëlom, ali njemu je očito više do Djibrilovog poštovanja nego do ljubavi sa Marieme, iako ga ona veoma privlači. Ona se zato, bar na početku filma, dok ne zna čemu pripada i nije zadovoljna sobom, drži “pokislo” i gleda u pod. Njena sreća će se okrenuti kad se upozna sa “djevojačkom bandom” koju sačinjavaju Lady kao vođa, Adiatou kao “princezica” i Fily kao nezgrapna i gruba cura. Čini se da je uvijek potrebna ona četvrta (jer se u filmovima djevojke i žene gotovo po pravilu kreću u četvorkama) i to mjesto zauzima Marieme. Počinje se družiti sa curama, oblačiti kao one, sređivati frizuru na isti način, čak i dobija banditski nadimak Vic (od Victoire – pobjeda). One uglavnom vise skupa, prate modu, komentiraju, dobacuju i sanjaju svoje djevojačke snove o bogatstvu i sreći. Ima tu nježnosti, prijateljstva i kameraderije, što kulminira u trenucima kada iznajme hotelsku sobu, pjevaju uz Rihannu i isprobavaju haljine. Ali ipak je u pitanju banda, ipak su te haljine ukradene i ipak je taj novac za hotelsku sobu, grickalice i piće otet od mlađih i slabijih curica. Najvažnije od svega, one svakako nisu jedina banda tog tipa, a dio “etikete” je prepiranje i vrijeđanje sa ostalima, što se nerijetko završava tučanjavama.

Mi pratimo Marieme u svakom kadru i glumica koja ju igra, Karidja Touré, zbog svoje je fotogenične prisutnosti na ekranu pravi dragulj. U njenoj ekspresiji vidimo radost zbog pripadnosti, kao i svijest da takvo stanje neće potrajati vječno. Vidimo ponos kad pobijedi u tučnjavi, samopouzdanje s kojim, stekavši status “opasne ženske”, prilazi Ismaëlu, ali i iznuđenost većine njenih postupaka, kao i strah od brata kada ovaj sazna da ga je osramotila tako što je izgubila nevinost. Vidimo ju i u naizgled beznadežnom stanju, i kako se dovija da bi pripadala nečemu, i da bi preživjela uglavnom sama na svijetu. Zapravo, vidimo ju kako, kao i sve cure njene dobi, gradi svoj identitet, isprobavajući nekoliko različitih, tražeći onaj jedan pravi za cijeli život. Zna samo da su joj ponuđeni izbori izmučene proleterke ili žene i majke nedovoljno privlačni, a da za karijeru i ambicije nema uvjeta.

Između nas i nje nema distance, što je zasluga autorice Céline Sciamme i njenog već prepoznatljivog stila. Ona se u svojim filmovima i ranije bavila djecom i tinejdžerima, s tim da je njen fokus bio uglavnom na razvoju seksualnosti. U “Bande de filles” to je samo dio identiteta, dok je fokus prije svega na socijalnoj i psihološkoj komponenti. Sciamma tome pristupa sa razumijevanjem za svoju protagonisticu i s okom za detalje iz njenog unutarnjeg svijeta, skučenog neposrednog okruženja, kao i velikog i surovog vanjskog svijeta. Zbog toga nam i nije teško shvatiti ju, biti u njenoj koži, shvatiti njene odluke i izbore, makar se s njima ne slagali iz moralnih razloga ili iz iskustva. Detalji se mogu ogledati u šminkanju, oblačenju, držanju, frizuri koju Marieme u određenim etapama života nosi, ali i u odnosima sa sestrama, prijateljicama i drugima iz okolice. Priznanje treba odati i direktorici fotografije Crystel Fournier koja uvijek pogađa prave tonove i boje, ovdje uglavnom u nijansama plave, što govori o surovosti i hladnoći djevojačkog svijeta. Zanimljivo je primjetiti kako svijeta izvan njihovih blokova u predgrađu skoro da i nema. Od Pariza vidimo metro, trgovačke centre i u jednoj sceni novi dio grada La Défense gdje se odigrava turnir u uličnom plesu. Pariz i predgrađa egzistiraju u istom vremenu i na sličnom prostoru, ali bez međusobnog kontakta. Upadljivo je i odsustvo gotovo svih elemenata države, osim jedne scene gdje čujemo školsku savjetnicu, ali ju ne vidimo. Iako se filmska populacija na ovaj ili onaj način bavi kriminalom, ma kako sitnim ili krupnim, policije nema. Tako film, planirano ili ne, govori i o stanju duboke podijeljenosti francuskog društva. Ono što se u spomenutom filmu “Mržnja” držalo ispod površine, prije ili kasnije ponovo će se ispostaviti kao problem, veći nego ikada i možda nerješiv.

Kako nema ni države, najčešće nema ni roditelja. Tu i tamo se spomenu, ali ih rijetko vidimo. San o socijalnoj mobilnosti, solidarnosti i društvu jednakosti bez rasa i klasa se pokazao kao varka. Zato se figure autoriteta stvaraju na lica mjesta, na terenu: muške bande, braća i nešto ozbiljniji kriminalci. Zaista nije lako odrastati kao djevojka na tom mjestu i Marieme možemo samo poželjeti sreću. Ona će joj biti potrebna kada proba sva privremena rješenja i shvati da je ostala sama.

The Duke of Burgundy

2014.

scenario i režija: Peter Strickland

uloge: Sidse Babett Knudsen, Chiara D'Anna, Fatma Mohamed, Monica Swinn, Eugenia Caruso

Evelyn (D'Anna) je kućna pomoćnica kod večito nadrkane Cynthije (Knudsen) koja je zatrpava poslom i verbalno ponižava. Zapravo, tako nam se čini na početku, dok ne dođe do kazne i ne shvatimo da su one ljubavnice, a da je to sve njihova igra. Kada se ne igraju gospodara i sluge, kada ne spavaju zajedno i ne ispunjavaju fantazije jedna drugoj, njih dve se zapravo bave proučavanjem leptira, odakle eto i naslova filma.

Izašao na festivalsku turneju prošle godine i u bioskopskoj distribuciji od početka ove, The Duke of Burgundy je manje eksplicitan, artističkiji i prefinjeniji pandan Fifty Shades of Grey. Možda je to slučajno, možda i nije. U svakom slučaju, potonji naslov je kasnio dobre dve godine, dva filma su igrala u slično vreme i na prvi pogled se čini da su se obraćala sličnoj publici. To je, naravno, površni utisak, budući da je jedno S/M melodramuljina nastala po plitkom bestselleru namenjenom blentavim devicama i gospođama koje su u zrelim godinama otkrile da seks nije sramotan, a da je drugo art-film, posveta nešto starijoj i vrednijoj erotskoj literaturi, ali i filmu, odnosno evropskim erotskim dramama iz 70-ih. To ne treba da čudi jer Peter Strickland očito voli takve stvari: njegov prethodni film Berberian Sound Studio bio je posveta italijanskom valu horora.

Problem sa The Duke of Burgundy je što uglavnom ne funkcioniše ili funkcioniše do pola. Dobra je fora da nema golotinje i eksplicitnosti i u tome se ogleda snaga i postojanost Stricklandove autorske vizije, ali i izvođačka veština. Film je atmosferičan, lepo izgleda i još bolje zvuči sa sjajno komponovanom i izabranom muzikom. Nije čak ni da nema ideju, ima ih nekoliko, ali one su već potpuno standardne za nekoga ko čak i ne mora da se preterano razume u tematiku, dovoljno je da je o njoj nekoliko puta razmislio ili možda pročitao neku knjigu. Recimo, poznata je stvar da zapravo mazohisti i podređeni određuju granicu dokle će se ići u igricama, kao i da je dominantna strana zapravo pod stalnim pritiskom.

Štos je u tome da smo to već videli, čuli i čitali, i teme i teze, čak i stil, pa umesto toga da bude hipnotičan i uzbudljiv, The Duke of Burgundy je dosadan, osim možda po detaljima. Recimo, prošle godine smo imali Venus in Fur od Polanskog. Veći deo privlačnosti tog filma se skrivao u pametnoj konstrukciji, film o predstavi po legendarnoj knjizi, kao i u ličnosti autora. Prosto, na svakom koraku smo mogli da učitamo poneki detalj iz dobro poznate biografije Romana Polanskog, da promišljamo zašto je izabrao glumca koji fizički liči na njega i upario ga sa svojom suprugom u filmu sa izraženim konotacijama.

Zapravo, možda je problem u meni. Ne da mi smeta seksualna tematika ili lezbejski milje, daleko od toga. Ali ja sam jedan od onih namćora koji vole kontekst. Zato mi je draža Zupanova Igra sa đavoljim repom nego Devojka O, na primer. Ali generalno nisam neki fan erotske literature, pa stoga niti veliki poznavalac njenih ekranizacija. Znam ko je Jesus (Jess) Franco na kojeg se The Duke of Burgundy referira na nekoliko mesta, ali u tome ne vidim neku naročitu genijalnost samu po sebi. Onda je nekako logično da u The Duke of Burgundy nisam prepoznao genijalnost o kojoj kritika toliko trubi. Meni je sve to uglavnom bilo dosadno.

Hyena

2014.

scenario i režija: Gerard Johnson

uloge: Peter Ferdinando, Stephen Graham, Neil Maskell, Tony Pitts, Lisa Lasowski, MyAnna Buring, Richard Dormer, Orli Shuka, Gjevat Kelmendi

Postoji nešto što nas privlači u filmovima o “prljavim” policajcima. Možda je to “vigilantizam” Prljavog Harrija i hrabrost da se ide glavom kroz zid, da se kaže ono što se misli, čak i kad to nije uputno ili politički korektno. Možda je to njihova grozna strana, ta odvratna ljudska slabost i spremnost da se poklekne pred iskušenjima korupcije, kako materijalne, tako i svetonazorske. Možda je to naša voajerska perverzija: prosto volimo da vidimo autoritete kako se valjaju u istom blatu kao i mi.

Zato smo voleli Bad Lieutenant, naravno originalni Ferrarin, Herzogov je bio više travestija, i uživali u njegovom mraku i beznađu, a možda i u spoznaji. Uživali smo i u Fuquinom Training Day koji je svoju neverovatnost sjajno pokrivao stalnom tenzijom. Lično sam uživao i u perverziji, uvrnutosti i maničnom ludilu Filtha, kao i u kompletnom trashu Ayerovog filma Sabotage, eto da navedem neke od naslova. Po toj logici, Hyena je film koji bi morao da mi se svidi: ima prljavog policajca, njegove jednako lude kolege, njihove šefove i unutrašnju kontrolu koji isto tako znaju da igraju prljavo kad zatreba i milje surovih albanskih i turskih gangstera u Londonu, te obilje lokalne “cockney”, uličarske atmosfere. Ali... Uvek ima ono ali...

Naš anti-junak je Michael Logan (Ferdinando), prljavi policajac starog kova koji vrlo vešto navigira sa obe strane zakona. Njegova pozadinska priča je jedan od najingenioznijih i najekonomičinijih momenata filma: on je naprosto “stara škola”, policajac suroviji od kriminalaca koji ih je izgurivao grubom silom. Ali, avaj, vremena su se promenila, kriminalci su postali pametniji, sofisticiraniji i stoga otporniji na silu. Logan nije mogao ništa drugo osim da igra po novim, njihovim pravilima i traži “ugao” za sebe kad god mu se ukaže šansa.

Ta priča je odlična, ali se, osim u jednom situacionom dijalogu, nigde više ne pojavljuje niti produbljuje, što je šteta, jer se u tome možda skriva sva moralna potpora ovog filma. Umesto toga imamo klasičnu, na momente razvučenu štoriju o lošim policajcima, još gorim policajcima, birokratama, nasilnim kriminalcima i još nasilnijim kriminalcima. Naravno, imamo malo kameraderije između njega i njegovih jednako gadnih kolega, imamo njegovu razočaranu i sjebanu curu / ženu i, naravno, jednu nevinu žrtvu albanskih gangstera, devojku nateranu na prostituciju koja će u našem sirovom panduru probuditi malo ljudskosti. Naravno, imamo i moralne i egzistencijalne dileme, eksplicitno nasilje i razbijanje, politički nekorektan humor, obilje krvi i jednu neprijatnu scenu silovanja.

Vidimo i gomilu uticaja na Johnsonovo stvaranje. Malo Michaela Manna, malo De Palme, malo više Refna. Problem je što su svi ti uticaji po pravilu površni. Možda su upotrebljeni nagonski, ali tu ne vidimo iskrenost. Možda su pak predmet promišljanja, ali tu više vidimo kalkulantstvo nego inteligenciju. Naprosto, Hyena nema težinu Bad Lieutenanta, zapravo više podseća na njegov usiljeni nastavak. Nema maničnost Filtha. Ima nešto tenzije, ali nema iznenađenja kao u Training Day, čak ni trash užitka. Tempo je malo “off” većinu vremena, balans između drame i nasilnog trilera se stalno njiše i upada u tonalnu nekonzistentnost. Čini sa da su čak i citati na pogrešnim mestima, a ni jeftini “soundtrack” ne pomaže puno.

Stvari donekle popravlja Peter Ferdinando, autorov glavni glumac i u njegovom prvencu, drami o serijskom ubici Tony koja je imala nešto odjeka po festivalima. Njegov Logan je lik za koga možemo prihvatiti da postoji i radi to što radi. Ima u njemu nešto ljudske proračunatosti i slabosti, čak i ponosa na svoju poziciju i pozu barabe. Ferdinando svakako ima prisustvo na ekranu. Problem je sa ostalim likovima i njihovim glumcima. Niti su glumci toliko jaki, niti su najbolje iskorišteni u svojim jednodimenzionalnim i dvodimenzionalnim likovima.

Sve u svemu, Hyena je film za koji vam neće biti žao da ga pogledate, ako volite nasilni sadržaj bez nekog naročitog stava, kako o nasilju, tako i uopšte. Biće to solidan način da potrošite dva sata vremena, ali ništa više od toga. Prosek.

Why Don't You Play in Hell / Jigoku de naze warui

2013.

scenario i režija: Shion Sono

uloge: Jun Kunimura, Shin'ichi Tsutsumi, Hiroki Hasegawa, Fumi Nikaido, Gen Hoshino, Tak Sakaguchi

Snimanje filmova na Dalekom Istoku i na Zapadu nije ista stvar. Drugačija je dinamika snimanja i drugačiji su prioriteti. Film godišnje na Zapadu se smatra priviligeijom koja je često namenjena samo autorima sa reputacijom i godinama iskustva čije ime samo po sebi privlači sponzorska i investitorska sredstva. Na Istoku, posebno u Japanu, nekoliko filmova godišnje nije nikakav naročiti uspeh. U jednom slučaju važna su sredstva i tehnička upeglanost, u drugom se snima sa manje sredstava raspoređenih na više projekata, a sve to prati određeni low-fi šmek.

U takvoj situaciji iznimno je važno paziti na zamke štanca i uvek imati sveže ideje. Shion Sono je jedan od izuzetnih autora čiji filmovi variraju od hiperaktivnih komedija, preko uvrnutih drama do žanrovski ispoliranih trilera, akcija, pa čak i horora i SF-a. Sa Why Don't You Play in Hell se vraća počecima svojeg filmskog dela i opštim mestima na razvojnom putu japanskih filmaša, uz puno citata svojih uzora na Istoku i Zapadu.

U pitanju je posveta amaterskom filmaštvu nalik na kino-klubove, samo, pošto je u pitanju Japan, ovde imamo bandu koja na super-8 kamerama snima tuče, akrobacije i akciju. Sebe nazivaju Fuck Bombers, klanjaju se imaginarnom bogu filma i želja im je da snime ultimativni gangsterski akcioni film. Njih predvodi Hirata (Hasegawa), na raspolaganju su mu dvoje kamermana i buduća akcijska zvezda Sasaki (Sakaguchi).

Istovremeno se odvija rat dva yakuza klana. Napadači iz jednog su pokušali da napadnu šefa drugog (Kunimura), ali su kod kuće zatekli samo njegovu ženu, veoma veštu sa nožem. Na prizorište zatim dolazi njegova kćerka Mitsuko, zvezda reklame za pastu za zube. Na krvavov podu kuće u glavi jednog od napadača (Tsutsumi) se razvija fascinacija devojčicom.

Deset godina kasnije, klanovi i dalje ratuju, a Mitsuko (Nikaido) je sada glumica sa manjim ulogama koje uglavnom obezbeđuje njen otac. Ona je opasna i uvrnuta ženska sa puno volje i stava, spremna na sve osim na male uloge. Zbog toga ona beži sa snimanja koje njen otac priređuje kao poklon majci za izlazak iz zatvora i pronalazi šmokljavog Kojija (Hoshino) da joj glumi dečka. Kada ih očevi gangsteri pronađu, ona će smisliti laž da je Koji filmaš koji će napraviti film samo za nju. Gangsteri postaju filmska ekipa ispred i iza kamere, ali je svima potreban neko ko se zaista razume u film, makar sa amaterske strane. I tako se dve linije radnje prepliću i nastaje pičvajz, film u filmu sa gangsterima koji vitlaju mačevima i pištoljima i spremni su da se međusobno poubijaju u svrhu filma.

Na stranu ovako blentava priča sa preteranim i često antipatičnim likovima, što ludim, što skoro retardiranim, koji uglavnom urlaju i stvaraju buku. Na stranu i nekoliko vrlo očitih namiga u detaljima, recimo žuti “Kill Bill” triko koji nosi glumac ili muzički hintovi. Prava vrednost ovog filma je njegova iskrenost i promišljenost i odnos do filma kao umetnosti. Ima nečeg simpatičnog u zaluđeništvu Fuck Bombersa, u bezumnoj, malo verovatnoj akciji izvedenoj bez dublera iz filma u filmu na kraju, u stereotipu opasne ženske i smotanog dečka koji se u nju zagledao. Ima nečeg i u filmskom nasilju.

Why Don't You Play in Hell je, i pored svoje šabloniziranosti, jedna divna posveta filmskim počecima i optimizmu. Sono dolazi iz takvog miljea, pogledajte samo njegov Bad Movie (1995) i na jedan veseo način prenosi svoje utiske novim generacijama filmaša. Mnogi su upravo počeli sa trashom i bez budžeta, pa su daleko dogurali. Zapravo, drago mi je da sam ga otkrio.

Bluebird

2013.

scenario i režija: Lance Edmands

uloge: Amy Morton, John Slattery, Louisa Krause, Emily Meade, Margo Martindale, Adam Driver, Brandon Wardwell

Država Maine. Bezimeni gradić koji živi od drvne industrije. Zima. Očaj. Kao da je stalo vreme, ali ipak se nekako kotrlja. Gradić kao da živi van sveta. Stara muzika, mobilni telefoni i razgovori o globalnom zagrevanju. Gde je kad ti treba? I jedna tragedija, stvar nemara, a ne namere, koja će uticati na nekoliko ljudi iz grada.

Leslie (Amy Morton, uglavnom radi u teatru) je po svemu sudeći dobra i draga žena. Ona vozi školski autobus i nije joj strano da nekom detetu da svoju kapu kad ono zaboravi svoju. Ona će, sasvim slučajno, skriviti pomenutu tragediju. Zagledavši se u pticu, zaboravila je da proveri da li je neko od malih putnika ostao u autobusu. Ispostaviće se da je jedan klinac zaspao na sedištu, ostao zatvoren u autobusu i, kada je sutradan otkriven, imao je promrzline. U bolnicu je prebačen jedva živ, u komi i bez velikih šansi za oporavak. Leslie je, naravno, skrhana zbog svoje krivice, ali ona svakako nije jedini krivac.

Dečak je imao majku, ako se takva osoba majkom može nazvati. Marla (Krause) je neodgovorna osoba sklona alkoholu i tabletama i zato je mali uglavnom živeo sa bakom (Martindale). Međutim, baš tog dana je bio Marlin red da ga pokupi iz škole i ona je to jednostavno zaboravila. Ženska se zabavljala sa kolegom. Ne oseća krivicu, ali je fingira. Ili možda oseća krivicu zbog toga što ne oseća krivicu, a morala bi po svoj logici stvari.

Svi ljudi upleteni u tragediju imaju i svoje bližnje i ta tragedija na njih utiče. Leslie ima muža Richarda (Slattery) koji i sam ima gomilu svojih problema, radi kao drvoseča, a firmi loše ide i pitanje je hoće li sve to opstati. Takođe, ima i kćerku Paulu (Meade) koja je u osetljivim godinama, buntovna i sklona višenju sa svojim tupavim dečkom (Wardwell).

Nemoguće je ne setiti se sjajnog Egoyanovog filma The Sweet Hereafter koji se isto bavi posledicama autobuske nesreće na život ljudi u malom gradu, ali Bluebird je još za nijansu tiši, melanholičniji i zagledaniji u svoje likove i njihove međusobne odnose, kao i dinamiku odnosa u malom mestu. Bluebird ostaje predivno spor, umiren i tužan, bez skretanja u patetiku, emocije širokog zamaha, psihološku ili socijalnu demagogiju. Prilike za to se pojavljuju, sa policajcima i istragama, advokatima i tužbama, fabrikom i radnicima, pitanjima koja se postavljaju i sumnjama o kojima se ćuti.

Lance Edmands, debitant u svojstvu reditelja i scenariste dugometražnog filma, odbija da krene tim uobičajenim putem i uklopi Bluebird u neku od konvencija i ostaje veran svojim likovima i njihovim sudbinama. Ne da u nekom paralelnom svetu ovo ne bi bila dobra sudska drama ili nekakav backwoods triler gde bi tragedija izbacila na površinu neke stare rane, ali Edmands jednostavno nije u tom fazonu. On svojih 90 minuta koristi da nam pruži prelepe, ali surove vizuale i da iz glumaca izvuče nijansirana ostvarenja. I uspeva u svemu, čak mu spori tempo, relativno prazni hod u priči i struktura koncentričnih krugova oko tragedije idu u prilog. Bluebird je 90 minuta čiste emocije i ljudskosti.

Takav svakako ne bi bio da glumci nisu bili toliko raspoloženi. Amy Morton je pravo zadovoljstvo gledati kako nijednom ne promašuje ton i ne odlazi u teatralnost i patetiku. John Slattery uverljivo igra čoveka koga razjedaju mnogi unutrašnji konflikti, problemi svoji i tuđi. Emily Meade je sasvim uverljiva kao tinejdžerka. Louisa Krause ima veoma nezahvalnu ulogu, ali sa njom majstorski izlazi na kraj, uspevajući da probudi gledaočevu empatiju za svoj lik koji bi u nekom drugom filmu bio jednodimenzionalan. Ta jednodimenzionalnost je jedino može zameriti liku njene majke, odgovorne bake stradalog dečaka, ali to se ne može uzeti za zlo glumici Margo Martindale, koliko malo šlampavom scenariju.

Redak je slučaj da nam ovakav film dolazi sa ovolikim zakašnjenjem. Možda je razlog festivalska turneja koja se odužila, a možda i sve manja pismenost publike, čak i one “arthouse”. Bilo kako bilo, Bluebird je pravi mali dragulj tako obične i tako potresnje ljudske priče. Potreban film.

The Age of Adaline

kritika originalno objavljena na: monitor.hr

2015.

režija: Lee Toland Krieger

scenario: J. Mills Goodloe, Salvador Paskowitz

uloge: Blake Lively, Michel Huisman, Harrison Ford, Kathy Baker, Ellen Burstyn, Amanda Crew, Linda Boyd, Hugh Ross (narator)

Iskreni da budemo, kino-repertoar jugoistočne Evrope nije baš sjajan, mada sve mi se nešto čini da ova 2015. godina nije počela najbolje nigde u svetu, ni glede visokobudžetnih ostvarenja, a ni što se tiče arthouse scene. Zato kad se zaželim mračne dvorane, moram često birati između polu-zanimljivih i nezanimljivih naslova. Prosto, nešto sam već ranije odgledao, neke franšize me nisu u startu privukle, pa se ne bih uključivao ako baš ne moram, za ćorave komedije uglavnom nemam živaca, dečiji filmovi me ne privlače, pa mi se izbor često svodi na akcijade. Kako valje ponekad napraviti promenu, a treba misliti i na čitateljke, reših da za promenu odgledam jedan pravi “chick flick”, odnosno romantičnu dramu. U startu nije “my cup of tea”, ali, kontam, igra Harrison Ford, a njega baš i nemamo priliku često videti, pa valjda film neće biti baš užasan i negledljiv.

U The Age of Adaline sve je grandiozno i glamurozno, usmereno na najširi spektar ženske publike. Romantični San Francisco oslobođen svoje “hi-tech” komponente, starovremenski enterijeri secesijskih zgrada, buržoaski milje, predivne haljine, i gudački “soundtrack” veći od života. Što će reći, prava podloga za cendranje. Ne zaboravimo i stare fotografije i arhivske snimke. Uz to, imamo i sveprisutnog naratora koji nam objašnjava magijsku realnost ovog filma (što je, izgleda, novi šik u romantičnim dramama) i često ispaljuje “bogus science” termine. Takođe, imamo i dvoje mladih i zgodnih pre svega televizijskih zvezda u glavnim ulogama, Blake Lively iz Gossip Girl i Michela Huismana iz Game of Thrones i njihovu romansu po oprobanoj formuli od “meet cute” momenta preko zavođenja i romantičnih trenutaka do velikih problema i peripetija i kraja koji ne bih otkrivao. Uostalom, u ovakvim filmovima sve opcije za kraj su već isprobane.

Ono na šta autori sa ovim filmom ciljaju nije toliko tipična ljubavna priča, koliko pozadinska priča oko naslovne junakinje. Adaline (Lively) je rođena u San Franciscu početkom XX stoleća, izrasla u lepuškastu ženu i udala se za inženjera koji je učestvovao u gradnji mosta Golden Gate, te sa njim dobila kćerku. Onda ju je zadesila tragedija, muž je poginuo a ona je malo zatim u toku vožnje upala u snežnu oluju i sletela s ceste u ledenu vodu. Usledila je hipotermija i klinička smrt, a onda je grom grunuo u auto i oživeo je. Usput, usled tog spleta okolnosti pokrenuo se “bogus science” mehanizam (nazovi-dosetljivo upakovan u naratorovo izlaganje) zbog kojeg naša Adaline ne stari i može živeti večno.

U trenutku glavne radnje filma, ona ima 107 godina i izgleda kao da ima 29. Njena kćerka izgleda kao da joj može biti baka i igra je Ellen Burstyn. Ne želeći da kao medicinski fenomen upada u nevolje i bude predmet proučavanja i eksperimenata, Adaline svakih 10 godina menja identitet i mesto života. Ovakav mehanizam smo možda sretali u kompleksnijim vampirskim filmovima tipa Interview with a Vampire, u ponekom špijunskom (valjda im je laganje i seljakanje u opisu posla), a nedavno i na veoma elegantan način u veoma elegantnom nezavisnom hororu Spring. Adaline se trenutno predstavlja kao Jenny Larson i kao takva će upoznati svog zgodnog modernog bradonju Ellisa (Huisman) koji će se momentalno zaljubiti u nju.

Ne znam moram li to posebno naglašavati, ali pretpostavka je šuplja na milion mesta i scenaristi Goodloe i Paskowitz se ne trude posebno da nam te nelogičnosti nekako razjasne ili da ih makar elementarno pokriju. Uostalom, jednom kad progutamo grom i re-animaciju, sve ostalo se čini kao boza. Problem je više u tome što Adalinin lik ne razvijaju u smeru da je prikažu kao realno ljudsko biće. Tu ne govorim o medicinskim tehnikalijama poput nezgoda ili zamora materijala na planu unutrašnjih organa, eventualnih ožiljaka i čega god. Mnogo više smeta što na Adalininoj psihi ne vidimo trag vremena. Gde je bila i šta je radila za vreme Hladnog rata i nuklearne panike? Šta ćemo sa seksualnom revolucijom, pokretom za ljudska prava, pokretom za gay prava, travom i drugim drogama, muzikom i modom koja se menjala ili konstantnim razvojem tehnologije?

Ne, ona je zamišljena kao skup izuzetnih dostignuća. Tečno govori nekoliko jezika, čita Braillevo pismo, pamti sve trivijalne podatke i vozi kao da joj je Fangio lično bio instruktor, sve to dok je maskirana u jednostavnu bibliotekarku. Jedini njen pravi “quirk”, osim onog standardnog da nikom ne otkriva svoje pravo ime i stanje i da pošto-poto izbegava zaljubljivanje, je taj da stalno ima pse iz jedne rodoslovne linije. Scenaristi se, međutim, jako trude nam odgovore na dosta beznačajnija pitanja koja nećemo ni postaviti uzevši u obzir najvažnije objašnjenje za našu junakinju. Recimo da se obogatila preko deonica Xeroxa ili da ima jednu jedinu staru prijateljicu koja je, sasvim zgodno i prigodno, potpuno slepa.

U takvoj postavci, sa tako napisanim likom, u najvećem iskušenju je glavna glumica. Blake Lively svoje zadatke ispunjava bez ijednog propusta. Scenario predviđa da ona govori pomalo arhaičnim jezikom koji odiše pompom – ona nema problema s tim. Scenario predviđa da igra stogodišnjakinju navodno punu mudrosti i integriteta – Blake Lively sa svojih 27 godina uspeva to da odigra apsolutno uverljivo. Scenario predviđa da se drži kao majka svojoj osamdesetogodišnjoj kćeri i ona to uspeva bez da se makar nenamerno nasmeši kad je ova oslovi sa “mama”. Povrh toga je ne u jednoj, već u najmanje dve ljubavne priče i uspeva da ostane intrigantna i hladno-prvilačna, čak i u onim nezavidnim situacijama kada je njenom liku jasno da preduzima rizik, ali svejedno želi potvrdu kroz flert.

Ljubavna će uleteti u, za ovaj inače konzervativno-romantični film, malo nezgodnu teritoriju kada u priču uđu Ellisovi roditelji, a naročito otac William (Ford). On je sa Adaline imao kratku, ali intenzivnu romansu koja mu je promenila život i okrenula ga ka astronomiji umesto ka medicini (oprostite meni ciničnom, ali to je svakako bila prava odluka uzevši u obzir jedini njegov šav koji vidimo), pa je on, veselnik, nazvao jednu kometu po njenom nadimku i krivo izračunao vreme njenog pojavljinja i od tada je čeka gledajući u nebo (kakva metafora). The Age of Adaline svakako nema potrebnu petlju da zaista i iskreno tretira vezu koju jedna žena može imati sa ocem i sinom, to je već teritorija ozbiljnih drama tipa Damage, ali to ne znači da neće napraviti momenat izrazite neprijatnosti.

Tu na scenu stupa drugi odlučujući faktor u ovom filmu: Harrison Ford u jednoj od svojih najboljih i najinspirativnijih uloga ikada. Ovaj stariji gospodin u poslednje vreme nekako jedva pronalazi prostor za sebe i uglavnom je sateran u kut između tipskih epizodnih uloga ili ridikuloznih naslova neprimerenih njegovim godinama. Ovde je zaista na testu kao glumac igrajući čoveka kome se davno potisnuta patnja vraća i uspeva ne samo da se izvuče, nego i da nas veže za sebe i da briljira iz scene u scenu. Prosto poželimo da ga vidimo u više filmova i to onih koji se ne sprdaju sa njegovom “screen” personom i prošlim ulogama.

Michel Huisman tu čini najpametniju stvar i ne smeta im, njegov lik je ionako prilično jednodimenzionalni šarmantni bogataš, njegovo je uglavnom da izgleda. Slično se može reći i za reditelja Kriegera. Sa scenariom kakav ima najbolje što može učiniti je da glumce uputi na pravu stvar ili da im, kao Fordu i Livelyjevoj, da dovoljno slobode, te da reši upotrebu naratora, muziku i vizuale. Na svim poljima radi sasvim pristojan, iako nespektakularan posao. Narator je jedini mogući kamen spoticanja, trik je prestar, ali jedino od njega možemo dobiti predviđene informacije glede Adalinine pozadinske priče.

The Age of Adaline je film koji su obeležili glumci i koji će se pamtiti po njihovim ostvarenjima. Blake Lively ga je svojom sigurnom interpretacijom učinila gledljivim i pored pretencioznosti i nekoherentnosti priče, a Harrison Ford ga je svojom nadahnutom interpretacijom učinio solidnim. Ostaje pitanje mogu li glumci od očajnog filma načiniti sjajan. Verovatno ne mogu, ali The Age of Adaline je primer da makar mogu od bezveznog napraviti solidan.

Maggie

2015.

režija: Henry Hobson

scenario: John Scott 3

uloge: Arnold Schwarzenegger, Abigail Breslin, Joely Richardson

Komadić trivije: pre nego što je Arnold Schwarzenegger postao Terminator, Commando ili čak Conan The Barberian, što će reći pre nego što je počeo da prebija, razbija i raznosi po Hollywoodu, ovaj austrijski bodybuilder je imao dve uloge u autorskim filmovima. Istini za volju, kod Roberta Altmana u The Long Goodbye nije imao niti jednu repliku, samo je stajao i skidao se. Ali je zato u filmu Stay Hungry Boba Rafelsona svirao violinu i ispaljivao mudre izjave u ulozi austrijskog bodybuildera koji nije baš tipična hrpa mišića bez mozga. U tom smislu ispostavljanje njegovog poslednjeg filma Maggie kao nečega gde ovaj akcijski glumac igra defeinitivno protiv svog tipa uloge deluje malo preterano i malo “fake”.

Maggie se po tom osnovu poredi sa Cop Landom (1997), a Schwarzeneggerova uloga sa Staloneovom u potonjem. Istina, obe uloge idu kontra tipa narečenih glumaca, ali Schwarzenegger i Stalone su sami birali svoje uloge i svoje tipove, ne bez veze i ne bez razloga. Međutim, sustigle su ih godine, a i svet je u međuvremenu dobio nove akcione heroje, možda slično stare kao njih dvojica, ali zato uglađenije. Stalone kao profesionalni glumac sa autorskim ambicijama je još davno u svojstvu producenta stao iza Cop Land, ali to je bio izuzetak. Zbog toga se dao u produkciju, pisanje i režiju pristojnih, ali uglavnom konfekcijskih akcija i trilera u kojima često i ne igra. Schwarzenegger je otisnuo u političke vode, pokušao “comeback” kroz akcione uloge u solidnim, ali često neshvaćenim filmovima, a Maggie mu je nova ekstravaganca, pokušaj da krene putem kojim se ređe ide, šta već. I u Maggie je on dobar i zapravo je taj komad “against the type” trivije jedini ubedljivi razlog da ipak pogledamo film. Arnie je dobar, film baš i ne.

U čemu je štos sa celom tom ujdurmom? Schwarzenegger igra Wadea, jednostavnog farmera u izraubanom pick-upu koji se brine za svoju terminalno bolesnu kćerku Maggie (Breslin). Ali, hej, pored toga što je, hm, ljudska priča, Maggie je i zombi-film. Zombi-drama o bolesti, smrti, gubitku i čemu sve ne, bolje rečeno. Što znači da ćemo imati prilike da Arnieja u makar dve scene vidimo kao onog starog, kako zombije davi motkom i kako ih cepa sekirom.

Glavna fora je, međutim, u tome što je ceo taj “zombie-trope” u velikoj meri izrabljen i potrošen. Imali smo utišane drame o životu sa virusom, romantične komedije, akcione filmove sa brzim zombijima, globalne trilere o zarazi koja ljude pretvara u zombije, zapravo skoro sve varijacije na temu. U tom smislu, utišana “mood piece” drama Maggie ne donosi puno novoga što nismo, recimo, videli u no-budget dragulju The Battery. Tamni filteri, prerijski pejzaž, farmerski milje, lokalni policajci i doktori, kao ni kućna drama u koju su uključeni umiruća Maggie, Wade i njegova druga žena Caroline (Richardson) ipak ne donose nikakvu veliku, revolucionarnu promenu u “zombie” žanr.

Glumci su u redu. Arnold Schwarzenegger pokazuje da je sposoban da odigra oca-zaštitnika (jesmo li sumnjali?), ali da pritom ne ispali pun šaržer metaka u neprijatelja. Iako je vizuelni “hint” sa bradom i jednostavnom odećom preočit, nekako ga kupujemo kao farmera čelične volje. Abigail Breslin je skoro celi svoj život u glumi i od zapaženih dečijih uloga (nominacija za Oscara za Little Miss Sunshine) izrasla u indie-glumicu sa kojom se ima računati i Maggie je možda njena ulaznica u “veliku ligu”, jer uloga zahteva kompleksnost koju ona isporučuje. Joely Richardson je isto veoma dobra kao Caroline.

Problem sa Maggie je druge prirode: film je dosadan. Ima nekoliko potresnih dijaloga i replika, ali ih je malo i udaljene su. Ostatak filma je uglavnom prazan hod i ponavljanje jednih te istih šablona ispostavljenih već na početku. Na stranu i nelogično objašnjenje za poreklo virusa i, čini se, nedovoljno prisustvo organa vlasti ili odsustvo apokalipse (logika stvari nalaže da se jedno od ta dva mora dogoditi), film jednostavno ne možemo shvatiti ozbiljno. Maggie, delo autora-debitanata, deluje kao eksperiment udaranja kontre opštim mestima i stoga ne funkcioniše. Nije isključeno da će neki drugi film uspeti tamo gde Maggie nije.

The Humbling

2014.

režija: Barry Levinson

scenario: Buck Henry, Michal Zebede (po romanu Philipa Rotha)

uloge: Al Pacino, Greta Gerwig, Nina Arianda, Kyra Sedgwick, Dylan Baker, Charles Grodin, Billy Porter, Dan Hedaya, Diane Wiest

Retko gde ima zemlje za starce. Piscima je još i najlakše, oni retko gube publiku čak ni kad nemaju šta da kažu, za njih je očekivano reciklirati stare ideje, a posebno vešti s rečima to rade neprimetno i sa lakoćom. Philip Roth je jedan klasičan primer, njegovim pisanjem dominiraju autobiografske teme i standardni motivi starijih muškaraca i mlađih žena koji se međusobno iskorištavaju. U trenutku kad je napisao roman The Humbling, bio je star 76 godina, sada ima 82.

Scenarista Buck Henry će ove godine navršiti 85 i na njemu se poznaju tragovi vremena: piše relativno malo i sa pauzama, a najbolje od sebe je dao mnogo godina unazad (The Graduate, What's Up Doc). Takođe, opet je primetna njegova sklonost ka izazovima pisanja prema višesmislenom i ne baš filmičnom materijalu (Catch 22) ili veoma začudnom konceptu (The Day of the Dolphin). Njegova koleginica Michal Zebede je, istina, mlada, ali u njihovoj kooperaciji je dosta teško pronaći njen rukopis, s obzirom da su jedino što je pre ovog scenarija napisala bile dve epizode TV serije i jedan kratki film. 

Godine iskustva iza sebe ima i Barry Levinson, jedan od najvećih autora 80-ih i 90-ih godina prošlog stoleća. Zapravo, nije čudno da mu je rediteljska karijera u padu, ipak ima 73 godine i pregršt sjajnih filmova iza sebe koje je teško dostići. Uostalom, u poslednje vreme njegovu pažnju više zaokuplja televizija i produkcija TV serija, filmom se bavi više kao eksperimentom. The Humbling je već drugi film za redom koji namerno snima sa što skromnijim sredstvima i sa što manje obaveza prema finansijerima. Kao i u prethodnom “found footage” projektu The Bay, ovde se isto vidi manjak sredstava i to nikako nije dobra vest, ali barem nije nepodnošljivo i patetično kao ono što je od svoje karijere napravio Paul Schrader.

Pored uglavnom stare kreativne ekipe, imamo i veterana u glavnoj ulozi. Al Pacino je svoju karijeru izgradio na mnogim sjajnim i pre svega sjajno odabranim ulogama. U poslednje vreme nemamo baš često priliku da ga gledamo na ekranu, ali ova godina će biti izuzetak (pored The Humbling, izašao je Danny Collins, a očekuje se i Manglehorn). Pacina više zanima teatar, pre svega Shakespeare, a na filmu i televiziji je veoma izbirljiv i gleda pre svega da ga uloga privuče. Naravno, njegova sposobnost za auto-ironiju je sjajna, pre svega se odnosi na njegove glumačke manirizme, a toga imamo i ovde.

The Humbling je u određenim delovima pomalo “birdmanovska” priča. Opet imamo starog i isluženog glumca koji se nakon poraza isprva povlači ne bi li pripremio povratak. Razlika je u tome da je u pitanju teatarski glumac a ne hollywoodska zvezda i da si baš i ne može priuštiti penziju. Uostalom, nije toliko ni do novca ni do slave ni do dokazivanja, koliko do mentalnog zdravlja jer Simon Axlar, protagonista The Humbling, kad ostane sam dobija čudne ideje. Recimo da se raznese puškom, pa zbog toga glavi u ludari. 

Tamo će upoznati prvu od svojih “pacijentkinja” koje će ga proganjati kroz film, bogatašicu Sybil (Arianda), dokonu ženu koja tvrdi da njen muž seksualno zlostavlja njihovu kćerku i koja zbog toga planira njegovo ubistvo. A koga za to pitati nego glumca. Glumci znaju sa oružjem, a Simon je čak u jednom filmu pobio svoje susedstvo. Džabe objašnjavati da gluma nije isto što i realan život, gospođa očito ima plan.

Drugu seriju frikova i čudnih situacija nosi poznanstvo sa Pegeen (Gerwig) koja najednom ulazi u Simonov život i predstavlja se kao kćerka dvoje njihovih kolega. Pegeen je, tvrdi, bila lezbejka veći deo svog života i to želi promeniti, a na Simona se ložila takoreći od detinjstva. Simonu odgovara njeno društvo, ali ono sa sobom nosi i ljubomornu bivšu devojku (Sedgwick) i bagaž u vidu njene bivše dugoročne veze sa Priscillom koja je promenila pol i postala Prince (Porter). Kao šlag na torti, tu su i njeni roditelji (Hedaya i Wiest), Simonovi nekadašnji prijatelji i saradnici koji svakako ne odobravaju izbor svoje kćeri.

K tome, Simon se sprema za povratak na “daske”, pa mu neprijatne situacije u koje upada nikako ne pomažu. O njima priča sa svojim agentom (neiskorišteni Grodin) i preko skypea sasvojim terapeutom (Baker). Njegove priče su nekonzistentne i terapeut se pita (a i mi s njim) koliko je to realno, a koliko je to sve u Simonovoj glavi. Takođe, svaki put kad se učini da je Simon upao u nevolju iz koje se ne može izvući, ispada da je sve to njegov san ili halucinacija.

Glumački izbor je fenomenalan, a Al Pacino je veoma raspoložen i, naravno, više nego sposoban da iznese ulogu. Ima tu malo njegovih manirizama, poput deranja u važnim scenama, ali zanimljivo ga je gledati kako pristupa nisko-energičnom, utišanom liku. Greta Gerwig je izuzetna glumica i sjajna mu je partnerka u zajedničkim scenama. Problem sa ostalim glumcima je što nisu iskorišteni, njihovi likovi su tek skice, ideje i konstrukcije u kojima retko vidimo ljudska bića. To je donekle bio problem i u Birdmanu, ali tu je naša pažnja bila kompletno usmerena na glavnog junaka i na stilsku izvedbu filma da nam sitni nedostaci nisu smetali.

Zapravo, u tome leži i razlika između ovogodišnjeg dobitnika Oscara i The Humbling. Levinsonov film zapravo bolje zvuči na papiru nego što izgleda u praksi. The Humbling nikako ne pronalazi ton i zapravo deluje kao niz scena bez smislenog reda osim hronološkog. Ideja iz knjige sa cimovima između sna i jave jednostavno nije prenesena na pravi način i sve nekako deluje ravno i veštački. Možemo se složiti da je materijal kompleksan i nefilmičan, ali onda ga možda nije trebalo prenositi u filmu ili ga makar prilagoditi novom mediju. Možda će biti zanimljiv kao kuriozitet, ali da je dobar film – nije.

Jimmy's Hall

2014.

režija: Ken Loach

scenario: Paul Laverty (po komadu Donala McKellija)

uloge: Barry Ward, Aileen Henry, Simone Kirby, Aisling Franciosi, Jim Norton, Bryan F. O'Byrne, Andrew Scott

Kružila je priča da će Jimmy's Hall biti poslednji film Kena Loacha, da posle njega definitivno ide u penziju. Kruže takve priče redovno o svakom starijem i važnom reditelju, svaki film je oproštajni kao turneja sastava The Rolling Stones. Naravno, dok se ne pojavi novi, sledeći oproštajni. Zapravo, nisam za diskriminaciju po godinama, neki autori starije generacije imaju sa svojih 70 ili 80 godina daleko više energije nego njihove mlađe kolege, u stanju su da pronađu priču i ispričaju je na pravi način, sa dozom ljudskosti i mudrosti. A Loach je jedan od najvećih i šteta bi bila kada bi mu poslednji film bio slabašan kao Jimmy's Hall.

Tema filma, biografija (sort of) Jimmija Graltona, poznatog irskog levičarskog (komunističkog) aktiviste između dva svetska rata, svakako je bliska Loachu. Ovaj autor je sposoban da napravi ultimativni politički film sa nedvosmislenim stavom, a da opet ostane ljudski i nijansiran, a Gralton je zaista interesantna istorijska ličnost. Bio je dezerter iz britanske vojske, učesnik revolucije u Irskoj, prominentan član levog krila IRA-e, emigrant u New Yorku, aktivista, komunista i konačno, jedini Irac koji je proteran iz svoje zemlje.

Problemi počinju sa izvornim materijalom koji je – mjuzikl. Ni to nije nužno pogubno, spoj mjuzikla sa teškim temama i jakim političkim nabojem svakako je moguć. Na pamet mi pada najbolji film te vrste, argentinski Tango (1998). Problem sa Jimmy's Hall je što ne uspeva da pronađe fokus, odvoji bitno od nebitnog i ostane gladak.

Jimmy (Ward) se nakon 10 godina u Americi (što je sjajno prikazano u uvodnoj špici kroz arhivske fotografije New Yorka iz ranih 20-ih na kojima se smenjuju novi, sjajni neboderi i poderani i gladni radnici kao večiti kontrast američkog i generalno kapitalističkog društva) vraća u svoje selo sa namerom da pomogne majci (Henry) na farmi i živi mirno i povučeno. Pre nego što je otišao, Jimmy je bio pokrenuo nekakav dom kulture u selu koji je bio trn u oku svim moćnicima (kako britanskim, tako i irskim, a naročito crkvi). U klubu se nije dešavalo ništa opasno, ljudi su se okupljali, zabavljali, plesali, čitali i raspravljali o raznim temama. Indicija je da je Jimmy upravo zbog svojih aktivnosti u klubu i otšao. Sada kada se vratio, meštani očekuju da ponovo pokrene klub kako bi usred krize (u pitanju su rane 30-te) mogli makar da idu na igranke. Bez potrebe za preteranim naglašavanjem, klub će opet postati trn u oku moćnicima.

Prvi kojem to smeta je velečasni Sheridan (Norton). Razlozi su jasni: u novoj irskoj državi Crkva ima monopol na obrazovanje i kulturu. Kolovođa je komunista, tamo se skupljaju mladi i dokoni i svašta im se može motati po glavi, a još slušaju i tu crnačku muziku zvanu jazz. Problem tu vide i lokalni moćnici kao što je veteran IRA-e i lokalni policajac O'Keefe (O'Byrne) čiji je dodatni motiv to što mu je kćerka (Franciosi) aktivna u klubu. U krajnjoj liniji, postojanje takvog kluba je zvono za uzbunu u jednoj mladoj, tek uspostavljenoj državi koja se još nije ohladila od ratova i podela, u kojoj su veleposednici još uvek stranci i u kojoj svaki sukob može eskalirati. Dodajmo na to i krizna vremena i siromaštvo, te zavodljivost komunističke retorike i njenu, u datom trenutku sasvim razumnu i legitimnu poziciju, i eto recepta za sukobe i napetost.

Problem sa filmom je u scenariju koji je rasplinut i nema nikakav fokus, niti na Jimmija, njegov život i motive, niti na tadašnje stanje u Irskoj bilo na socijalno-ekonomskom planu, bilo na planu relativno skore i sveže ratne traume i neraščišćenih računa. Loachov stalni saradnik Paul Laverty (još od 1996. i filma Carla's Song) ne uspeva da pogodi ni ton filma, ali ni da uverljivo razradi likove, čak ni da nas ubedi u Jimmijevu istorijsku važnost. On ipak nije bio ni običan mali čovek niti jedan od mnogih razočaranih revolucionara, niti tek neki lokalni agitator koji je uticao na jedno selo, a njegova plesna sala nije bila samo plesna sala i paravan za komunističku indoktrinaciju nego u to vreme jedan potpuno novi koncept. Ono što posebno pogađa je to što ni Laferty ni Loach nisu uspeli da nam objasne zašto je on bitan, kao što je to bio slučaj sa Neilom Jordanom i filmom Michael Collins.

Jedini segment priče koji ima smisla je upravo onaj sa sveštenikom koji je jedini nijansiran lik koji ima kakav-takav luk razvoja. On počinje kao tvrd čovek doktrine, i tu pozu zadržava javno, ali privatno razvija poštovanje za svog protivnika u borbi za plemeniti cilj. Jim Norton ga savršeno igra, a scene između njega i Graltona su ponajbolje u filmu i sa sobom nose određenu napetost. Za njegovog pomoćnika (Scott) ipak nije bilo dovoljno mesta, pa mladi glumac željan dokazivanja ostaje uglavnom neiskorišten.

Sa pozitivne strane, fotografija je izuzetna. Jimmy's Hall je snimljen na traci od 35mm i izgleda predivno, prirodno i poetično. Tom utisku doprinosi i sjajno odabrana i uklopljena muzika koja i pored korena filma u mjuziklu nikad ne biva opterećujuća u svojoj sveprisutnosti.

Loach je svakako vešt zanatlija i više od toga, autor sa namerom i znanjem, ali sa ovakvim scenariom nije ipak mogao puno. Ni okolnost da je izbacio tri filma za tri godine nije nimalo olakšavajuća. Sa The Angel's Share je pogodio u centar, The Spirit of '45 je bio više nego solidan i informativan dokumentarac, ali je sa Jimmy's Hall omašio. Dešava se. Mišljenja sam da bi mu umesto penzije pasao jedan solidan odmor. Nadam se da će se tako nakupiti energije i inspiracije za još koji film.

L'enlevement de Michel Houellebecq / The Kidnapping of Michel Houellebecq

2014.

scenario i režija: Guillaume Nicloux

uloge: Michel Houellebecq, Mathieu Nicourt, Luc Schwartz, Maxime Lafrançois, Ginette Suchotzky, André Suchotzky

Ume biti veselo i avangardno kad se Francuzi zaigraju. Recimo, i autor filma Guillaume Nicloux i njegov glavni glumac Michel Houellebecq su obojica pisci. “Glumac” je kao pisac još i poznatiji i trenutno je na poziciji glavnog ili makar najglasnijeg provokatora, po standardnim tačkama optužnice nihilizma, mizantropije i mizoginije, uz dodatak anti-liberalizma, euro-skepticizma i islamofobije. Kao i brojnim multi-disciplinarnim umetnicima, ni film mu nije stran, pored toga što su njegovi romani bivali adaptirani u filmove sa manje ili više njegovog uticaja, Houellebecq se okušao i kao reditelj kratkih filmova, a u poslednje vreme se pojavljuje i kao glumac.

Situacija se dodatno zapliće sa činjenicom da je ovo film koji se naslanja na istinitu priču koja se možda dogodila, a možda i nije, te da svojom kombinacijom igrane i mockumentary forme zapravo ništa ne rešava, samo celu stvar dalje okreće u pravcu farse. Naime, u toku promocije svoje knjige La carte et le territoire, Houellebecq je nestao na nekoliko dana. U novinama su se pojavljivali napisi da je otet, pominjale su se s tim u vezi i islamističke organizacije. Sam Houellebecq je izjavio da je samo imao probleme sa internetom, a nije mu se dalo iz kuće, mada ni to objašnjenje nije zadovoljilo ni fanove ni medije. Naprosto, od jedne takve sveprisutne ličnosti, provokatora koji na svaku temu ima nešto za reći, i tipa koji uživa mešajući čorbu i ljuljajući kavez se sveprisutnost očekuje. Nije on Salinger da se povuče daleko od očiju javnosti.

Možda je najbolje ovaj film gledati kao svojevrsnu komediju, vrlo elaboriranu, vrlo usku i vrlo usmerenu. Ako očekujete dubinu i veliku istinu kao olakšavajuću okolnost i nagradu za vaš trud, i tu ćete ostati kratki. Naprosto, ovaj film je namenjen kritici i publici koja zna ponešto na datu temu, koja Houellebecqa verno prati i kojoj će biti zanimljiva jedna takva jednostavna slika iz njegovog života, od dnevne rutine u kojoj on sa prijateljima i poznanicima razgovara o različitim temama od renoviranja stana do arhitektonskih zločina, do nadrealne otmice.

Otmica je nadrealna prvo zbog ličnosti otmičara od kojih su sva trojica (ovde se koriste njihova imena) sa jedne strane majstori borilačkih veština, a sa druge veoma zainteresovani za čitanje i tehniku pisanja i generalno književno-teorijske rasprave. U kriminalnom biznisu su, naravno, amateri, a njihova taktika se svodi na to da fingiraju da rade za nekog pametnijeg od sebe, dok u stvarnosti nemaju blagog pojma šta će sa otetim piscem niti kako i kome poslati zahtev za otkup. Stari namćori imaju čudnu osobinu da nikome ne fale.

Druga bizarnost je tretman koji postaje sve prijateljskiji i vrlo blizak nekim levičarskim teorijskim raspravama o podeli znanja: on njih uči o pravilnoj versifikaciji i pisanju generalno, oni njega da drži gard u različitim borilačkim veštinama i da, recimo, zviždi. Sa druge strane, on će sve svoje noći provesti vezan, ali će preko dana biti relativno slobodan u kući i u vrtu, dobijaće dobru hranu, vino, cigarete, čak i kurvu. Doduše Arapkinju, ali poklonu se u naciju / rasu ne gleda. 

Treća i konačna bizarnost je da Michel Houellebecq i njegovi otmičari u toj kičastoj kući u predgrađu nisu sami, nego su tu prisutni i legitimni vlasnici kuće, jedan stariji poljsko-francuski par, divni i požrtvovani ljudi od kojih bakica bez problema kuva za celu bandu, a dekica svu svoju energiju ulaže u restauraciju američkog kamiona iz Drugog svetskog rata. Što će reći, atmosfera je domaćinska, više nalik na zabavu nego na otmicu.

L'enlevement de Michel Houellebecq je jedan čudan film, nimalo jednostavan za tumačenje i procenu. Forma je bliža igranom filmu, u pitanju su duge, očito konstruirane i neretko improvizirane dijaloške scene, ali osnovna priča i pojedini detalji ukazuju na mockumentary osnovu. Glumci se koriste svojim imenima, a i estetika ružnoće bez šminkanja i ulepšavanja nekako više okreće na tu stranu. Teško je i povući neku razliku između Houellebecqove uloge u filmu i njegove javne persone. Kroz svoje delo on je takav, cendrav i mrzovoljan, željan prepirke i rasprave, sa potrebom da šokira i zaprapasti, ali ne previše.

Na koncu, kao komedija je film dovoljno funkcionalan, iako su štosevi često veoma interni i elitistički, namenjeni tačno određenoj publici. Ne smeta, neki drugi su razumljiviji, ali makar se nijednog trenutka ne ulaguju najširim masama i ne spuštaju na svima dostupan nivo. U tom smislu je Nicloux ostao veran Houellebecqu, pisac se sam ne shvata preozbiljno, pa zašto bismo ga i mi. Sumnjam da je ovaj štos išao baš na naš račun.