Carol

2015.

režija: Todd Haynes

scenario: Phyllis Nagy (po romanu Cena soli Patricie Highsmith)

uloge: Cate Blanchett, Rooney Mara, Sarah Paulson, Kyle Chandler, Jack Lacy, John Magaro

Dve godine pre Carol u Cannesu je trijumfovao film sa kojim će se Carol često porediti: La vie d'Adele. Nije tu samo stvar mesta za premijeru, niti osvojenih nagrada (u slučaju Carol to je nagrada za najbolju ulogu Rooney Mari i Queer Palma Toddu Haynesu), pa ni to da oba filma tretiraju lezbejske veze između osoba koje se razlikuju po godinama i klasnoj pripadnosti. Prava paralela koja se može povući je da ova dva filma nisu striktno rečeno gay filmovi. U slučaju La vie d'Adele, čisto zlato je činjenica da film tematizira lezbejsku vezu pre svega kao vezu, uz začin vrućih i hrabrih scena seksa. Carol, međutim, ne uspeva da pogodi tu zlatnu žicu: u pitanju je klasična kostimirana melodrama (po motivima nekako kultnog romana) koja ne tematizira dovoljno reperkusije, bilo socijalne, bilo psihološke, toga što u centru priče imamo lezbejski par.

Film počinje sa snažnom uvodnom scenom u kojoj muškarac prekida razgovor između Therese (Mara) i Carol (Blanchett). Vidi se da žene imaju zajedničku prošlost, da je razgovor bio važan, poverljiv i da će ostati nedovršen. To je stari trik i do kraja filma ćemo se vratiti na tu scenu.

Nekoliko meseci ranije, Therese je tek naivna curica koja radi u robnoj kući i deluje kao da je pala s Marsa. Ona ima kao dečka (Lacy) koji navaljuje da njih dvoje odu zajedno u Evropu i da se po hitnom postupku venčaju. Ona bi ga rado odbila, prosto nije spremna na to, ali ne zna kako. Njen život će se promeniti iz fundamenta kad upozna Carol. Zgodna, nešto starija i samouverena, situirana plavuša joj se pojavljuje na radnom mestu, pravi veliku narudžbu, ostavlja adresu za dostavu i zaboravlja rukavice, možda namerno. Ona je zaintrigirana za devojku, a i Therese ide u tom pravcu kad njih dve počnu da se druže.

Kao što Therese ima dečka sa kojim ne zna šta će, tako i Carol ima muža (Chandler) kojeg ne uspeva da se reši, a sa njim i kćerkicu. Carol takođe ima “istoriju” sa “neprimerenim vezama” sa ženama, poglavito sa Abby, što jako utiče na muževljevo ponašanje i na njihov razvod, pa i na spor oko starateljstva. 

Godine su rane 50-te, društvo je izrazito konzervativno, homoseksualnost se smatra bolešću ili amoralnim ponašanjem. Ono što se danas gleda kao ljubav ili kao eksperiment sa sopstvenom seksualnošću, tada se gledalo isključivo kao afera. I tu smo u problemu: specifičnost situacije ne dolazi do izražaja i logično je pretpostaviti da bi glavni detalji priče ostali isti i da je Carol običavala imati ljubavnike, a ne ljubavnice (Ana Karenjina kao primer), te da se Therese upustila u vezu sa starijim, oženjenim muškarcem, a ne starijom, udatom ženom.

Opet, reći da je Carol loš film bilo bi blasfemično. Prvo, potpuno funkcioniše kao melodrama i ljubavnu priču tretira staloženo i klasično, a opet nekako intrigantno. Scenario je uglavnom dobar, naročito što se tiče razvoja dve protagonistkinje, odnosa među njima i neke stalne tenzije koju slutimo. Kao i svaki solidan “period piece” i ovaj je vizuelna poslastica, sa obiljem detalja što se tiče scenografije, kostimografije, frizura i šminke, na osnovu kojih se upoznajemo i sa socijalnom i sa psihološkom slikom njih dve na dovoljno diskretan način.

I njih dve su apsolutno maestralne u svojim ulogama. Cate Blanchett kao Carol demonstrira veliku unutarnju dramu koja se skriva ispod uglađenog, aristokratskog držanja, dok je Rooney Mara pravi izbor za početnu smušenost i naivnost kod Therese, kao i za transformaciju od takve “curice” do samostalne žene. I njihova hemija u zajedničkim scenama je naprosto sjajna. Sarah Paulson takođe ima veoma dobru epizodu kao Abby.

Zašto Carol onda nije bolji film? Jedan od razloga je to što, ma kako decentne i diskretne bile te scene, radnja jednostavno ne uzima maha negde do druge polovine filma. Drugo, muškarci su redom prikazani kao nametljivi, dosadni tipovi koji teraju svoje po svaku cenu, što možda i nije sasvim netačno, ali je pojednostavljeno. Treće, njih dve su zapravo pasivne u tom muškom svetu, skrivene i apsolutno spremne da drže masku i prihvate nametnute uloge. Na sve to je možda namerno stavljen akcenat u filmu, i možda je patrijarhalnost društva njima veći problem od njihove zabranjene ljubavi, ali mi ni u jednom ni u drugom slučaju ne vidimo težinu pritiska na njih. Naprosto, Carol deluje kao tipična, sigurna melodrama koja određene pojave u društvu samo pomene, ali je suviše uljudna da bi se sa njima dublje pozabavila.

Iako se roman Patricie Highsmith smatra kultnim u određenim krugovima i uveliko odstupa od psihološki napetih krimića koje je ona u principu pisala i u svakom slučaju tematizira za ono vreme prilično nepopularne stvari (toliko da ga je već poznata autorica objavila pod pseudonimom), to i dalje ne znači da se može tek tako preneti na filmski medij. Scenaristkinja Phyllis Nagy je Highsmithovu dobro poznavala i na scenariju je dosta radila, ali je nešto od autoričinih zapažanja ostalo izgubljeno u prevodu. Ne treba potceniti ni vremenski odmak od preko 60 godina, mlađi gledaoci možda neće shvatiti ondašnju društvenu klimu.

Reditelj Todd Haynes se u svojoj karijeri dosta bavio gay tematikom iz različitih uglova. Najočitije u Far from Heaven (2002), ali i u svom prvencu Poison (1991), kao i u Velvet Goldmine (1998). Zato zapravo čudi da sa Carol propušta šansu da napravi film koji će se tim aspektom više pozabaviti. Uspeo je da napravi klasičnu melodramu i da potencijal svojih glumica iskoristi na najbolji mogući način, kao i da privuče određenu publiku. Film ima 6 nominacija za Oscare, ali ne i neke realne šanse. Možda ga ta kalkulacija s nagradama zapravo koči.

Suffragette

2015.

režija: Sarah Gavron

scenario: Abi Morgan

uloge: Carey Mulligan, Anne-Marie Duff, Helena Bonham Carter, Brendan Gleeson, Ben Whishaw, Adrian Schiller, Natalie Press, Geoff Bell, Finbar Lynch, Meryl Streep

Događaji iz Kölna su nesumnjivo napad na zapadne vrednosti i stil života jednako koliko su napad na žene kao takve. Takva masovnost i takav nivo organizacije nisu slučajni, niti je u pitanju obesna pijana zabava momaka inače nenaviknutih na alkohol. Cilj je bio sistemski zastrašiti žene i izbaciti ih iz javne sfere. Zapadna civilizacija može biti ponosna makar na nominalnu jednakost među polovima, iako se o stvarnoj jednakosti da raspravljati. Ali zaboravljamo da ta sloboda, kao uostalom nijedna druga, nije pala s neba, nego je izborena uz puno muke, i da nekada stvari nisu stajale tako. Ona se lako može izgubiti, a teško će se povratiti, zato je njeno očuvanje apsolutno nužno. Po svaku cenu.

Suffragette je film koji ima ambiciju da nas podseti kako je ta borba tekla. Kako imamo političku temu na filmu, imamo i dilemu kako je obraditi. Koliko istorijski utemeljeno, a koliko fiktivno? Kako naći balans između širine slike i mogućnosti identifikacije sa pričom kad već nema živih svedoka? Kako istaći poveznice, a kako razlike u odnosu na slične pokrete? Da li ih gledati kao delove jedne zajedničke slike i borbe za bolji svet ili kao odvojene pokrete koji se bore za različite interese? Suffragette će pokušati da odgovori na neka od tih pitanja. 

Priča počinje sa karticama koje objašnjavaju kontekst priče. London, 1912. godine, sufražetkinja Emmeline Pankhurst je pozvala žene na građansku neposlušnost dok im se ne da pravo glasa pod istim uslovima kao muškarcima. Ona će se pojaviti kasnije u filmu, i kao treće lice, ali i osobno, i odigraće je Meryl Streep u cameo-ulozi.

Naša priča prati Maud Watts (Mulligan), pralju koja naporno radi u servisu kod eksploatatora od gazde (Bell) zajedno sa mužem (Whishaw) za manju platu, a slobodno vreme troši na sina. Za politiku nema ni vremena ni interesa. To jest, dok se ne pojavi nova koleginica Violet (Duff), zagrižena sufražetkinja koja će je upoznati sa Edith (Bonham Carter), apotekarkom i liderkom lokalne ćelije sufražetkinja. Tako ćemo dalju borbu za pravedni cilj gledati uglavnom iz njihove, a naročito Maudine perspektive.

Borba podrazumeva lagano terorističke akte prema poštanskim sandučićima, izlozima i letnjikovcu jednog ministra, pokušaj mirnih protesta i parlamentarnih inicijativa, sukobe sa policijom, a posebno sa inspektorom specijalno zaduženim za borbu protiv sufražetkinja (Gleeson), zatvor, štrajk glađu, mučenje, žrtvu. Po putu će Maud biti izbačena iz stana od strane svog isprva tolerantnog muža koji ne može da trpi sramotu sredine, a njen sin će biti dat na usvajanje. Ostaće i bez posla i jedino će joj ostati njene prijateljice i njen novostečeni ideal. Zamišljeno je da poznati incident, skakanje aktivistkinje Emily Davison (Press) bude kulminacija filma, ali emocionalni vrhunci su već dostignuti, pa cela ta scena deluje nakalemljeno.

Suffragette je film koji pokušava da u svemu nađe srednji put, pa poslovično uvek ostaje negde između, na pola puta. Fiktivna Maud daje emotivnu dubinu i perspektivu sa kojom se možemo identifikovati, kao i njene prijateljice, ali su u pitanju uglavnom tipski likovi žena-radnica, zgodno spakovani za potrebe današnje publike. Međutim, Suffragette nije samo priča o njima i spoj njih sa širom slikom nije ispao dobar, ni po njih, ni po tu širu sliku. Fuzija deluje veštački i nalepljeno, ne dobijamo pogled ni u širinu ni u detalje stvarnog istorijskog konteksta (izuzev lokacija, scenografije, šminke i kostimografije), a likovi ne razvijaju svoj puni potencijal.

Nije da se glumci ne trude da ih ožive. Carey Mulligan je ovde u vrlo solidnom izdanju, oslanjajući se najviše na mikro-glumu, stav i mimiku (imamo puno krupnih kadrova da se uverimo). Helena Bonham Carter je zanimljivo svedena i pod kontrolom. Ben Whishaw se solidno snalazi u ulozi muža rastrzanog između ljubavi prema ženi i pritiska društva. Brendan Gleeson opet pokazuje svoje majstorstvo u ulozi inspektora, pa umesto tipskosti imamo ljudskost i nijansiranost, a Meryl Streep biva potrošena u svom kratkom pojavljivanju u kojem će na kraju njen “outfit” ispasti značajniji od njenog lika.

Centralni problem filma je njegov kontekst, odnosno odsustvo istorijski relevantnih detalja. Recimo, malo je verovatno da bi se siromašna pralja pridružila sufražetkinjama. Naime, ovaj uglavnom srednjeklasni i buržoaski pokret se borio za jednakost dobrostojećih žena sa dobrostojećim muškarcima, dok su im radnička prava kao takva bila nešto strano i verovatno odbojno. Sa druge strane, kako u ta doba ni siromašni muškarci poput Maudinog muža takođe nisu imali pravo glasa zbog imovinskog cenzusa, teško da bi se ona zauzela za plemeniti cilj koji joj ne bi doneo ništa. Scenaristkinja Abi Morgan i rediteljica Sarah Gavron socijalni kontekst koriste prigodno: odgovara im da je glavna junakinja siromašna radnica jer bi se publika teže identifikovala sa buržoaskom gospođom, ali ne žele etiketu levičarskog i socijalističkog filma, pa se Maud ne priključuje nekom od socijalističkih pokreta koji su se takođe borili za univerzalno pravo glasa, muškaraca i žena, bogatih i siromašnih.

Možemo pretpostaviti da autorice imaju dobre namere. Prosto, govore o bitnoj temi koju nemamo baš tako često na filmu i to je za pohvalu. Kartica na kraju na kraju nam govori da to nije bila jednostavna borba i da potpuna jednakost nije ostvarena dekretom i preko noći, da je “napredna” Švicarska uvela opšte pravo glasa tek 70-ih godina, a bogati Katar tek pre nekoliko godina. Uostalom, jednakost se ne završava sa pravom glasa. Problem sa Suffragette je što o svojoj bitnoj temi govori na nekonfrontativan, konfekcijski način i uglavnom ostaje na površini. Rekoh već, film ima neku emocionalnu dubinu, a tehnički i zanatski je apsolutno besprekoran. To ga čini kvalitetnom konfekcijom, ali ipak konfekcijom.

Brooklyn

2015.

režija: John Crowley

scenario: Nick Hornby (po romanu Colma Toibina)

uloge: Saoirse Ronan, Emory Cohen, Domnhaal Gleeson, Jim Broadbent, Fiona Glascott, Jane Brennan, Brid Brennan, Eileen O'Higgins, Julie Waters, Jessica Paré

Mogu govoriti samo za sebe i nakon osam godina i sve države, reći ću da je odluka da emigriram jedna od najboljih u mom životu. Zvuči otrcano, ali svako novo iskustvo je generalno dobra stvar, naročito ako vodi ka boljem životu. Takođe, treba biti pošten i reći da migrantski put nije posut zlatnom prašinom i da od čoveka zahteva upornost i fleksibilnost za koju mnogi nisu spremni. Naprosto, pravila igre se malo razlikuju od države do države i od mesta do mesta, a birokratsko društvo (a svako društvo je birokratsko na ovaj ili na onaj način) se trudi da svojim propisima imigracije oteža. Svejedno, vredi pokušati.

Ali vredi imati na umu i razlike u uslovima i iskustvima migracija. Ako idete na sigurno, sa poslom koji vas čeka ili se makar možete osloniti na nečiju pomoć, biće vam dosta lakše nego da uprtite zavežljaj na leđa i krenete u nepoznato bez igde ikog svog. Kada vas čeka smeštaj, lakše ćete se naviknuti na novi svet nego kad vas stave u izbeglički kamp isključivo sa vama sličnima. Međutim, otežavajuće okolnosti malo znače ako ste tamo gde jeste očajni. Vredi pokušati.

Jednom kada se nađete tamo gde idete, imajte u vidu da je vaš put tek na početku. U modernom svetu više nije ni toliko fizički teško ili skupo doći negde, ali duhovna i mentalna transformacija će možda potrajati ceo život. Treba se naviknuti, naučiti jezik, uklopiti, izgraditi novi identitet, možda očuvati i stari ili makar neke njegove delove. A ni nostalgija nije nešto za potcenjivanje. Napašće vas svakako, možda čak i gadno i pitaćete se šta vam je sve to trebalo. Opet, u današnjem globalnom svetu život je na različitim geografskim širinama i dužinama suštinski više sličan nego što je različit, a modernim kanalima komunikacije se efikasno krati distanca. U svakom slučaju, spremniji ste nego što su bile neke prethodne generacije.

Naša junakinja Eilis (Ronan) je mlada devojka koju njen rodni depresivni irski gradić ograničava. Ona je stidljiva, neugledna i nesrećna. Radi nedeljom u prodavnici kod gospođe Kelly, trač-babe otrovnog jezika, nema neke velike šanse u životu i zapravo je na teret majci i sestri. Njena porodica se ne može nazvati siromašnom u klasičnom smislu te reči, ali Irska 50-ih godina definitivno nije ni nalik na Irsku danas. Iako ni kod kuće neće gladovati, Eilis se može ostvariti jedino negde daleko. Srećom, pa njena sestra Rose (Glascott) poznaje sveštenika Flooda (Broadbent) u Brooklynu koji joj može naći i smeštaj u pansionu kod tipične stare irske gospođe Keogh (Julie Waters, odlična) i posao u robnoj kući.

I eto nje na brodu, na Ellis Islandu i konačno u Brooklynu. Eto je u pansionu, na poslu i u crkvi. Eto je u večernjoj školi (jer je dovoljno pametna i ambiciozna, a otac Flood je velikodušan) i na igrankama. Prvo ima napade nostalgije, teško se uklapa u život, radni i socijalni, u Brooklynu i ne komunicira ni sa kim ako ne mora. Ali kad se u njenom životu pojavi Tony (Cohen), simpatični italijanski vodoinstalater dobrog srca, i njena perspektiva se menja. Postaje samouverena, čak duhovita i polako gradi svoj život u Brooklynu.

Sve dok se ne dogodi tragedija. Rose iznenada umre, a Eilis mora otići kući na mesec dana da makar pomogne majci. Ali Eilis je sada druga osoba. Iako još uvek govori sa irskim akcentom, ona je u očima sugrađana sada samouverena, obrazovana i relativno uspešna Amerikanka i svi se utrkuju da je zadrže, da joj nađu posao i dobru partiju za muža. A imućni Jim Farrell (Gleeson) se čini baš kao prava partija za nju, a još je i prilično zagrejan...

Na prvi pogled se čini da je u pitanju jedna kompetentno snimljena i eskapistički nostalgična ljubavna drama, ali ispod centralnog zapleta o “slatkim mukama” oko izbora između dva momka kriju se neke druge i dublje teme. Emigracija. Izgradnja osobe kroz iskustvo. Društvo šansi nasuprot društvu nasleđenih privilegija. Nostalgija. Modernizacijske intervencije su minimalne, ljubavne scene su decentne, gotovo konzervativne i samo pojačavaju utisak nostalgije za starim vremenima i starim filmovima. Čini se da su jedine novine u odnosu na taj klasičan pristup povremeni ispadi humora, toaletnog (ona minijatura na brodu sa nevremenom i kantom), a i generalno očekivanog (simpatično praznoglave cure sa kojima Eilis deli životni prostor, simpatično lajavi Tonijev najmlađi brat), a i oni služe da nam film učine još lakšim i simpatičnijim. Ali Brooklyn nije film bez težine.

Evo dva primera. U jednoj sceni Eilis odlazi u crkvu da pomogne ocu Floodu oko božićne večere za siromašne stare radnike koji godinama tradicionalno dolaze. Sveštenik objašnjava da su to ljudi koji su izgradili grad, mostove i tunele, da sada više ni nemaju od čega živeti, a da često nemaju ni nikog svog, kako u New Yorku, tako i kod kuće. Drugi primer je duh palanke u Eilisinom rodnom gradiću. Jednom kada je uspela u životu, svi se otimaju oko nje i žele je u svom društvu, isti oni koji je nisu ni primećivali ili su je potcenjivali.

Brooklyn je film čiji autori pokazuju osećaj za nijanse. Nije tu stvar ni samo u veoma dobroj, za Oscara nominovanoj adaptaciji scenarija koju potpisuje Nick Hornby, i sam pisac romana. On je svakako sjajan izbor za adaptaciju jer može razmišljati na dva koloseka. Stvar je i u nijansama i detaljima koji život znače, u sjajnoj upotrebi kamere za rekonstrukciju vremena i prostora, kao i za prikazivanje promene perspektive koju Eilis doživljava. Gradić koji je na početku filma depresivan, kasnije je okupan letnjim bojama i gotovo turistički atraktivan. Slučajno ili ne, i njen doživljaj se menja od depresivnog do turistički toplog.

Saoirse Ronan je jako zanimljiva glumica mlađe generacije i to iz filma u film demonstrira. Ona savršeno bira uloge koje odgovaraju njenoj gotovo dečijoj pojavi koja se vrlo lako može transformirati u vrlo ženstvenu i samouverenu. Ona ovde igra na tu kartu, a kao bonus njen irski akcenat je autentičan. Emory Cohen je sjajno prati kao Tony i uspeva da na uverljiv način prikaže jednostavnost, simpatičnost i optimizam italijaskog šljakera. Domnhaal Gleeson je možda malo suviše hladan kao Jim i nema dovoljno hemije između njega i Ronanove, ali stiče se dojam da se on preforsirao u poslednjih par godina jer ga zaista ima posvuda, što možda utiče na kvalitet pojedinih izvedbi. Ostatak ansambla ima uglavnom jednostavne likove i fino popunjava prostor koji im je ostavljen, dodajući filmu još više duha.

Za mene predstavlja iznenađenje da je ovakav film, i to još tako suptilno režirao John Crowley. Istina, on je imao i dobrih filmova na početku karijere (Intermission, Boy A), ali je njegov prethodni film Closed Circuit bio sve ono što Brooklyn nije: teškorukaški predvidljivi triler sa puno popovanja. Brooklyn je slojevit, inteligentan i intrigantan film zapakovan u gledljivu i dopadljivu formu koji se itekako isplati gledati, bilo da planirate emigraciju ili ne.

Rak ti Khon Kaen / Cemetery of Splendour

2015.

scenario i režija: Apichatpong Weerasethakul

uloge: Jenjira Pongpas Widner, Banlop Lomnoi, Jarinpattra Rueangram, Richard Abramson

Prevod na engleski, a posredno i na druge jezike, iako je pesnički i dotiče suštinu filma, ni u kom slučaju nije srećan izbor. Originalni naslov se sa tajlandskog prevodi kao Ljubav u Khon Kaenu. Iako zvuči kao bezvezna floskula i opšte mesto, autoru filma ipak nešto znači. U pitanju je grad u kojem je Apichatpong Weerasethakul odrastao, a sa tim film dobija kvalitete jedne tople i ljudske posete voljenom, skoro pa rodnom gradu.

Ujedno, ovo mu je i prvi zapravo dugometražni film otkako je Weerasethakul dobio Zlatnu Palmu u Cannesu za film Uncle Boonmee Who Can Recall His Past Lives 2010. godine. Film je svoj festivalski život opet započeo u Cannesu, ovog puta u Un certain regard konkurenciji, i od tada je na turneji, a u toku jeseni se zaustavio u našim krajevima.

Poznavaoci njegovog dela u koje se ne ubrajam (ovo mi je prvi susret s njim) tvrde kako je Rak ti Khon Kaen dosta tipičan i očekivan film za autora, da je i inače sklon sporom tempu u kojem se prepliću java, snovi, uspomene i spiritualnost i da njegov stil zapravo traži određeno vreme prilagodbe. Ovo je ono što možemo nazvati filmom iskustva.

Priča, ako se to može pričom nazvati, vrti se oko improvizovane bolnice u bivšoj školi u koju su smešteni vojnici masovno oboleli od čudne spavajuće bolesti. O njima se brinu familije i dobrovoljci, povremeno ih pogleda doktor i prikačeni su na nekakvu aparaturu koja ispušta nekakvu neonsko svetlost kakvu i inače vezujemo za urbane pejzaže Tajlanda i ostatka razvijenijeg Dalekog Istoka. Vojnici se povremeno bude, nešto promumlaju i ponovo se vraćaju u san. Jedna od sestara je vidovnjakinja i tvrdi da može razgovarati s njihovim dušama dok spavaju.

Jedan od njih, Itt (Lomnoi) je malo poseban slučaj, njegovi budni periodi traju malo duže i za vreme njih se ponaša skoro funkcionalno. O njemu se brine volonterka Jenjira (rediteljeva “kućna” glumica Jenjira Pongpas), hroma žena sa friškim američkim mužem koja više nego išta želi operaciju koja bi joj noge dovela na istu dužinu. Između njih dvoje se formira neobično prijateljstvo i povezanost.

Ostatak filma uglavnom pokriva vreme koji oni provode zajedno, u bolnici i izvan nje. Zapravo, potrebno je naviknuti se na pravila Weerasethakulovog sveta, jer ni u jednom trenutku nismo sigurni gde smo.

Da li junaci sanjaju da su budni, pa sve deluje realno? Ili je realnost zasnovana na para-nauci (koju ćemo upoznati kada doktori u belim mantilima sa ozbiljnim facama nepovezanim pacijentima trućaju gluposti) toliko blizu lucidnog sna. Koji je uticaj prošlosti na sadašnjost? Zašto dve lepotice tvrde da su boginje i događaje objašnjavaju polu-mitskom bitkom od pre 1000 i kusur godina? Čemu služe one kartice sa budističkim citatima? Kako šuma odjednom postaje hram? Zašto neki tip kenja u džungli i zašto reditelj fiksira kadar na njega? Čemu služi onaj kadar pokretnog stepeništa u trgovačkom centru, osim što je atraktivan?

Na ova pitanja možda nećemo dobiti odgovor, bar ne tako lako i tako jednoznačno. Ali možemo osetiti da sve skupa ima smisla i u rediteljevoj glavi i nama koji to gledamo. Jednom kada prihvatimo unutarnja pravila tog fiktivnog sveta, možemo se prepustiti i uživati u jednom neobičnom, ali opet toplom filmskom iskustvu.

A Walk in the Woods

2015.

režija: Ken Kwapis

scenario: Rick Kerb, Bill Holdermann (po knjizi Billa Brysona)

uloge: Robert Redford, Nick Nolte, Emma Thompson, Mary Steenburgen, Nick Offerman, Kristen Schaal, Susan McPhail

Iako nisam oduševljen nad filmovima o preživljavanju čoveka u prirodi, moram priznati da sam bio zaintrigiran zvezdama ovog filma. Iako nisam toliko star, niti se osećam staro, moram priznati da su mi gerijatrijske komedije izuzetno simpatične, a dvojica veterana Robert Redford i Nick Nolte su uvek dovoljan razlog da bih pogledao neki film. Osobito ako obećava konstantno džangrizanje i duhoviti ping-pong između njih dvojice.

Već sam naslov govori da će ovo biti relativno lagana varijanta u poređenju sa Redfordom izgubljenim na moru (All Is Lost) ili Reece Whiterspoon koja nakon promašenog života traži pravu sebe na pešačkoj ruti od meksičke do kanadske granice (Wild). Nije tu toliko ni stvar preživljavanja, ni samospoznaje, koliko ponovnog povezivanja sa nekadašnjim prijateljem. Kruži priča da je Redford pročitao knjigu Billa Brysona i video to kao priliku da sa Paulom Newmanom osveži sećanja na Butch Cassidy and the Sundance Kid (1969) i The Sting (1973), ali je Newman umro još pre nego što je projekat započet. I Nolte je dobar izbor, kao što bi to bio bilo ko od još uvek živih glumaca iz te generacije.

Bill Bryson (Redford) je putopisac koji se nakon uspešne karijere lutanja po Engleskoj i Australiji ustalio u New Hampshireu sa ženom Catherine (Thompson) i gomilom dece. Upoznajemo ga kao televizijskog gosta i shvatamo da mu komunikacija sa živim ljudima i širim auditorijumom ne ide, ali i da mu nešto fali. Jedna od sledećih scena na sahrani potvrđuje naše sumnje: kao i mnogi ljudi koji su život proveli u pokretu, on statičnost vidi kao prvi znak smrti. Kako je lutao dalekim krajevima, ali nikad Amerikom, dolazi na ideju da se “prošeta” rutom kroz Appalachiu, od dubokog Juga do Maina na severu, dugom preko 2.000 milja.

Sad, kako je u godinama, a nikada baš nije bio sportski tip i šetač, njegova ideja se čini blesavom i potencijalno opasnom njegovoj ženi koja ga neće pustiti samog na avanturu. Jedini koji želi da mu se u avanturi pridruži je prijatelj iz mladosti Katz (Nolte), čovek sumnjivog životnog stila, fizičke kondicije i moralnih nazora. No dobro, “a friend in need is a friend indeed”. Međutim, prvi pogled na Katza nam govori da je taj aranžman recept za katastrofu. predebeo je, proždire slatkiše, kaže da ga juri policija, mrmlja kao da je pijan iako se kune da je trezan i sve u svemu, na ceo taj poduhvat gleda kao na zajebanciju.

Znamo šta sledi, red zajebancije, red melanholične reminiscencije, red iskrenih trenutaka i otkrivanja “velikih životnih istina”. Naravno, na putu nisu sami, naletaće na druge šetače (Kristen Schaal će imati komičnu epizodu kao nepodnošljivo lajava šetačica), ljude u turističkoj industriji i obližnjim gradovima, kao i na životinje (epizoda sa medvedima je osvežavajuće kretenska). To će im pomoći da se povežu sami sa sobom, jedni sa drugima i prirodom generalno, kao što to obično biva u takvim filmovima.

Iako su obojica vidno prestari i za takve zajebancije i za uloge koje igraju (Bryce je knjigu napisao kada je imao 44 godine), njihova međusobna hemija je izvanredna. Likovi su, doduše, tipski i njih dvojica ih mogu odigrati i u snu, ali to čine sa šarmom. Bryce samo želi da se ponovo oseti živim i da to, ako je moguće, potraje, dok je Katz neizlečivo džangrizav, lenj i aljkav, ali je zapravo svoj život proživeo po svojim pravilima, koliko se dalo. Opet, nekako nam je drago da ih gledamo u tim njihovim detinjastim i ne baš verovatnim avanturama. Prosto, osećaj je prijatan. Ostali glumci su tu da popune prostor i slede uputstva koja njih dvojica izdaju. I to je sasvim u redu.

A Walk in the Woods je film za lagano gledanje i zaboravljanje koji će vas verovatno više oduševiti atraktivnim kadrovima i simpatičnim, nonšalantnim tonom u glumi nego svojom predvidljivom pričom, porukom ili autorskim postupkom. Ono što mene muči je pitanje zašto je Robert Redford, ujedno i producent film, drugima poveravao posao koji je mogao sam da obavi, verovatno i bolje, a svakako sa više ličnog pečata. Šta će mu Michael Arndt koji piše pod pseudonimom i Ken Kwapis, reditelj sa televizijskim iskustvom i nekoliko romantičnih komedija iza sebe? Nema razloga za veliku brigu, oni svoj posao rade zanatski korektno. Redford je u formi i kao glumac, a verujem i kao autor da bi ovom projektu koji mu lično znači dao i lični pečat.

Sangue del mio sangue / Blood of My Blood

2015.

scenario i režija: Marco Bellocchio

uloge: Pier Giorgio Bellocchio, Roberto Herlitzka, Lidiya Liberman, Alba Rohrwacher, Federica Fracassi, Ivan Franek

Moram priznati da je Sangue del mio sangue dosta zeznut film i da me je dosta namučio. Naravno, to se ne odnosi na gledanje, jer je film umetnički nadahnut, zanatski više nego korektan, zapravo majstorski, vizuelno atraktivan i poetičan. To se odnosi na interpretaciju, formiranje suda i uobličavanje istog u, nadam se, koherentnu kritiku. Ako je neki film zaslužio više pažljivih gledanja uz hvatanje beležaka, traženje poveznica i podsećanje, onda je to ovaj.

A to zapravo nije ni čudno, uzevši u obzir život i dugu i bogatu karijeru Marca Bellocchia koja sadrži preko 40 naslova celovečernjih igranih, kratkometražnih i dokumentarnih filmova, kao i televizijskih filmova i serija. U svojoj karijeri osvajao je i brojne nagrade na velikim festivalima poput Cannesa, Berlina, Venecije... Prekršiću jedno od pravila kritičarskog posla i reći da je moje znanje o njegovom delu uglavnom “second hand”. Smatram da je tako poštenije nego da se upustim u lupetanje.

U odvojenim vremenskim periodima sam pogledao možda par njegovih filmova. Uočio sam neke poveznice, ali ima nisam pridavao značaja. Radnju uglavnom smešta u gradić Bobbio u kojem živi i koji tretira više kao fiktivno nego kao stvarno mesto, a teme kojima se često bavi su tipično italijanske: katolicizam, komunizam, ljudska i društvena korupcija, zablude i glupost. Ključ i žanrovski okvir u kojem se bavi time varira od filma do filma.

Sangue del mio sangue je smešten u Bobbio i podeljen na dva dela koji prate dve linije radnje. One su ujedno i povezane i odvojene, kako glumcima i likovima, tako i u detaljima i u generalnom tonu. Prva priča je smeštena u XVII vek u okruženje samostana. Oficir Federico (Bellocchio) dolazi da istraži smrt svog brata sveštenika koji se ubio i tako počinio najveći greh u katolicizmu, pa je sahranjen na groblju za magarce i razbojnike, što njegovoj uglednoj familiji pričinjava sramotu. Jedini izlaz je da se dokaže da ga je časna sestra Benedetta (Liberman) sa kojom je provodio puno vremena pred smrt zavela, što implicira da je ona veštica koja je prodala dušu vragu. To dovodi do inkvizicijskog suđenja i tri iskušenja (suze, voda i vatra), ali i do sve dublje povezanosti između nje i Federica.

Okidač druge linije radnje, smeštene u savremeno doba, je jedna figura prisutna, ali neobjašnjena u prvom delu. U drugom delu je on grof Basta (Herlitzka) koji sa svojom poslugom živi daleko od očiju javnosti u sada napuštenom samostanu. Grof, međutim, ima čudnu osobinu da se po mestu šeta isključivo noću... Bilo kako bilo, u grad dolazi ruski investitor (Franek) koji želi da kupi samostan i to pokušava da ostvari preko korumpiranog poreznog inspektora Federica (opet Bellocchio), ali nalazi na otpor gradskih glavešina i “viđenijih ljudi” koji sami imaju svoju korupcionašku shemu na čijem vrhu je sam grof.

Prvi deo se, logično, može smatrati kritikom katolicizma (kakav je nekada bio na vrhuncu svoje moći) i prakse inkvizicije u kojoj stradaju prigodne žrtve. Međutim, ozračje nije tako crno-belo, a Bellocchio se poigrva sa brojnim biblijskim referencama. Indikativno je to da Federico noći u kući dveju sestara koje se zovu Martha i Maria (Fracassi, Rohrwacher) i koje ga stalno telesno iskušavaju. Drugi deo već liči na farsičnu tragikomediju sa elementima vampirizma.

Neke očite veze nije teško naći. Recimo, u obe priče se duhovno i svetovno bore za prevlast, a nivo korupcije se samo povećava. Tako je u prvom delu čak i uglavnom jasno da je u rukama duhovnika smeštena moć koja ih apsolutnim arbitrima i podložnima korupciji, dok su svetovna lica često nemoćna ili povodljiva za voljom autoriteta. U drugom delu je odnos moći pomeren ka egalu. Vampirska korupcionaška shema je povezana sa crkvom, ne samo zbog samostana, nego i zbog toga što su i jedni i drugi slika i prilika stare moći i aristokratije. Njima nasuprot dolaze predstavnici savremene nove moći, “new money”, bahati, blazirani i uglavnom nezainteresovani investitor i njegov pomagač, korumpirani državni službenik. Njihov sudar i borba su simptomatični za današnji svet: oni se bore za svoje privilegije, ali na takav način da se u sistemu ništa suštinski ne promeni, da se očuva status quo.

Naravno, ovo je samo moje tumačenje na osnovu jednog gledanja, sirovih informacija sa različitih strana i pokušaja rekonstrukcije. Apsolutno ne tvrdim da je jedino ili čak uopšte ispravno. Čini mi se da Marco Bellocchio često referira na svoje ranije radove koje ne poznajem, a da bih se sa tim znanjem bolje orijentirao kroz film.

Uostalom, to nije ni najvažnije što utiče na utisak o filmu. Stvar je atmosfere, raspoloženja i emocije koju Bellocchio stvara i u čemu mu svesrdno pomažu odlični glumci. Melanholija, elegija i tragedija na početku filma su kasnije zamenjeni farsom u kojoj svi učestvujemo. Je li to Marx rekao? Znajući Bellocchiove političke simpatije iz mladosti, ne bi me čudilo da se baš time vodio. Kao što me ne bi čudilo da je imao u vidu i pojedine marksiste. Razne stvari se na razne načine prenose kroz vreme. Ne samo krvlju.

Joy

kritika originalno objavljena na monitoru

2015.
režija: David O. Russell
scenario: David O. Russell, Annie Mumolo
uloge: Jennifer Lawrence, Robert De Niro, Edgar Ramirez, Bradley Cooper, Diane Ladd, Virginia Madsen, Isabella Rosellini, Dasha Polanco, Elisabeth Röhm, Jimmy Jean-Louis, Ken Howard, Susan Lucci, Laura Wright, Maurice Benard

Usisavanje mi nije problem, ali kod pranja poda već povlačim crtu. Ali opet, kad se u nepredviđenim okolnostima dohvatim kante sa vodom i krpe, osećam neviđenu zahvalnost što mogu stajati uspravno, što ne kvasim ruke i što ne moram hvatati prljavu krpu. Znajući da većina globalne muške populacije o pranju poda ima sličan stav kao i ja, ako ne i ekstremniji, osećao sam da je samo žena mogla izmisliti sistem sa motkom i krpom koja se sama cedi. Samo praktična žena koja se u svom životu naprala podova.
Nisam joj znao ime, ali sad znam. Joy Mangano. I mišljenja sam da je i ona zaslužila hollywoodski bio-pic o sebi. Mislim, dobio ga je momak koji je izmislio servis za dangubljenje i dobrovoljno špijuniranje i biznismen koji je pakovao “high-end” personalne kompjutere, zašto to ne bi zaslužila i žena koja je svojim izumima, a pre svega narečenom krpom, olakšala život brojnim muškarcima i ženama i pride bila pionir i unapredila TV prodaju? Reći ću vam samo: ne potcenjujte običnu, skromnu krpu za pod.
Pitanje je samo kako nečemu tako trivijalnom kao što je krpa za pod prići i kako prići njenoj izumiteljici. Život Joy Mangano bi se mogao opisati kao “rags to riches”, ali ne onako prenaglašen kako to Hollywood voli i na njega je uticalo više faktora nego što ih je filmska industrija spremna razmotriti. Da li takav film treba raditi kao “kitchen sink” dramu? Da li kao motivacionu operu radničke klase? Da li kao melodramu na granici sapunice? Da li kao kapitalističku, pionirsku i izumiteljsku bajku ili možda kao feminističku varijaciju na temu Pepeljuge bez princa? I pitanje je treba li to raditi baš David O. Russell.

Ono što se za ovog zanimljivog filmskog autora može sa sigurnošću tvrditi je da ima običaj da krene jednim tokom, naglo skrene prema drugom, trećem, četvrtom, ali na kraju sve to nekako konvergira u jednu priču i jedan film. Ponekad malo “na mišiće”, ali svejedno. Takođe, autor voli milje raširenih disfunkcionalnih familija, i voli to tretirati na rubu farse. Često smešta filmove u okruženje niže srednje klase, a priče svojih likova uvrće i uzdiže do operetskog nivoa. I na kraju, za pretpostaviti je da će se u njegovim filmovima pojaviti dobitnička kombinacija glumaca, Jennifer Lawrence koja je od velikog talenta izrasla u najveću glumačku zvezdu, Bradley Cooper i, ako je moguće, Robert De Niro.
Sve to stoji i sa Russellovim novim filmom, Joy. Imamo Jennifer Lawrence u naslovnoj ulozi, Roberta De Nira kao njenog oca, a Bradley Cooper se kasnije pojavljuje kao poslovni partner, vlasnik TV kanala za prodaju i zadužen za liniju proizvoda. Isto tako, imamo i sliku nezdravog socijalnog okruženja, ali i najveću porodičnu histeriju koju smo do sada mogli da vidimo u Russellovim filmovima. Imamo i nadahnutu priču o uspehu, sukob sa sistemom (kroz začkoljice o patentnim pravima). Ali, to se na našu žalost po prvi put u Russellovoj karijeri (ako ne računamo Accidental Love, kojeg se odrekao i koji nije ni završio) ne uklapa u jednu koherentnu celinu, iako su pojedini delovi i detalji toliko zabavni da graniče sa briljantnim.
Primera radi, cela uvodna trećina koja tematizira Joyinu nimalo veselu egzistenciju je vrhunski zabavna porodična farsa visokog tempa. Ona je samohrana majka dvoje dece. Njen bivši muž, neuspešni pevač Tony (Ramirez), živi u njenom podrumu, zajedno sa njenim ocem Rudijem sa kojim se ne podnosi. Njena majka (Madsen) leži u krevetu u dnevnoj sobi i po ceo dan “proždire” sapunice na televiziji toliko da joj one kroje realnost. Za tu priliku je Russell snimio nekoliko scena iz sapunice i to sa pravim zvezdama takvog televizijskog sadržaja (Lucci, Wright, Benard). Rezultat je valjanje od smeha. Joyina zla polu-sestra Peggy (Röhm) se povremeno pojavljuje toliko da bi ju uvredila ili okretala oca protiv nje. Jedino pozitivno prisustvo u njenom životu je ostarela baka (Ladd), ujedno i naša naratorka, te suseda i prijateljica Jackie (Polanco), kada navrati.

Opet, iako bi ih manje vešt reditelj predstavio kao klasične filmske zlikovce, Russell pokazuje osećaj za nijansu i njegov portret tog okruženja je topao koliko je bizaran. Nisu to loši ljudi, samo su sebični, nesnađeni i nesposobni, pa Joy mora s njima izlaziti na kraj. Primera radi, Rudy će joj, koliko je u njegovoj moći, pomoći sa poslom ili novčano, sa hipotekom za kuću, ali je potpuno disfunkcionalan kada je sam. Srećom upravo je upoznao bogatu italijansku udovicu Trudy (Isabella Rosellini u jezivom, ali genijalnom izdanju).
Upravo će ona i nespretni Tony biti katalizator za genijalnu ideju: krpu za pod sa mehanizmom za ceđenje i “glavom” od jedne neprekinute pamučne niti i to u trenutku kada je njena egzistencija na najnižem nivou, kada je na kolenima i kada se poseče ribajući pod Trudine jahte dok se ostali zezaju kao da se ništa ne dešava. Ona će kasnije te večeri mrtva umorna zaspati na stepeništu i probuditi se sa izumom u svojoj glavi.
Tada film kreće kao inspirativna poslovna priča, borba za patent, borba za plasman, borba sa pritiskom Trudy kao investitora, Rudija kao njene produžene ruke i zlobne i ljubomorne Peggy. Kada konačno, i to Tonijevim posredstvom, upozna Neila Walkera (Cooper), vlasnika linije proizvoda i kanala za TV prodaju, čini se da je naša “Pepeljuga” Joy konačno upoznala princa, ali njihov odnos ostaje čisto poslovan. Čak i kad se Joy pokaže kao sjajan prezenter i prodavac i kad krpa krene da se prodaje u astronomskim ciframa, novi problemi počinju...
Ima tu nečeg nepravednog i zastrašujućeg u poslovnom svetu i Joy svi savetuju da odustane, da to nije za nju i da ona nije sposobna za to. Ali ona se ipak drži i svoje vizije i onoga što misli da joj pripada i pokazuje da je nešto više od samo majke i domaćice bez posla. Njena životna priča može poslužiti svakome ko misli da ima dobru ideju. Međutim, nisam siguran da se to može postići ovim nespretno složenim filmom koji nosi njeno ime.

 Prvi problem je to što Russell ne zna kada da sa filmom završi, jer se pre kraja film mogao okončati na barem tri mesta i da je to napravljeno, bio bi za nijansu ili dve koherentniji. Istini za volju na jednom mestu Russell i Jennifer Lawrence poentiraju prilično snažno, ali ni to dovoljna naplata za razvlačenje. Drugo, putem Russell ispušta iz vida rešenja koja su u ranijim fazama bila ključna i potpisna, kao što je to baka-naratorka. Treće, iako su sapunice briljantan detalj na televiziji i primenjive na porodičnu melodramu, čini se da se “sapuničasti” pristup pojavljuje na nekim drugim mestima na kojima ga ne bi smelo biti, pa tako preuzimaju duh celog filma. Konačno, u toj nekoherentnosti i stilskoj neujednačenosti nismo baš sigurni šta je Russell hteo postići i kakvu poruku poslati.
Ono što je presudni kvalitet koji izvlači film je njegova zvezda Jennifer Lawrence sposobna da odigra bukvalno sve i da pritom razigra ostatak glumačke postave. Njena hipnotička moć je tolika da mi kao gledaoci zaboravljamo na notornu činjenicu da je ona već u startu barem 10 godina premlada za ulogu koju igra. Ona uspeva da nas uveri da je ona Joy, i kad je vesela i kad je tužna i kad je determinirana da uspe i kad je na rubu očaja i odustajanja.
Do sada je, sa izuzetkom Debre Garnik i njenog remek-dela Winter's Bone jedino David O. Russell uspevao da iz nje izvuče maksimum, sa Bradleyem Cooperom ili bez njega, da joj osigura Oscara za Silver Linings Playbook i tri Zlatna Globusa pride, da je dovede do vrhunca glumačke kreativnosti i iskrenosti i da joj otvori nove horizonte. U American Hustle Jennifer Lawrence je imala relativno malu ulogu, ali je ona bila za pamćenje.
Na konferenciji za novinare posle osvajanja trećeg Globusa za Joy, glumica je izjavila kako konačno ima Davida kao pratioca i drugara samo za sebe. Jennifer Lawrence je svakako svesna da je njeno izdanje dosta iznad nivoa filma u celini, a možda i toga da je kao glumica prerasla Russella kao reditelja i da joj je potreban novi izazov. Možda je to i problem, pa smo primorani da gledamo vanserijsko glumačko izdanje koje rastrzan i nekoherentan film može učiniti gledljivim i elementarno zabavnim. A možda je stvar i u tome da je Russell do sada imao muške protagoniste za pokretače i da je u stanju napisati snažne ženske likove samo kada su u pozadini.