Red Army

2014.
autor: Gabe Polsky

Šta možemo očekivati od klasično postavljenog dokumentarca (“talking heads & archive footage”)? Još kada je o sportu? I to o ne baš najpopularnijem i najrasprostranjenijem kao što je to hokej? Pa čak kad ne govori o našim herojima, što će reći Amerikancima, nego upravo o (u toj grani) nadmoćnim i sistemski podržanim neprijateljima?
Verovali ili ne, dosta toga. Kao što pametnom čoveku sport nije samo sport, nego produžetak rata i propagande o superiornosti prefinjenijim sredstvima, tako je i dokumentarac koji govori samo o sportu generalno nezanimljiv ako ne pratimo dotični sport. Međutim, kada je osmišljen i napravljen kako treba, dokumentarac o sportu zapravo mnogo više govori o drugim stvarima: istoriji, politici, načinu života... Red Army je takav film: na prvi pogled deluje klasično i vrlo ograničeno, ali je pametan, pronicljiv i zanimljiv, te stoga sjajna polazna tačka ako želite znati nešto više o kraju Hladnog rata sa sovjetske strane koju niste imali prilike slušati.

Nije tajna da je u sumornoj egzistenciji sovjetskih građana bilo izuzetno malo prilika za socijalnu mobilnost. Pre svega partija, onda vojska, nauka, umetnost i sport. Sport je posebno zgodan za propagandu jer siromašnom čoveku bez perspektive vrlo lako podvaljuje ideju kolektivne narodne superiornosti. U svetu sovjetskog sporta hokej zauzima posebno mesto. Pošto konkurencija drugih zemalja nije bila brojna, hokej je bio idealna prilika za okršaj sa arhi-neprijateljem – Amerikancima. I, logično, svaki sovjetski omladinac je hteo da se uključi na taj voz. To je bila prilika za čast, slavu i određene privilegije u zemlji i da se lično učestvuje u bubetanju neprijatelja.
Naslov se odnosi na armijski klub, moskovski CSKA, šampiona države sa razrađenim sistemom od najmlađih kategorija do onih udarnih, seniorskih i klub čiji su igrači bili baza reprezentacije koja je, opet, bila uverljivi svetski i olimpijski favorit. Dovoljno govori činjenica da su se o američkoj slučajnoj (ili ne) pobedi na Olimpijadi u Lake Placidu 1980. godine snimali filmovi i da se o njoj govorilo kao o pobedi Davida protiv Golijata. Sovjeti su uzeli dve sledeće olimpijske medalje, u Sarajevu i Calgaryju, ali je i sport kao ponos nacije polako počeo da se urušava sa ostatkom ekonomski iscrpljenog sistema.
Autor Gabe Polsky je prvu pravu odluku doneo kada je izabrao sagovornika. Vjačeslav “Slava” Fetisov, momak iz siromašnog predgrađa koji je postao globalna sportska zvezda je zaista sjajan sagovornik: televizičan, inteligentan, ponekad nadrkan i ruski osoran, predan radnik, veliki šampion, čovek unutar sistema, čovek koji je imao problema sa sistemom, nesentimentalni komentator ruske tranzicije, Putinov ministar i senator, jedno od zaštitnih lica Olimpijade u Sočiju. Sve i da je Red Army potpuno običan “talking heads” dokumentarac, sama priča Slave Fetisova i način na koji je izlaže je dovoljan razlog da se film pogleda.

Fetisov je počeo da trenira kod možda najboljeg sovjetskog hokejaškog trenera svih vremena, Anatolija Tarasova. Međutim, u diktatorskoj državi, čak su i likovi besprekorni poput Tarasova bili u opasnosti da budu “obezglavljeni” samo na osnovu volje jednog čoveka. Na njegovo mesto je došao aparatčik Viktor Tihonov koji je pozirao kao veliki stručnjak, a zapravo je samo bio sadista koji je maltretirao igrače koji, opet, kao oficiri Crvene Armije nisu smeli da pisnu. Jer, kako dečija pesma kaže, hokej nije za kukavice. Međutim, kako se ekonomija SSSR-a rušila i kako su subvencije za sport postajale bednije, tako su noseći igrači poput Fetisova, Makarova, Kasatonova i drugih počeli dobijati primamljive ponude od “neprijatelja” iz NHL-a. Dovoljno je reći da se oko toga Fetisov sukobio sa ministrom odbrane maršalom Jazovim. Da, tim maršalom Jazovim kojem je Milošević prerano čestitao na uspešno obavljenom puču...
Naravno, jednom kad su Rusi dospeli u NHL nije sve išlo kao po loju. Igrala se drugačija igra, individualnija i grublja, ni izbliza toliko baletski elegantna i naučno nastudirana kao što je to bio sovjetski hokej. Tek je duboko u 90-ima, kada je Fetisov imao blizu 40 godina, došlo ne samo do pomirenja ta dva sistema nego do svojevrsne fuzije krunisane dvema uzastopnim titulama Detroit Red Wingsa sa dominantno ruskom postavom i filozofijom igre. Podsetimo, u isto vreme je u Rusiji pobedio "kapitalizam" sa svim nuspojavama poput novobogataša i korupcije...
Osim što ima zanimljive sagovornike od kojih je Fetisov možda najsnažnija i najharizmatičnija ličnost, a pored njega su tu njegovi saigrači, američki treneri i sportski novinari, pa i jedan pravi KGB-ovac u penziji zadužen za praćenje i čuvanje (od prebega) igrača na turneji, Polsky zna da im postavi prava pitanja. Ponekad će zbog toga dobiti srednji prst od Fetisova, vrdanje od strane drugih ili makar poneku neprijatnu grimasu na njihovom licu, što znači da je pogodio. Neizgovoreno i neodgovoreno ponekad ima veću težinu nego ono očigledno.

Još jedna stvar u kojoj je Polsky jak je osećaj za detalj. To je demonstrirao u svom prethodnom filmu The Motel Life (2012), predivnoj, tužnoj i snažnoj socijalnoj drami u kojoj je svaki detalj iz teksture filma toliko promišljen i pred nama prisutan tako da ga skoro možemo dodirnuti. Sada nemamo mračnu varijantu Americane. Čak ni raspad SSSR-a nije prikazan dramatičnim ljudskim pričama, niti dosadno kao kakvo predavanje iz novije istorije. Prikazano je zanimljivim živim svedocima i zanimljivim detaljima, kako iz perioda uspona i vrhunca (poput onih predivnih sličica igrača-heroja koje prosto odišu soc-realizmom), tako i onima iz perioda raspada, anarhije i ponovne obnove sovjetskog duha.
Najvažnije od svega, Polsky je uspeo da ukapira i sport, ali da se time ne pokazuje, nego da svoje znanje plasira znalački i diskretno. Hokej je izuzetno dinamičan sport, akcije znaju delovati naprasito, i treba ispratiti kuda se pločica kreće po terenu. Red Army je retko dinamičan i snažan dokumentarac koji poput dobre hokejaške utakmice (sa pauzama) traje 80 i nešto minuta i nijednog trenutka ne posustaje i ne postaje predvidljiv.

Blackway

2015.
režija: Daniel Alfredson
scenario: Joe Gangemi, Gregory Jacobs (po romanu Castlea Freemana Jr.-a)
uloge: Anthony Hopkins, Julia Stiles, Alexander Ludwig, Ray Liotta, Lochlyn Munro, Hal Holbrook

Švedski reditelj Daniel Alfredson je globalnu pažnju stekao sa druga dva (istina, za nijansu slabija) dela originalne Millenium trilogije, ali mu internacionalna karijera svakako ne ide kako je planirao. Budimo realni, Kidnapping Mr Heineken je jedno od većih govana koje je ugledalo kino-dvorane i to ne samo u poslednje vreme. Film je jednostavno beznadežan, a ni pojava Anthonija Hopkinska u naslovnoj (ne i glavnoj) ulozi nije uspela da popravi utisak. Zapravo, na uglavnom solidnu Hopkinsovu karijeru je bacila senku sumnje slično kao u primeru Roberta De Nira. Razumem, omatorilo se, a valja snimati filmove makar iz gušta, ali sve ima svoje granice koje Mr Heineken debelo prelazi.
Dobra vest za Blackway, novu saradnju Alfredsona i Hopkinsa, je da film nije tako užasno loš. Loša vest je da nije baš ni dobar, iako je nesumnjivo gledljiv bez očitog transfera neprijatnosti. Još lošija vest je da Alfredson nije ispravio slične greške koje je imao u Heinekenu, da nema pismene scenariste i da obilato reciklira sve iz starijih i boljih filmova: mehaniku, ugođaj, likove, shemu dijaloga, ma sve, ali to ne radi dobro i sa stilom. Blackway u tome jednostavno ne dobacuje dalje od jeftine kopije.
Ljubitelji američkih ruralnih trilera u koje i sebe ubrajam će ovaj film ipak moći da konzumiraju kao svojevrsnu žvaku za mozak, ali nemojmo očekivati skandinavsku svežinu od Alfredsona. Umesto nekog svežeg orbit pepperminta, dobićemo žvaku sa distinktivnim ukusom gume. Obične.

Film počinje skoro pa “in medias res”. Mladu ženu Lillian (Stiles) proganja i maltretira psihopata kojeg igra Ray Liotta. Nismo baš sigurni zašto, a ni ko je tu lud. Kad Lillian dozlogrdi, odlazi do lokalnog šerifa da mu se požali, a on je glatko pošalje kod ekipe drvoseča od kojih bi jedan mogao da joj pomogne jer ima dobar motiv za to. I oni su uplašeni, tog koga traži nema, ali se zato prijavljuje jedan stariji, imena Lester (Hopkins) i njegov mladi pomoćnik, div dobrog srca sa govornom manom  po imenu Nate (Ludwig). Oni kreću u potragu, sa strahom u kostima, ali rešeni da siledžiji stanu na kraj.
Za strah imaju dobar razlog jer naslovni siledžija je lik kojeg treba izbegavati čak i kad volite frku. On je nekadašnji policajac, izuzetno sadistički nastrojen, koji je rešio da se bavi kriminalom (droga, kurve, pljačke), drži ceo kraj u šaci i niko mu ne može ništa. Međutim, očaj je čudo i dovoljan je motiv da se naš ad hoc trio probije kroz socijalni pejzaž kakav je već kod “backwoods noira”.
To što film počinje bez nekog uvoda, tako da smo u mraku, nije sam po sebi loš efekat. Otvara se mogućnost za flashback momente koji bi elegantno popunili rupe i izgradili motivaciju. Ovde to nije slučaj, flashback momenata ima onoliko, ali oni su ravni i klišeizirani, a motivacija koju oni nude je vrlo površna i okvirna, bez dubine i emocionalnog efekta.
Motivacija sama po sebi je najveći problem ovog filma. Likovi su samo skicirani, pa se od nas očekuje da im verujemo na reč, bez ikakvog dokaza. Anthony Hopkins se trudi koliko može, svoj lik igra diskretno i dozirano, ali to svakako nije dovoljno. Julia Stiles je prilično ravna kao dama u nevolji, a Alexander Ludwig ispada pozitivno iznenađenje filma jer svog mucavca igra sa dozom topline i ljudskosti.

Najveći je problem sa naslovnim zlikovcem i njegovim glumcem. Blackway je prvo prisutan samo kao duh, u polu-legendardnim, prenaglašeno “folksy” pričama drugih i njegovo ime se često spominje, toliko da to postaje karikaturalno, ali zapravo ne vidimo njegovu suštinu. Ne treba nam nužno ni izvor tolike zlobe, ali bilo bi lepo kada bismo imali makar kakvu ideju zašto je on takav. Ray Liotta je glumac za kojeg su u teoriji takve uloge kao stvorene, ali ovde ne može da dobaci dalje od karikiranja sablasnosti. Nije on kriv za to, materijal je nikakav.
Ono što je u filmu dobro je opet produkt čiste žanrovske inercije. Ta njihova potraga je predvidljiva i prolazi kroz pod-žanrovske standarde, ali oni su sami po sebi interesantni. Okoliš je severozapad Amerike, kiša, sneg i blato, fotografija u smeđe-sivim tonovima pogođena, kao i galerija ruralnih likova, krimosa, narkomana i teške sirotinje. Pritom ruralna Kanada savršeno igra ruralnu Ameriku, što ne čudi - na istom smo kontinentu.
Nije Blackway klasično loš i negledljiv film, daleko od toga. Problem je sasvim druge prirode: mediokritetski je, bezukusan, potpuno nepamtljiv. Samo za okorele fanove i serijske gutače ovakvih varijanti.

Moonwalkers

2015.

režija: Antoine Bardou-Jacquet

scenario: Dean Craig

uloge: Rupert Grint, Ron Perlman, Robert Sheehan, Stephen Campbell Moore, Eric Lampaert, Tom Audenaert, Erica Sainte, Jay Benedict

Chemtrails, HAARP, otrovna i adiktivna GMO hrana, otrovi u vakcinama i ostale gluposti u koje prost svet veruje su ipak mala beba za majku svih nedotupavnosti: lažiranje sletanja na Mesec. Priča je stara preko 35 godina, zvučala je neverovatno, ali teorijama zavere sklonom umu primamljivo još i tada, i nekako još nije izašla iz mode. Znate, uostalom, kako to ide: američki svemirski program je zakurac, NASA je bunar bez dna u kojem nestaju dolari, a glupi Amerikanci suočeni sa porazom od Rusa su se setili da unajme renomiranog reditelja da lažira snimak spuštanja rakete na Mesec i astronauta koji po toj površini hodaju. Reditelj je, naravno, Stanley Kubrick. Jer kako možemo zaboraviti Odiseju...

Moonwalkers je film koji toj priči prilazi sa komične strane. Mesto radnje je London, godina je 1969. i agent CIA-e sa PTSP-om od Vijetnama je poslat od strane svojih nadređenih da pronađe Kubricka i zaspe ga lovom kako bi ovaj lažirao snimak kao plan B u slučaju da pravo sletanje ne uspe. Agent se zove Kidman, što je još jedna u nizu očitih asocijacija na Kubricka i njegove filmove, a igra ga Ron Perlman, jak kao stena, ali barem 20 godina prestar za ulogu. Na tom mestu počinje potreba za susprezanjem neverice, ali to od komedija ovakvog tipa i očekujemo. Mislim, da li bi ozbiljna firma poput CIA-e na takvu misiju umesto pregovarača (ili još bolje svog čoveka ubačenog u filmsku industriju sa dobrim vezama) poslala “pregorelog” terenskog operativca? No nebitno...

Anyhow, Kidman dolazi u London na sastanak sa Kubrickovim agentom (Campbell Moore), ali u njegovoj kancelariji slučajno zatiče njegovog rođaka-gubitnika Johnnyja (Grint), te mu nudi brdo para da Kubrick snimi film. Johnny, neuspešni menadžer jadnog hippie sastava, je, naravno, u dugovima do guše, jure ga gangsteri i lova mu je preko potrebna, pa ubeđuje svog drogiranog cimera Leona (Sheehan) da pozira kao Kubrick kako bi njih dvojica glupom Amerikancu maznula lovu i sakrila se u gradu.

Naravno, u roku od ništa, njima lovu maznu gangsteri, a Amerikanac, ne tako glup, otkrije da Kubrick uopšte nije u Londonu, nego drži predavanja u Parizu, pa se naša dvojica budalaša nađu u problemu.Treba se sukobiti sa gangsterima i povratiti lovu, a treba i snimiti film. Za prvo će poslužiti Kidman i faktor iznenađenja, a za drugo spas se nameće u vidu reditelja avangardnih filmova Renatusa (Audenaert) koji drži ekscentričnu hippie komunu...

Ono što sledi je kombinacija ritchiejevske nasilne i brze krimi-komedije, obaveznih stoner momenata, humora zasnovanog na američkim stereotipima o Britancima i obrnuto, te okruženja 60-ih kako smo ga zamišljali 90-ih. To je sve relativno zabavno, premda predvidljivo, klišeizirano i poznato i Ritchiejevih filmova i svih kopija koje su usledile. Naravno, prema kraju film opada u tempu, neke od predugih scena se vuku u nedogled (poput onih sa obaveznim drogiranjem i drogiranim kreveljenjem) i nasilni rasplet na kraju je savršeno očekivan, te stoga konačna “naplata” nije ništa naročito, ali je svejedno gledljiv.

Iako je francuski reditelj Antoine Bardou-Jacquet neiskusan sa filmom generalno (ovo mu je dugometražni prvenac) i karijeru je gradio na TV reklamama (što se i oseća, što je kraća scena, to je bolja, ma kako prodavao bajat vic), a scenario je sastavljen iz recikliranih delova boljih i smešnijih filmova, film vade glumci i njihova zajednička hemija. Istini za volju, ponegde je vidljivo da su se bolji zabavljali snimajući nego što ćemo mi gledajući, ali nešto od te njihove dobre energije povremeno prelazi i na ceo film. Perlman i Ginty svakako nisu prve asocijacije za “buddy” par, ali su se u svojim suprotnostima pokazali kao vrlo efikasni i komični.

Nemojte, međutim, očekivati čuda. Moonwalkers je gledljiv i često zabavan, ali na momente neujednačen film skromnih dometa. Ako vam je do lagane zabave, samo napred, ali nemojte očekivati više od toga, a najmanje originalnost.

How to Plan an Orgy in a Small Town

2015.

scenario i režija: Jeremy LaMonde

uloge: Jewel Staite, Ennis Esmer, Christine Horne, Jonas Chernick, Katherine Isabelle, Lauren Lee Smith, Kristian Bruun, Tommie-Amber Pirie, Lauren Holly, James McGowan, Mark O'Brien

Ako živite u malom gradu i planirate da organizujete orgiju, molim vas nemojte koristiti ovaj film (a ni bilo koji drugi) kao polaznu tačku. Znate kako je sa malim mestima gde se svi poznaju, pritiskom sredine, ogovaranjima, pogledima ispod oka... A ni orgije kao takve nisu diskretna stvar koja se lako sakrije i prođe ispod radara.

Dakle, na terenu smo seksualne komedije, a one u principu nemaju veze sa životom. Iskreno, uglavnom nemaju veze ni sa seksom. Budimo iskreni, često ni sa komedijom. Ali to ne znači da ne mogu povremeno biti provokativne ili makar zabavne. U tu grupu svakako ne ubrajam smeće kao što je Sex Tape, ali mi na pamet pada Zack and Miri Make a Porno koji je bio onako kevinsmithovski simpatičan. A da ne uvredimo i krupnu filmsku industriju, imali smo i American Pie serijal kao prilično dugotrajan i uspešan, moguće zato što je, uz sva preterivanja, tinejdžerske seksualne težnje tretirao blatantno.

Međutim, budimo realni, kada se radi o seksu i seksualnoj praksi, bića smo čvrstih navika i još čvršćih uverenja. To znači da ovakve filmove ne možemo gledati bez predrasuda zasnovanim na tim našim čvrstim stavovima. Prosto, ako smo romantični, promiskuitetni, neiživljeni ili stegnuti kao puritanci, teško je otvoriti se sa druge, često suprotne pozicije. Takve stvari nam neće biti čak ni smešne. Jeremy LaMonde je pokušao da to ispravi po klasičnom hollywoodskom receptu sa gomilom likova različitih seksualnih profila. Nije mu u potpunosti uspelo...

Nakon incidenta sa svojim srednjoškolskim dečkom Adamom, Cassie je proglašena droljom i sramotom svog malog grada po imenu Beavers Ridge. Ne nalazeći potporu ni kod svoje majke (Holly) kojoj je jako stalo šta susedi misle, ona se odselila. Dvanaest godina kasnije, Cassie (Staite) je seks-kolumnistkinja u velikom gradu sa ugovorom za knjigu i rokom koji je pritiska. Protiv svoje želje, ipak se vraća u svoj rodni gradić povodom majčine smrti i kosturi iz ormara počinju da izleću... Njeni drugari iz škole su nezadovoljni kako je ona pisala o njihovim seksualnim navikama kao puritanskim, pa su rešeni da je uvere u suprotno.

I eto nama naslovne orgije. Za koju svako, naravno, ima svoje više ili manje skrivene sebične razloge. Adam (Esmer) koji je sada jedini advokat u gradu je pritisnut od strane svoje snobovske žene Heather (Smith) da radi na deci, ali “puca ćorke”. U tu svrhu, za Heather je orgija idealna sredina da mu “podvali” dete. Adam bi, pak, voleo da bude sa Cassie. Tu je još njena najbolja prijateljica Alice (Isabelle) sa prilično raznovrsnom seksualnom praksom, njen bivši muž Bruce (McGowan), čudni vlasnik radnje sa pločama Chester (Chernick) i njegova uposlenica Polly (Pirie) kojoj ne zna kako da priđe. Malo-pomalo, sve više mlađih ljudi u gradu se uključuje u projekat orgije kojoj bi Cassie bila mentor. Međutim, i ona ima svoju tajnu...

Naravno da je pomalo pešački pristup nabiti toliko likova različitih seksualnih profila i nadati se smehu. Dodatna municija za smeh bi bila i činjenica da su njihovi međuljudski odnosi toliko narušeni da se oni zapravo ne podnose. Međutim, to situaciju sa orgijom čini malo verovatnom: sumnjam da bi takvi likovi mogli da isteraju da sede zajedno na nečijoj sahrani. Za orgiju je potrebno ipak malo više iskrenosti i poštovanja, u malom gradu ili ne. To što vidimo jednostavno nije smešno.

Što opet ne znači da nije prijatno gledati ovakav film. Čak i kad nije naročito zabavno (a kako bi i moglo uz sva opšta mesta u scenariju), relaksirajuće je. Iako naslov obećava seks i smeh, a toga upadljivo fali u filmu, How to Plan an Orgy in a Small Town nam u krajnjoj liniji govori o prijateljstvu, sticanju poštovanja i zajednici. Čak se može reći da je “heart-warming”

Money Monster

kritika objavljena na monitoru

2016.

režija: Jodie Foster

scenario: Jamie Linden, Alan DiFiore, Jim Kouf

uloge: George Clooney, Julia Roberts, Jack O'Connell, Caitriona Balfe, Dominic West, Giancarlo Esposito, Chris Bauer, Christopher Denham, Lenny Venito, Emily Meade

Izborna je godina u Americi. Sećanje na poslednju finansijsku krizu je još sveže i živo, a rane od nje još nezalečene, pa je nekako normalno da i filmska industrija pokušava da na tome (opet) kapitalizira. Nakon emocijama nabijenog 99 Homes i vrlo inventivnog The Big Short koji su se krajem prošle i početkom ove godine vrteli po evropskim kino-dvoranama, Money Monster nam dolazi friško iz Cannesa i kači se na taj trend, ali i na još gomilu drugih, i sve to sklapa u vrlo solidnu žanrovsku priču.

Naš (anti)junak je Lee Gates (Clooney), voditelj popularne i prilično trashy televizijske emisije o novcu, finansijama i ulaganjima. On je šeret i zajebant koji se predstavlja kao stručnjak i to mu prolazi jer je generalno simpatičan i televizičan. Naravno, u svojem glupiranju on često odstupa od scenarija, ali zato je za režiju emisije zadužena Patty Fenn (Roberts), jedina koja zna da ga drži u relativnom redu. Nakon zajebancija na račun producenta-potrčka (Denham), emisija počinje i Gates je potpuno u svom elementu, provocira kamermana da kaže “balls” i to biva popraćeno otrcanom grafikom sa padajućim košarkaškim loptama.

Međutim, u studio se ušunjava dostavljač sa dve kutije i pištoljem. Ekipi u režiji to deluje kao još jedna Leejeva eskapada, ali frajer puca u studiju, tera Leeja da navuče prsluk sa plastičnim eksplozivom i uzima sve prisutne u studiju i režiji za taoce. On je Kyle (O'Connell) i na osnovu Leejeve dojave je uložio celokupnu svoju ušteđevinu u sumnjivu finansijsku kuću Ibis koju vodi Walt Camby (West), specijaliziranu za brzu trgovinu i taj novac mu je propao, navodno zbog greške u algoritmu.

Sad, taj novac je sića i za Leeja i za finansijsku kuću, i voditelj i PR Ibisa, Diane (Balfe) se nude da njegov gubitak poravnaju iz svog džepa, ali više nije stvar u novcu, nego u principu. Kyle ne želi uverenje da će se sve srediti, nego odgovore šta je pošlo po zlu. Isprva uplašeni, nesnađeni i raspravi skloni Lee i sam dobija želju da ispita kako se sve to dogodilo. Naravno, sve što se događa istovremeno ide “live” u etar i ceo svet gleda dramu.

Premisa o prevarenom, besnom i očajnom običnom (“našem”) čoveku koji uzima stvar u svoje ruke i isteruje pravdu uzimajući taoce nije ništa novo na filmu. Naprotiv, s nama je još od Dog Day Afternoon (1975), beskonačno varirana 80-ih i naročito 90-ih, pa i u novom milenijumu, gde je Inside Man (2006) možda i najsvežiji dobar primer. Međutim, tu imamo i jedan “twist” i komentar na našeg otmičara: on nije samo jedan od nas, on je arhetip naivca koji se sam preigrao i zbog toga upao u spiralu očajničkih poteza. Sa jedne strane, film nam nudi trezveniju perspektivu lišenu idealizacije našeg osvetnika. Sa druge se, opet, postavlja legitimno pitanje možemo li žaliti budalu koja se precenila i sama sebi natovarila bedu na vrat, što ovakav film uzima zdravo za gotovo. Odlična gluma Jacka O'Connella pomaže toliko da lik shvatimo i prihvatimo, ali ne i da za njega navijamo i potresemo se ako u naumu ne uspe.

Kao triler otmice, Money Monster je zasnovan na samim klišeima i Jodie Foster u rediteljskoj fotelji je toga svesna, pa prolazi kroz sve njih, često ih ironizirajući ili izvrćući na apsurd. Tako imamo i obavezni dolazak policije i ograđivanje trakama, te policijskog kapetana (Esposito) i neverovatno tupog i sirovog pregovarača (Bauer), Kyleovu trudnu devojku (Meade) čija je reakcija upravo suprotna od onoga čemu su se policajci i režija nadali, svetinu znatiželjnika koja nekoherentno urla i publiku po barovima i studentskim domovima koja (malo je verovatno, ali hajde) gleda tu talačku krizu preispitujući se je li to možda samo “publicity stunt”.

Na nivou poente, film odlazi u dva pravca. Prva, standardna do granice potrošenosti, govori o tome kako je biznis sam po sebi prljav. Hvala na pitanju, znamo iz drugih, boljih i kompletnijih filmova od koji su neki još uvek prilično sveži u našem sećanju. Izvedba te poente nije baš perfektna i zamerke treba tražiti u scenariju koji potpisuju trojica autora nižeg ešalona, aktivnih uglavnom na televiziji i po B, i tek povremeno indie filmovima. Naime, oni se jako trude da nas privuku sa tom misterijom šta je pošlo po zlu, ali nude sve sama očita i ne baš verodostojna rešenja koja se malo previše zgodno uklapaju, izvlačeći se na poznatu mantru kako su veći problem oni koji sistem iskorištavaju za varanje nego sam sistem koji im to omogućava.

Druga poenta je novija, dosta zanimljivija, možda potpuno slučajno ubačena, ali od strane Jodie Foster perfektno dozirana i sjajno plasirana. Reč je tu o društvu spektakla i kulturi gledanja trash televizije, sa ili bez ironijskog odmaka. Prvo, sama naslovna emisija je neozbiljna i služi jedino kao debilni info-tainment za mase sa vrlo malo pozornosti. Drugo, te mase su napaljive i podložne raznim uticajima. Treće, kako se brzo zapale, tako se još brže ohlade, pređu na nešto drugo, na ironizaciju i zajebanciju kako bi se osećale bolje ili nazad na svakodnevne aktivnosti. Uz takvu inertnost, ništa se ne može promeniti, a show ide dalje.

Ono što, začudo, najbolje funkcioniše je režija. Glumica Jodie Foster se toga već hvatala bez većih uspeha, ali u Money Monster se ponaša kao samouvereni zanatlija koji bez problema “pegla” ne tako sitne nedostatke scenarija. Dinamika filma je od početka do kraja na visokom nivou, tempo dosta brz, a ritam savršeno pogođen. Na vizuelnom planu sve štima i sve ima svoje zašto, od kičaste scenografije za emisiju i njenih prostačkih grafika, preko funkcionalnih, minimalističkih hodnika do živih i haotičnih ulica New Yorka.

Njenoj režiji su dosta na ruku išli i glumci, pre svega izvrsni O'Connell. Od Georgea Clooneya koji je, uzgred, i producent filma (zajedno sa ko-scenaristom njegovih filmova Grantom Heslovom), ovakav tip uloga nekako očekujemo. U njegovoj izvedbi, Lee je tipičan lagano priprosti, povremeno glupavi šeret koji putem otkriva malo morala ili makar profesionalne etike. Clooneyu takvi likovi leže, ali smo se, istini za volju, već umorili od toliko istog. Da, bio je sjajan sa još izraženijom komponentom idiota kod braće Coen i u nešto ljudskijoj varijanti u Up in the Air (2009), ali red bi bio da malo “promeni ploču”. Sa druge strane, Julia Roberts se oporavila od tipske uloge američke slatkice koju je prestarila, pa iz filma u film uverljivo, sigurno i sa integritetom igra zaposlene žene. Njima u pomoć priskače plejada sjajnih i vrlo dobro iskorištenih epizodista, a među njima je najkoloritnija Caitriona Balfe koja do sada nije imala prilike da se iskaže u generalno bezukusnim i nepamtljivim epizodama u drugim filmovima.

Suočen sa (verovatno nezasluženim i ulizivačkim, te stoga iritantnim) ovacijama na premijeri u Cannesu, deo kritike je Money Monster sasekao na komade, zamerajući mu neoriginalnost i neuverljivost priče. To je, ako mene pitate, gomila gluposti. Film je daleko od sjajnog, scenario mu je neujednačen i češće slab neko dobar, ali režija bez greške i nadahnuta gluma ga čine ne samo gledljivim i zabavnim, nego čak i dobrim filmom koji ima šta da kaže i koji je apsolutno vredan vašeg vremena.

Abdul & Hamza

2015.

autor: Marko Grba Singh

Jeste li primetili kako se heroji, ako već nisu sami, često pojavljuju u parovima? Mirko i Slavko, Boro i Ramiz, Bata i Boris. Abdul i Hamza. Dobro, ova poslednja dvojica ne pripadaju istom skupu partizanskih i partizansko-filmskih stvarnih ili izmaštanih legendi, ali nisu ni potpuno slučajno dovedeni u vezu. Oni su junaci našeg doba, izbeglice koje su na putu u bolje sutra, putu napora i samoodricanja, često i opasnosti.

Vreme radnje je nešto pre ove izbegličke krize, pre uspostavljanja i institucionalizacije takozvane balkanske rute, dok su većinu putnika-namernika po šumama i gudurama činili Afrikanci. Njih dvojica su Somalijci, beže iz disfunkcionalne države koja je već dugo u građanskom ratu kojem se ne nazire kraj. Na putu su već više od godinu dana, slučajno su se upoznali, cilj je azil u Zapadnoj Evropi, vreme je zimsko, a trenutna lokacija Srbija, Vojvodina, okolina Vršca i napuštena kuća / vikendica koju koriste kao mesto za predah.

To što se nalaze uglavnom daleko od očiju ljudi je i srećna i nesrećna okolnost. Srbija nije otvoreno neprijateljska sredina prema afričkim migrantima, ali ona im nije željena destinacija, a ako ih policija uhvati, opcije su im azil ili deportacija i vraćanje unazad. Potvrdu za to dobijamo u likovima slučajnog prolaznika, lokalca koji je detinjstvo proveo u Jordanu i omladinaca kojima je super fora da izvedu freestyle rap u lokalnom klubu sa “pravim” crncima. Pa opet, zimsko vreme, put bez novca (za pretpostaviti je da su se već istrošili) i izloženost često zloslutnoj i nasilnoj prirodi nisu naročito ohrabrujuće okolnosti.

Zašto sam počeo tekst sa partizanima? Autor će nas podsetiti na njih na dva mesta, prvo kroz priču turističkog vodiča ispred kule u kojoj su se, po legendi, večito krili pobunjenici, bilo hajduci, bilo partizani. Drugo, imamo i pesmu Leonarda Cohena koja savršeno pogađa suštinu partizanskog stanja uma i duha: tvrdu uverenost (pristrasnost po kojem je pojam i dobio ime), često očajnički položaj, ali i “do or die” stav.

Dobro, ta intervencija je malo “on the nose”, ali recimo da je možemo prihvatiti, iako nam malo preterano objašnjava emocionalno potentne, realističke slike (posebno su upečatljivi pejzaži). Međutim, autor filma Marko Grba Singh odlazi korak dalje i u dokumentarac o Abdulu i Hamzi ubacuje sebe kao aktera. Ovakvi potezi retko kad uspevaju i nisu naročito korektni. Recimo da ovde imaju za cilj da pokažu kako su Abdul i Hamza bili autorovi saputnici tek slučajno, koliko je i kada je njima to odgovaralo, da su otišli dalje i da on ne zna šta je s njima. Međutim, pravila lepog ponašanja nalažu da se u dokumentarcu  pre svega radi o subjektu, a ne o autoru.

Drugi problem je čisto tehničke prirode i odnosi se na marketing i dostupnost filma. Naime, Abdul & Hamza je školski primer srednjemetražnog filma “ni tamo, ni 'amo”. Taj format u trajanju od pola sata do sat vremena je nezgodan čak i za festivale, pa se može pojaviti samo na usko-specijaliziranim ili pak na vrlo otvorenim. Da je, kao što nije, bliže novinarskoj formi, možda bi ga bilo moguće videti na televiziji. Ovako, čini se da mu je sudbina da posluži za autorov portfolio i možda da se pojavi na nekom besplatnom kanalu tipa YouTube i izgubi u šumu sadržaja. Film zaslužuje ipak nešto više od toga, ne zato što je sjajan ili zato što otkriva nešto novo (filmova o izbeglištvu ima masu i pojavljuju se nesmanjenim intenzitetom), koliko zbog toga što je solidan prilog poznatoj temi i nudi jednu iskrenu perspektivu.

The Lady in the Van

2015.

režija: Nicholas Hytner

scenario: Alan Bennett (prema svojoj drami)

uloge: Maggie Smith, Alex Jennings, Jim Broadbent, Roger Allam, Deborah Findley, Gwen Taylor, Claire Foy, Lorna Brown, Alan Bennett

Ako uopšte postoji moj tip filma, onda je to nešto ovako. Priča iz života sa anegdotarnom strukturom, neobičnim ili oneobičenim likovima i stuacijama, te nešto hrabrijim humorom, ali i sa zdravom dozom pronicljivih opservacija o svetu u kojem se krećemo. Ako još na to doda i zanimljiv odnos stvarnosti i fikcije u filmu, pa i odnos različitih medija kroz koje je ova priča ispričana, onda je to pun pogodak po pitanju filmske razonode koja nije baš ni praznoglava.

 U pitanju je adaptacija drame Alana Bennetta koja je već u startu nastala na autobiografskom momentu: poznanstvu pozorišnog i televizijskog pisca i povremenog glumca sa naslovnom starijom damom koja je živela u kombiju, prvo na ulici, a onda u njegovom dvorištu sve do svoje smrti, kakvih 15 godina od njihovog upoznavanja, na užasavanje komšija, novobogataša sa malograđanskim manirima. Taj njihov odnos bio je obostrano koristan, ali u tome iskren. Starica koja se predstavljala kao Mary Sheppard, a zapravo se zvala Margaret (Smith) je prvo koristila pogodnosti kućne infrastrukture, a kasnije kako je starila i Bennettovu brigu, kao i pravno-formalnu zaštitu, a pisac (Jennings) ju je koristio kao muzu za kratke crtice koje je pisao (ispostavlja se da je starica imala zanimljiv, pomalo i tragičan život: bila je talentovana i perspektivna pijanistkinja, studirala u Parizu, posvećena katolkinja i dvaput monahinja, te pacijentkinja u duševnoj bolnici), a kasnije se na njenom primeru iskupljivao za nedovoljno pažnje koju je posvećivao svojoj majci. Između toga imamo komšije i njihova “komšijanja”, njihovu decu koja se plaše lude babe, obesnu omladinu koja je maltretira “sporta radi”, ali i sumnjivog tipa (Jim Broadbent u još jednoj od svojih potpisnih epizoda) koji maltretiranjem ne iživljava samo svoje sadističke sklonosti, nego i vidi neku korist za sebe, pravne i socijalne zavrzlame, nebrigu nadležnih (bilo da su to državne institucije ili crkva i njena bolnica), zapravo pravi život bez trunke ulepšavanja.

Imamo tu i jedan zgodan i zanimljiv trik. Ne samo da je pisac Alan Bennett ujedno i lik, nego je dva lika. Jedan od njih je aktivni učesnik života i komunikacije sa Mary / Margaret i ostatkom svoje okoline, dok je drugi pisac Alan Bennett koji to sve promatra i vaga šta je od toga materijal za priču, a šta čista tlaka. I njih dvojica su često u razgovoru jedan sa drugim. Naravno, štos se malo suviše često ponavlja da bi ostao jednako zanimljiv i efektan, ali zajedno sa celom konstrukcijom filma i izvorne drame i njihovim anegdotarnim strukturama, otvara polje za razmišljanje o odnosu između stvarnosti i fikcije i umetnosti pisanja.

Film režira, onako engleski nastudirano, nepretenciozno, čak i neprimetno Nicholas Hytner sa kojim je Bennett već sarađivao na filmovima The Madness of King George (1994) i The History Boys (2006). Kao i Bennett, i Hytner je aktivniji u teatru i na televiziji nego na filmu, pa ne treba da čudi činjenica da je on zapravo režirao i predstavu koja je postavljena dosta pre filma i koja je zaradila dobre kritike i nekoliko Olivier nagrada.

 Iz predstave dolazi i glavna glumica Maggie Smith koja sjajno, filmično i bez teatralnosti reprizira lik. U njenom izvođenju filmska Mary / Margaret je osoba koja se jedva nosi sa demencijom i deluzijama, koja je sama sebi najveći neprijatelj uglavnom zbog toga što nije čak ni fingirano prijatna, ali koja je ipak osoba (fascinantan život može biti stvaran ili fantazija, ali to je potpuno nebitno) i kao takva zaslužuje pažnju. U svakom slučaju, pred sobom imamo jedan organski, skoro opipljiv filmski lik i izvedbu koja se retko viđa.

Nju u stopu suvereno prati Alex Jennings, svestrani britanski glumac u odličnoj dvojnoj ulozi Alana Bennetta. Nije lako izvesti taj štos ni u pisanju, a još je nezahvalnije za glumca. Jennings je vrlo pažljiv i posvećen, pa ta igra sa samim sobom ne skreće u domen karikature. U zajedničkim scenama sa Maggie Smith on je možda “mlađi partner”, ali takva je i tipologija uloga: njen lik je svakako koloritniji i nalazi se u samom centru naše percepcije.

Koliko je, međutim, bilo uputno da se sam Bennett pojavi u cameo-ulozi ostarelog samog sebe, ne znam. Mislim da je taj detalj bio nepotreban, ali to je samo detalj. Cameo-uloge su, inače, nešto čega se možemo nagledati u ovom filmu i scenarista i reditelj na taj način odaju počast glumcima iz svog prethodnog zajedničkog filma.

 Sve u svemu, The Lady in the Van je jedno prijatno i osvežavajuće iskustvo. Nije to veliki film, niti se pretvara. Ali ponekad je dovoljno imati jedan diskretni, mali, životni, introspektivni film koji je pritom i nabijen pozitivnim emocijama. Topla preporuka od mene.