A Measure of The Sin

2013.

režija: Jeff Wedding

scenario: Jeff Wedding, Kristy Nielsen (prema njenim kratkim pričama)

uloge: Katie Groshong, Starina Johnson, Stephen Jackson, Dale Rainey, Allyce Wix

Čudan je to žanrovski miks, alternativni art film sa prizvukom 70-ih i posvetom 70-ima i gustom, nabijenom horor atmosferom iščekivanja. “Payoff” ćemo dobiti, ali neće biti onakav kakav smo očekivali. Snimljen je po motivima dveju (očito odvojenih) kratkih priča i to se ponekad oseti, i film je možda za nijansu prekratak da bismo ga uzimali ozbiljno, ali u principu sjajno funkcioniše takav kakav je.

Osnovna nit filma je da je svako detinjstvo normalno detetu koje ga proživljava, ma koliko ono odudaralo od nečije vizije normalnog detinjstva. Za protagoistkiju i naratorku Meredith (Groshong) uspomene iz detinjstva su vezane za majku (Wix), bivšu balerinu koja je imala običaj da pleše umotana u nekakvu prozirnu krpu. Njih dve su uglavnom živele same i odsečene od ostatka sveta. Osećajući starost i nemoć, majka ih je smestila u kuću u koju je prvo došao sablasni stari Čovek (Jackson), pa zatim i još dve devojke Meredithinih godina, Ruth (Rainey) i Ashley (Johnson). Meredith je tu na samom dnu lanca ishrane, nešto poput sluškinje u čudnim kućnim ritualima kojima rukovodi Čovek.

Štos je u tome da je Meredith trudna, ona tvrdi sa medvedom koji joj je noću dolazio u posetu i kojeg samo ona vidi, dok drugi misle da halucinira. Možda je divlja zver transfer silovanja. Možda i nije. Meredith mora da prelomi hoće li ostati u kući, u traumatičnoj atmosferi gde su joj najbolje društvo uspomene na majku ili će se otisnuti u svet, u nesigurnost.

Dve stvari su značajne za ovaj film. Prvo, tu je vizuelni identitet zahvaljujući ultra-retro formatu 16mm. Slika deluje amaterski, nečista je i zrnasta, kao sa starih privatnih, dokumentarnih snimaka, pa i igraih filmova. Art i eksperimentalna ekipa je uvek volela taj format i održala ga je u životu. Retro-šmek je pojačan sa frizurama, nameštajem i drugim stvarima iz okruženja, kao i sa veoma “casual” (i ponekad ne naročito potrebnom, ali svakako dobrodošlom) golotinjom, popularom u filmovima, performansima i instalacijama s kraja 60-ih i početka 70-ih.

Druga specifičnost filma je naracija. Majka skoro nikad ne progovara. Ruth i Ashley apsolutno ne. Čovek da komandu i razgovor s njim je završen. Dijaloga skoro da nema, a i kada se pojavi ima vrlo malo smisla i logike. Zato je ceo film izložen u unutrašjem monologu, a tretman vremena je arbitraran. Meredith kao narator skače s teme na temu, od sadašnjosti do sećanja na majku i opet nazad u sadašnjost. To nije onaj Malickov eterični i eliptiči “voice-over”, ovde imamo utisak da Meredith dobro zna šta nam želi ispričati, šta izostaviti, šta sakriti.

Tako ne sazanjemo ništa o njenom i majčinom “backgroundu” izuzev toga da su njih dve bile upućene jedna na drugu i da je majka bila balerina. Ne znamo je li njeno detinjstvo bilo u duhu socijalne norme ili ne, nemamo s čim da ga uporedimo. Za njih dve skoro da nije postojao spoljni svet. Nama se svet čini postapokaliptičnim, i flashback u gradu (“koji je tada vrvio ljudima”, kaže se u filmu) govori tome u prilog. Otud možda i Meredithina vezanost na Čoveka, ali i fine, mada tupave devojke.

Ako ste ljubitelj klasičnog horora, ovo nije film za vas. Ovo je pre svega art film, dok su horor i eventualna postapokalipsa samo nekakav dodatak. To ne znači da film nije strašan i natpritodan, iako plašenje nije njegov primarni cilj. Ovo je film o ženskom oslobođenju i odrastanju i tema iz literature je veoma fluidno i inovativno preesena na filmsko platno. A Measure of The Sin ima moju iskrenu i toplu preporuku svim ljubiteljima art filmova sa malo pomerenijom atmosferom.

Transcendence

2014.

režija: Wally Pfister

scenario: Jack Paglen

uloge: Johnny Depp, Rebecca Hall, Paul Bettany, Morgan Freeman, Cillian Murphy, Kate Mara

Novinske i internetske priče o Transcendence nisu bile nimalo ohrabrujuće. Ocene kritičara nisu ispunile očekivanja autora i producenata, a publika je u širokom luku zaobilazila ovaj film. Finansijski rezultat je porazan, budžet od 100 miliona dolara, zarada oko 30 i Transcendence je zasigurno najveći flop prve polovine kino-sezone.

To ne znači nužno da je film loš, naprotiv. Možda se ponovi priča sa Sorcererom koji je na duži vremenski period osujetio karijeru Williama Friedkina i uništio poverenje velikih studija u njega, da bi film postao hit na video formatu i televiziji. Razlika između nije tako zanemariva: Friedkin je stao kao autor iza svog filma, dok Transcendence potpisuje debitant na polju režije Wally Pfister, ali je jasno da iza filma produkcijski i svojim kredibilitetom stoji Christopher Nolan.

Pfister je, naime, bio direktor fotografije na skoro svim Nolanovim filmovima. Namera njih dvojice je bila da ponove uspeh Inceptiona, filma kojem su studiji prišli sa skepsom, te Nolanu ponavljali da je to izraz njihove dobre volje i da ne polažu velike nade u uspeh, ali da Nolan kod njih ima toliko kredita posle Insomnije i re-boota Batmana da može da pokuša da napravi svoj artistički blockbuster. Sva je prilika da je taj kredit konačno potrošio tako što je nabrao ogromna sredstva za projekat dvojice debitanata, Pfistera i scenariste Paglena. Ilustrativno je to da je Johnny Depp za svoju relativno pasivnu i drvenu ulogu 'ladno pokupio 20 miliona dolara, i da mu je ovo treći masivni flop zaredom.

Pozitivna strana Transcendence je činjenica da je u pitanju inteligentan i intelektualan SF film koji postavlja neka prava pitanja glede kretanja tehnologije i evolucije čoveka s njom i bez nje. Motive kojima se bavi Transcendence smo već viđali u legendarnim SF filmovima poput 2001: A Space Odissey, AI, Blade Runner, ali i u literaturi kod Dicka, Asimova, Lema i drugih, malo intelektualnije nastrojenih SF autora. Transcendence je žanrovski čisti SF, onakav kakav treba da bude, a ne akcioni, horor ili “superhero” film začinjen sa malo SF-a.

 

Film počinje sa pomalo autističnim naučnikom Willom Casterom (Depp) koji radi na stvaranju samosvesne veštačke inteligencije sa ženom Evelyn (Hall) i saradnicima Maxom Watersom (Bettany) i Josephom Taggerom (Freeman). Taj projekat bi omogućio umrežavanje znanja i sintezu daljih projekata koji ne samo da bi pomoću nano-tehnologije našle primenu u medicini i regeneraciji uništenih organa, nego bi našle primenu i u ekologiji i poboljšanju životne sredine. Nasuprot idealističkim naučnicima stoji neo-ludistička teroristička organizacija RIFT predvođena bivšom studentkinjom bio-tehnologije Brie (Mara). Teroristi će izvršiti simultane napade na naučne institucije i naučnike, a Caster će biti pogođen metkom i otrovan radijacijom. On će umreti u roku od mesec dana i njegov projekat će verovatno stati.

Ne, ako se pita Evelyn. Ona će ga spojiti na kompjuter i pustiti njegovu svest na internet, a Caster će transcedirati telesnu formu i postati virtuelni entitet koji se razvija. U početku će biti samo uspešni pretraživač koji će agentu Buchananu (Murphy) omogućiti da pohvata gro terorista, a svoju ženu odvesti na sigurno, pošto je Max pao u ruke terorističkoj bandi. Kasnije će virtuelni Caster evoluirati i započeti novi projekat data-centra u napuštenom pustinjskom gradiću. Kada projekat uspe, on će sa jedne strane biti ohrabrujuć za medicinu, ali će imati i opasne implikacije: Caster svoju svest umrežuje sa izlečenima i stvara armiju svojih robota... Castera treba zaustaviti, a jedina koja mu može prići dovoljno blizu je Evelyn. Naučnici, teroristi i vlada će udružiti snage na tom poduhvatu.

Pohvalno je što nam film ne nudi crno-belu sliku, nego oba zakleta neprijatelja, i tehno-fanatik Caster i neo-ludisti imaju tvrde argumente za svoje pozicije, onakve argumente koji bi bili prihvatljivi svakom mislećem biću, dok se ostali (dvojica naučnika, udovica i vlast oličena u agentu FBI) kreću po spektru u zavisnosti od situacije. To govori o tome koliko je tema budućnosti, tehnologije i naše ovisnosti o njoj kompleksna i zahtevna. Problem je u tome što ona nije filmična.

 

Svi kritičari, čak i oni naklonjeni filmu ističu kako dramaturgija nije savršena, i kako je film dosta slab po pitanju fabule, likova i njihovih motivacija. To se donekle može razumeti kroz Pfisterov “background” u fotografiji, on je prirodno skloniji vizuelnom nego narativnom aspektu, pa čak i kad podiže dinamiku on to čini putem vizuelnih i zvučnih efekata, sa upadljivo providnim predramatičnim soundtrackom. Vizuelni aspekt filma je savršen, fotografija je bistra i jasna, efekata ima koliko treba. Valja istaći da je sve snimano analogno, sa kamerom od 35 mm, i to je prilična retkost u uslovima današnje digitalizacije. Priča se odvija po mehanici korporativnog “slow-burning” trilera, sukobi su niskog intenziteta, često svetonazorski, retko operativni. Likovi su dosta tipski i pasivni. Pa čak ni ta silna nauka i filozofija u filmu nisu na previsokom nivou, niti su dovoljno detaljno objašnjene, pa Transcendence polako gubi veze sa bilo kakvom logikom, konvencionalnom ili makar internom. Kako ide prema kraju, film je sve više “random” po tom pitanju.

Zbog koncepcije likova jako pati i gluma u filmu. Rebecca Hall ima nezahtevnu i nezahvalnu ulogu ucveljene udovice verne idealima svog pokojnog muža i u tom segmentu briljira. Pritom autori žele da podvale tezu da je ona i sama briljantna naučnica, ali je nikad ne vidimo kako se naukom zapravo bavi. Bettany je solidan kao Max, naučnik sa moralnom dilemom, Murphy takođe nije loš kao FBI agent, iako je njegov lik potpuno nerazrađen, dok Morgan Freeman svoju ulogu starog mudraca može odigrati i u snu. Nikada nismo previše uvereni u briljantnost Marinog lika, ali osnovne note (živahnost, mladost, ideale i stav) ona u velikoj meri pogađa.

 

Potpuno razočaranje filma je njegova glavna zvezda Johnny Depp. Za njega se svašta može reći, ali nikako da je loš glumac. Moguće je da je upao u određene manirizme, pa više nije sposoban da se snađe sa ulogom koja je van njegove zone ugodnosti. Uloga Willa Castera je takva, atipična, iako sam lik nije napisan kao kompleksan. Poseban problem leži u činjenici da Caster od četvrtine filma prestaje da postoji u stvarnom svetu i ostaje samo u virtuelnom, sa svojim glasom i projekcijom na kompjuterskom ekranu. Depp se s tim nikako ne snalazi, i njegov lik na kraju nije nimalo intrigantan, zanimljiv, lud ili opasan kako su autori predvideli.

Kritičari su Transcendence upoređivali sa Her, ovogodišnjim dobitnikom Oscara za originalni scenario. Tematski su bliski, radi se o projekciji budućnosti u kojoj će naša tehnologija misliti za nas. Druga poveznica su likovi Castera, čija je svest prikopčana na kompjuter i Samanthe, koja je sama po sebi virtuelni entitet. Rezultati su različiti.

Jedan film je nagrađivan, drugi ne. Različito su se i poneli glumci u nesvakidašnjim zadacima, Scarlett Johanson je briljirala, Depp se izgubio. Različite su i autorske želje: Her je mala, komorna priča svedena na jednog čoveka i njegovo neposredno okruženje, dok Transcendence pokušava i ne uspeva da napravi generalizaciju. Zato je Her prvoklasan film, a Transcendence pomalo pretenciozan projekat sa solidnom idejom i nedovoljnom razradom, pre svega na dramaturškom planu.

Neighbors

2014.

režija: Nicholas Stoller

scenario: Andrew J. Cohen, Brendan O'Brien

uloge: Seth Rogen, Rose Byrne, Zac Efron, Dave Franco, Lisa Kudrow, Ike Barinholtz, Carla Gallo, Craig Roberts, Christopher Mintz-Plasse

Jud Apatow kao da ima patent na “R-rated” komedije. U pitanju su uglavnom infantilne, ćorave “muške” komedije sa humorom koji varira od klozetskog, preko seksualnog do kompletno debilnog, čije fore i fazoni nisu nimalo pedagoški, ali su zato do kraja naivni i prozirni. U pitanju je uglavnom laka zabava za one sa minusom mozga ili za one koji vole da isključe mozak dok gledaju filmove. Iz njegove kuhinje je izmileo reditelj Nicholas Stoller (The Five-Year Engagement, Forgetting Sarah Marshall, Get Him to the Greek), inače plodniji kao štanc-scenarista za jednako tako nepamtljive filmove, ali i glumci pseudo-komičari Seth Rogen, Rose Byrne, James Franco, Jonah Hill i razni drugi. Gledali smo ih sve na okupu u najćoravijoj komediji u recentnoj istoriji This Is The End i znamo da je to što oni rade predvidljivo i loše.

Obično preskačem takve filmove i generalno filmove sa tim njuškama. “Frat-boy” humor mi nije smešan, a i viziju provoda koju ti filmovi uporno prodaju ja prosto ne kupujem. Nekako mogu shvatiti da se to nekome sviđa, da nekoga to opušta, ali mene takvi filmovi tankog scenarija i vrlo muljave karakterizacije mene odbijaju, čak i kad dobiju dobre kritike sa relevantnog mesta. Verovatno stvar ukusa.

Onda je pravo čudo da sam se odlučio da pogledam Neighbors. Razlog je jednostavan: u moru kretenskih štoseva, gegova i šala o polnim organima na momente sevne sasvim ozbiljno identitetsko pitanje odrastanja i faznog prelaska sa studentskog na realni život koji usmeravaju svakodnevne obaveze i koji ima tendenciju da prokliza u malograđanštinu. Pitanje svih pitanja je kako ne postati dosadni, isceđeni kancelarijski pacov ili “full time” majka i domaćica, dakle ostati cool kada se više ne može živeti na travi, pivu i glupačama / glupanima za povremeni seks.

Neighbors je film koji u nekoliko navrata najavljuje da će se baviti tom temom, ali nikada nema hrabrosti i volje da joj se posveti kako treba. Umesto imamo ekspoziciju i vrlo bazičnu premisu o sudaru svetova dveju generacija. Sa jedne strane imamo relativno mlade roditelje od 30+ godina, muža koji radi u “cubicle” kancelariji i ženu – domaćicu sa sve bebom u idiličnoj kućici u predgrađu za koju su pukli sve pare (i verovatno digli kredit). Sa druge strane imamo bratstvo sa koledža (jedna od kretenskijih tradicija američkog društva) koje se useljava u susednu kuću i fura žurku za žurkom za žurkom.

Prvi pristup bračnog para (Rogen i Byrne) je relativno opušten, oni će doći na jednu žurku, piti pivo i pušiti travu i ponašati se kako su oni cool s novim susedima, dokle god se oni stišaju kad ih zamole. Ni dva alfa-mužjaka iz bratstva (Efron i Franco) neće biti u startu neprijateljski nastrojeni prema susedima, dokle god oni ne zovu muriju. Posle jednog logičnog nesporazuma, očajni par će pozvati muriju i započeti otvoreni rat koji će se odvijati po matrici crtanog filma.

U pauzama između jedne spačke za drugom i konstantnom nadgornjavanja će biti tupavih pokušaja humora, neukusnih štoseva, gomile preglasne loše muzike, gegova, nedovoljno razrađenih pop-kulturnih referenci i poneka ozbiljna replika o životu, idejama i prioritetima. Neke od šala uključuju odlivke penisa koji se prodaju kao seksualne igračke, ljudsku laktaciju, air-bagove koji su ukradeni iz automobila i postavljeni kao zamke i šonjavog tipa pod nadimkom Ass Juice (Roberts). Srećom, ti vrhunci tupila se ne pojavljuju u isto vreme. Da je tako, Neighbors bi bio kompletno negledljiv film.

Ni glumci se nisu proslavili. Rogen je dosadan i kao da uživa u tome da jednu prosečnu foru najavi po pet puta pre nego što je ispali kao svojevrsni anti-klimaks smeha. Rose Byrne je uverljiva kao majka-zaštitnica (iako je beba skoro neprimetna u filmu), ali ne i kao besna ženska željna provoda i osvete. Efron i Franco su stereotipi dve kategorije studenata, Efron je glupavi “jock” koji će svoj vrhunac doživeti kao zajebant i vođa bratstva, dok Francov lik pokazuje nešto akademskih sklonosti i sklonosti ka planiranju svoje budućnosti. Obojica su korektni, ali ne više od toga.

Ni relativno veliki broj epizodista i statista ne znači puno. Ass Juice je karikaturalan lik i Roberts ga isto tako igra. Slično važi i i za seksualno opterećenog Scoonija (Mintz-Plasse). A ako ste se pitali, tu je i jedan Afroamerikanac koji u jednoj osobi “overava” dva stereotipa: naduvanog i pričljivog crnje. Stvari ne stoje bolje ni u “odraslom” taboru. Lisa Kudrow ima nasmrt ozbiljnu ulogu dekanice, ili je samo ona tako igra u nadi da će neka od njenih replika pasti na plodno tlo i biti smešna. Barinholtz i Gallo kao razvedeni par suviše potenciraju čudnost, neobuzdanost i nazovi divlju energiju svojih likova da bi bili zanimljivi.

Na kraju krajeva većina štoseva iz filma je okačena u “trailer”, poput bebe koja nađe kondom pred kućom (voleo bih znati koji bi roditelj pustio bebu da se igra na đubrištu), tako da će film malo koga iznenaditi. Ozbiljnih elemenata gotovo da nema, a kada se pojave, imaju toliko malo vremena na raspolaganju (u pauzi između “cartoonish” zevzečenja) da se ispaljuju kao šabloni i popovanje. I to je šteta, jer je Neighbors film koji je imao potencijal da bude razrađena, osmišljena komedija sa relativno ozbiljnim sub-tekstom. Za to treba kriviti i i pešačku režiju kojoj je prioritet da se debilni songovi čuju u skoro integralnom trajanju, ali i skoro amaterski, štancerski, reciklirani i predvidljivi scenario dvojice debitanata. Ako niste u raspoloženju za sistem “mozak na pašu”, preskočite ovo. Samo ćete se iznervirati količinom gluposti.

The Lego Movie

 

2014.

režija: Phil Lord, Christopher Miller

scenario: Phil Lord, Christopher Miller, Dan Hageman, Kevin Hageman

glasovi: Chris Pratt, Will Arnett, Elizabeth Banks, Alison Brie, Will Ferrell, Morgan Freeman, Jonah Hill, Channing Tatum, Liam Neeson, Nick Offerman, Shaquille O'Neal

Lego kocke su igračke za decu i odrasle. To je fakat, ali ujedno i poruka 100-minutne reklame maskirane u film pod imenom The Lego Movie. Štos je, međutim, u tome što lego kocke, kao i playmobile i druge elaborirane, franšizne igračke sa brojnim i skupim setovima deca i odrasli doživljavaju na potpuno različite načine. Deca se sa tim igračkama igraju, slobodno i kreativno. Odrasli od njih prave skulpture, često prema instrukcijama i one su zamišljene da večno ostanu takve kakve jesu. Tema ovog filma koji se većinom dešava u animiranom lego-svetu, sa kratkim izletima u realni svet u kojem otac razgovara sa sinom je upravo ta različita percepcija igračaka / konstruktivnih jedinica, ali i implikacije toga na stanje stvari u današnjem svetu.

Kao što sam već rekao, najveći deo filma se odvija u animiranom lego-svetu. U prologu vidimo kako Lord Business (Ferrell) uspe da se domogne najmoćnijeg oružja pomoću kojeg želi da zavlada svetom, podeli ga u striktne i neporozne svetove poznate iz lego kompleta (moderni svet, SF, pirati, western, Star Wars i ostalo – u filmu kažu nema potrebe za nabrajanjem). Stari mudrac (Freeman) će ga gađati sa rimovanim proročanstvom da će se pojaviti Izabrani koji će pronaći “a piece of resistance” i sprečiti ga u naumu.

Naš Izabrani će biti zapravo običan građevinski radnik bez trunke mašte po imenu Emmet (Pratt). Potpomognut mudracem, alternativnom ženskom čije je najnovije ime Wyldstyle (Banks), Batmanom (Arnett), UniKitty (Brie) – mešavinom jednoroga i Hello Kitty, piratskim kapetanom Metalbeardom (Offerman) i drugim lego-drugarima, on će pokušati da stane na put Lord Businessu i njegovim pomagačima, gomili robotskih Mikromenadžera i Good Cop / Bad Copu (Neeson). U pitanju je klasična dečija avantura.

Avantura je dečija i predvidljiva i hvata svaki pop-kulturni kliše od animiranih filmova i lego-sveta do filmskih žanrova na način koji pomalo podseća na Spielberga i Lucasa dok su pravili zabavne filmove za klince. U poplavi neveštih ekranizacija kompjuterskih igrica i tupavo napisanih priča po motivima “action figures” igračaka (Transformers, G.I. Joe), ovako lagan i neozbiljan film o legićima dolazi kao osveženje. Problem sa njim je na drugom mestu.

Što se tiče pop-kulturnih referenci, one su plitke, ima ih previše, i pojavljuju se prečesto. Neke od njih su upotrebljive, ali većina deluje kao trućanje i nimalo duhoviti pokušaj humora. Osim što su umarajuće, za pretpostaviti je da će današnjim klincima uglavnom biti nezanimljive. Reference su redovna štaka hollywoodskog humora u pokušaju, i vrlo brzo se troše, pa se jednako tako i zaboravljaju.

Drugi i mnogo veći problem je što autori pokušavaju da jednu predvidljivu, laganu, blesavu pričicu spoje sa veoma komplikovanim kontekstom današnjeg sveta. Bilo je toga i u drugim dečijim animiranim filmovima i to nije uvek uspevalo kao u savremenim stripovskim blockbusterima namenjenim “geekovskoj” publici, ali u The Lego Movie taj spoj ne deluje nimalo glatko. Poveznica sa stvarnim svetom je blatantna, očita, vulgarna i na liniji standardnog neo-levičarskog preseransa, bez ikakve varijacije na temu, tako da ne deluje nimalo iskreno. Posebno je tupavo, ako ne i licemerno to što Hollywood i Lego korporacija kritikuju korporativnu kulturu i svet od kojeg veoma dobro zarađuju i žive.

Pada mi na pamet Wall-E, simpatični animirani film o robotu koji u budućnosti čisti napuštenu Zemlju. Osnovna edukativna linija filma je bila ekološka, jednako prihvatljiva svima, a ljudi su kritikovani zbog lenjosti i oslanjanja na instant. U tom filmu je bilo dubine koju Lego pokušava da dostigne, ali mu svakako izmiče i gubi se u moru prečestih, a nedovoljno dobrih štoseva.

Ono što će biti zanimljivo starijim gledaocima, naročito onima kojima lego kocke nisu paralelni univerzum i vremenska kapsula u detinjstvo, su pre svega hollywoodske i šoubiznis reference. Pojavljuje se Shaq, makar na nekoliko sekundi i evocira uspomene na 90-te i Space Jam. Channing Tatum i Jonah Hill, zvezde Jump Street serijala, čiji autori Lord i Miller stoje i iza The Lego Movie, ovde se pojavljuju kao Superman i Green Lantern u fazi stalne sitna svađe i izbegavanja. Morgan Freeman je naravno mudrac, prosto zato što ima glas kao mudrac. Možda najzanimljivija pojava je Liam Neeson u tipičnoj ulozi policajca sa tipičnim “paddy” irskim akcentom koji se probija negde odozdo. U tom svetlu i sa te strane, The Lego Movie je solidno zezanje za ljude koji i inače prate novije filmove.

Problem nije ni u jednom segmentu pojedinačno, za svaki od njih znamo vrlo dobro zašto je tu i kako je tu. Animacija je glatka i korektna, kruže glasine da su sve strukture prvo bile složene od pravih kockica, pa tek onda puštene na rendering. Priča tipična za dečiju avanturu, podtekst, humor i reference su povremeno duhoviti. Problem ovog filmčića je u disbalansu: mi ne znamo kome je on namenjen, jer je namenjen svima i nikom posebno. Delovi koji će klincima biti zanimljiviji, odraslima će biti dosadnjikavi, delovi za “geekove” će biti dosadni ostalima, a politički, korporativni i filozofski kontekst ostaće nejasan i klincima i apolitičnim ljudima.

Kritikovanje korporacija i biznisa u filmu koji je bazično “product placement” je licemrno i može biti kap koja preliva čašu, ali daleko je od jedinog, osnovnog ili makar najvećeg problema. The Lego Movie je klasičan primer smućkaj-pa-prospi i za-nekoga-sve-za-svakog-ponešto kinematografije. Toliko je natrpan svim i svačim da će uskoro biti zaboravljen. “Box Office” je prebrojan i rezultati su dobri, DVD i VOD tržište će doneti još novca studiju. A ni u Lego korporaciji nemaju razloga da budu nezadovoljni. Film možda nije ništa posebno, ali je sasvim dobra reklama za ionako dobar proizvod.

Porto dos mortos / Beyond The Grave

2010.

scenario i režija: Davi de Oliveira Pinheiro

uloge: Rafael Tombini, Alvaro Rosa Costa, Ricardo Seffner, Amanda Lerias, Luciana Verch, Leandro Lefa, Tatiana Paganella, Adriano Basegio

Debitantska ostvarenja definitivno imaju svoj šarm. Prvo, period od ideje do realizacije je najčešće prilično dug, pa je ideja promišljena i razrađena do najsitnijih pojedinosti. Druga stvar je što debitantska ostvarenja, naročito autora koji nemaju nikakvu državnu ili studijsku protekciju, imaju onaj šarm jeftinog snimanja, snalaženja, između amaterizma i kreativnosti.

Beyond The Grave je upravo takav film: osmišljenog i razrađenog “settinga”, priče i donekle scenarija, i vešto režiran sa posebnim akcentom na detalje mešanja žanrova, različitih izraza i “story-tellinga”. Ceo film je snimljen u jeftinoj digitalnoj tehici koja omogućava dalje zezanje sa formatima i uglovima. Beyond The Grave je do sada igrao po raznim, uglavnom žanrovski profiliranim festivalima, a od nedavno je dostupan preko različitih VOD (Video on Demand) servisa, a očekuje se i DVD izdanje.

Na početku priče vidimo našeg heroja, obučenog u crno, sa napuklim naočarima na nosu i pištoljem za pasom. Prva scena je tuča u napuštenoj prostoriji i veoma je napeta i konfuzna, toliko da zbilja nemamo pojma kojeg ćemo od dvojice likova dalje pratiti. Jedan preživi, i odlazi do svog “vintage” auta, i vrti papire na kojima piše “world police”. Vidimo da je on filmski arhetip, osvetnik na zadatku, potpisan samo kao Officer (Tombini).

Po okolišu vidimo, a i na radiju u autu čujemo da se dogodio smak sveta i da je samo manjina preživela. Svet je pun zombija koji napadaju malobrojne, zatvorene i udaljene ljudske zajednice i Officer tu i tamo naleće na njih. Ali oni su manji problem, opsesija našeg osvetnika je demon – serijski ubica sa nadimkom The Dark Rider koji nakon fizičke smrti jednog tela preuzme drugo, ali mu “outfit” ostaje isti: dugi mantil, kaubojke, šešir i gas-maska. Jasno nam je da će Officer biti spreman na sve da bi mu stao na put, usput ulazeći u slobodne asocijacije sa ljudskim skupinama. The Dark Rider je dosta ranije najavljen na radiju pre nego što se fizički pojavi u sceni, kao neka vrsta folk legende. I sam post-apokaliptični radio ima šmek starih američkih radio-stanica na kojima se izmenjuju mono-drame i dobra muzika.

Nekim gledaocima će problem biti tempo kojim se priča izlaže, jer je film do polovine prilično spor, likova je malo i još ređe progovaraju, pogotovo nešto sadržajno i povazano. Setite se art-zombi drame The Battery Od polovine kreće obračun i on je prekidan sa dijaloškim i montažnim sekvencama. Čak će negde oko polovine biti umetnut intermeco, smešten u doba pre apokalipse, koji simpatično izgleda, ali je dramaturški višak, pošto smo ga mogli pretpostaviti sa izvesnom sigurnošću.

Žanrovi su fluidno spojeni, ima tu uticaja britanskog “midnight flicka”, spaghetti westerna, akcionih eksploatacijskih filmova iz 70-ih, klasične postapokalipse, natprirodnih i horora o egzorcizmu, uz obavezne koreografirane tuče. Ceo film je podvučen tonskom shemom sačinjenom od ambijentalnih zvukova, psihodeličnih efekata, sablasnog radio-monologa i psihodeličnog hard rocka. Gluma je pomalo amaterska, ali je casting vrhunski što se tiče fizičkih karakteristika glumaca i likova koje igraju.

Beyond The Grave je na narativnom planu savršeno ispoliran film, ali je realizacija puna sitnih mana i početničkih grešaka. Štos je u tome što te greščice ovaj film čine još simpatičnijim. Razlog za to su sjajan ne-baš-pozitivac i sjajan totalni negativac. Ovaj brazilski film je pravi mali dragulj i svakako ga vredi pogledati.

Le passé / The Past

2013.

scenario i režija: Ashgar Farhadi

uloge: Berenice Bejo, Ali Mosaffa, Tahar Rahim, Pauline Burlet, Jeanne Jastin, Elyes Aguis, Babak Karimi

Moram priznati da sam u priličnoj meri prespavao uspon i vrhunac iranskog filma. Naprosto, nije bio “my cup of tea”, filmovi su za mene bili prespori do granice otupljenja i puni referenci na iransku kulturu, filozofiju i način života koji su mi bili strani. Slično mi se dešavalo i sa rumunskim filmovima pre par godina, pa sada znam da sam grešio i prerano otpisivao kinematografiju na osnovu predrasuda. Ponukan od strane jedne koleginice, reših da odgledam nekoliko Farhadijevih filmova u nadi da ću možda promeniti mišljenje o iranskoj kinematografiji.

Ono što prvo moram istaći je fakat da Farhadi nije tipičan iranski autor, niti se njegovi filmovi bave ekskluzivno iranskim temama. Njegova zemlja u njegovim filmovima nije nekakav mistični mudri orijent ili grozomorna diktatura koja gazi ljudska prava. Njega politika ne zanima, barem ne previše, a njegova slika Irana je slika relativno siromašne zemlje nejednakih mogućnosti sa tradicijom emigracije u potrazi za boljim životom. Njegovi junaci se bave pitanjima srca, egzistencije i prioriteta. Njegovi filmovi su, dakle, komunikativniji sa spoljnim svetom od tipičnih iranskih filmova, ali to ne znači da su lišeni tipičnog iranskog stila, dugih kadrova vožnje, statičnosti, sporosti tempa. Farhadijevi uticaji se mogu pronaći u evropskom filmu, ali više od svega u građanskom teatru, od Ibsena do Tennessee Williamsa.

Nakon kritički lepo prihvaćenog About Elly (2009) i uverljivog “oscarovca” A Separation (2011), Farhadi je rešio da se okuša u stranoj kinematografiji. Le passé je snimio u Francuskoj, zemlji čiji jezik ne poznaje, ali ujedno i zemlji gde je zabeležio prve veće međunarodne uspehe (Cannes, naravno). Kruži legenda koju je ispričala Berenice Bejo da je Farhadi potpuni “control freak”, da drži po dva meseca čitalačkih proba, da fanatično pazi na sve detalje, da su svaki njegov kadar i svaka njegova replika promišljeni i odmereni i da čak glumce tera da trče za njim, ne bi li pokazao ko je vođa trupe. I to se na Le passé dobro vidi.

Priča i naracija su još i najslabiji delovi filma. Osvežavajuće je da priča nije u granicama očekivanog, pa nemamo studiju nekakvog francuskog “melting pota” u kojem se nalaze domaći Francuzi, Arapi, Persijanci, Afrikanci i istočno-evropljani, nego Farhadi ostaje veran sebi i stvarima srca, prioriteta i izbora. Troje glavnih likova jesu različitih nacionalnosti i veroispovesti, ali to je samo prosta činjenica globalnog sveta, njihova priča se može dogoditi i ljudima iste vere i nacije, klase ili čega god.

Ovaj film se može tumačiti kao nastavak filma A Separation, naravno tematski, a ne u smislu likova, njihovih odnosa i fabule. Prethodni film se završava u sudnici, sa dvoje likova sa nepomirljivim razlikama u karakterima i prioritetima, a ovaj počinje na pariskom aerodromu gde Ahmad (Ali Mosaffa, zvezda prethodnog Farhadijevog filma) dolazi kako bi okončao postupak razvoda od svoje nekadašnje žene Marie (Bejo). Ona čeka dete svog najnovijeg ljubavnika Samira (Rahim) i rado bi se udala za njega. I on bi je rado oženio, ali njegov problem je žena u vegetativnom stanju bez realnih šansi za oporavak. Ulje na vatru doliva Lucie (Burlet), Marieina kćerka iz prvog braka koja nikako ne podržava majčin izbor i osuđuje ga u moralnom smislu. Ahmad je verovatno jedini čovek prema kojem Lucie gaji pozitivne emocije i jedini koji može da je smiri, urazumi ili da iz nje izvuče ono što je tišti.

Ovo je samo početak priče, dalje bi bio “spoiler” pre svega zbog narativne koncepcije filma. Američki kritičari su takvu naraciju nazvali “glass onion” (“stakleni luk”) i to znači da prvo vidimo najpovršniju i najširu sliku, a kako film ide dalje, otkrivamo dublje slojeve (sloj po sloj) jedne porodične drame i misterije, a da stalno ostajemo samo posmatrači, fizički udaljeni od likova. U teoriji to zvuči sjajno, ali u praksi to skreće u nepoželjnom smeru.

Postoji nekoliko filmskih žanrova gde su bračna neverstva i prevare osnovno pogonsko gorivo za moralne dileme i dalje akcije karaktera. U najboljem slučaju to su misterije hitchcockovskog tipa i “who done it” filmovi. To mogu biti i ekranizacije drama i teatra, ali to je već pitanje formata i transfera sa jednog medija na drugi. Prevare su često pogonsko gorivo za “true crime” emisije. I na kraju krajeva, nisu li ti takvi izvitopereni ljubavni odnosi osnova telenovela, sapunica i bljuvotina iz pera Jelene Veljače? Kod Ferhadija se svaki niz scena završava sa po jednim obratom ili otkrićem kakvih se ne bi postideli ni autori Dinastije i Dallasa i to ostavlja pomalo bljutav ukus sapunice u ustima.

Istini za volju, ovde imamo fenomenalne glumce koji su pametniji od toga da svaku rečenicu počinju sa “Dios mio!” ili “Isusebože!” i dovoljno inteligentan dijalog koji takve mogućnosti ni ne dopušta. Druga stvar je poslovična Ferhadijeva metodičnost i detaljnost, kako na planu dijaloga, tako i na planu inscenacije. Svaka reč je odmerena, a svi likovi su jako dosledni sami sebi. 

Marie je nervozna, jer se izgubila u svojim udajama i razvodima, i sada nije načisto želi li samo da povredi Ahmada i natrlja mu na nos svoju sreću, pa makar i lažnu, ili su njena osećanja za njega još uvek prejaka, kako ljubav, tako i zameranje. Ahmad sve vreme ostaje uravnotežen, ali i ponosan i nekako zatvoren, nije nam jasno zašto je u prošlosti došao u Pariz i zašto ga je napustio kada je imao ženu koja ga je volela i sjajan odnos sa njenim kćerima, pa čak je imao i neke prijatelje, jednom rečju dom. Samir je kroz ceo film rastrzan između stare ljubavi i dužnosti prema supruzi koja je u komi i nove ljubavi i dužnosti prema Marie. I na kraju, Lucie, kao jedino relativno odraslo od troje dece u filmu, čijim moralom upravlja prezir prema majci i njenom načinu života. Štos je u tome što su takve “španske serije” ne samo moguće, nego i učestale u stvarnom životu, ili nas Ferhadi barem uspešno uverava u to sa ovim filmom.

Pored dijaloga, tu je i skoro pa teatarska postavka filma. Većina scena se događa na svega nekoliko ultra-realističnih lokacija. Prvo, tu je Marieina kuća sa pripadajućim u radničkom predgrađu pored pruge. Ona je u fazi renoviranja, neuredna i natrpana sa razbacanim stvarima. Slično izgleda i neuredna Samirova perionica i hemijska čistionica i njegov auto koji više služi za posao nego za privatne potrebe. Sličan je i njegov stan iznad radnje, nepospremljen i u fazi iseljavanja. Jedine koliko-toliko uredne prostorije u filmu su Marieino radno mesto, apoteka iz koje ona izlazi kako joj se svidi i restoran i stan Ahmadovog sunarodnika i jedinog prijatelja Shahryara (Karimi). Psihologija likova je podvučena sa njihovim prostorijama. Shahryar je jedini stabilni lik sa sređenim životom, Marie i Samir ne znaju šta će od sebe, a utisak je da, osim razvoda i tekućih stvari koje rešava sa tuđom familijom, Ahmad nema ništa od života i ne zna kuda bi krenuo.

Le passé je svakako inovativan, promišljen i detaljan film. Može se čak nazvati magičnim i opčinjujućim i svakako je u stanju da nas uveri u svoju ozbiljnost, aktuelnost i realnost. Problem je samo u gotovo banalnoj premisi o ljubavnim trouglovima i oni diktiraju “sapuničaste” obrate i otkrića. Ko je sposoban da to nekako zanemari, može slobodno reći da je Le passé razrađena ljudska priča, ona priča o ružnijim stvarima u životu, onim stvarima o kojima nerado pričamo. Možda zaista ne možemo da prošlost ostavimo u prošlosti i nastavimo dalje, dokle god ima repova koji se vuku.

Red Obsession

2013.

scenario i režija: David Roach, Warwick Ross

narator: Russell Crowe

O ukusima se ne raspravlja, kako nam kaže stara latinska poslovica. Danas to ne vredi, većina naših dobara je serijski proizvedena prema istim ili sličnim patentima i imamo veštačke “love statement” dileme. PC ili Mac? BMW ili Audi? Coca Cola ili Pepsi? Sve je manje ili više stvar ukusa. Zato imamo inflaciju novih zanimanja, “brand managera”, “trend settera” i ostalih prodavaca magle, reklamera samih sebe i proizvoda i drugih kenjatora koji nas ubeđuju šta da biramo.

Kada je reč o vinu, na vrhu piramide stoji Bordeaux i to je naslovna crvena opsesija. Realno govoreći, mnogi će se složiti da nema većeg uživanja od čaše dobrog (često prevodivo sa “skupog”) crnog vina u predvečerje i u tu svrhu ćete teško naći nešto primerenije od Bordeauxa. Probao sam, znam o čemu pričam. Mala razlika između mene, skromnog filmskog kritičara i amaterskog ljubitelja dobre kapljice, i bogataša, starih ili novopečenih, je u dubini džepa i količini opsesije markicom i etiketom. Meni će biti pristojan Bordeaux od 10 eura kupljen u boljem supermarketu, a oni ne pristaju ni na šta što nije Lafitte, Latour ili Margeaux, najbolje ako je “vintage”, dakle iz '69, '82. ili 2009. godine. To čudo zna da košta po nekoliko stotina eura za bocu, a najblesavije je to što takvo vino češće služi da stoji u podrumu nego da se otvori. Seratori kažu “investicija”, ja kažem “kurčenje”.

A kurčenja nema bez prethodnog hype-a, bez prašine koja se podigla, ponekad s razlogom, a najčešće bez. U prvoj trećini dokumentarca Red Obsession će vinski kritičari i vlasnici vinarija koristiti pesnički jezik da opišu Bordeaux i kvalitetno vino generalno i to će možda napraviti utisak na prosti puk koji guta sranja o “jet setu”, njihovim kućama, autima, ljubimcima, brakovima, razvodima i hobijima. Za nas koje je malo teže obrlatiti da samo ovo ili samo ono valja, a da je sve ostalo sranje, ta poezija će zvučati kao marketing. Bilo da je izgovori Francis Ford Coppola (takođe vlasnik nekoliko vinarija) ili neki profesionalni vinar.

Bordeaux je “brand”, “love statement”, luksuzna roba, prilika za investiciju i štednju. Više je po novinama nego u čaši, a cena mu raste do nebesa. Bordeaux je biznis, i to biznis koji je ušao u fazu špekulacije i “balona” krajem prve decenije novog veka. A onda se dogodila kriza i mnogi baloni su pukli. Bordeaux se držao još neko vreme zahvaljujući novom, kineskom tržištu, ali baloni ne traju večno. Treći deo filma ispituje šta se dešavalo kada je balon konačno pukao.

Film sa audio-vizuelnog aspekta deluje impresivno, kadrovi su efektni, koloritni i edukativni, a povremene grafike sa računicom nisu takve da vređaju inteligenciju gledaoca. Muzike ima malo, ali je odlično odabrana i uklopljena u priču. Angažman poznatog glumca za naratora bez preke potrebe malo ostavlja utisak nepotrebnog snobizma, ali hej, pa tema je skupo vino.

Red Obsession, međutim, neće otkriti ništa novo i revolucionarno što se samog vina tiče, tu se ne ide dalje od pesničkih slika. Neće čak ni šokirati sa istinitom tvrdnjom da se nedaleko od vinske regije nalaze 4 nuklearne elektrane, niti će raskrinkati prirodnost procesa sa pričom o opsežnom zaprašivanju. Sve to stoji, i film to i ne skriva. Nuklearke, istini za volju, nećete videti, ali zaprašivanje hoćete, onako uzgred.

Red Obsession je pre svega dokumentarac o biznisu, o jednom “brandu”, o njegovom usponu i padu, a ponajviše o kulturi statusnih simbola. Bordeaux je skoro slučajno postao popularan u Kini i to zbog činjenice da je su ga hongkongški filmski gangsteri izabrali za svoje omiljeno piće. Kineski milijarderi su u vrlo kratkom vremenskom roku izgradili svoje imperije, često proizvodeći kompletne pizdarije, često proizvodeći kopije poznatih marki, ali ih proizvodeći u velikim količinama i jeftino. Kineski investitori mogu sagraditi neboder za pola meseca i žele priznanje i nagradu za to. Žele sanduk Lafitta da ga čuvaju u podrumu. Zašto ga jednostavno ne iskopiraju, kada su iskopirali sve ostalo? Pokušali jesu, videćete vinarije u francuskom stilu u kineskim pripizdinama, navodnjene pustinje pod vinogradima i šta sve ne. Ali neke stvari su takve kakve su zato što su retke, lokalne, tradicionalne i u ograničenim količinama. Otud valjda i onaj inicijalni deo opsesije iz naslova, pre nego što su od nje napravili finansijski “balon”.