Le meraviglie / The Wonders

2014.

scenario i režija: Alice Rohrwacher

uloge: Maria Alexandra Lungu, Sam Louwyck, Alba Rohrwacher, Sabine Timoteo, Agnese Graziani, Luis Huilca Logrono, Monica Bellucci

Drugi film švicarske autorice Alice Rohrwacher, Le meraviglie, imao je premijeru u Cannesu, u glavnom programu. Na iznenađenje mnogih, tamo je odneo nagradu žirija. Kao i igrani prvenac Corpo celeste (2011, takođe premijera u Cannesu, ovog puta u selekciji rediteljskih dana), i Le meraviglie ostaje veran stilu koji je Rohrwacherova iskovala. U pitanju je kombinacija autobiografskih elemenata, socijalnog realizma u stilu braće Dardenne i “ženskog štiha” podvučenog poetskim realizmom.

Kao i autorica, i glavna junakinja filma iz čije perspektive posmatramo razvoj situacije, devojčica Gelsomina (Lungu) je mešanog porekla. Radnja se odvija u Liguriji (italijanska zapadna obala), a u kući / na farmi se govori kombinacijom jezika, pored italijanskog, tu su još francuski i nemački. Gelsomina je najstarija od četiri kćeri i na pragu je puberteta. Otac Wolfgang (Louwyck) je familijarni patrijarh i despot koji se fura na tradicionalnu poljoprivredu u skladu sa prirodom, nalik na pomodne, eko-komunističke fore. Majci (autoričina sestra Alba) sve to ide na živce, ali ne poduzima ništa. Tu su još tri mlađe kćeri, od kojih Marinella manje ili više vešto izbegava posao, a ostale dve su premale, te radnica Coco (Timoteo).

Situacija se dodanto komplikuje kad se komuni priključi nemački dečak Martin (Logrono), maloletni delikvent na rehabilitaciji za kojeg će Wolfgang dobiti nekakav novac. On mu je, pak, potreban da osavremeni proizvodnju zbog novih evropskih propisa u koje ne veruje, ali koji su mu nametnuti. Gelsomina, sa druge strane, ima drugačiju ideju: u lokalnu zajednicu je došla televizijska ekipa koja snima takmičarski šou sa etrurskom tematikom i deli nagrade za najbolje i najtradicionalnije proizvode, a med koji proizvodi Gelsominina porodica svakako upada u tu kategoriju. Wolfgangu se to ne sviđa, ali...

Postavlja se legitimno pitanje koliko toga novoga može izvesti u pod-žanru filmova o odrastanju. U redu, Gelsominini uslovi su drugačiji, čak vidljivo van normale i standarda, ali svako odrastanje je unikatno. Pristup Alice Rohrwacher je drugačiji od onoga što možemo očekivati u takvim filmovima, pre svega američkim. Narativ je labaviji i sporiji, Le meraviglie je više film atmosfere, emocije i stanja, diskretan, poetičan i ni u kom slučaju prenaglašen. Umesto toga je nostalgičan, predivno snimljen u bojama letnjeg pejzaža, pomalo mutnjikav i maglovit, kako nalikuje sećanjima iz detinjstva.

Casting i gluma su izvanredni. Mlada Maria Alexandra Lungu je pravi izbor za Gelsominu i savršeno kanalizira nesigurnost ranog puberteta, od ruralne dečije androginosti, preko usposobljenosti za nimalo lake dnevne rutine na farmi do tipičnih tinejdžerskih problema poput prve zaljubljenosti i opsesije makar lokalnom televizijskom slavom. Belgijski glumac Sam Louwyck je takođe briljantan kao “pater familias” koji pokazuje religijsku zadrtost i grubost, ali i iskrenu brigu i ljubav prema svojim bližnjima. Alba Rohrwacher demonstrira fragilnost žene zarobljene u životu koji nije birala. Posebno osveženje je jedina prava filmska zvezda u postavi, Monica Bellucci u ulozi voditeljice TV emisije, nestvarno, vilinske lepe, nežne, ali i praznjikave. Od lika koji zapravo nema puno “mesa”, ona uspeva da napravi sjajnu, nijansiranu ulogu.

Le meraviglie je daleko od savršenog filma. Bespotrebno je spor i ponekad čak i rasplinut na mnogo strana. Teško je dopreti do njega. Ali je svejedno dobar i to samo po segmentima. Ima nečeg u toj nostalgiji za detinjstvom i odrastanjem, u idealima i realnosti i tom velikom, ponekad divnom, ponekad surovom svetu kojem svi pripadamo. Preporuka ljubiteljima festivalskih filmova se podrazumeva.

21 Years: Richard Linklater

2014.

autori: Michael Dunaway, Tara Wood

Iz naše, kontinentalno-evropske perspektive cifra od 21 godine se čini “ćoškastom”. Neke druge, recimo 20 ili 25 godina su nekako “okruglije”. Cifra od 18 godina asocira na punoletstvo, na onu čarobnu granicu od kada dete, adolescent, kako god, postaje čovek, sposoban da vozi, glasa, samostalno radi ili kupuje cigarete i alkohol. U anglosaksonskom svetu stvari stoje malo drugačije, granica punoletstva je varijabilna, pa čovek može samostalno raditi i voziti sa 16, legalno ubiti čoveka (u ratu) sa 17, glasati sa 18, a prvo pivo popiti i prvu cigaretu (legalno) zapaliti tek kad 21 godinu. Čudno, ali istinito.

Linklaterova karijera je, prema stavu autora Michaela Dunawaya i Tare Wood, dogurala do punoletstva. Za granični događaj “rođenja” uzet je film Dazed and Confused. Linklater je stvarao i ranije, od ranih, polu-amaterskih radova do apsolutno genijalnog Slackera, ali je generacijski film Dazed and Confused, površno (i pogrešno) gledano tek varijacija na temu American Graffiti, ipak svojevrstan kamen-međaš u američkoj supkulturi, film koji su apsolutno svi pogledali makar jednom u životu. Njemu je i posvećeno najviše vremena od 78 minuta filma i jasno je zašto, osim svoje velike popularnosti, film je lansirao brojne glumačke karijere i stvorio tipičan lik za Matthewa McConnaugheya koji sa svojom južnjačkom, teksaškom karizmom i centralni gost na ovom dokumentarcu.

Naravno, film se ne bavi samo tim glumcem i tim filmom, iako su oni, hajdemo reći, njegove glavne zvezde. McConnaughey je igrao i u još nekoliko u dokumentarcu pomenutih Linklaterovih filmova. Tu su još i Jack Black i School of Rock, Linklaterov film koji je najviše zaradio, kao i Bernie u kojem je Black ostvario svoju najkompleksniju ulogu i “folksy” Billy Bob Thornton sa The Bad News Bears, i Keanu Reeves sa eksperimentalnim filmom A Scanner Darkly i neizbežni Ethan Hawke i Julie Delpy iz Before trilogije, filmskog serijala sa najmanjom zaradom, kako se kaže u filmu. (Ne ulazeći u tačnost, podatak je svakako zabavan.)

Ima tu i drugih gostiju osim Linklaterovih glumaca. Novinar Louis Black iz lista Austin Chronicle je imao cameo u Slackeru, pratio snimanje Dazed and Confused i Linklaterovu karijeru kao organizatora filmskih događanja. Na tom planu ovaj reditelj je učinio jedno malo čudo i od, u filmskom smislu, provincijalnog Austina načinio jednu od globalnih metropola indie filma. Tu su još i Linklaterove kolege Kevin Smith i braća Duplass koje je Slacker definitivno i nepovratno usmerio ka stvaranju filmova. Nekoliko sagovornika će za taj film reći da je jedno od najznačajnijih filmskih dela zbog svoje hrabrosti da realizuje ideju koja je svakome pala na pamet.

Zanimljivo je, međutim, čega u filmu nema. Nema Linklaterovog “magnum opusa” Boyhooda koji je još uvek bio u post-produkciji za vreme snimanja dokumentarca i o kojem se govori kao o “dvanaestogodišnjem projektu”. Nema ni samog Linklatera da “vrati” komplimente glumcima i saradnicima i kaže nešto o svojoj metodologiji rada. Iskreno, nije to ni nasušno za ovakav film, čak je i dobar štos. Uostalom, glumci sami govore o njegovoj metodologiji, svaki na svoj način, ali se slažu da Linklaterova genijalnost leži u tome da njegovi filmovi deluju kao čista improvizacija, iako su pažljivo i detaljno napisani.

Dakle, kamen-temeljac američke indie kinematografije je proslavio američko punoletstvo i neka mu je ovo poklon. Kao i većina dokumentaraca, ovaj se ne može gledati van konteksta, ali to mu nije mana. Zbog njega imam želju da se zatvorim u kuću i napravim dvodnevni maraton Linklaterovih filmova. Još jedna dobra vest je da je za sledeću godinu najavljen još jedan takav “rođendanski” dokumentarac. Tema će biti Quentin Tarantino (i pitam se hoće li on izdržati da se ne pojavi u filmu), a punoletstvo proslavlja Pulp Fiction. Gledaće se, naravno.

The Face of an Angel

2014.

režija: Michael Winterbottom

scenario: Paul Viragh (po knjizi Barbie Latza Nadeau)

uloge: Daniel Bruhl, Kate Beckinsale, Cara Delevigne, Genevieve Gaunt, Sai Bennett, Sara Stewart, Alistair Petrie, Rosie Fellner, John Hopkins, Valerio Mastandrea

Michael Winterbottom je hiperaktivni reditelj (sa tempom od otprilike jednog filma godišnje) čiji radovi variraju od potpuno konvencionalnih do sasvim meta-uradaka, kao što su 24 Hour Party People u kojem likovi uglavnom govore u kameru ili The Trip i njegov nastavak The Trip to Italy u kojem dvojica komičara igraju fiktivne verzije sebe, idu po restoranima, jedu i imitiraju britanske slavne glumce. The Face of an Angel sigurno spada u opus njegovih meta-filmova. Ne samo to, nego čini se da u tome dostiže jedan sasvim novi nivo.

U pitanju je jedan od najčudnijih i najintrigantnijih filmova sezone za koji je teško reći je li dobar ili nije. To je film koji će vas intrigirati, oduševljavati i nervirati, često istovremeno, koji pokazuje momente genijalnosti, ali i pretencioznosti, koji se istovremeno doima i potpuno iskrenim i potpuno iskonstruiranim, koji je na momente fluidan, a na momente krut. Jednostavno rečeno, film je to koji se gleda sa zanimanjem i nevericom, komplikovan i kompleksan, težak za analizu i još teži za donošenje suda.

Okosnicu zapleta čini dobro poznati “true crime” slučaj Amerikanke Amande Knox kojoj je u Sienni ukupno četiri puta suđeno za ubistvo britanske cimerice (koje je navodno počinila sa svojim dečkom i još jednim prijateljem) i koja je u istražnom zatvoru provela četiri godine. Kao predložak je poslužila knjiga novinarke – dopisnice Barbie Latza Nadeau koja se u filmu pojavljuje i kao lik Simone Ford (igra je Kate Beckinsale). Štos je u tome što su imena svih likova promenjena, ali su detalji oko slučaja i posebno oko njegovog praćenja i navijanja jezivo tačni.

Zakučasto je to što ovo nije tipična misterija oko istinitog ubistva i što ne nudi svoju verziju istine. Sam slučaj je dovoljno intrigantan i zapleten da bi film to mogao izvesti jer postoji obilje kontradiktornih dokaza, a istraga je bila izvedena šlampavo i oslanjala se na najprigodnije osumnjičene. Winterbottom se fokusirao na percepciju slučaja od strane anglofone i ne samo anglofone štampe, te kojekakvih blogera, nazovi-umetnika, kvazi-filozofa, profesionalaca i običnih radoznalaca i njihove projekcije o žrtvi i osumnjičenoj. Čak je i naslov dvojak, može se odnosti na obe od njih, u filmu su čak predstavljene kao fizički slične, lepe, ali ne nužno sadržajne cure u koje je moguće učitati stav sa strane.

Hajdemo onda reći da je sam slučaj prvi nivo, Nadeauina knjiga drugi, a medijska pokrivenost od ozbiljnih novina preko profesionalnih tabloida do hm... suda javnosti treći. Winterbottom uvodi još jedan, četvrti sloj i njega daje kroz protagonistu, filmskog reditelja sa privatnim i profesionalnim životom u slobodnom padu kojem slučaj i medijsko pokrivanje služe kao inspiracija za potencijalni “magnum opus” ili makar delo koje će ga podići sa dna. Dotični reditelj, Thomas (Bruhl), se tako upoznaje sa slučajem, komunicira sa producentima i konstantno traži novi ugao kako postaviti film, ali i kako se podići.

Ima tu svega i svačega, ali lajtmotiv je svakako sama Sienna i kao renesansni i kao savremeni grad, ujedno i živahan i kulturan, ali i mračan i opasan, kao i Dante čiji su stihovi prisutni još od prve scene. Ovde nemamo samo Božanstvenu komediju, iako se Thomasova kćerka prisutna kroz razgovore preko Skype-a indikativno zove Beatrice, nego i njen svojevrsni “prequel” Novi život. Menjajući svoje perspektive i tražeći pravi pristup Thomas dolazi na ideju (izlišno je reći, neostvarivu u filmskoj industriji) da priču o smrti pretvori u priču o ljubavi i životu kao i veliki pesnik pre njega. Tu ideju dobija od svojevrsne “dublerke” za Danteovu Beatrice, mlade britanske studentice Melanie (Delevigne), jedine čiste i nevine u kontekstu slučaja, jedine koja nema agendu i koja mu zbog toga i svoje živahnosti i pozitivnosti postaje i inspiracija i vodič. 

Sve je to komplikovano, ponekad čak i previše. Ideja o pretvaranju konkretnog sadržaja u karakternu studiju i nekakvu refleksivnu liriku možda nije nova (proveriti braću McDonnagh), ali je svakako zanimljiva. Ono što je većinu kritike odbilo od filma je njegovo poigravanje sa moralom koje čak graniči sa licemerjem. Pitanje je koliko je Thomas pozvan da deli moralne lekcije novinarima tabloida koji profitiraju na slučaju kada i on sam to radi. Nadalje, pitanje koliko sam Winterbottom radi to isto i ima li i on ikakvo pravo na to.

Razumem te argumente, ali ih ne podržavam. Rekoh već, materijal je takav i tako je postavljen da je u njega moguće slobodno učitavati različite kontekste. Moj problem je druge prirode i odnosi se na izvedbu koja ne korespondira sa ambicijom i strašću Michaela Winterbottoma glede ovog filma. Prvo, cela ta paralela sa Danteom je na tankim nogama, možda efektna gledaocima koje je lako impresionirati, ali u konačnici izrazito usiljena. Drugo, Thomasovi košmari imaju efekta možda prvi put kad ne znamo da je košmar i ne očekujemo ga, ali već u drugom pokušaju znamo na čemu smo. Treće, sam Thomas je izrazito tipski lik, od one umetničke “Weltschmertz” cendrave sorte i sa njim se ne možemo tek tako saživeti. Čak su i njegovi postupci jednako tako tipski i očekivani, nebrojeno puta viđeni u svakom filmu o umetniku u krizi i “na misiji”.

To, naravno, ne znači da The Face of an Angel nije film vredan pažnje. Itekako je vredan, i to ne samo jednog gledanja već više njih. Samo je o njemu teško razmišljati i teško suditi jer svaki mogući odgovor samo otvara još gomilu novih pitanja. Svakako nije dosadan, prazan i neambiciozan, svakako nije bez efekta. Svakako je vidljiva namera da bude baš takav. Konačno pitanje bi bilo kamo to vodi i je li film možda previše zapleten i previše refleksivan za sopstveno dobro. Je li možda malo suviše “meta-”?

Boychoir

kritika originalno objavljena na: monitor.hr

2014

režija: François Girard

scenario: Ben Ripley

uloge: Dustin Hoffman, Garret Wareing, Kathy Bates, Eddie Izzard, Kevin McHale, Josh Lucas, Debra Winger, Joe West, River Alexander

Nikako mi nije jasna pomama ne dečije, odnosno dečačko horsko pevanje. Kapiram, dečaci anđeoskih glasova pevaju lepu, staru i uglavnom crkvenu muziku i to je sve mnogo lepo i mnogo fino. Ali svejedno mislim da su Bečki Dečaci i njihovi klonovi po svetu ipak svojevrsno preterivanje. Dobro, civilizacija je uznapredovala, pa je karijera muškog soprana kratkotrajna i prolazna i barem nema više brutalnih metoda za njeno produžavanje na neodređeno (videti pod Farinelli). Šta, uostalom, fali devojčicama? Jednako lepo i, u idealnim okolnostima, suludo visoko pevaju, a i glas im manje mutira...

No dobro, pred sobom imamo ovaj komadić tradicije kao okvir za priču o odrastanju nadarenog problematičnog klinca koji postaje siroče i spas nalazi u predanom radu na svom talentu. Nekoga će ova priča nadahnuti, nekoga baš i ne. Ako u Boychoiru prepoznate kalup televizijskog filma, čak meni posebno mrskog Hallmark kanala, u pravu ste. Štos je u tome što je na drugim planovima Boychoir bolji film nego što je njegova priča i što je izveden kako treba, sa poznavanjem materije, minimumom grešaka i više nego kvalitetnim glumcima.

Naš junak je Stet (Wareing), sin samohrane i ne baš korisne majke za čiju dobrobit najviše brine učiteljica (Winger) i horovođa u lokalnoj školi. Stet ima ispade agresivnosti i ne poštuje autoritete, pa tako zezne audiciju kod etabliranog profesora Carvella (Hoffman) koju mu je učiteljica osigurala. Stvari se menjaju kad majka pogine, a u život se uključi njegov odsutni i prilično bogati otac (Lucas). Stet je vanbračno dete, a njegov je otac, iako ga krije od svoje familije, dovoljno pristojan tip da nastavi da ga izdržava. Rešenje za novonastalu situaciju se samo nudi: Stet uz pomoć očevog “podmazivanja” biva primljen u internat specijalizovan za dečačko horsko pevanje, baš kod istog profesora.

Internat postaje njegovo “fancy” sirotište, a Stet se isprva ponaša asocijalno i lagano agresivno (u PG okvirima, naravno), kako kakva mlada verzija Willa Huntinga. Fora je u tome što je njegov talenat ogroman, a i on je pametan momak, pa izuzetno brzo napreduje. Profesoru biva skrenuta pažnja na njega i on ga uzima pod svoje uz “tough love” pristup (pametnije i umerenije urađen nego u skrnavom Whiplashu), a direktorka (Bates) u Stetu vidi priliku da se škola digne na novi nivo. Stvari, naravno, nisu nikad tako sjajne, jer Stet uz napredak dobija i protivnike, kako u vidu dotadašnje glavne dečije zvezde (West), tako i u vidu ljigavog britanskog asistenta (Izzard) koji samo čeka da se Carvelle povuče, a on nasledi njegov posao.

Boychoir je naivan i plitak film, ali je daleko od obične televizijske konfekcije. Prvi razlog za to su odlični i više nego raspoloženi glumci. Dustin Hoffman jednostavno briljira. Njegov portret ćudljivog, ali svejedno vrhunskog profesora je od početka do kraja na mestu. Njegov kontakt sa ostalim glumcima je sjajan i oni su zajedno s njim sjajni. Kathy Bates igra na kartu svog uobičajenog sarkazma i ispaljuje sjajne “one linere”. Eddie Izzard prirodno dođe kao nekakav “comic relief”, ali nije karikaturalan, već sjajno balansira zlobu, ljigavost i uštogljenost. Kevin McHale je isto sasvim solidan kao profesor za mlađe grupe.

No, lako za odrasle. Oni su profesionalci i logično je da ne budu uplašeni da dele scenu sa tako dobrim glumcem kao što je Hoffman. Za decu bez glumačkog iskustva to može biti preveliki izazov. Garret Wareing se, međutim, odlično pokazao baš u tim scenama, prirodan je i ležeran sa Hoffmanom i sa ostalim starijim glumcima. Mali problem je to što ga nikako ne “kupujemo” kao barabu, što film sugerira, jer je naprosto suviše nežan, fini i pristojan za takvu transformaciju sa kojom bi se pomučio i stariji i školovaniji glumac.

Druga značajna stavka u filmu je muzika, i u smislu izbora komada za muzičku podlogu filma (čuti Handela u izvođenju dečijeg hora je divno iskustvo, ali moj lični favorit je scena u kojoj klinci pevaju Nišku Banju i muče se sa srpskim jezikom), i još više u smislu poznavanja materije: muzičke teorije i pedagogije, pevanja i muzike uopšte. To ne treba da čudi jer je kanadski reditelj François Girard poznat po svom radu na operama, ali i po filmovima na temu muzike. Posebno treba napomenuti njegov film The Red Violin, jedan izuzetno zanimljiv i uspešan narativni eksperiment u kojem je naslovni instrument heroj koga pratimo kroz seriju događaja u prostornom (od Velike Britanije do Kine) i vremenskom rasponu od nekoliko stotina godina.

Boychoir nije toliko inovativan i hrabar film. Naprotiv, klasičan je i nekako ziheraški. Ali je na svim poljima u najmanju ruku kompetentno izveden, dok je na nekima čak izuzetno dobar. Zbog glumaca i muzike ga se isplati gledati, a dovoljno je pitak i za gledaoce koji materiju ne poznaju baš najbolje. U svakom slučaju, ovo je sasvim solidno ostvarenje.

Survivor

2015.

režija: John McTeigue

scenario: Philip Shelby

uloge: Milla Jovovich, Pierce Brosnan, Dylan McDermott, Robert Forster, Roger Rees, James D'Arcy, Angela Bassett, Frances De La Tour, Paddy Wallace

Ima tome već neko vreme, možda desetak godina, kako svako malo dobijemo film koji upada u kategoriju “euro-akcića” ili “globalnog trilera”. To je počelo sa Europacorpom i Lucom Bessonom, ali na taj trend se kače i mnogi drugi, Amerikanci, Britanci, Evropljani, nebitno. Filmovi su to u kojima se naš junak / junakinja preganja sa kriminalcima, teroristima, korumpiranim ili priglupim pandurima po nekoj od evropskih / svetskih metropola, a razlog za tu jurnjavu, pucnjavu i tučnjavu može biti bilo šta. Smislenost i formalna logika su tu više luksuz nego obaveza. Sad je došao red na London kao poprište ganjanja i na Millu Jovovich kao junakinju u centru pažnje.

A film zapravo počinje u Afganistanu u sceni koja deluje toliko van rute filma da će se uklopiti tek negde na dve trećine kao izuzetno kilavo objašnjenje / naplata. U njoj Talibani zarobljavaju pilota i strelca iz oborenog helikoptera, jedan od njih je niko i ništa, pa ga poliju benzinom i zapale, a drugog drže radi nekakve ucene. Nekoliko godina posle toga i u jednoj sasvim drugoj priči upoznajemo ekipu odeljenja za vize u američkoj ambasadi u Londonu. Njihov cilj je sprečiti teroriste da uđu na američko tlo i uigrana ekipa je upravo dobila “hotshot” pojačanje iz Washingtona, agenticu diplomatske službe Kate Abbott (Jovovich) koja će u kratkom roku otkriti sumnjivog sredovečnog rumunskog naučnika (Rees) kako pokušava da se domogne vize. Sad, on je istovremeno stručnjak za eksplozive i lekar opšte prakse koji ide na pedijatarsku konferenciju i to je sumnjivo, iako nije nimalo logično, ali koga briga za logiku. Naravno da je on deo međunarodne zavere i da ima lični motiv, a autori su verovatno smatrali da bi kakav ludi Rus ili fanatični Arapin bio malo previše očit negativac, pa eto ga rumunski doktor. Istočnoevropska post-komunistička gamad, to je valjda bila logika scenarija.

Naša Kate će biti u pravu, ali to će je uvaliti u nevolje. Moćna korporacija ili ko god će alarmirati britansku policiju i vladu, oni će, pak vršiti pritisak na ambasadu, ali Kate neće popustiti. To će joj na vrat natovariti nesposobnu birokratsku ambasadoricu (Bassett), korumpiranog nadređenog (Forster), nadrkanog i ne baš bistrog pandura (D'Arcy), kao i beskrupuloznog sadističkog bomabaša - plaćenog ubicu kodnog imena Urar (Brosnan) koji će je ganjati po Londonu. Kada većina službenika ambasade pogine u eksploziji bombe, ona će igrom slučaja biti par kuća dalje i ostati nepovređena i tako postati glavni osumnjičeni. Srećom pa ima dvoje kolega (McDermott i de la Tour) koji će joj bezrezervno verovati, a akcija će i nju i nas furati od silnih prepoznatljivih londonskih lokacija (da ne ispadne da je film sniman u Bugarskoj) do novogodišnje noći na newyorškom Times Square-u.

Ovakvih filmova bilo je masu, i to ne samo u poslednje vreme, od Three Days of the Condor (1975) preko The Fugitive (1993) do savremenih “neesonijada” u kojima nevino optuženi ili ugroženi junak beži od svih živih i dokazuje zaveru iza cele priče. Promena je jedino u tome što sada imamo ženu na toj poziciji. Čini li to razliku? Niti ne, jer umesto Mille Jovovich možemo tu zamisliti bilo kojeg glumca i glumicu. Ona čak nije prikazana ni kao neka akciona heroina, iako glumica svakako ima reputaciju jer se u pet nastavaka Resident Evil franšize peglala sa zombijima i monstrumima (šesti je u planu) i “vozi se” na ukupno dve fore: poznavanje lokalne geografije i zabijanje prstiju u oči negativcima kad je sabiju u kut.

Retke pozitivne strane filma su relativno kompetentna režija u čisto zanatskom smislu kada dođe do akcionih sekvenci. John McTeigue je u tom smislu veoma potkovan reditelj koji se praksirao kao asistent režije na The Matrix trilogiji i koji je debitirao sa V for Vendetta. Problem sa tim akcionim scenama je što su funkcionalne samo i isključivo van bilo kakvog konteksta i što su zapravo loše tempirane tako da je kraj svojevrsni anti-klimaks.

Zapravo, kompletan kontekst filma je problematičan jer ga se ne može uhvatiti ni za glavu ni za rep, a scenarista Philip Shelby ga menja kako mu je kada zgodno. Vizura se u roku od nekoliko minuta menja od izrazito kritičke prema američkoj vanjskoj politici i naročito birokratiji do već oprobanog udaranja u patriotske gusle. Tako ćemo u razmaku od nekoliko scena imati i teoriju da iz terorističkog napada na Kule Bliznakinje stoje interesi velikih korporacija koje su zaradile na zatvaranju i ponovnom otvaranju Wall Streeta (moram reći da je to pomak u odnosu na “zeitgeist” teoriju po kojoj je Bush skoro pa lično naredio terorističke napade kako bi ograničio slobode građana) i pohvale na sve spremnim američkim sigurnosnim službama koje su samo na teritoriji New Yorka sprečile preko 50 terorističkih napada.

Moram priznati da je Survivor zabavan na jedan nenameran, trashy način kroz tu svoju neuverljivost. Tome u velikoj meri pomaže transformacija bivšeg Bonda Piercea Brosnana u lika nalik na sadističke Bond-negativce sa malo do nimalo motivacije. Transformacija je dodatno pojačana maskom koju povremeno, bez ikakvog reda nosi u vidu tankih “švalerskih” brčića. Osim njega, koji je koloritan glumac i to demonstrira, i poneke akcione scene, te nešto nenamerno smešnih “one-linera”, dijaloga ili čak čitavih pod-zapleta, Survivor je zapravo mučno iskustvo. Postavlja se pitanje može li se uopšte gledati i kao propaganda, jer čak i propaganda mora biti u najmanju ruku suvisla.

Laggies

2014.

režija: Lynn Shelton

scenario: Andrea Seigel

uloge: Keira Knightley, Chloe Grace Moretz, Sam Rockwell, Mark Webber, Ellie Kemper, Sara Coates, Jeff Garlin, Kaitlyn Dever, Daniel Zovato, Dylan Arnold, Gretchen Mol

Filmova o neodraslim muškarcima ima masu, od relativno ozbiljnih studija ponašanja do kretenskih komedija u kojima se frajeri glupiraju. Karijere nekih glumaca postoje samo zbog takvih filmova, oni su glumci od jedne uloge koju besomučno ponavljaju i to izgleda nije još dosadilo publici. Uostalom, dečki će uvek biti dečki, od filmskog muškarca se očekuje doza detinjastosti. Stvari, međutim, stoje potpuno drugačije kad su u pitanju žene. Ne samo da nas šopaju sa “saznanjima” iz popularne psihologije kako žene brže sazrevaju od muškaraca, nego je čak i u filmovima ženska detinjastost nešto što retko vidimo i što je po pravilu patologija.

Istina je, međutim, da smo svedoci fenomena produženog detinjstva pre svega u zapadnom svetu. Razloga za to može biti milion, od odgoja uglavnom u svetu mašte, motivacionih govora, karijernih savetovanja i popularne kulture koji nam svi govore da pratimo svoj san jer zaslužujemo najbolje do sasvim proste činjenice da se usled niskog nataliteta i produženog životnog veka zapadno društvo pomaklo prema gerantokratiji gde nema mesta u krugovima moći za mlade koji dolaze. Potpuno je normalna pojava da neko zapne u određenoj fazi svog života, recimo u srednjoj školi ili na faksu, jer ili nema ideju kamo dalje, ili mu je pristup tamo onemogućen, pa se drži poznatog. Naslov filma Laggies, “oni koji zaostaju”, od reči “lag” kao “jet lag”, ukazuje upravo na taj fenomen. Šteta je samo što je film pre nekakva “feel good” komedija nego ozbiljna studija.

Ako ništa drugo, barem je izbor glavne glumice pravi. Keira Knightley već svojom pojavom deluje dosta mlađe od onoga što joj piše na krštenici. Ovde igra Megan, devojku na pragu tridesete godine koja se i pored napredne fakultetske diplome čvrsto drži rutine iz svojih srednjoškolskih ili studentskih dana. Dok njene prijateljice planiraju elaborirano kičasta venčanja ili ista takva krštenja svoje prvorođene dece, ona još uvek ima “part-time” posao kod svog oca u firmi kao devojka koja drži znak i vabi klijentelu i živi sa svojim simpatičnim, ali tupastim dečkom Anthonijem (Webber) sa kojim je bila još na maturi. Nju stvari “za odrasle”, poput braka, dece i posla sa fiksnom platom i radnim vremenom ne zanimaju.

Dva stresna događaja će poremetiti njenu uhodanu egzistenciju. Na svadbi jedne od prijateljica će Anthony skupiti hrabrosti i zaprositi je, a u predvorju će njen otac poljubiti drugu ženu iz susedstva. Megan će biti potrebno vreme da razmisli kuda će krenuti, barem priznaje da nije sposobna doneti odluku. U svrhu toga će izmisliti neki karijerni seminar i pritajiti se kod svoje nove prijateljice, tinejdžerke po imenu Annika (Moretz) koju je upoznala tako što joj je kupila pivo. Dinamika, odnosno dubina odnosa, između Megan, Annike i njenih prijatelja (vršnjaka, naravno) je nešto što ćemo teško provariti u stvarnom svetu, ali u filmu ima logike: Megan je starija, iskusnija, mudrija, a opet dovoljno cool da bi klinačkom društvu pomogla u nevoljama ili da bi ih impresionirala time što se može okrenuti na skejtu, a oni su njoj svojevrsno ogledalo i portal u period u kojem je ona briljirala i u kojem je sve bilo jednostavnije. Za dodatak haosa na već zapletenu i čudnu situaciju, tu je i Craig (Rockwell), Annikin samohrani otac, simpatični, sarkastični advokat prema kojem Megan počinje da gaji osećanja.

I tu film počinje da gubi svoj smisao i svoju namenu, umesto promišljanja situacije imamo tipskost i formulu. Bez potrebe za preteranim isticanjem, Rockwell sa svojim tipičnim “rockwellovskim” likom i svojom tipičnom izvedbom u potpunosti preuzima film. To je ujedno i dobra i katastrofalna stvar za sam film: gledaoci će uživati u još jednoj koloritnoj bravuri glumca kome leži uloga, ali će film u potpunosti izgubiti bilo kakav osećaj za pravac i izleteti iz šina. U konačnici, zbog svoje difuznosti i nekoliko različitih formula koje rediteljica Lynn Shelton primenjuje kako joj odgovara, Laggies ostaje zabavan film bez smisla i poente.

Ako ništa drugo, barem su glumci sjajno odabrani i sjajno vođeni kroz film. Keira Knightley je daleko od mojih omiljenih glumica, ali teško da bih se setio ijedne druge za Megan, njena energija je naprosto mladalački živahna i nefokusirana, a opet, sa druge strane, kao glumica je dovoljno sposobna fingirati intelektualnost i obrazovanje. Chloe Grace Moretz još jednom demonstrira zašto je među najboljim glumicama svoje generacije i uspeva se saživeti sa svojim likom koji vrlo lako mogao biti tipski i napraviti veoma životnu ulogu. I izbor epizodista je za svaku pohvalu, kao i njihov rad. Gretchen Mol ima jednu sjajnu scenu kao Annikina neodgovorna majka koja je mislila da je imanje deteta zabava i zajebancija. Ellie Kemper i Sara Coates su sjajne kao Meganine prijateljice, slika i prilika “odrasle” malograđanštine, a Mark Webber je standardno dobar kao tupasti i tunjavi Anthony.

U biti, nemam pojma kako mi je naslov poput Laggies privukao pažnju. Možda zbog Rockwella kojeg volim u komičnim ulogama, ma kako bile epizodne. Svakako ne zbog toga što sam fan Keire Knightley ili romantičnih komedija generalno. Iskreno, nisam ni preterano upoznat sa delom Lynn Shleton, a ono što sam o njoj pročitao mi ne uliva poverenje. Po svemu sudeći, ona nije autorica koja može održati strukturu. Laggies je slika i prilika toga: umesto jedne priče, makar formulične, ona filmom pokušava da ispriča nekoliko, takođe formuličnih i uvek će upotrebiti poneki kliše koji drži u rezervi. Daleko od toga da film nema svojih momenata ili da nije zabavan, ali kao celina jednostavno nije dovoljno čvrst da bi bio dobar.

Aloft

2014.

scenario i režija: Claudia Llosa

uloge: Jennifer Connelly, Cillian Murphy, Mélanie Laurent, Oona Chaplin, William Shimell, Peter McRobbie, Zen McGrath, Winta McGrath

Moj prvi susret sa Claudiom Llosom bio je njen drugi film, The Milk of Sorrow (2009), kandidat za Oscara u vrlo oštroj konkurenciji. Od pet nominovanih, taj mi je bio ubedljivo najlošiji. Ne samo najlošiji, bio je loš. Tačka. Metiljav i muljav, tipičan primerak festivalskog umetničarenja od one najneprijatnije i najpretencioznije, berlinalske sorte. Njen prvenac na engleskom jeziku, nastao u kanadsko-špansko-francuskoj koprodukciji, naslanja se na tu istu festvalsku poetiku, pretenciozni i pseudo-filozofski new age mumbo-jumbo, ali primetan je pomak prema razumljivost i jasnosti običnom gledaocu, ali i treniranom kritičaru.

Ako ništa drugo, film je vizuelno pogođen. Totali zaleđene kanadske zabiti su izuzetno atraktivni, a iznimno dugi krupni kadrovi plitkog fokusa uspevaju pogoditi emotivnu žicu. Opet sav taj stil jedva da uspeva sakriti činjenicu da filmu fali fokusa i poente i da mu je supstanca tanka poput flis-papira. Zato se valjda i oslanja na prenaglašene (umalo sapuničaste) emocionalne manipulacije i na tu nazovi-misteriju ljudske duše.

Prva od tih lažnih dilema je ispočetka čak i intrigantna. Film nas u prvo vreme vodi kroz žanrovsku dilemu je li u pitanju nekakva post-apokalipsa u zaleđenom pejzažu ili razrađenija socijalna priča. Upoznajemo Nanu (Connelly), od siromaštva ogrubelu majku dvojice dečaka, mladog sokolara Ivana i od neizlečivog raka bolesnog Gullija (braća McGrath). Očajna od nemoći, ona uglavnom zanemaruje, starije, zdravo dete i upire svu svoju snagu da bi našla čudotvoran lek za mlađe, makar je prema svemu duboko skeptična. To će je sa dvoje dece odvesti na put duboko u divljinu gde se smestio iscelitelj imena Arhitekta Newman (Shimell) koji prima po jednog pacijenta dnevno. Kako je Ivan sa sobom poveo svog sokola i pustio ga da leti u šumi, to će izazvati žešće sranje kad ptica uleti u šamanovu kolibu od granja i sruši je na izlazu. Lečenje deteta koje je bilo unutra biće prekinuto, a detetov besni otac će, na Ivanov užas, upucati nesrećnu pticu.

Igrom slučaja ili ironije, dete kojeg šaman nije ni pipnuo će se polako oporaviti, a šaman će pretpostaviti da je to zbog Naninih isceliteljskih moći. Nakon početne skepse, Nana će prihvatiti svoju novu misiju u životu, ali će ostati frustrirana time što ipak ne može pomoći Gulliju. Sled događaja će trajno narušiti odnose između nje i Ivana.

Drugi tok radnje izložen paralelno smešten je nekih 20-ak godina kasnije. Ivan (Murphy) sada ima ženu (Chaplin) i sina, još uvek je sokolar, ali sa majkom nema kontakta. Njemu će se na vratima pojaviti “Quebecois” novinarka i autorica dokumentarnih filmova Jannia (Laurent). Isprva misleći da su tema dokumentarca njegovi sokolovi, Ivan će se vrlo uvrediti kad shvati da Janniu više zanima isceliteljski rad njegove majke, ali će svejedno poći na putovanje s njom u nadi da će taj jedan poslednji susret daleko na severu, preko linije Arktičkog Kruga, konačno rešiti ili makar razjasniti odnose između majke i sina.

Oba toka radnje su izložena tako da je to dovoljno pratljivo i pamtljivo, dovoljno vešto i razumljivo, ali svejedno ostavlja utisak razvučenosti i istanjenosti. U nekim momentima to ima psihološkog efekta, ali na narativnom planu deluje prazno, lažno i usiljeno, kao i svako mudrovanje. To barem stoji za festivalsku verziju filma od nekih 110 minuta. Verzija za američko bioskopsko tržište je nekih pola sata kraća, što je bila verovatno ispravna odluka jer je u originalnom “cutu” bilo sasvim dovoljno materijala za uštede. Festivalska verzija koja me je dopala je bez dileme odavala utisak grandioznosti ideje i pretencioznosti u konačnici.

Ako ništa drugo, barem su glumci svi do jednog sjajni. Jennifer Connelly se već dokazala kao sposobna i ekspresivna glumica, ali ovde ima ulogu života. I pored šlampavo i melodramatično napisanih dijaloga, njena izvedba je besprekorna i nijansirana, i tako je njen portret problematične majke apsolutno uverljiv i na mestu. U drugoj priči imamo sjajne Cilliana Murphija i Mélanie Laurent koji u zajedničkim scenama briljiraju. Te scene pršte od njihove međusobne hemije, iako su takođe nepametno, klišeizirano napisane.

Problem, kao što ste mogli zaključiti, leži u scenariju koji u svojoj neveštosti ostaje lažan, isfoliran i pretenciozan. Logično, ovakvi filmovi služe za punjenje festivalskih programa. Tako je kako je, tome su i namenjeni. Njihovi dometi su ograničeni, ma šta o tome mislili njihovi autori, producenti i finansijeri. Claudia Llosa očito pokazuje nemali talenat za vizuale i poigravanje sa emocijama, sada se to može reći i za rad sa glumcima, ali njenim delima fali supstance, ideje, priče, čak i stava. Aloft je svakako korak napred u odnosu na izvikani The Milk of Sorrow, ali ni izbliza dovoljno da bi se mogao nazvati dobrim filmom. Par glumačkih bravura i par atraktivnih kadrova ipak nisu dovoljni za pozitivan utisak. Srednja žalost.