L'ombre des femmes / In the Shadow of Women

2015.

režija: Philippe Garrel

scenario: Philippe Garrel, Jean-Claude Carriere, Caroline Deruas-Garrel, Arlette Langmann

uloge: Stanislas Merhar, Clotilde Courau, Lena Paugam, Vimala Pons, Mounir Margoum, Jean Pommier, Louis Garrel (narator)

Philippe Garrel ima novi film i opet je to urbana ljubavna priča o ljubomori i prevari od nešto preko 70 minuta, smeštena u Pariz, u milje intelektualaca i filmaša na početku karijere i snimljena u crno-beloj analognoj tehnici prema postulatima francuskog Novog vala. Ništa novo na ovom svetu. Čak mi se i svideo njegov prethodni film La jalousie, mada sam izrazio sumnju da je njegov novovalni “one-trick pony” pristup pomalo “passé” za autora u tim godinama i sa takvim iskustvom, uključujući tu i pomenuti Novi val kada mu je i bilo vreme.

Iako imamo naratora, što je nepotrebno, osim da se uhlebi autorov sin i relativno slab glumac Louis Garrel, naša perspektiva je zapravo Pierre (Merhar), dokumentarista u pokušaju koji zajedno sa svojom požrtvovanom ženom Manon (Courau) radi na projektu o Pokretu Otpora i opsežno razgovara sa starim Henrijem (Pommier). Na prvi pogled odnos između Pierra i Manon se čini kao relativno stabilna kolotečina u kojoj ljubav više izgleda kao poštovanje nego kao strast. Imaju oni i svojih problema tu i tamo, on je jedan od onih asocijalnih, povučenih i ćutljivih tipova i to njoj pomalo smeta, naročito kada odbija da je prati na za nju značajnim socijalnim događajima. Ništa strašno, reklo bi se.

Međutim, kao i svi ti ćutljivi i misteriozni tipovi, Pierre ima jednu prilično očitu manu: ta misterioznost može mu doneti nešto lakih poena kod žena na početku, ali je jasno da ona krije samo jednu taštinu i prazninu, da ne pominjemo samodopadnost i stav kako on, kao muškarac, ima pravo na prevaru, dok žene to nemaju. To će isplivati na površinu kada se on upusti u neobaveznu vezu sa Elizabeth (Paugam), stažistkinjom u arhivu odakle on kopa dodatni materijal za svoj dokumentarac. Sad, on može da “sedi na dve stolice” i nekako racionalizuje, ali ga ponašanje odaje. K tome, u takvim situacijama muškarac se neretko preceni. A kad pomisao da i skrajnuta Manon ima ljubavnika prestane biti samo pomisao, onda smo na tragu pravih problema...

Rekoh već, ništa novo, pa čak ni naročito dobro ne dobijamo ovde. Recimo, scenario ne ide dalje od površine odnosa ljudi zapletenih u ljubavne trokute i ostala geometrijska tela, a čak se i dekoracija u vidu planiranog dokumentarca o Pokretu Otpora prestaje pojavljivati. Sa jedne strane, postiže se efekat da čoveka njegov unutarnji život konzumira toliko da zaboravlja na svoje velike planove i projekte, ali posmatrano iz gledaočeve perspektive, taj dokumentarac je mogao ili produbiti međuljudske odnose petljanja i muljanja ili makar pružiti željenu distrakciju.

Opet, L'ombre des femmes nije uopšte loš film. Pristojan je, pitak, šarmantan, i to na onaj ležeran francuski način. K tome je vizuelno atraktivan i chic poput stare fotografije Pariza i, što je važno, ne traje dugo da bi nas smorio. Fluidni dijalozi i ponešto diskretnog humora su više nego željen začin, pa je utisak o ovom filmu u suštini pozitivan, za jedno opušteno gledanje.

Queen of Earth

2015.

scenario i režija: Alex Ross Perry

uloge: Elisabeth Moss, Katherine Waterson, Patrick Fugit, Kentucker Audley, Keith Poulson, Kate Lyn Sheil

Rekoh na istom ovom mestu pre nekih godinu dana u kritici za njegov prethodni film, Listen Up Phillip, da je Alex Ross Perry jedno od imena koje treba pratiti i da bi vrlo uskoro mogao postati nosilac američke indie scene. Razlog zašto sam to rekao je bilo Perryjevo demonstrirano savršeno razumevanje citatnosti, kako filmske (od Woody Allena, preko Wesa Andersona do Johna Cassavettesa), tako i literarne, pošto su u centru filma stajale dve fikcionalizirane verzije poznatog pisca Phillipa Rotha, mlada i stara. Godinu dana kasnije, eto njega sa novim filmom, Queen of Earth da potvrdi moju tezu.

Kao i Listen Up Phillip, i Queen of Earth je izuzetno citatan film (do čega ćemo doći) i upadljivo retro štiha, snimljen na 16mm traci, onako nepogrešivo zrnasto. I ovde imamo raskid i Elisabeth Moss u tom raskidu, ali za razliku od prethodnog filma o dvojici muškaraca koji hrane ego, sjebanost i depresiju jedan drugome, ovde smo svedeni na dve žene i kuću na osami. Kuće je bilo i u prethodnom filmu, ali ovde ne očekujte ni širinu, ni glamur, ni obilje lokacija, pa čak ni jasan humor, ma kako intelektualan on bio koji je ovde skoro potpuno utišan i ostavljen u trećem planu. Queen of Earth je skučen, klaustrofobičan film izuzetnog psihološkog naboja.

Catherine (Moss) upoznajemo rasplakanu i na kolenima. Nju upravo ostavlja frajer, James (Audley) i ona to ne može da podnese. Možemo pretpostaviti da je ona samo razmažena princeza koja je navikla da dobije sve što poželi, pa ne zna da gubi dostojanstveno, ali nije to samo to. Saznaćemo ubrzo da je ona u suštini ovisna osoba, da svoju vrednost jedino sagledava kroz muškarce, prvo kroz oca, velikog umetnika za kojeg je radila dok se ovaj nije ubio, pa onda i kroz Jamesa. U svrhu svojevrsne terapije, ona tako ranjiva, odnosno ranjena, odlazi kod svoje najbolje (možda i jedine) prijateljice Virginije, Ginny (Waterson) u vikendicu na jezeru.

To, međutim, neće biti samo takav put oporavka. Prvo, Catherine je toliko temeljno sjebana da joj sedam dana odmora ne može pomoći. Drugo, Ginny se u kuću praktično uselio frajer, sused Rich (Fugit), kojeg Catherine ne miriše, da li samo zbog toga što je muškarac ili i zbog toga što ga smatra prostakom, a ne miriše ni on nju jer je smatra tipičnom bogatom kučkom. Treće, sva je prilika da se dugotrajno prijateljstvo između njih dve već prirodno bliži kraju, da su otišle na suviše različite strane i da umesto podrške jedna za drugu imaju samo podjebavanje i nadjebavanje. Kako bi to ilustrovao, Perry nam daje i nenajavljene “flashback” scene na isto mesto prošle godine kada je situacija bila obrnuta: Ginny je tada bila u krizi, a Catherine nesposobna da joj pomogne, opsednuta svojom srećom.

Nemojte se povoditi za opisom radnje i prerano zaključiti da se radi o “mumblecore” filmu koji se kroz dijaloge hvata svakodnevnih životnih problema. Nazire se i taj uticaj, ali je atmosfera potpuno drugačija: misteriozna, mračna, na granici ludila i sve u svemu zloslutna. Oseća se nadolazeća tragedija, ali se ne može sa sigurnošću pogoditi kakva tačno. U prilog tome govori i jezivi soundtrack i sjajno sugestivna fotografija oslonjena na kadrove iz atipičnih uglova, kao i montaža koja nam ne “crta” jesmo li u sadašnjem vremenu ili “flashbacku”.

  Što se citata tiče, ima tu i Bergmana (Persona) i De Palme iz njegove “hitchcockovske” faze (i vizuelno, u pojedinim “voajerskim” kadrovima, i glede atmosfere), ali ponajviše Polanskog i njegove “stambene trilogije”, od Repulsion do The Tennant, bez Rosemary's Baby. To je sve fino složeno kao put u ludilo pod pritiskom u relativnoj izolaciji. Kada smo već kod ludila, ono ovde nije dato kao neki realni mentalni poremećaj, nego ostaje uopšteno i nepredvidivo, na tragu onoga što srećemo u literaturi, drami i na filmu.

Cela glumačka postava, a naročito dve glavne glumice, moraju da pogode pravi ton za svoje iznijansirane likove. Logično, prvo ćemo primetiti Elisabeth Moss, njena Catherine je dosta upadljivija i ekstrovertnija u svojoj sjebanosti i Mossova svoj posao radi sjajno, izbegavajući zamke karikaturalnosti. Katherine Waterson ima još teži i neuhvatljiviji zadatak da uhvati Ginny između brige i prezira u dosta introvertnijoj i diskretnijoj varijanti i da u lik unese nešto manipulativnosti. Patrick Fugit kao jedini zastupljeniji muški lik Rich fino balansira između zluradosti, podjebavanja i generalno jezive pojave i kao takav je savršeno funkcionalan, naročito ako pratimo razvoj događaja iz Catherinine perspektive koja nije pouzdana.

Queen of Earth nije nimalo lagan film i treba mu dati vremena da vas uhvati, jer vas onda sigurno neće tako lako ispustiti. Možda ovakvi filmovi dolaze kasno, u svetu u kojem čovek lako i brzo gubi pažnju. Možda bi bio bolje percipiran i shvaćen tih mitskih 70-ih, bilo kao “arthouse” film sa evropskim uzorima, bilo kao malo umetničkija varijanta B-filmske misterije za jeftinije i “drive-in” bioskope. Ukratko, preporuka.

Beasts of No Nation

2015.

scenario i režija: Cary Joji Fukunaga (prema romanu Uzodinme Iweale)

uloge: Abraham Attah, Idris Elba, Emmanuel Nii Adom Quaye, Kurt Egiyawan, Teibu Owusu Achampong

Ako ne iz drugog razloga, Beasts of No Nation će ostati upamćen zbog svoje distribucije. Naime, ovo je jedan od prvih visoko profiliranih filmova sa šansama za nagrade koji su odmah po svetskoj premijeri u Veneciji i relativno kratkoj festivalskoj turneji simultano pušten na servisu Netflix (to jest na internetu, a vi vrlo dobro znate šta to znači) i u veoma limitiranoj bioskopskoj distribuciji, ujedno i prva Netflixova  produkcija ne-dokumentarnog i ne-televizijskog materijama. Sve činjenice govore u prilog tome da će mu to odmoći u predstojećoj sezoni Globusa i Oscara, iako je tema dece-vojnika u Africi kao naručena za takve prigode.

Uostalom, Cary Joji Fukunaga je izuzetno zanimljiv autor koji se ne plaši eksperimenta i rizika. Prvenac Sin nombre (2009), film koji se bavi centralnoameričkim migrantima na putu do Ameike, Fukunaga je snimio iz vizure dece i sa neprofesionalnom postavom, iako je film prošao blagu “hollywoodizaciju”. Jane Eyre (2011) je bilo jedno sveže čitanje toliko puta ekraniziranog klasika britanske literature. True Detective, prva sezona, je možda po formatu bio televizijska serija, ali je pristup bio potpuno filmski što se tiče pisanja, glume i režije. Beasts of No Nation nastavlja Fukunaginu sklonost ka eksperimentima, iako film, kao i sve što je pre toga uradio, zapravo počiva na poznatim elementima.

U pitanju je ekranizacija istoimenog romana Uzodinme Iweale, nigerijskog lekara i sociologa, započetog kao teza na Harvardu. Roman prati dečaka Agua (Attah) koji nakon izbijanja građanskog rata u neimenovanoj afričkoj zemlji i smrti oca i brata odlazi iz rodnog sela u šumu i postaje dete-vojnik u jednoj od pobunjeničkih para-vojski pod komandantom poznatim kao Komandant (Elba), harizmatičnim, ambicioznim i beskrupuloznim čovekom koji je ujedno i komandant i instruktor i trener i očinska figura i strah i trepet svojim trupama sačinjenim uglavnom od dece i mladih ljudi. Roman je pisan u prvom licu i prati Aguov ratni put i ta forma je očuvana u filmu, sa sve naratorom koji govori nekim možda izmišljenim dijalektom engleskog jezika. Ipak, kod naratora se oseća “naknadna pamet” i taj problem nasleđen od izvornog romana je samo prvi u nizu problema od kojih film pati i koji ga mogu potopiti.

Zapravo, u velikoj većini pojedinih detalja, pa i u sintezama pojedinih od njih, Beasts of No Nation je sjajan i izuzetno moćan film. Recimo, perspektiva spuštena na dečaka-vojnika kojem se zbog svega što mu se dešava (primoran je da ubija, često je gladan, sluđen i drogiran) polako prlja duša i muti um je nešto sasvim novo, jer uglavnom nema odraslog mudrovanja i pokušaja racionalizacije. Drugo, Fukunaga uspeva da istovremeno bude i dovoljno eksplicitan, ali i odmeren, pa nekako slutimo da, iako vidimo dosta užasa na ekranu, direktno i nimalo apologetski, ipak ima i onih koje možemo samo naslutiti. Treće, Beasts of No Nation je film koji je svakako vizuelna poslastica svoje vrste, ma koliko zapravo prikazivao gadne stvari, i zbog toga, čak i kad su pojedine scene nerezonske, one nas pogađaju na visceralnom nivou.

Konačno, gluma naturščika Abrahama Attaha u glavnoj ulozi i Idrisa Elebe kao Komandanta je apsolutno sjajna na dva potpuno različita načina. Naime, likovi su tako razrađeni da je sjajno razrađen i njihov odnos, to jest uticaj koji Komandant vrši na mladog Agua i način na koji se ovaj pod tim uticajem menja. Ostatak glumačke postave, uglavnom amateri, sjajno upotpunjavaju prostor koji im ova dvojica ostavljaju i slikaju kompleksnu mrežu odnosa u ratu.

Međutim, na širem planu prvi problem počinje sa tim što je film smešten u neimenovanu, odnosno fiktivnu zemlju. Oslobođenje od konteksta mu možda pruža priliku da deluje univerzalno i autoru dopušta više kreativnosti, ali mu odmaže na nekim drugim poljima. Mi možemo pretpostaviti da se radnja dešava u Nigeriji, Liberiji, Kongu ili Sijeri Leone, a preke vladine snage i pobunjenici koji se identifikuju skraćenicama i ispaljuju slogane su efektan uvod u besmisao rata kao takvog. Međutim, odsustvo konteksta zapravo guši film na drugom, čisto dramaturškom nivou. Je li to rat koji kontinualno traje ili je netom izbio? Ako je to dugotrajni sukob, kako je Aguovo rodno selo ostalo van dometa konflikta sve vreme, pa ga upoznajemo u bezbrižnoj, dečijoj fazi pre nego što je rat zakucao na vrata? Ako je, pak, taj rat tek izbio, otkud baš toliko frakcija i baš toliko savršeno utreniranih, dehumaniziranih i “ispranih” dečaka-vojnika?

Drugi problem tog nedostatka jasnog konteksta je i u tome što konteksta ipak ima: po geografiji i ljudskim fizionomijama prepoznajemo Afriku, Afriku kao takvu, Afriku poznatu po brutalnoj deci-vojnicima, iako je takvih ratnih i inih eksperimenata bilo i ranije (setimo se samo Pol Potove Kambodže i povlaštenog statusa koji su tamo uživala deca, odvojena od svojih familija i potpuno preodgojena od strane države). Možda zvuči rasistički, ali ako ne upremo prstom ko je, kad i gde imao takvu praksu, to samo može poslužiti kao uvod za repliku “Svi su oni isti” i “Neka se pobiju više”. Istini za volju, Fukunaga taj stav nikada ne ispoljava, čak i vrlo pametno nudi “ogradu” u scenama kad Komandant sa trupama čeka svog vrhovnog zapovednika koji pre njega prima strance neodređenog profila koji mogu biti i međunarodni pregovarači, ali i trgovci oružjem.

No, i pored svojih nedostatka (dodajmo na to još i da traje i traje i traje), Beasts of No Nation je delo itekako vredno vaše pažnje, detaljne analize i možda i višestrukog gledanja. U svakom slučaju je korak napred u odnosu na površne, dušebrižničke “festivale suza” kao što su to Blood Diamond i Tears of The Sun, i naknadna mudrovanja tipa Hotel Rwanda. Ovde makar možemo pokušati razumeti zašto i kako se neko predaje tom pogubnom uticaju.

Un etaj mai jos / One Floor Below

2015.

režija: Radu Muntean

scenario: Radu Muntean, Alexandru Baciu, Razvan Radulescu

uloge: Teodor Corban, Iount Bora, Oxana Moravec, Iulian Postelnicu, Vlad Ivanov, Maria Popistasu

Ima filmova koji nam uvek nekako “pobegnu” i bude nam žao da ih nismo odgledali. Ne govorim tu o nekakvoj opsesiji, ali, eto, opis u festivalskom katalogu se učini privlačnim, autor je relativno poznat i karijera mu je relativno stabilna, pa i “škola” iz koje dolazi film, u ovom slučaju to je rumunski novi val, deluje kao nešto što retko omanjuje. Da je bilo po mom, pogledao bih ga još u Sarajevu, ali kolizije u rasporedu su učinile svoje.

Da sam to učinio, možda ne bih imao vremena da razvijem tolika očekivanja i možda bi mi film u konačnici bio bolji. Ovako, nisam uspeo uvideti genijalnost, inovativnost ili makar solidnost o kojoj su pisale moje uvažene kolege iz celog sveta. Možda sam pao žrtvom previsokih očekivanja, a možda One Floor Below stvarno nije baš toliko dobar film, posebno kada se uporedi sa drugim rumunskim filmovima.

Neki će u tome prepoznati potrošenost pokreta i njegov skori kraj, ali žilavi su Rumuni, kad god mislimo da su gotovi, oni smisle nešto novo i produže život svom “valu”. Samo ove godine su dva filma pomerila granice onoga što očekujemo od rumunske kinematografije. Why Me? je očekivani stil dugih kadrova spojio sa anatomijom jedne (istinite) afere, a Aferim! je čak radikalno promenio stil i spojio crno-belu fotografiju, “period piece” kao referencu na kinematografiju komunističkog doba i obilje crnog humora koji najbolje opisuje “balkanski sindrom”. One Floor Below nije takav film, niti je takvog dometa, iako premisom obećava nešto inovativno u okvirima rumunskog filma.

 Zapravo, očekujemo utišani i usporeni triler. Sandu Patrascu (Corban) je sasvim običan čovek sa sasvim običnom rutinom. On i njegova žena Olga (Moravec) imaju firmu za registraciju vozila, nezainteresovanog sina-tinejdžera Mateia (Bora), psa, stan u predgrađu, sve u svemu normalan život. Retko šta tu može ispasti iz ritma.

Međutim, jednog dana Sandu čuje ljubavnu svađu između dvoje svojih suseda. Dan kasnije, suseda Laura je pronađena mrtva i policija ispituje sve stanare. Sandu ćuti, iako zna da je sused Vali (Postelnicu) sa naslovnog sprata niže bio umešan u svađu i bio bi sasvim legitiman osumnjičeni. Da stvar bude čudnija, Vali sve više ulazi u život Patrascuovih: pomaže im oko kućne elektronike i računara, sa sinom igra igrice na konzolama i želi obaviti registraciju auta preko Sandua. Ovaj se, pak, trudi skloniti i izbaciti Valija iz svog života i života svoje familije i to je razumljivo kada se radi o potencijalnom ubici. Ono što je tu čudno je činjenica da ga Sandu nije prijavio, iako je mogao i po zakonu i određenim moralnim kodeksima morao.

Ono što je potencijalno intrigantno i što bi moralo poslužiti kao centralna tema filma je Sanduva motivacija za postupak, odnosno za ne-postupanje. Je li to ukorenjeni strah od organa državnih vlasti, princip nemešanja u stvari koje ga se direktno ne tiču ili je to jednako ukorenjena mizoginija, jer se o Lauri govorkalo kao o ženi lakog morala, a takve žene obično svoju sudbinu i “zasluže”.

 Problem je međutim u tome što u svojoj sporosti i nemuštosti One Floor Below postaje i ostaje više nemušt i nekomunikativan film nego tajnovit. Pitamo se šta je autor hteo reći sa tim, je li samo slikao jednu nesvakidašnju životnu situaciju ili je imao koju za prozboriti na temu rumunskog društva. Zapravo, One Floor Below deluje proizvoljno: nismo načisto s motivacijom ni za jedan jedini postupak, što ubija film koji u svom centru ima moralnu dilemu.

Na planu stila, One Floor Below takođe ne nudi ništa novo, to je klasičan primer rumunskog realizma, odnosno naturalizma. Duge kadar-sekvence, kamera iz ruke i zapravo dosta praznog hoda. Glumci su prepoznatljivi iz obilja rumunskih filmova, zanimljivo je videti sada već internacionalno prepoznatljivog Vlada Ivanova u jednoj ni po čemu posebnoj epizodi. Sa druge strane, Teodor Corban se polako ispostavlja kao idealan rumunski “everyman” i njegova karijera je svakako u usponu.

One Floor Below možda nije loš film, bar ne potpuno loš, ali je razočaravajuće neznatan. Od Radu Munteana i njegovih redovnih ko-scenarista Alexandrua Baciua i Razvana Radulescua (koji je potpisao većinu egzemplarnih filmova rumunskog novog vala) sa kojima je zajedno osmislio i realizovao Tuesday, After Christmas (2010) smo ipak očekivali malo više. Dakle, samo kao kuriozitet i samo za fanove.

Francofonia

kritika originalno objavljena na: fak.hr

2015.

scenario i režija: Aleksandr Sokurov

uloge: Johanna Korthais Altes, Vincent Nemeth, Louis-Do de Lencquesaing, Benjamin Utzerath

Ovo neće biti samo filmska kritika. Neće biti ni prevashodno filmska kritika. Jedva da će biti filmska kritika uopšte. Na ovom mestu bih, atipično za mene, prozborio koju o drugim stvarima koji sa filmom nemaju mnogo veze, ali su zato neraskidivo povezani sa sadašnjim istorijskim trenutkom. Ali čisto ne želim biti bezobrazan i izlagati se riziku da budem proglašen uzurpatorom javnog prostora na internetu koji pod lažnim namerama istresa neko svoje mišljenje o politici i stanju sveta i univerzuma nakon terorističkih napada u Parizu.

Ali, hajdemo prvo obaviti obavezni deo i reći nešto o filmu. Zapravo, pitanje je koliko je Francofonia film. Jeste, u smislu medija, izražava se pokretnom slikom i rečima, ali zapravo više liči na traktat svoga autora na nekoliko povezanih i nepovezanih tema i u tome podseća na ovu kritiku dolepotpisanog autora.

Okosnica priče filma je pokušaj dokumentiranja događaja koji su kumovali sudbinom Louvra za vreme nacističke okupacije Pariza. Za očuvanje francuskog i svetskog kulturnog blaga na svom mestu možemo prevashodno zahvaliti džentlmenskom sporazumu između tadašnjeg upravitelja muzeja Jacquesa Jaujarda i nemačkog oficira zaduženog za zaplenu i čuvanje evropske kulturne baštine Franza Wolff-Metternicha. Pored toga, fabula filma skreće u svim mogućim, predvidivim i nepredvidivim pravcima koji se možda autoru i naratoru Sokurovu čine logičnim, ali nama ne moraju biti. Tako, recimo, on po Louvru ima dva vodiča, Marianne koja predstavlja vrlinu umetnosti i ideale Francuske revolucije i Napoleona koji pocrtava imperijalnu, osvajačku i zamalo kriminalnu prošlost muzeja. Povlače se paralele sa muzejem Hermitage kojeg je Sokurov već bio portretirao u Ruskom kovčegu, njihovim značajem u nacionalnim i evropskim okvirima, te njihovim sudbinama u Drugom svetskom ratu, što opet vodi do razmatranja različitog držanja i tretmana francuskih republikanaca i ruskih boljševika od strane nacista.

Francofonija je, kao što se iz mog izlaganja može zaključiti, zapravo nekoherentan film i više liči na nekakvu dnevničku belešku svog autora. Kažem, možda to njemu ima nekog smisla, kao što onaj njegov govor u Beogradu na poslednjem Festu njemu možda ima nekog smisla. Meni je ta nit pobegla.

Nisam slučajno dva pasusa više pomenuo Ruski kovčeg, film iz jednog kadra i primer Sokurovljeve čiste filmske inspiracije, možda i genijalnosti. Iako su oba filmovi o muzejima, razlike u postupku su očigledne, kao što su to i razlike u mojoj percepciji. Naime, Ruski kovčeg sam kao film mogao odvojiti od njegovog autora koji voli da izjavljuje, dok sa Francofonijom to nije slučaj. Naprosto, ceo film je izjava, i više od toga: traktat i monolog na mnoštvo tema.

Ono što mene, kao čoveka, »frankofila« i Evropljanina u ovom trenutku pogađa je što ovakav jedan projekat iza koga stoji Arte zapravo vrlo malo govori o značaju Louvra, Francuske i francuske kulture u evropskom i globalnom kontekstu. Sokurov jednostavno ne dolazi do toga. I to je ono što me je pogodilo na ličnom nivou.

Bio sam na istom ovom mestu (na kojem sam otkucao ove redove, op.a), u Cankarjevom Domu, u Ljubljani, u LIFFE-ovom press centru kada sam čuo za teroristički napad na Pariz. Broj potvrđenih žrtava je te noći skočio od nekoliko desetina do preko 100. Taj je događaj nimalo slučajan, kao i 9/11 pre toga, to je napad nekih ljudi na zapadne civilizacijske vrednosti. Nekim ljudima se to ne sviđa i misle da je legitimno ubiti putnike u avionu, radnike u poslovnoj zgradi, posetioce koncerta ili fudbalske utakmice zbog toga. To nije napad na vojni ili državni cilj, na izvor nečije frustracije (a razloga za nezadovoljstvo ima posvuda po svetu, pa i u New Yorku i Parizu), to je napad na civile i na civilizacijske simbole. Nisam zaboravio ni London, ni Madrid, ni Beirut, ni Baghdad ni Mumbai, ni sva ona druga mesta na kojima su naoružani teroristi ubijali nenaoružane civile.

Izbor Francofonije kao filma za gledanje je (moj lični) izbor Francuske kao teme. Jer šta je Evropa bez Francuske, bez njene kulture, umetnosti, filozofije i misije? Važno je da se u Evropi toga još uvek sećamo i da nismo zaboravili principe Slobode, Jednakosti i Bratstva, da ćemo samo unapređenjem njih, a ne nekakvim bedastim osvetama pobediti zla koja nas napadaju. Pariz je i kao grad i kao pojam preživeo naciste (pogledajte film Diplomatie Volkera Shlondorfa, takođe u Arte produkciji, kao i Francofonia), preživeće je i ove napade. Naše je samo da budemo ljudi i pomognemo mu.

Trois souvenirs de ma jeunesse / My Golden Days

2015.

režija: Arnaud Desplechin

scenario: Arnaud Desplechin, Julie Peyr

uloge: Quentin Dolmaire, Lou Roy-Lecollinet, Mathieu Amalric, Cécile Garcia-Fogel, Françoise Lebrun, Olivier Rabourdin, Elyot Milshtein, Raphaël Cohen, Lily Taieb, Pierre Andrau, Eva Doe-Bruce, Mélodie Richard

Paul Dedalus (Amalric), uspešni i priznati etnolog-antropolog, budi se svog poslednjeg dana u Tadžikistanu u kojem je dugo živeo. Na povratku u Francusku ga na aerodromu čeka neprijatno iznenađenje: biva zadržan radi utvrđivanja identiteta jer lične podatke deli sa još jednom, sada već pokojnom osobom. To je posebno osetljiva situacija jer je, kao stručnjak za jezike i običaje Centralne Azije upravo dobio posao u Ministarstvu spoljnih poslova. U pritvoru i razgovoru sa istražiteljima seća prelomnih tačaka iz svog odrastanja...

Film je podeljen u tri asimetrična poglavlja, uz prolog i epilog, pa strukturom i poetičnim ugođajem zaista podseća na roman, ujedno i univerzalan i duboko intiman. Prvo i najkraće od tri poglavlja bavi se nesrećnim detinjstvom sa psihički obolelom majkom (Garcia-Fogel) i uglavnom odsutnim, ali zato nervoznim i grubim ocem (Rabourdin), od kojih Paul beg pronalazi kod stare tetke (Lebrun) koja mu otvara horizonte prema stranim jezicima, dalekim predelima i drugim kulturama.

Kada već naslutim tok u kojem mislimo da će film ići (sentimentalna priča o teškom odrastanju), Desplechin hitro menja smer i vodi nas u neočekivano. Drugo poglavlje je gotovo žanrovsko, kao teen verzija špijunskog filma i pokriva Paulov (Dolmaire) srednjoškolski izlet u Minsk i malo herojsko delo koje je izveo sa školskim drugom Marcom (Milshtein). Njih dvojica su se odvojili od grupe, preobukli i odneli neke poverljive dokumente skupini marginaliziranih Jevreja na kraju grada. Ovo poglavlje rešava misteriju ukradenog identiteta, ali takođe uspostavlja idealizam kao ključnu osobinu za Paula.

Treće, najobimnije poglavlje koje zauzima dve trećine filma bavi se anatomijom jedne mlade ljubavi, od flerta i zavođenja, preko međusobnog ispunjavanja i rasta, do ovisnosti, dilema, gušenja, prevazilaženja i razlaza. Paul je sad već brucoš u pokušaju, a njegova cura je šesnaestogodišnja “femme fatale”, Esther (Roy-Lecollinet), naoko samouverena kao što to znaju biti ili makar glumiti tinejdžerke koje su svesne da izgledaju poželjno, ali zapravo nesigurna i ovisna osoba koja ima stalnu potrebu da bude voljena. Mlade ljubavi su takve, njih treba preživeti kao što treba preležati dečije bolesti, ali Paul, iako je zapravo serator koji konstantno okreće priču na svoju stranu, ipak ima dovoljno obraza da prizna kako ga je ta mlada ljubav formirala kao osobu, verovatno više od knjiga koje je pročitao i predavanja koja je odslušao.

Ako vam se imena Paul i Esther učine poznatima, to znači da ste prepoznali autorov mig i “hint” na njegov najpoznatiji i najuspeliji film iz rane faze karijere Comment je me suis disputé... ma vie sexuelle (1996) sa tada mladim Mathieuom Amalricom u ulozi Paula na životnoj prekretnici između akademske karijere i cure koja ga čeka doma i Emmanuelle Devos u ulozi Esther. Iako u suštini priča istu priču, nisu to isti filmovi, niti je Trois souvenirs de ma jeunesse nastavak za koji je neophodno biti upoznat sa prethodnim filmom, iako je to poželjno i dodaje par slojeva na ionako slojevito delo. Nije tu stvar toliko filtera i okvira sećanja datog kroz Amalrica kao Paula u odrasloj dobikoliko zrelijeg, objektivnijeg autorskog pogleda i perspektive. Istina je da vizura ostaje Paulova i da je on razrađeniji lik od Esther, ali autor njemu ne pristupa apologetski i bez ikakve kritike, kao što je ona, ako već nije kompletna osoba, onda pre sećanje obojeno sentimentom nego standardna konstrukcija od lika.

Dvoje glumaca debitanata sjajno nose svoje uloge, ležerni su svaki za sebe, a zejdničke scene im pršte od hemije da ih je pravo zadovoljstvo gledati. Iako nemamo prilike videti odraslu Esther, možemo legitimno izmaštati u kakvu bi se osobu ona razvila na osnovu onoga što nam Lou Roy-Lecollinet donosi. U slučaju Paula imamo još zanimljiviju situaciju da zapravo imamo tri lika i dva glumca u dva filma, u čemu je zanimljiva funkcija Mathieua Amalrica u mladosti i danas koja Quentinu Dolmaireu pruža ideju-vodilju, ali on ulozi ne prilazi kroz imitaciju i “paint by numbers” pristup, nego je kreira i nadograđuje sam za sebe. Mladi par u centru je pojačan što poznatim glumcima, što njihovim vršnjacima, od kojih su neki takođe debitanti, u obilju sporednih i epizodnih uloga.

Ono na čemu Desplechin radi intenzivno su ugođaj i tekstura. Njegov pokušaj internacionalnog proboja sa filmom Jimmy P (2013) nije bio najuspešniji, pa se vratio na poznat teren i na poznatu priču, ali ne bez rizika. Zato se i fokusira na detalje vezane za period (80-te i 90-te u Parizu i provinciji na severu zemlje) i slojeve i slojeve pozadine, dinamiku jedne ekipe mladih ljudi, studentskog i srednjoškolskog života, mladosti kao takve. Skoro svaka scena za sebe, od pseudo-cool, a zapravo nespretnog flertovanja, preko dobijanja batina iz principa, pa sve do prizora iz studentskog života (loš smeštaj, fakultetske obaveze, konstantni manjak novca) koje možemo zamisliti u dosta površnijim socijalnim filmovima su ovde čisto zlato.

Od početka do kraja, od celine do najsitnijeg detalja, Trois souvenirs de ma jeunesse predstavlja dva sata čistog i nepatvorenog filmskog užitka koji pleni toplinom, iskrenošću i šarmom. Ogromna preporuka za ovaj mali dragulj savremenog francuskog filma.

Desde allá / From Afar

2015.

režija: Lorenzo Vigas

scenario: Lorenzo Vigas, Guillermo Arriaga

uloge: Alfredo Castro, Luis Silva

Neobično je da se debitantsko ostvarenje uopšte nađe u glavnom programu na Mostri, ali je još neobičnije da odnese Zlatnog Lava ispred favorita kao što su Egoyanov Remember, Fukunagin Beasts of No Nation, 11 Minutes Jerzyja Skolimowskog, pa i Francofonia Aleksandra Sokurova, da ne pominjemo The Danish Girl, film o kojem je postojao “Oscar buzz” i pre nego što je pala “poslednja klapa”. A kada se uzme u obzir da to debitantsko ostvarenje dolazi iz jedne po broju naslova skromne i uglavnom nepoznate kinematografije kao što je to venecuelanska, čoveku dođe da se zapita o čemu se tu radi...

Možda je to očigledno delo novog filmskog genija, ali senku na tu nagradu bacaju internetski napisi koji su se pojavili skoro odmah po dodeli. Te članovi žirija se posvađali međusobno, te predsednik žirija Alfonso Cuarron jako lobirao za svog favorita... Ne znam koliko je tome za verovati, ali takve glasine u filmskom svetu nisu tek bezvezna naklapanja, posebno ako se uzme u obzir da je iza ovog filma na ovoj ili onoj funkciji stala skoro celokupna latinoamerička filmska elita. Vigas možda jeste debitant, ali Arriaga (poznat po saradnji sa Inarrituom u ranoj fazi njegove karijere) svakako nije, kao što to nisu ni reditelj Michel Franco i glumac Edgar Ramirez, koji se, između ostalih nalaze na popisu producenata. Još kad se uzme u obzir da je glavna uloga dodeljena Alfredu Castru, stalnom glumcu u filmovima još jedne latinoameričke uzdanice, Pabla Larraina, shvatamo da je Desde allá jedan pažljivo složen filmski projekat sa puno ambicije, projekat u kojem se možda od samog početka računa na nagrade.

Utisak kalkulantstva dodatno podupire i siže filma: intimna priča o usamljenom sredovečnom homoseksualcu koji se boji intimnosti i njegovom osnosu sa dečakom sa ulice u nasilnom i klasnim razlikama obeleženom Caracasu. Sa Armandovim (Castro) emocionalnim hendikepom se upoznajemo odmah: on pokupi dečka sa ulice, odvede ga u svoj opremljen, sterilan stan, naredi mu da se svuče, a on sedne u fotelju i gleda ga iz pozadine. U sledećoj sceni shvatamo da bliskost i intimnost koju izbegava nije nužno seksualna, već prožima sve aspekte njegovog života: sestra mu kaže da se otac vraća i jasno nam je da je Armando žrtva neke rane traume.

Elder (Silva) u priču ulazi malo kasnije. I njega Armando pokupi sa ulice i odvede ga u stan, ali Elder nije oduševljen s pravilima igre, tako da je prekida udarcem u glavu i lakom pljačkom. Međutim, Armando ne odustaje tako lako, ponovo ga pronalazi i novcem stiče njegovo poverenje. Kada ga poslednji put nađe povređenog i ostavljenog da umre (posledica svađe sa braćom njegove devojke), u Armandu se budi želja da mu pomogne i da ga izvuče iz nasilnog uličnog života. Da li je to ujedno i želja za ljudskom bliskošću? Takođe, kod Eldera se takođe bude emocije, možda samo zahvalnost, a možda ga po prvi put neko tretira kao ljudsko biće.

Sve što pomislite kada čujete termin “festivalski film”, ovde ćete dobiti. Duge kadrove. Spor tempo. Tešku i mučnu atmosferu. Kontraste između hladnih, sterilnih i često mračnih enterijera i uzavrelih, prljavih i opasnih ulica. Dva oprečna lika i, naravno, oprečne stilove glume. Alfredo Castro Armanda igra u niskom registru i svedeno, a najizraženija je njegova mimika, u skladu sa postulatima mikro-glume. Još jedan debitant, Luis Silva, sa druge strane, Eldera igra krajnje hektično i nervozno, ali potpuno u skladu sa profilom lika koji mu je možda i blizak.

Utisak o filmu u celini je u najboljem slučaju polovičan. Tu su svi sastojci za recept uspešnog i nagrađivanog festivalskog filma, upotrebljeni u pažljivo sračunatim proporcijama, precizno, ali kao bez duše. Nema tu ničeg novog, čak ni impozantnog, ovo je samo drugi pol u odnosu na hollywoodske, producentski kreirane blockbustere. Konačni rezultat je film koji nije užasno loš, ali iz koga izbija kalkulacija i koji je namenjen tačno određenoj publici, odnosno kritici, odnosno žirijima. Mene to nije oduševilo, možda bi bolje bilo da sam i ja samo izdaleka čitao i slušao o filmu.